ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ – Пјер Грипари / Приче за децу, Текст
ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ
Био једном један пар ципела, муж и жена. Десна ципела, која је била господин звала се Никола, а лева, његова госпођа, звала се Тина. Живеле су у једној лепој картонској кутији, умотане у свилен папир. Биле су веома срећне и надале се да ће тако живети заувек.
Кад, једног лепог дана, продавачица их узе из кутије и даде једној госпођи да их проба. Ова их је обула, прошетала неколико корака у њима и видевши да јој савршено пристају, рече:
– Купујем их!
– Да вам их спакујем? – упитала је продавачица.
– Нема потребе – одговорила је госпођа – задржаћу их на ногама.
Платила је и изашла у својим новим ципелама.
И тако су Никола и Тина цео дан провели ходајући, а да се ниједном нису видели. Нашли су се тек увече у неком мрачном плакару.
– Тина, јеси ли то ти?
– Ја сам, Никола!
– Сва срећа! Већ сам се уплашио да сам те изгубио!
– И ја исто. Где си био цео дан?
– Ја? На десној нози.
– А ја сам све време била на левој.
– Сад ми је све јасно – рече Никола. – Сваки пут кад си ти била напред, ја сам био позади, и обрнуто, кад си ти била позади, ја сам био напред. Зато се цео дан нисмо видели.
– Зар ћемо сад стално тако живети? – уплаши се Тина.
– Бојим се да је тако!
– Ужасно! Цео дан да те не видим, мили мој Никола! Никад се с тим нећу помирити!
– Слушај – рече Никола – имам идеју: пошто сам ја увек на десној, а ти увек на левој нози, сваки пут кад будем кренуо напред, ја ћу мало скренути ка теби. Тако ћемо се поздрављати. Важи?
– Важи!
Сутрадан, током целог дана, Никола је чинио како је обећао Тини. Госпођа која је носила ципеле није могла да направи ни три корака, а да њена десна нога не закачи леву пету, и трас! сваки пут би се нашла на земљи.
Веома забринута, истога дана, отишла је до доктора.
– Докторе, не знам шта ми је. Саплићем саму себе.
– Сами себе саплићете?
– Да, докторе! При скоро сваком кораку десна нога ми закачи леву пету, саплетем се и паднем.
– Врло озбиљна ствар – рече доктор. – Ако се настави, мораћемо да вам одсечемо десно стопало. Изволите рецепте за лекове: коштаће вас десет хиљада франака. Мени за преглед дугујете две хиљаде франака, и сутра дођите на контролу.
Увече, у плакару Тина је упитала Николу:
– Јеси ли чуо шта је казао доктор?
– Јесам, чуо сам.
– Ужасно! Ако госпођи одсеку десно стопало, она ће те бацити и бићемо заувек раздвојени! Морамо нешто да предузмемо!
– Да, али шта?
– Слушај, имам идеју: пошто сам ја на левој нози, сутра ћу ја скретати ка теби сваки пут кад будем кренула напред! Важи?
– Важи!
Тина одржа обећање тако да је током целог сутрашњег дана лева нога ударала у десну пету и трас! госпођа би се нашла на земљи. Још забринутија, поново оде код доктора.
– Докторе, све ми је лошије. Сад ми лева нога удара у десну пету!
– Стање се погоршава – рече доктор. – Ако се настави мораћемо да вам одсечемо оба стопала! Изволите рецепт за лекове: Коштаће вас двадесет хиљада франака. Мени дугујете три хиљаде за преглед, и обавезно ми се сутра јавите.
Увече је Никола упитао Тину:
– Јеси ли чула?
– Чула сам.
– Шта ће бити с нама ако госпођи одсеку оба стопала?
– Не смем ни да помислим!
– Тина, тако те волим!
– И ја тебе Никола!
– Никад те нећу напустити!
– Ни ја тебе Никола!
И тако су њих двоје у мраку разговарали ни не слутећи да госпођа која их је купила шета нечујно ходником у папучама, јер од бриге није могла да заспи. Пролазећи поред плакара чула је цео њихов разговор, а како је била веома паметна, одмах је све схватила.
– Тако дакле – помисли она. – Нисам ја болесна, већ се моје две ципеле воле! Како су слатке!
Узела је тада лекове које је платила тридесет хиљада франака, све побацала у канту за ђубре, а сутрадан рекла својој кућној помоћници:
– Запамтите овај пар ципела! Ја их више нећу обувати, али свакако желим да их сачувам. Добро их очистите, намажите, пазите да увек буду угланцане, и немојте их случајно одвајати једну од друге!
Кад је остала сама, кућна помоћница помисли:
„Госпођа мора да је полудела кад хоће да чува ципеле које више неће обувати! За једно петнаестак дана, кад их госпођа буде заборавила, ја ћу их украсти!“
Петнаестак дана касније она их је, крадом, узела и обула. Али, чим их је обула и она стаде саму себе саплитати. Једне вечери, док је силазила помоћним степеништем да баци ђубре, Никола и Тина пожелеше да се пољубе, и бум! трас! цангр! кућна помоћница се зауставила на одморишту, косе пуне отпадака из ђубрета, док јој се низ чело, као локна, спирално спуштала кора од јабуке.
„Ове ципеле су зачаране“, помисли она. „Никад их више нећу обути. Даћу их мојој хромој рођаки!“
Тако је и урадила. Рођака, која је била хрома, готово цео дан је проводила седећи на столици, скупљених стопала. Кад би негде и кренула, било је то тако лаганим кораком да никако није могла да се саплете. А ципеле су биле веома срећне, јер су сад, чак и дању, биле једна поред друге.
Време је пролазило. Нажалост, пошто је била хрома, рођака је једну ципелу кварила много брже него другу.
Једне вечери Тина рече Николи:
– Осећам како ми ђон постаје танак, сасвим танак! Ускоро ћу се пробушити!
– Не, то не смеш да дозволиш! – рече Никола. – Ако нас баце, опет ћемо бити раздвојени!
– Знам ја то врло добро – рече Тина – али шта да радим? Старење не могу да избегнем!
И заиста, осам дана касније, Тинин ђон се пробушио. Хрома девојка купила је нове ципеле, а Николу и Тину бацила у ђубре.
– Шта ће сад бити с нама? – упита Никола.
– Не знам – узврати Тина. – Кад бих само била сигурна да се нећемо раздвојити!
– Приђи ближе – рече Никола – и завежи моју пертлу за твоју. Тако нас никад неће раздвојити!
И Никола и Тина свезаше своје пертле. Заједно су их избацили у канту за смеће на улици, заједно их је камион за ђубре одвезао и оставио на неком пустом земљишту. Живели су ту заједно све до дана кад су их један дечак и једна девојчица пронашли.
– Јао, погледај! Ципеле које се држе подруку!
– Мора да су муж и жена – рече девојчица.
– Пошто су брачни пар – рече дечак – сад ћемо их послати на свадбени пут!
Дечак узе ципеле, прикуца их, једну поред друге, за једну даску, однесе их до обале реке и спусти их у воду, која их понесе ка мору. Док су се ципеле удаљавале, девојчица им је махала марамицом довикујући:
– Збогом ципеле, и срећан пут!
Тако су, Никола и Тина, који нису више ништа очекивали од живота, отпутовали на диван свадбени пут.
Пјер Грипари
Прочитајте више:
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂