ТИ СИ КОЊ – Бранко Ћопић / Прича из књиге БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ / Проза, Приче, Текст
ТИ СИ КОЊ
У нашој кући сваки члан фамилије имао је своје госте. Стрицу Ниџи долазили су српски добровољци, амерички рудари и некакви досадни глагољивци који су „гањали политику“.
Маму су обилазиле куме, прије и наше расквоцане тетке и ујне с торбицама пуним дарова: ораха, јаја, сувих крушака или бар краставаца — дај што даш!
И осталима у кући увраћао је понеко, па чак сам и ја имао своје рођене госте који, истина, обично нису ни смјели да завире у кућу, него су ме звиждукањем и разним знацима зивкали да дођем вирећи иза плота, свињца, аборта или неког другог скровитог мјеста.
Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава, и доста некаквих косматих старчина с кожним ћемерима и торбацима у којима се крило пола тајни овога свијета.
Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија, Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељског гакања. (Он би тако истом једног дана изронио из прозирне поплаве млаког михољског љета и то се одмах знало: сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан дјечји сан.
Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње.
— Како Вранац, Раде брате?
— Добро.
— А како Доруша?
— Здрава је, хвала богу.
— Нека, нека. А продадосте ли онога њезиног ждрепчића, Доратића?
— Продадосмо, браћи Јованићима.
— Јел му било жао оставити матер?
— Богами јест и њему и њој, рзала је три дана.
— Ох грехоте, људи моји.
Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади.
— А како си ми ти, рођени Раде? Како ваш Ниџекања, гања ли још политику или се већ дозвао памети?
За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао. За њега оне као да нису ни постојале или су, у најбољу руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу, тару о кожух, мијаучу и гребу, а без њих ипак није ниједна кућа. Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути.
Михољдански, славски, гости још се нису ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа:
— Која ће оно година бити вашем Вранчићу?
— А што ти сад то треба — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја.
— Како шта ми треба! — диже главу Петрак. — Самар му правим, а ти… Дај га доведи, вјере ти.
Дјед се послушно диже и доводи окретна коњичка. Мајстор га лупка по врату, пита га за здравље, мјери му леђа и најзад му нешто шапуће у само уво. Ех, да ми је чути шта му је казао.
— Ми се договорили! — свечано објављује старац. — Каже да је задовољан.
— Та неће ваљда ићи да загледа ђевојку — какоће дјед. — Још ћеш ту некаквој доконој парипини ићи угађати и табане му чешкати, а!
Охо, опет је почело некакво необично кошкање између дједа и самарџије! Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо.
— Их парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина … Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом, ако њему нећу. Начинићу му нешто, има да видиш.
— Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш.
— А зар коњ није исто што им право чељаде, још бољи. Десет пута бољи.
— Коњ?
— Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ги рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други.
— Ето ти га, на! — простодушно зину дјед.
— Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња. Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој!
Дједу стадоше очи.
— Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части.
— Јест, вјере ми — занесено распреда старац не примјеЋујући да се дјед уозбиљио. — Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима. Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате!
Дјед укоси очи као да од нечег зазире и кисело примијети:
— Па да, прави коњ, и то још дорат. Толико заједно љеба изјести и ракије попити, па опет му његов побратим парипче. Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси.
Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника.
— Побро, шта ти би одједном?
— Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима. — Нагрдити човјека из чиста мира, рећи му да је коњ…
Испод густих самарџијиних обрва одједном просинуше строге тужне очи.
— Раде, стари поштени домаћине, а знаш ли ти уопће шта је то коњ, то ти мени реци, џеко једна?
— Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то. Коњ је Раде Ћопић, то си и сам казао.
— Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако. Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види.
Самарџија се разњежено загледа уз долину потока Јапре и снизи глас као да је нашао заспала зеца:
— Иде он у мраку за тобом — куц-куц, чок-чок! — прати те вјерно, устрајно, нијеси сам на свијету, не бојиш се вука ни хајдука.
Примичем се и пажљиво ослушкујем. Ово је управ’ нешто за мене. Ја у помрчини толико звјерам и зазирем да би ми требало најмање два коња, и то нека онако — да умију и говорити.
— Па седиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо.
Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто.
Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара. Самарџија упиљи у њега и звоцне:
— А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. ‘Ајде!
Дјед се узе крстити.
— О људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли?
— Дашта си него пијан. Да ти ишта знаш, не би се овако љутио и пропињао као јарац.
— Како се нећу љутити, никаква вјеро. Човјек је крштено чељаде, славу слави, душу има, а коњче. . .
Самарџија се тужно осмијехну.
— Има човјек душу, а. А је ли, Раде, јеси ли ти икад чуо да је коњ некога преварио? Заклео се у душу, у вјеру, у шта хоћеш, па опет слагао к’о пас?
— Јок, то се досад није чуло у овој околини — уозбиљи се дјед.
— А да је коњ пакостан и завидљив, да туђу срећу очима не може гледати? — наваљивао је мајстор.
— Бог с тобом, немој кукавну марву ружити.
— Раде, брате и побратиме, а је л’ икада коњ отео жену свом најбољем другу?… Шта је мене некад окренуло овим путем?
Бљесну у старчеву оку шкрта суза, а дјед збуњено крену погледом по авлији, заустави га на мени и нешто се присјети:
— Скочидер у моју собу, тамо ми је остао нож.
Главачке сунем у кућу, завирим у све ћошкове собице, преврнем дједову сламарицу, запрашим се и ускијам, али нигдје ножа.
— Ђеде, нема га.
— Добро је, ево га у мом џепу,
Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било.
Узалуд сам се мотао око њих двојице, старши су мраморком ћутали. Гост је прошивао стељу од самара, а дјед је пажљиво гледао у његове руке. Њему, који под богом ништа није знао начинити, свака је мајсторија изгледала као недокучива премудрост пред којом би напречац занијемио.
Замисли, узмеш три-четири комада дрвета, стару врећу, сламу и — цап, цап! — ево га, готов самар! Е, мој брате. . .
Тек много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег лета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом:
— Ђеде, јесам ли ја налик на коња?
Старац се загледа у мене врло, врло зачуђено, а онда се малчице замисли, растужи се и коначно му се негдје испод бркова указа и брзо сакри лак неуловљив смијешак.
— Ђеде, јесам ли?
— Хм, види га. Добићеш ти по туру, прислушкивало један. Нијесу још за те таки разговори. . .
Тако је то било у незаборавна плава самарџијина времена.
Бранко Ћопић
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Прочитајте више:
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Књига, Приче, Одломци, Занимљивости
Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија, Књиге
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
МУЗИКА – Антологија најлепших музичких композиција и песама
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂