Ознака: текст

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу… Јер, деца су украс света ♥

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

СЕДАМ ПРУТОВА – Народна приповетка

СЕДАМ ПРУТОВА – Народна приповетка / Текст

СЕДАМ ПРУТОВА

Имао отац седам синова, седам свађалица. Свађајући се занемарише сав кућни посао и све им пође наопако.

Било је себичних и рђавих суседа који су се радовали њиховом свађању и њихов назадак скретали су на своју корист. Лако је грабити онде где нема ко да чува, кад се чувари међу собом свађају.

Видећи да ће бити зло и наопако, отац се веома забрине. Једанпут окупи синове око себе, па им покаже седам прутова чврсто повезаних у један сноп и рече:

– Који од вас овај сноп преломи, ономе ћу дати десет дуката.

Свих седам синова покушали су да преломе сноп: пробали су овако и онако.

Напослетку сваки рече да не може. А отац ће им онда:

– Чудим се што не можете јер је то сасвим лако.

Он одреши узицу којом је био сноп везан, штапићи се размакоше а он један по један преломи без по муке. Синови се насмејали:

– Е, тако је лако! Тако би могло и нејако дете!

Отац заврши:

— Ево вам, децо, слике и прилике ваше. Не будете ли сноп, бићете седам прутова које, као што сте сами рекли, може сломити нејако дете.

Народна приповетка

Прочитајте више:

БАСНЕ ~ Најлепше басне за децу

ДВА ЈАРЦА – Доситеј Обрадовић

ДВА ЈАРЦА – Доситеј Обрадовић / БАСНЕ / Видео: говори Љуба Тадић / Текст:

ДВА ЈАРЦА

Преко дубока потока наместили људи брвно.

Срела се на брвну два јарца.

— Склони се! — викну један.

— Склони се ти, ја нећу! – рече други.

– Е, да видимо ко ће се склонити! – рече први и сави рогове.

И други се испречи.

Грунуше роговима један на другог и оба падоше у воду.

Доситеј Обрадовић

Видео: Доситеј Обрадовић – ДВА ЈАРЦА говори Љуба Тадић

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ГОЛУБ И ПЧЕЛА – Народна прича

ГОЛУБ И ПЧЕЛА – Народна прича / Видео, Причу говори Ксенија Јовановић, Приче за децу, Текст

ГОЛУБ И ПЧЕЛА

Дође пчела на поток да се напије воде. Стане на један камен и почне да пије. Омакне се с камена, падне у воду и почне се давити.

То опази голуб с гране. Откине кљуном један лист са дрвета и баци га пчели у воду. Пчела се попне на лист. Кад су јој се крила осушила, она одлете.

Другог дана дође ловац у шуму. Опази голуба на грани, па нанишани пушком на њега. Спази то пчела па слети ловцу на руку. Бојећи се да га пчела не уједе, ловац махне руком и голуб одлети.

Народна прича

Прочитајте више:

МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .

БАСНЕ ~ Најлепше басне

КОРЊАЧА И ЗЕЦ – Езоп / БАСНЕ

КОРЊАЧА И ЗЕЦ – Езоп / БАСНЕ / Текст

КОРЊАЧА И ЗЕЦ

Корњача и зец такмичили су се у брзини. Тако утврде они рок и место, те крену на пут.

Знајући да је рођени тркач, зец се није толико бринуо за трку него леже крај пута и задрема.

А корњача, знајући своју спорост, трчала је без предаха.

Тако она престигне зеца, који је спавао, и добије победничку награду.

Езоп

Прочитајте више:

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ – А. С. Пушкин

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ (руски: Сказка о рыбаке и рыбке) је бајка у стиховима коју је 1833. написао Александар Сергејевич Пушкин. / Текст бајке, Две верзије превода

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ

У далекој земљи некој,
иза брда, иза гора,
на обали сињег мора,
колиба је једна била,
врло стара, трошна, бедна.
У њој живи деда стари
крпи мрежу и рибари,
а баба му ручак кува
и колибу она чува.
Наоколо нигде света,
нико туда да прошета.
Тридесет и више лета
живе они тако сами,
деда пеца, баба чами.

Једно јутро (беше тмурно)
деда мрежу узе журно.
Баби рече: – Ручак кувај,
кућу чувај,
а ја одох по свој чамац.
Понео сам добар мамац,
па се надам, нећу крити,
да ће данас рибе бити.

Навезе се он на море
у освитак беле зоре.

Мрежу баца, па се слади
руке трља, браду глади,
али мрежу празну вади,
не зна више шта да ради.

Сунце зађе, већ се смрачи
и небо се наоблачи,
али рибе нигде нема
и деда се кући спрема.
Тад још једном мрежу спусти,
са чела му облак густи
растури се и нестаде.
У мрежу му риба паде.

Необична риба нека,
гледа у њу с чудом деда.
Велика је пола хвата,
а сјаји се ко од злата.
Да би чудо било веће,
риба људским гласом рече:
– Шта год тражиш, ја ћу дати,
само ме у море врати.
Испунићу жељу твоју
– било коју…

Сад се деда смилостиви,
пусти рибу нека живи,
али жељу он не рече.

Спустило се већ и вече
кад се кући врати деда,
а баба га мрко гледа,
па ће рећи:
– Седи овде покрај пећи.
Донео си празну торбу,
јешћеш сада само чорбу.

Деда седе
и, док топлу чорбу једе,
поче да јој, тако с реда,
чудан случај приповеда.

Кад је баба чула ово,
одржа му страшно слово:
– Од муке ћу сад пући,
тебе, деда, треба тући.
Што си тако луцкаст био,
па си рибу испустио?
Натраг хитај, жури, јури.
Корито ми старо цури:
нека риба, како знаде,
одмах мени ново даде.

И у тмини црној, густој,
на обали морској пустој,
у пучине бескрај гледа
и позива рибу деда.
– Ој, рибице, где си да си,
дођи сада, мене спаси.

Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Морске вале репом сече,
људским гласом она рече:
– Кажи, деда, своју жељу,
па се врати у постељу.
И деда јој онда рече
каква жеља бабу пече.
– Иди кући, деда, само,
корито ће бити тамо.

Обећање риба даде
и у трену већ нестаде.

Чим се деда кући врати,
до корита одмах сврати,
а корито лепо, ново.
Но, баба му рече ово:
– Имам сада жељу врућу,
хоћу сутра нову кућу.
Не буде ли кућа нова,
овде више немаш крова,
већ одавде ти се сели,
чујеш шта ти баба вели…

И ујутру деда пође,
на обалу морску дође
па повика рибу гласно
и рече јој сасвим јасно
ту бабину жељу нову.
– Испунићу жељу ову –
риба рече
и – утече.

Када кући дође деда,
он у чуду само гледа:
од колибе све од прућа
створила се нова кућа.
Крај прозора баба седи
и строго му сад беседи:
– Нећу више кућу ову,
имам опет жељу нову.
Хоћу сада кућу другу!
Хоћу у њој безброј слугу.

Оде деда, рибу зове
да јој жеље каже нове.
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Чула риба шта га мори,
па овако њему збори:
– Иди одмах баби кажи,
испунићу то што тражи.
Сазидаћу кућу другу,
биће у њој безброј слугу.
Риба рече
и – утече.

Весела је баба била,
жеља јој се испунила.
Добила је кућу другу,
а служе је безброј слугу.
Али деда баш зло прође.
Чим он натраг кући доñе,
злобна баба викну само:
– Слуге моје, хајте амо!
Одведите овог старца
сад у шталу код магарца.

Живи деда и у штали,
на судбу се он не жали.
То је било у недељу
кад испуни баби жељу,
али, ето, већ у среду
слуге опет зову деду:
– Хајде, деда, баба зове,
има, каже, жеље нове.

Мал од чуда није пао
кад је бабу саслушао:
– Сместа иди, рибу тражи
и жељу јој моју кажи.
Сад царица ја ћу бити,
то ми мора испунити…

Оде деда, рибу зове
и говори речи ове:
– Аој, рибо, муке веље,
баба има нове жеље.
Постала је сасвим луда,
тражи опет свака чуда.
А ја, ето, немам куда,
морам да те зовем, молим,
да јој ћуди удовољим.

Чула риба шта он жели,
па овако њему вели:
– И то ће се остварити,
царица ће баба бити.
Тако рече
и – утече.

Царица је баба била,
на њој само чиста свила.
И бисери око врата
и прстење све од злата.
Блага силног она има,
заповеда сада свима.

Кад у петак паде вече,
тад слугама баба рече:
– Доведите оног старца,
у штали је код магарца.

А кад деда пред њу клече,
строго она њему рече:
– Иди сада рибу тражи,
па јој царску жељу кажи.
Досадно ми царство ово,
хоћу опет царство ново.
На дну мора хоћу сада
да ми буде нова влада.
Златна риба, а не друга,
да ми лично буде слуга.
Хајде, старче, не пркоси,
царску жељу риби носи…

Када рибу дозва деда,
он понизно у њу гледа,
па јој вели:
– Мене, рибо, не весели
што сад опет теби ходим,
морам баби да угодим.
Снашла су ме грдна чуда.

Јесте моја баба луда,
али не смем да се гложим,
морам с њоме да се сложим.
Жељама јој никад краја.
Два дана јој царство траја,
а већ неће царство ово,
тражи, вели, царство ново.
На дну мора хоће сада
безумница да завлада.
Ово царство да јој пружиш
и ти лично да је служиш.

Када ово каза деда,
риба њега само гледа.
Ћути риба, реч не рече,
праћакну се и утече.

Чека деда, чека тамо
све док није данак свано,
али рибе нема више,
деду наде напустише.

Он уморан пође кући
крај обале посрћући.

Кад се близу куће нађе,
не могаде да се снађе.
Двора сјајног више нема,
пред колибом баба дрема.
Гледа деда чудо ово
– ни корито није ново.

Нескромне су жеље биле,
па се нису испуниле.

Александар Сергејевич Пушкин

ДРУГА ВЕРЗИЈА ПРЕВОДА

Живео на жалу сињег мора
Старац рибар са старицом својом;
У старој су колиби од глине
Проживели три’ес’т и три лета.
Старац мрежом ловио је рибу,
А старица прела своју пређу.
Једном старац изађе да лови
Па извуко мрежу пуну муља.
По други пут бацио је мрежу,
Извукао само морску траву.
По трећи пут бацио је мрежу,
А у мрежи само једна риба.
Али није обична, већ златна.
Замолила старца златна риба
И људским му говорила гласом:
„Пусти мене у то сиње море,
Скупим ћу те откупити даром:
Што пожелиш, то ћу ти и дати.“
Зачуди се и препаде старац,
Три’ес’т и три већ рибари лета,
А још не чу да говори риба,
Па у море пусти рибу златну,
Умиљато он јој проговара:
„Збогом пошла, рибо моја златна,
Не треба ми твојега откупа,
Већ ти пођи у то сиње море
Па ти шетај куд је теби драго.“

Вратио се старац својој баки
Па јој прича о великом чуду:
„Ја сам данас уловио рибу,
Не обичну рибу, него златну.
Људским ме је замолила гласом
да је пустим у то сиње море.
Скупоцени нудила ми откуп:
Што пожелим, то ће ми и дати.
Ја не хтедох откупа да узмем,
Већ је пустих у то сиње море.“
А бака се окоми на старца:
„Простачино једна и будало!
Што не узе откупа од рибе?
Да си од ње бар корито узо;
Оно наше сасвим се распало.“

Упути се старац мору сињем
(Види море лако поиграва),
Стао златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Навалила на ме моја стара,
Не да мени, седом старцу, мира.
Ново, каже, треба јој корито;
Оно наше сасвим се распало.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром,
Ново ћете имати корито.“

Вратио се старац својој баки;
Стоји баба пред новим коритом
Па још горе поче грдит старца:
„Простачино једна и будало!
Измолила будала корито!
Велике ли од тога користи!
Већ се врати, будалино стара,
Па ти кућу од рибе измоли.“

Упути се старац мору сињем
(А мути се оно сиње море),
Стао златну дозивати рибу,
Допливала риба, па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Још ме јаче грди моја бака.
Не да мени, седом старцу, мира:
Кућу тражи свадљивица стара.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром,
Биће тако: имаћете кућу.“

Пошо старац колибици својој,
А колиби нигде више трага.
Стоји кућа са гостинском собом,
А на кући димњак од опека
И храстова од дасака врата.
Под прозором старица му седи,
На сва уста грди баба старца:
„Гле будале, простачине глупе!
Измолила простачина кућу!
Врати се и риби се поклони.
Нећу да сам обична сељанка,
Желим бити моћна властелинка!“

Упути се старац мору сињем
(А бурка се оно сиње море),
Стао златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Још се више помамила стара,
Не да мени, седом старцу, мира.
Неће више да буде сељанка,
Жели бити моћна властелинка.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром.“

Вратио се старац својој баки,
И шта види?
Пред њим висок дворац.
На доксату стоји му старица
У бундици од самура скупа.
На глави јој печа златоткана,
Око врата тежак низ бисера,
На рукама злаћано прстење,
На ногама црвене чизмице.
Око ње се ужурбале слуге,
А она их немилице туче,
Кога туче, ког за кику вуче.
Старац баки ово говорио:
„Здраво да си, госпо властелинко,
Је л’ ти сада задовољна душа?“
Али баба повика на старца,
Пошаље га да у стаји служи.

Прође једна недеља и још две,
А још више помами се стара.
Опет шаље риби свога старца:
„Пођи риби па јој се поклони,
Нећу да сам моћна властелинка,
Желим бити ја светла царица.“
Страх спопаде старца, па је моли:
„Зар си лудих најела се гљива?
Нит’ ходати умеш, нит’ говорит,
Бићеш ругло читавоме царству.“
Плану гневно свадљивица стара,
По образу ударила мужа:
„Ти ћеш, је ли, сељачино једна,
Свађати се с моћном властелинком?
Лепо сам ти рекла, пођи мору,
Ако нећеш, на силу ћеш поћи.“

Упути се старац мору сињем
(Поцрнело оно сиње море),
Стао златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, стaрче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Сасвим ми је полудела стара;
Неће више да је властелинка,
Жели бити сад светла царица.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром.
Добро! Биће сад светла царица.“

Вратио се старац својој баки,
А пред њиме стоје царски двори.
У њима се кочопери стара,
Седи она, царица, за столом;
Бољари је служе и племићи,
Прекоморска сипају јој вина.
Седи она, меден колач грицка,
А око ње стоји строга стража,
На плећима секирице држи.
Гледа старац, страх га обузео,
Па се баца пред ноге старици:
„Здраво да си, ти светла царице,
Биће сада да си задовољна.“
Али она и не гледа старца,
Већ знак даде да га протерају.
Скупили се слуге и бољари
Па гурају из одаје старца,
Дотрчали до врата стражари,
Само што не посекоше старца.
Испред двора народ му се смеје:
„Право ти је, будалино стара,
То нек, лудо, поука ти буде:
Зашто седаш у саоне туђе?“

Прође једна недеља и још две,
А још више помахнита стара.
Шаље она дворјане по мужа.
Нашли они и довели старца,
А старица овако ће старцу:
„Пођи к мору, риби се поклони,
Нећу да сам ја светла царица,
Желим бити ја владарка мора,
Па да живим у највећем мору,
А рибица златна да ми служи,
Да је шаљем куд је мени драго!“

Ништа старац не смеде да каже,
Не сме јадан да јој се противи,
Ка сињем се упутио мору,
А на мору олујина влада.
Подижу се и пропињу вали,
Ваљају се и све риком ричу.
Поче златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Шта да радим са проклетом бабом?
Неће више царица да буде,
Жели бити сад владарка мора,
Па да живи у највећем мору,
А ти, златна рибо, да јој служиш,
Да те шаље куда јој је драго.“
Ништа на то не рече му риба,
Само репом удари по води
И зарони у дубину мора.

Дуго старац одговор је чеко,
Ал’ га јадан дочекао није,
Па се својој упутио баки.
Ал’ шта види? – Пред њим колибица,
Њој на прагу старица му седи,
а пред њом је препукло корито.

Александар Сергејевич Пушкин

Прочитајте више:

СТАРО ЛИЈИНО ЛУКАВСТВО – Народна басна

СТАРО ЛИЈИНО ЛУКАВСТВО – Народна басна / Текст басне

СТАРО ЛИЈИНО ЛУКАВСТВО

Зимус је група ловаца опколила једну лисицу у шумарку. Били су сигурни да им неће умаћи.

Један ловац умало не нагази на њу.

А она лежи опружена. Мртва. Још топла.

Ловци се окупише око ње. Пси је оњушише. Залајаше неколико пута и оставише је.

Један od ловацa се спремио да јој одере крзно.

Изненада скочи лија и зачас нестаде у густишу.

Ловци нису стигли да испале ниједан метак.

Народна басна

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ЛИСИЦА И ГАВРАН – Езоп / БАСНЕ

ЛИСИЦА И ГАВРАН – Езоп / БАСНЕ / ЛИЦИЦА И ГАВРАН (народна басна) / ЛИСИЦА И ВРАН (превод: Доситеј Обрадовић) / Текстови и наровоученије басне

ЛИСИЦА И ГАВРАН

Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира.

Зато је рекла гаврану: „Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат… Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева“.

Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.

Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје: „Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш“.

Езоп

ЛИСИЦА И ВРАН (превод: Доситеј Обрадовић) / Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Вран нађе негде комад меса и држаше га у кљуну стојећи на древу.

Лисица оњуши месо, притрчи под древо, и почне хвалити врана говорећи: „Мили боже, красне птичице! Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!”

Врану то није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак стане гакати.

Падне месо доле, уграби га лисица и прождере, говорећи и посмејавајући му се: „Е, мој врану, имаш свашта, ал’ памети нејмаш!”

Наравоученије

Какви смо ми људи на овој нашој земљи? Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само. Кад нас ко превари, жао нам је и тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме варати онако баш како ми желимо преварени бити, то је наш човек! Који уме живити и опходити се с људма, нек иште само: даћемо му и кошуљу с леђа. Јесмо ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати; хоћемо ми јер нам је то драго; то је нами доста, он нас вара како ми запевамо. Хоћемо ли да нам он много говори и да нас чини смејати се? Нека трпа, нек’ се чини будалом, нек’ не штеди своје сродне и пријатеље само за угодити нама, — то ми хоћемо. Позна ли он да је нама мило говорити а да он слуша? Нека ћути, нека нас гледа забленут, нека нам се чуди, и каткад нек’ подвикне: „Чуда, људи!” Ако се ми чему смијемо (иако ништа није смешно), из свега грла нек’ се смије. Рекосмо ли ми да што јест, ако он и не зна шта је то, нама’ нек’ повикне: „Како не би било?” Чу ли он да ми што нађосмо да није тако, ако он и савршено зна даје тако, нек’ не губи времена, но нека виче за главу: „То не може бити”. Но он нам се руга тако нами похљепствујући, он нас за будале држи и вара нас. Ништа за то, то ми и желимо. Ако ли би њему пало на ум да он за љубов истини другојаче поступа, да нами противослови, што ми утврждавамо да он одриче, и што ми велимо да није и да не може бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара, нек’ иде куд му драго!

Ево, браћо, по вишој части какви смо, или из слабости, или из незнања, или из самољубија, | или, што је најгоре, из високоумија, зашто она три прва даду се с временом поправити, а ово последње кад нами облада, неће већ да нас пусти. Да што ћемо сада? Добро ако само хоћемо да почнемо сами себе одваравати, ακουστέον και παρά των εχθρών την αλήθειαν και διορθωτέον, совјетује Плутарх; да слушамо што и наши непријатељи о нами говоре, да се не срдимо, па ако у чем без пристрастија познамо да они имаду право наше недостатке обличавајући, да се исправљамо. Великој души и од самога непријатеља истина је драга, а слаби ум ни од пријатеља неће да је прими. Нек’ престанемо сами себе варати, пак неће смети ни други, или ако се усуди, а он неће моћи, пак ће се осрамотити. Не иштимо похвале пре него је заслужимо, и баш кад је заслужимо не иштимо је, сама ће доћи ако смо је управ заслужили. Ко је силом хоће, она од њега бежи. И ово добро да упамтимо: што нам год у другима није мило, од онога да се всегда чувамо. Ко себе много хвали, није нам нимало угодан: не хвалимо се дакле. Ко хоће сам да говори, а другом не да или не слуша, досадан је другима. Меру, дакле, у говорењу. Ко говори о другима зло пред нами, и о нами ће пред њима: не говоримо, дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно, познато, и кад може неповинима повредити; онда свак чесни чловек мора зло за зло признати и противити му се колико више може. И опет ово је лепо правило: што нам у другима није мило, тога да се чувамо. Што у добрим и паметним људма похваљујемо, за тим да настојимо; што год видимо да просвештени народи творе на општу ползу, творимо и ми колико можемо. Не чинимо се паметнији од свију, ово је знак варварства. И чувајмо се лисичје похвале.

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ / Антологија поезије за децу

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА – Браћа Грим / БАЈКЕ

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА – Браћа Грим / Бајке, Текст

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА

Два царева сина пошла једном по свету да траже пустоловине па почели живети неумерено и распусно те се никако нису враћали кући. Трећи, најмлађи син, којег су звали Тупавко, крену на пут да потражи браћу. Али кад их најзад пронађе, они га стадоше исмевати што се усудио да се са својом малом памећу пробија кроз свет кад то не полази за руком ни њима двојици који су кудикамо паметнији.

Ипак, сва тројица продужише заједно пут па наиђоше на један мравињак. Двојица старијих хтедоше да га разрију па да гледају како мали мрави у страху миле тамо-амо и склањају јајашца, али Тупавко рече: „Оставите их на миру, не дам да их уплашите!”

Они онда наставише пут и дођоше до једног језера по коме је пливало много, много патака. Два старија брата хтедоше да ухвате коју па да их испеку, али Тупавко то не дозволи него рече: „Оставите их на миру, не дам да их убијате!”

Најзад дођоше до једног пчелињег гнезда, у коме је било толико меда да је цурио низ стабло. Двојица старијих хтедоше да наложе ватру испод дрвета и да погуше пчеле како би могли извадити мед. Али их Тупавко опет одврати од тога рекавши: „Оставите их на миру, не дам да их погушите!”

Најзад три брата дођоше у један дворац, где су се по стајама налазили све сами окамењени коњи, а нигде се нису видели људи. Прођоше тако кроз све стаје, док на крају не стигоше пред једна врата која су била закључана с три катанца; насред врата било је мало окно кроз које се могло погледати у собу. Унутра видеше неког седог човечуљка како седи за столом.

Позваше га, једанпут, двапут, али он их не чу. Најзад га позваше и трећи пут. Он онда устаде, откључа катанце и изиђе. Али није проговарао ни речи, већ их је одвео до једног богато постављеног стола.

Кад су се најели и напили, отпратио је свакога у посебну спаваћу собу. Сутрадан ујутру седи човечуљак уђе к најстаријем, махне му руком и доведе га пред једну камену плочу на којој су била исписана три задатка која је ваљало извршити па да се дворац ослободи чаролије.

Први је гласио: у шуми под маховином леже бисери цареве ћерке, има их хиљаду; требало их је сакупити, а ако и један једини буде недостајао кад сунце зађе, онај који их је тражио претвориће се у камен.

Најстарији брат отиде онамо и поче тражити, али кад је дан минуо, нашао је тек стотину; и десило се онако како је писало на плочи: претворио се у камен.

Сутрадан се други брат подухвати задатка, али није прошао много боље од најстаријега: не нађе више од двеста бисера и претвори се у камен.

Најзад дође ред и на Тупавка. И он поче тражити по маховини, али било је тешко налазити бисере, а и ишло је веома споро. Он онда седе на један камен и заплака. И док је тако седео, наиђе с пет хиљада мрава онај мрављи цар коме је он спасао живот и сићушни мрави за тили час пронађоше све бисере и скупише их на гомилу.

Други је задатак био да се из језера извади кључ од собе у којој је спавала царева кћи. Кад Тупавко дође до језера, допливаше оне патке које је он спасао, загњурише и извадише кључ из дубине.

Трећи је пак задатак био најтежи: између три уснуле цареве ћерке требало је изабрати најмлађу и најљупкију. Оне су, међутим, потпуно личиле једна на другу, и ни по чему се нису разликовале сем по томе што су јеле различите слаткише пре но што су заспале: најстарија комад шећера, средња мало сирупа, а најмлађа кашику меда.

Тада долете матица оних пчела које је Тупавко заштитио од ватре, па свим трима пређе преко усана и најзад се задржа на уснама оне која је јела мед, те тако царевић виде која је права.

И тад чаролија нестаде, све се пробуди из сна, а ко беше окамењен, опет доби људско обличје. И Тупавко се ожени најмлађом и најљупкијом принцезом и постаде цар после смрти њеног оца, а његова браћа добише друге две сестре.

Браћа Грим

О браћи Грим:

Браћа Грим, Јакоб и Вилхелм, рођени су 1785. и 1786. године и били су немачки писци који су писали неке од најлепших бајки на свету (Ивица и Марица, Храбри кројач, Вук и седам јарића, Црвенкапа, Снежана и седам патуљака, Трнова ружица и др.).

Браћа Грим су сакупљала народне умотворине у Немачкој. Они су преузимали бајке од народа и записивали их на сликовит начин. Зато њихове бајке сврставамо у усмене бајке. А када су сакупили те бајке саставили су једну велику збирку која је имала више од 200 прича.

Они су прецизно преносили бајке поштујући народну традицију.

За нас су браћа Грим посебно значајни зато што су сарађивали са Вуком Стефановићем Караџићем и зато што су подржавали и помагали његов рад на језику и правопису.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

БИК И ЗЕЦ – Народна басна

БИК И ЗЕЦ – Народна басна / Текст басне

БИК И ЗЕЦ

Спази бик зеца где као стрела бежи преко поља, па му позавиде на брзини. Кад се једном састадоше, рече му:

– Благо теби кад си тако брз! Ти можеш да умакнеш и најопаснијем непријатељу! Ништа у животу не бих више желео него да сам и сам тако брз. Тада бих могао да побегнем од сваког непријатеља.

Насмеја се зец чувши бика, па ће му рећи:

– Луда је твоја жеља, пријатељу! Дао бих ја радо своју брзину за твоје оштре и снажне рогове. Боље поносито се борити с непријатељем него целог века срамно пред њим бежати.

НАРОДНА БАСНА

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ / Антологија поезије за децу