ВРАПЧИЋ – Максим Горки

ВРАПЧИЋ – Максим Горки / Приче за децу, Текст

ВРАПЧИЋ

Живео је тако жутокљуни врабац. Звао се Пудик. Живео је изнад једног прозорчета, испод стрехе, у топлом гнезду од кучине, маховине и другог материјала. Да лети – још није пробао, али крилима је већ махао и стално извиривао из гнезда: хтео је што пре да сазна какав је овај бели свет и хоће ли му се свидети.

– Шта је, шта – питала је врабица мама.

Он би стресао крилима и цвркутао гледајући на земљу:

– Црна је, прецрна!

Долетео је отац, доносио бубице Пудику и хвалио се:

– Џив, џив!

А Пудик је гутао бубице и мислио: „На шта ли су поносни; дали ми црва с ножицама, велика ствар!“

И све је извиривао из гнезда, разгледао све.

– Чедо, чедо! – секирала се мајка. – Пази, стрмоглавићеш се.

– Чим, чим? – упита се Пудик.

– Ма како чим? Пашћеш на земљу, мачка – хоп! И прогута те! – објашњавао је отац одлазећи у лов.

Тако је то било, а крила се нису журила да порасту.

Једном поче да дува ветар, а Пудик упита:

– Шта је то, шта је то?

– Фију, дунуће ветар и бациће те на земљу – мачки – објашњавала је мајка.

То се Пудику не допада, па ће:

– А зашто се љуља дрвеће? Нека престане, па ће ветар стати.

Мајка је покушавала да му објасни да то није тако, али он није поверовао.

Волео је да све објашњава на свој начин.

Пролази поред њих сељак, размахао се рукама.

– Мора да му је крила очупала мачка – рече Пудик – само су му кошчице остале!

– Па то је човек, сви су они без крила! – каже му врабица.

– А зашто?

– Код њих ти је тако, они живе без крила. Увек су на ногама, скачу, разумеш?

– А због чега?

– Кад би имали крила, они би нас ловили, као што тата и ја ловимо мушице…

– Грозота – рече Пудик – грозота, глупаво! Сви морају имати крила. Па на земљи је горе него у ваздуху!… Кад ја одрастем, већ ћу удесити да сви лете.

Пудик није веровао мами. Он још није знао да они који мами не верују рђаво пролазе. Седео је на самој ивици гнезда и из свег гласа певао. Певао је он, певао, и – претурио се из гнезда. Врабица брзо за њим, а мачка, риђа, зелених очију – одмах се ту створи.

Уплашио се Пудик. Раскрилио се, клати се на сивим ножицама и цвркуће:

– Част ми је, част ми је…

А врабица га гура у страну. Сва се накострешила – страшна, храбра. Кљун је отворила и циља мачки у око.

– Даље, даље. Лети, Пудик, лети на прозор, лети…

Страх подиже са земље врапчића. Он поскочи, замаха крилима и тада – један, два! Ево га на прозору!

Тада је и мама долетела – без репа, али пресрећна. Села је крај њега, кљуцнула га у затиљак и каже му:

– Шта сам ти говорила, шта?

– Па шта ћеш – каже Пудик. – Не можеш се свему одједном научити!

А мачка седи на земљи, чисти шапе од перја, гледа их – риђа, зелених очију – и жалосно мауче:

– Ме-е-кан, тако ме-е-кан врапчић, као ми-и-шић… Мијау-у…

И, ако заборавимо да је мама остала без репа, све се добро свршило…

Максим Горки

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂