Kategorija: Bajke

CRVENKAPA – Braća Grim / Bajke, Tekst

CRVENKAPA

Bila jednom jedna mala slatka devojčica, koju je svako zavoleo čim bi je ugledao. A najviše ju je volela njena baka, koja već nije znala šta bi sve učinila detetu. Jednom joj je darovala kalu
od crvene kadife, i pošto joj je tako lepo pristajala da drugu više nije htela da nosi, nazvaše je Crvenkapa.

Jednog dana reče joj majka:

— Hajde, Crvenkapice, da oneseš poklone baki. Evo ti komad kolača i boca vina. Baka je slaba i bolesna i to će joj prijati. Pođi pre no što zapeče sunce. A kad budeš napolju, idi pristojno i ne skreći s puta inače ćeš pasti i razbiti bocu, pa baka neće ništa dobiti. A kad uđeš u njenu sobu, ne zaboravi da joj poželiš dobro jutro i ne zaviruj prvo u svaki ugao.

— Sve ću uraditi kako treba, — obeća Crvenkapa majci.

Baka je stanovala u šumi, pola sata hoda od sela. Kad je Crvenkapa ušla u šumu, srela je vuka. Ona nije znala kakva je to zla zver, pa se nije plašila.

— Dobar dan, Crvenkapice, — reče on.

— Hvala ti na želji, vuče.

— Kud si tako poranila, Crvenkapice?

— Idem baki.

— A šta to nosiš pod keceljom?

— Vino i kolač. Juče smo pekli, pa nosim slaboj i bolesnoj baki da se zasladi i okrepi.

— Crvenkapice, a gde stanuje tvoja baka?

— Još dobrih četvrt sata hoda dublje u šumi. Kuća joj je ispod ona tri velika hrasta, a dole su leske, svakako znaš gde je, — reče Crvenkapa.

Vuk pomisli: „To mlado, nežno stvorenje biće dobar zalogaj, biće slađe nego baba. Samo moraš da postupiš lukavo da ih obe uloviš“.

Neko vreme išao je pored Crvenkape, a onda joj reče: — Crvenkapice, gle kako je divno cveće na sve strane, zašto ne pogledaš malo oko sebe? Ti kao da i ne čuješ kako lepo pevaju ptičice? Gledaš preda se kao da ideš u školu, a ovde u šumi tako je veselo.

Crvenkapa podiže pogled i videći kako se sunčevi zraci probijaju kroz granje i kako je sve prepuno divnog cveća, pomisli: „Baka će se obradovati ako joj donesem buket svežeg cveća. Još je rano, stići ću na vreme“.

Ona skrenu s puta i potrča u šumu da bere cveće. Kad bi jedan cvet ubrala učinilo bi joj se da je tamo dalje još lepši, pa bi potrčala onamo, i tako je zalazila sve dublje u šumu.

A vuk se uputio pravo bakinoj kući i zakucao na vrata.

— Ko je?

— Crvenkapa. Donosim ti kolača i vina, otvori!

— Pritisni samo kvaku, — viknu baka, — ja sam slaba i ne mogu da ustanem.

Vuk pritisnu kvaku, i vrata se otvoriše. On se bez reči uputi pravo bakinom krevetu i proguta je. Onda obuče njene haljine, stavi na glavu njenu kapicu, leže u krevet i navuče zavesu.

Crvenkapa je dotle trčkarala tamo amo berući cveće, a kad ga je već toliko nabrala da više nije mogla poneti, setila se bake i pošla k njoj.

Začudila se što su vrata širom otvorena. A kad je ušla u sobu, učinilo joj se unutra tako neobično da je pomislila: „Čudnovato kako mi se danas steže srce, a inače tako volim da budem kod bake“.

Ona viknu: — Dobro jutro! — ali ne dobi odgovor.

Onda priđe krevetu i razgrnu zavesu. U krevetu je ležala baka, s kapicom navučenom sasvim na lice i nekako je čudnovato izgledala.

— Bakice, što su ti tako velike uši?

— Da te bolje čujem.

— Bakice, što su ti tako velike oči?

— Da te bolje vidim.

— Bakice, što su ti tako velike ruke?

— Da te bolje uhvatim.

— Bako, što su ti tako ogromna usta?

— Da te lakše pojedem.

Rekavši to vuk iskoči iz kreveta i proguta sirotu Crvenkapu.

Pošto je zadovoljio svoju proždrljivost on ponovo leže u krevet, zaspa i poče glasno da hrče.

Uto pored kuće prođe lovac pa pomisli: „Ala starica hrče, da vidim da joj nije zlo“. On uđe u sobu, priđe krevetu i vide da u njemu leži vuk.

— Tu li te nađoh, matori grešniče, — reče on, — sad si dolijao! — Htede da nanišani. ali se seti da je vuk možda progutao baku i da bi se ona još mogla spasti.

Stoga ne opali iz puške nego uze makaze i poče zaspalom vuku da para trbuh. Tek što je nekoliko puta zasekao, vide kako se crveni kapa, a kad je zasekao još nekoliko puta, iskoči devojčica i uzviknu: — Ah, što sam se uplašila, kako je mračno bilo u vukovoj utrobi!

Potom je izišla i baka, ali je jedva disala.

Crvenkapa brzo dovuče veliko kamenje, te njime napuniše vuku trbuh. A kad se probudio, vuk je hteo da pobegne, ali kamenje je bilo tako teško da je odmah pao i toliko se udario da je ostao na mestu mrtav.

Svi su bili radosni.

Lovac je vuku odrao kožu i odneo je kući; baka je pojela kolač i popila vino što joj je donela Crvenkapa, pa se opet oporavila, a Crvenkapa se zarekla: — Nikad više, dokle god živim, neću skrenuti s puta i otrčati u šumu kad mi to majka brani.

Braća Grim

Pročitajte više:

BAJKE – Braća Grim

BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

HRABRI KROJAČ – Braća Grim / Bajke, Tekst

HRABRI KROJAČ

Jednog letnjeg jutra sedeo je neki mali krojač na svojoj tezgi kraj prozora. Bio je dobre volje i revnosno šio. Utom ulicom naiđe nekakva seljanka vičući: — Evo slatkog pekmeza! Evo slatkog pek- meza!

Ove reči ugodno odjeknuše u ušima maloga krojača, on pomoli glavicu kroz prozor i viknu: — Popnite se ovamo, draga ženo, ovde ćete prodati vašu robu.

Seljanka se pope tri sprata do krojača i morade mu otvoriti sve ćupove redom. On ih je razgledao, odmeravao, mirisao, pa je naposletku rekao: — Pekmez mi izgleda dobar, izmerite mi, draga ženo, osamdeset grama, ne mari ništa ako bude i sto.

Žena koja se ponadala dobrom pazaru, izmeri mu koliko je tražio, pa se udalji ljutito gunđajući.

— E, pa neka mi je na zdravlje ovaj pekmez, — reče krojač, — i dabogda mi dao snagu i jačinu, — pa uze hleb iz ormana, odseče pozamašnu krišku i namaza je pekmezom. — Ovo neće biti gorak zalogaj, — reče, — ali pre no što zagrizem, hoću da završim ovaj prsluk.

On stavi hleb kraj sebe i nastavi da šije, praveći od veselja sve krupnije bodove.

Od pekmeza se širio prijatan miris, koji primami sa zida mnogobrojne muve, te se u rojevima spustiše na pekmez. — Hej, ko je vas zvao! — povika krojač i otera nezvane goste. Ali muve, koje nisu razumevale šta on govori, nisu htele da odu, već su se navraćale u sve većem roju. Tada krojaču, što no se kaže, prekipe. On dohvati parče sukna sa gomile i povika:

— Čekajte, sad ću ja vas udesiti, — pa raspali nemilosrdno po muvama.

Kad je digao krpu i stao da broji muve, ležalo je pred njim ništa manje no sedam mrtvih muva opruženih nogu.

— Baš si delija! — reče on i sam se zadivi svojoj hrabrosti.

— To treba da sazna ceo grad.

— I brže bolje skroji sebi pojas, saši ga i izveze na njemu krupnim slovima: „Jednim udarcem sedam“.

— Ta šta grad! — nastavi on, — neka sazna ceo svet, — i srce mu od radosti poskoči kao jagnjeći repić.

Krojač opaše pojas i reši da pođe u svet, smatrajući da je radionica i odviše tesna za njegovu hrabrost. Pre nego što je krenuo, pretražio je celu kuću ne bi li našao što da ponese, ali ne nađe ništa do komad starog sukna, koji turi u džep. Pred gradskom kapijom primeti pticu koja se zaplela u žbunje, pa i nju, pored sira, strpa u džep. Zatim srčano uze put pod noge, pa kako je bio lak i okretan, nije osećao umor.

Put ga je naneo na jedno brdo, i kad se popeo na najviši vrh, spazio je ogromnog diva gde sedi i spokojno gleda oko sebe. Krojač mu junački priđe i oslovi ga:

— Zdravo, druže, šta radiš, sediš i razgledaš ceo svet? I ja sam u njega krenuo da se ogledam. Jesi li voljan da pođeš sa mnom?

Div pogleda prezrivo krojača i reče: — Goljo jedna, bedna ništarijo!

— Zar tako! — odvrati krojač, raskopča kaput i pokaza divu pojas. — Evo tu možeš da pročitaš kakav sam ja čovek.

Div pročita: „Jednim udarcem sedam“, — pa pomisli da je reč o ljudima koje je krojač pobio i oseti izvesno poštovanje prema tom kepecu. Ali najpre je hteo da mu okuša snagu, pa uze u ruku kamen i stisnu ga tako da je iz njega iscedio vodu.

— Ded, učini i ti to isto, ako imaš toliko snage, — reče div.

— Zar samo to? — odgovori krojač. — To je igračka za takve kao što sam ja, — pa se maši u džep, izvadi meki sir i stište ga tako da je potekla surutka.

— A šta veliš na ovo? — upita on.

Div nije znao šta da kaže i nije mogao verovati da je ovaj čovečuljak za to sposoban. Tada dohvati kamen i baci ga tako visoko da se jedva mogao očima sagledati.

— Deder, paticvrče, uradi i ti kao ja!

— Sjajno bačeno, — reče krojač, — ali kamen je ipak ponovo morao da padne na zemlju, a ja ću ti ga baciti tako da se uopšte više ne vrati, — pa posegne rukom u džep, izvadi pticu i baci je u vazduh. Ptica, radosna što je ponovo stekla slobodu, vinu se u visine, odlete i više se ne vrati.

— Kako ti se sviđa ova majstorija, druže? — upita krojač.

— U bacanju si zaista majstor, — reče div, — ali da vidimo jesi li u stanju da poneseš neki pošteni teret. — On povede krojača do golemog hrasta koji je ležao oboren na zemlji, pa reče: — Ako imaš snage, pomozi mi da ovo stablo iznesem iz šume.

— Rado, — odgovori mali čovek. — Uzmi ti samo deblo na rame, a ja ću podići i nositi grane sa grančicama, jer to je najteže.

Div natovari deblo na rame, a krojač sede na jednu granu, tako da je div, koji se nije mogao okrenuti, morao da nosi čitavo drvo i povrh toga krojača. Ovaj je tamo pozadi bio veseo i raspoložen i zviždukao pesmicu: — Izjahala tri krojača na kapiju grada, — kao da je poneti stablo dečja igra..

Pošto je išao neko vreme noseći teško breme, div više nije mogao dalje i povika: — Slušaj, moram da spustim stablo. — Krojač hitro skoči sa drveta, uhvati ga obema rukama kao da ga je nosio i reče divu: — Takva grdosija, a ne može da ponese ni ovo drvo!

Oni nastaviše put zajedno, i prolazeći pokraj jedne trešnje div dohvati krošnju drveta, tamo gde je voće bilo najzrelije, pruži krojaču i ponudi ga da jede. No krojač je bio i odviše slab da bi
mogao pridržati drvo, i kad ga je div pustio, drvo se naglo ispravi i krojač polete u vis. A kad se opet nepovređen našao na zemlji reče mu div: — Što to bi? Zar nemaš ni toliko snage da pridržiš tu slabu šibljiku?

— Imam ja snage na pretek, — odgovori krojač. — Misliš li ti da to uopšte pretstavlja nešto za čoveka koji je jednim udarcem oborio njih sedam. Ja sam preskočio preko drveta jer lovci tamo dole pucaju po grmlju. Dela, skoči i ti ako možeš.

Div pokuša ali ne mogade da preskoči drvo, nego se zaplete u granje, tako da je krojač i tu odneo pobedu.

Div reče: — Ako si takav junak, pođi sa mnom u našu pećinu i prenoći kod nas.

Krojač je bio spreman da pođe s njim. Kad stigoše u pećinu, zatekoše druge divove gde sede kraj vatre. Svaki je držao u rukama celu pečenu ovcu i mljackao. Krojač se obazre oko sebe i pomisli: „Ovde je ipak mnogo prostranije nego u mojoj radionici“. Div mu pokaza krevet i reče mu da legne i da se ispava. No pošto je za malog krojača bio prevelik, on ne leže u krevet nego se zavuče u jedno ćoše.

U ponoć, misleći da krojač spava dubokim snom, div ustade, uze veliku gvozdenu šipku pa raspali njome posred kreveta i probije ga, čvrsto uveren da je sad došao kraj tom bednom skakavcu.

U ranu zoru divovi pođoše u šumu zaboravivši potpuno na krojača; kad eto ti i njega gde ide k njima čilo i veselo! Divovi se grdno prepadoše i strahujući da će ih sve pobiti, razbegoše se kud koji.

Krojač krenu dalje, idući vazda za svojim šiljatim nosem. Pošto je dugo tumarao, stiže u dvorište neke kraljevske palate, a kako je bio posustao, leže na travu i zaspa. Dok je tu ležao dođoše ljudi, osmotriše ga sa svih strana i pročitaše na pojasu: „Jednim udarcem sedam.“

— Šta će ovaj veliki ratnik ovde usred mira? — rekoše oni. — To mora biti neki moćni gospodin.

Odoše i javiše to kralju, govoreći da ovaj čovek, u slučaju rata, može biti važan i koristan, pa nipošto ne bi trebalo dopustiti da ode.

Kralju se svide savet i on pošalje jednog dvoranina krojaču da mu, kad se probudi, ponudi službu u njihovoj vojsci.

Izaslanik stade kraj krojača, čekajući da se promeškolji i otvori oči, pa mu zatim učini ponudu. — Upravo sam toga radi i došao ovamo, — odgovori on. — Spreman sam da stupim u kraljevu službu. — Dočekaše ga s počastima i dodeliše mu poseban stan.

Ali vojnici su bili kivni na njega i želeli su da ga se otarase. — Šta će biti, — govorili su među sobom, — ako s njim zametnemo kavgu i on raspali po nama? Pokosiće svakim udarcem sedmoricu. Toj sili mi ne možemo odoleti.

I tako se dogovore te svi zajedno pođu kralju i zamole ga da ih otpusti. — Ne možemo ostati pored čoveka koji jednim udarcem obara sedmoricu, — rekoše oni.

Kralj se ražalosti što će zbog jednog čoveka izgubiti sve svoje verne sluge, pa zažali što ga je ikad ugledao, i požele da ga se što pre kurtališe. Ali se nije usudio da ga otpusti, bojeći se da će ga krojač ubiti i upropastiti čitav njegov narod pa se dočepati kraljevskog prestola. Obrtao je i ovako i onako i konačno nešto izmislio.

On pošalje krojaču glasnika sa porukom da mu, pošto je tako veliki ratnik, želi nešto da predloži. U jednoj šumi njegove kraljevine prebivaju dva diva koji grdnu štetu čine, pale i pustoše zemlju, i narod ubijaju. Niko ne sme da im se približi, jer je svakome svoja glava mila. Ako pobedi i ubije ove divove, daće mu svoju jedinicu kćer za ženu i pola kraljevstva u miraz. Stotinu konjanika poći će s njim da mu se nađu pri ruci.

„To je baš za deliju tvoga kova, — pomisli krojač. — Lepa kraljevska kći i pola kraljevine ne nude se čoveku svakog dana“.

— O, da, — otporuči on, — divove ću već ukrotiti a stotinu konjanika mi za to ne treba: ko semoricu obara jednim udarcem, nema zašta da se boji dvojice.

Krojač je krenuo u pratnji sto konjanika. A kad je došao do ruba šume rekao je svojim pratiocima: — Nemojte dalje ići, ja ću se već sam obračunati s divovima.

On pohita u šumu osvrćući se desno-levo. Malo posle ugleda divove: opružili se ispod jednog drveta i spavaju, a hrču toliko da se grane na drvetu povijaju. Krojač, ne bude len, napuni oba džepa kamenicama pa se popne na drvo. Kad stiže do sredine, uspuza se na jednu granu iznad samih divova i stade da baca kamenje jednom od njih na grudi.

Div dugo nije ništa osećao, ali se najzad probudi, pa munu svog druga i upita: — Što me udaraš?

— Ti sanjaš, — odgovori drugi div, — ja te ne udaram.

— I opet legoše da spavaju.

Tada krojač baci kamen na drugoga diva.

— Šta je, što me gađaš? — povika drugi div.

— Ne gađam te, — odgovori prvi div gunđajući.

Tako su se svađali neko vreme, ali kako su bili umorni, odustadoše od dalje svađe i oči im se opet sklopiše.

Krojač nastavi započetu rabotu. On izabra najveći kamen i baci ga svom snagom prvom divu na grudi.

— E, to je već prevršilo meru! — razbesne se ovaj, skoči kao besomučan i tresnu druga o drvo, da se zatreslo. Drug mu vrati milo za drago, i toliko se razjariše da stadoše da čupaju drveće i njime da se mlate, dok obojica u isti mah ne padoše mrtvi.

Tada krojač skoči sa svog drveta. — Sva sreća te nisu iščupali drvo na kome sam sedeo, — uskliknu on, — inače bih morao kao veverica da skočim na drugo drvo. Ali mi smo ti okretni ljudi! — Za- tim izvuče mač i zadade obojici nekoliko snažnih udaraca u grudi, pa ode konjanicima i reče: — Svršio sam posao, udesio sam ih obojicu. Ali bilo je povuci potegni. U nevolji su čupali drveće i njime se branili. No sve to ne pomaže kad se tu nađe neko kao ja, koji jednim udarcem obara njih sedam.

— Zar niste ranjeni? — upitaše konjanici.

— Sve je dobro prošlo, — odgovori im krojač, — ne fali mi ni dlaka s glave.

Konjanici mu ne poverovaše već odjahaše u šumu. Tu nađoše divove ogrezle u krvi, a naokolo je ležalo iščupano drveće.

Krojač zatraži od kralja obećanu nagradu, ali se kralj već pokajao što mu je obećao, i ponovo je smišljao kako da ga skine s vrata.

— Pre no što dobiješ moju kćer i pola kraljevstva, — reče mu, — moraš da učiniš još jedan podvig. Po šumi vršlja jednorog koji čini veliku štetu. Najpre njega da uhvatiš.

— Jednog jednoroga svakako se manje plašim nego dvojice divova. Sedmoricu jednim udarcem — to je moje geslo.

On uze konopac i sekiru pa pođe u šumu, a svojoj pratnji reče da ga ispred šume pričeka. Nije morao dugo da luta, jednorog se uskoro pojavi i ustremi se pravo na njega, kao da hoće odmah da ga nabode na rog.

— Lakše, lakše, — reče krojač, — ne može to tako brzo, — pa pričeka da se zver sasvim približi, a onda hitro skoči iza drveta. Jednorog svom snagom nalete na drvo, a rog mu se zabode tako du- boko u stablo da više nije bio kadar da ga izvuče, tako je bio uhvaćen.

— E, ptiću, sad si moj! — reče krojač, iziđe iza drveta pa stavi jednorogu najpre uže oko vrata a zatim izbi sekirom rog iz drveta, i kad je sve to svršio, povede zver kralju.

Kralj mu ipak još ne htede dati obećanu nagradu, već stavi i treći zahtev: neka krojač pre svadbe još uhvati vepra koji u šumi čini lom i pokor; lovci će mu pomoći.

— Što da ne, — reče krojač, — to je igračka. — Ali ni ovaj put ne povede lovce u šumu, i oni to jedva dočekaše, jer ih je vepar već više puta tako presreo da nisu baš bili orni da ga gone.

Kad ugleda krojača, vepar se sav zapenuši i iskeženih zuba ustremi na njega da ga satre. Ali naš brzonogi junak uskoči u jednu crkvicu koja je bila u blizini, i jednim skokom opet iskoči kroz prozor. Vepar je jurnuo za njim, no on spolja dotrča do vrata i zalupi ih. Tako je besna zver bila zarobljena, jer je bila isuviše teška i nezgrapna da iskoči kroz prozor.

Krojač dozva lovce da svojim očima vide zarobljenu zver, a naš se junak uputi kralju, koji je sada, hteo ne hteo, morao da održi obećanje i da mu svoju kćer i polovinu kraljevine. I tako se proslavi venčanje, sa mnogo sjaja a malo veselja, i od krojača postade kralj.

Posle nekog vremena čuje mlada kraljica noću kako njen muž u snu govori:

— Momče, sašij mi prsluk i zakrpi pantalone, inače ću te aršinom po glavi!

Tad se ona doseti odakle je i kakvog je roda mladi gospodin, pa se sutradan izjutra požali ocu i zamoli ga da je oslobodi muža koji nije ništa drugo do krojač. Kralj stade da je teši i reče joj:

— Ostavi noćas svoju spavaću sobu otvorenu, moje će sluge stajati napolju, a kad on zaspi, ušunjaće se, vezaće ga i odneti na lađu koja će ga odvesti u daleki svet.

Ona na to pristade. Ali kraljev oružnik je sve čuo, i pošto je bio odan mladom gospodaru, javi mu sve kako je bilo.

— To ću ja već urediti — reče krojač.

Uveče je kao i obično legao sa ženom u postelju. Kad joj se učinilo da je zaspao, ona ustade, otvori vrata i opet legne. A krojač se samo pravio kao da spava pa poče glasno da doziva:

— Momče, sašij mi prsluk i zakrpi pantalone, inače ću te aršinom po glavi! Njih sam sedam ubio jednim udarcem, dotukao dva diva, doveo jednoroga i uhvatio vepra, pa da se bojim onih što stoje napolju pred odajom!

Kad su oni napolju čuli šta govori krojač, spopade ih grdan strah pa nagoše da beže kao da ih progoni čitava vojska, i niko se više ne usudi da digne ruku na njega.

Tako je krojač bio i ostao kralj do svoga veka.

Braća Grim

Pročitajte više:

BAJKE – Braća Grim

BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

PEPELJUGA – Braća Grim / Bajke, Tekst

PEPELJUGA

Jednom bogatom čoveku razbole se žena, i kada oseti da joj se bliži kraj, dozove svoju jedinicu kćer pa joj reče: — Drago dete, ostani smerna i dobra pa će i tebi biti dobro. — Onda zaklopi oči i izdahnu.

Devojka je svakog dana izlazila na majčin grob, plakala i ostala smerna i dobra. Kad je došla zima, sneg je belim pokrivačem zastro grob, a kad ga je prolećno sunce opet rastopilo, čovek je uzeo drugu ženu.

Žena je u kuću dovela dve kćeri. Obe su imale lepo belo lice, ali gadno crno srce.

Sada nastadoše teški dani za sirotu pastorku. — Zar da ta glupača sedi s nama u sobi! — rekoše one. — Ko hoće da jede, mora da zaradi svoj hleb. Vuci se napolje, sudopero!

One joj oduzeše njene lepe haljine i dadoše joj neki stari sivi haljetak i drvene klompe. — Gle gorde knjeginje, kako se udesila, — rugale su joj se i oterale je u kuhinju.

Tu je morala od jutra do mraka da radi teške poslove, da ustaje pre zore, nosi vodu, loži vatru, kuva i pere. Osim toga su joj sestre pakostile na sve moguće načine, ismevale je i sipale joj grašak i sočivo u pepeo, te je morala da sedi i da ga trebi. A uveče, kad je bila malaksala od posla, nije smela da legne u postelju, već pored ognjišta u pepeo. I pošto je zbog toga uvek izgledala prašljiva i prljava, prozvale su je Pepeljuga.

Jednom kada se otac spremao na sajam, upitao je pastorke šta da im donese.

— Lepih haljina, — reče jedna.

— Bisera i dragog kamenja, — reče druga.

— A ti, Pepeljugo, — upita on, — šta hoćeš ti?

— Oče, otkini mi prvu grančicu koja vam na povratku okrzne šešir!

On nakupova za obe polusestre lepih haljina, bisera i dragog kamenja, a pri povratku, kad je jahao kroz zeleni šumarak, okrznu ga leskova grančica i smače mu šešir. On otkinu grančicu i ponese je sa sobom. Kad je stigao kući, poklonio je pastorkama šta su tražile, a Pepeljugi dao leskovu grančicu.

Pepeljuga mu se zahvali na daru i ode na majčin grob. Tamo je posadila grančicu i tako gorko plakala da su suze kapale i zalivale grančicu, koja je izrasla u lepo drvce. Pepeljuga je svakog dana tri puta odlazila onamo i gorko plakala, i uvek je na drvce sletala bela ptičica, i čim bi ona izrekla neku želju ptičica bi joj dobacila ono što je poželela.

Desilo se da je kralj priređivao svečanost koja je trebalo da traje tri dana i na koju su bile pozvane sve lepe devojke iz zemlje da bi kraljević mogao da izabere sebi nevestu. Kad su čule da će i one ići u dvor, obe polusestre se vrlo obradovaše, pozvaše Pepeljugu i rekoše joj: — Očešljaj nas, očetkaj nam cipele i pričvrsti kopče, idemo na svečanost u kraljev dvor.

Pepeljuga je poslušala, ali je plakala, jer je ona želela da ide na igranku i molila je maćehu da je pusti.

— Zar ti, Pepeljugo, tako prašljiva i prljava hoćeš da ideš na svečanost? Nemaš ni haljina ni cipela, a htela bi da igraš!

Ali pošto je ona i dalje molila, maćeha najzad reče: — Sasula sam ti činiju sočiva u pepeo, ako ga za dva sata opet pokupiš, možeš i ti poći.

Devojka iziđe na stražnja vrata u vrt i viknu: — Pitomi golubići, grlice, sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi da trebim: Zrno u zdelicu, kukolj u gušicu.

Tada kroz kuhinjski prozor dođoše dva bela golubića, a zatim grlice, i najzad doleteše i dolepršaše sve ptičice pod nebom i spustiše se na pepeo. Golubići klimnuše glavicama i stadoše da kljucaju. Tada i ostale ptičice otpočeše kljuc, kljuc, kljuc i odvojiše sva dobra zrna u zdelu. Nije prošlo ni sat, a one su već bile gotove i odletele su.

Devojka odnese zdelu maćehi, radujući se što će sada moći da pođe s njima na svečanost.

Ali maćeha reče: — Ne, Pepeljugo, ti nemaš haljina i ne umeš da igraš, pa će ti se samo smejati.

A pošto je Pepeljuga plakala, ona reče: — Ako možeš za jedan sat da mi probereš dve zdele sočiva, možeš da pođeš s nama. — A u sebi je mislila: — To ona neće nikada biti u stanju.

Kad je maćeha sasula dve zdele sočiva u pepeo, devojka iziđe na stražnja vrata u vrt i viknu: — Pitomi golubići, gr-lice, sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi da trebim: Zrno u zdelicu, kukolj u gušicu.

Tada kroz kuhinjski prozor dođoše dva bela golubića, a zatim grlice, i najzad doleteše i dolepršaše sve ptice pod nebom i spustiše se na pepeo. Golubići klimnuše glavicama i stadoše da kljucaju. Tada i ostali počeše kljuc, kljuc, kljuc, kljuc, i odvojiše sva dobra zrna u zdelu. I pre no što je prošlo pola sata, već su bile gotove i odletele su.

Devojka odnese zdelu maćehi, radujući se što će sada smeti da pođe s njima na svečanost. Ali maćeha reče: — Ništa ti ne pomaže, ti nemaš haljina i ne umeš da igraš. Morali bismo da te se stidimo. — Pa joj okrenu leđa i ode sa svojim dvema gordim ćerkama.

Pošto više nikoga nije bilo kod kuće, Pepeljuga ode na majčin grob pod lesku i viknu: „Drvce milo, zalelujaj grane, da na mene srebro, zlato pane.“

A ptičica joj dobaci haljinu svu istkanu od zlata i srebra i papučice izvezene svilom i srmom. Ona se žurno obuče i ode na svečanost. Maćeha i sestre nisu je poznale nego su mislile da je to svakako neka strana kneginjica, toliko je divno izgledala u zlatnoj haljini. Na Pepeljugu nisu ni mislili, verujući da sedi kod kuće pored pepela i prebira sočivo.

Kraljević joj priđe, uze je za ruku i poče s njom da igra. I više nije hteo ni sa kojom drugom da igra i nije joj ispuštao ruku. A kad bi došao neki drugi da je pozove na igru, on bi rekao: — To je moja igračica.

Ona je igrala sve dok se nije spustila noć. Tada htede da pođe kući, ali kraljević reče: — Poći ću s tobom da te ispratim, — jer je hteo da vidi čija je to lepa devojka. No ona mu umače i pobeže u golubinjak.

Kraljević je čekao dok nije došao otac. On mu reče da je nepoznata devojka pobegla u golubinjak. A stari pomisli: „Da to nije Pepeljuga?“

Moradoše da mu donesu sekiru i pijuk da razvali golubinjak, ali unutra nije bilo nikoga.

Kad su ušli u kuću, ležala je Pepeljuga u svojoj prljavoj odeći u pepelu, a nad ognjištem je žmirkala mutna uljana svetiljka. Jer ona je hitro s druge strane iskočila iz golubinjaka i otrčala do leske. Tamo je skinula lepu haljinu i položila je na grob, i ptica ju je opet odnela, pa je onda u svom sivom haljetku sela u kuhinju pored pepela.

Sutradan kad je ponovo otpočela svečanost i kad su roditelji i polusestre otišle, Pepeljuga ode leskovom drvcetu i reče: „Drvce milo, zalelujaj grane, da na mene srebro, zlato pane.“

Tada joj ptica dobaci još mnogo raskošniju haljinu nego prethodnog dana. I kad se u njoj pojavila na svečanosti, sve se živo zadivilo njenoj lepoti. A kraljević je čekao da ona dođe, uzeo je odmah za ruku i samo s njom igrao. A kad bi došli drugi da je pozovu na igru, on bi rekao: — To je moja igračica.

Kad se spustila noć, ona je htela da ode, ali kraljević je pošao za njom želeći da vidi u koju će kuću ući. No ona mu pobeže u vrt iza kuće. Tamo je bila velika kruška, koja se povijala pod teretom najdivnijih plodova. Ona se hitro kao veverica pope među grane i kraljević ne mogade da vidi kuda je iščezla.

On je čekao dok nije došao otac pa mu je rekao: — Neznanka mi je umakla. Mislim da je skočila na krušku.

Otac pomisli: „Da to nije Pepeljuga?“ pa naredi da mu se donese sekira i poseče drvo, ali ne nađe nikoga.

A kad dođoše u kuhinju, Pepeljuga je ležala u pepelu kao i uvek, jer je s druge strane skočila sa drveta, vratila ptici na leski lepe haljine i opet obukla svoj sivi haljetak.

Trećeg dana, kad su otišli roditelji i sestre, Pepeljuga ponovo ode na majčin grob i reče drvcetu: „Drvce milo, zalelujaj grane, da na mene srebro, zlato pane.“

Tada joj ptica dobaci haljinu, prekrasnu i blistavu kao što još nije imala nijednu, a papučice su joj bile od suvog zlata. Kad je u toj haljini došla na svečanost, svi su zanemeli od oduševljenja. Kraljević je igrao samo s njom, a kad bi je neko pozvao na igru, on bi rekao: — To je moja igračica.

Kad se spustila noć, htela je Pepeljuga da pođe, a kraljević je želeo da je prati. Ali ona mu brzo pobeže da nije mogao da je stigne.

No kraljević se dosetio i naredio da se stepenice namažu smolom. I dok je Pepeljuga trčala niza stepenice, zalepi joj se za njih leva papuča. Kraljević je uze. Bila je majušna i lepa i sva od zlata.

Idućeg jutra on ode s njom čoveku i reče: — Nijedna druga neće mi biti supruga do ona na čiju nogu pristane ova zlatna cipela.

Tada se obe sestre obradovaše, jer su imale lepe noge. Starija kći ode s cipelom u sobu da je obuje, a i majka pođe s njom. Ali kako joj je cipela bila premala, nije mogla ni palac da ugura.

Tada joj majka pruži nož i reče: — Otseci palac, kad budeš kraljica nećeš više ići pešice.

Devojka otseče palac, ugura nogu u cipelu, priguši bol i iziđe pred kraljevića. On se s njom, kao svojom verenicom, vinu na konja i odjaha. Ali morali su da prođu pored groba. Tu su na leskovom drvcetu sedela dva bela golubića i gukala:

„Gu-gu, gu-gu, gu-gu, ima krvi tu, od cipele noga strada, a kod kuće sedi mlada.“

On tada pogleda njenu cipelu i vide kako iz nje lipti krv, okrenu konja i odvede lažnu verenicu kući, rekavši da to nije ona prava, pa naredi neka druga sestra obuje cipelu.

Ova pođe u sobu i srećno ugura prste u cipelu, ali peta nikako da joj stane. Tada joj majka pruži nož i reče: — Odreži parče od pete; kad budeš kraljica nećeš više ići pešice.

Devojka otseče parče od pete, ugura nogu u cipelu, otrpi bol i iziđe pred kraljevića. On je kao svoju verenicu vinu na konja i odjaha s njom. A kad su prošli pored leske, na njoj su sedela oba golubića i gukala:

„Gu-gu, gu-gu, gu-gu, ima krvi tu, od cipele noga strada, a kod kuće sedi mlada.“

On pogleda njenu nogu i vide kako iz cipelice lipti krv, te joj se crvene čarape, natopljene krvlju. Tada okrenu konja i vrati verenicu kući.

— Ni to nije ona prava, — reče on. — Zar nemate više kćeri?

— Nemamo, — reče čovek. — Tu je još samo mala, kržljava Pepeljuga, što mi je ostala iza pokojne žene. Ali isključeno je da je to verenica.

Kraljević reče neka je pošalju gore, ali maćeha odgovori: — Ah, nemojte, ona je i odviše prljava i ne sme da se pokaže.

No on je pošto poto hteo da ona dođe, pa su morali da pozovu Pepeljugu. Ona najpre opra ruke i lice, pa onda uđe i pokloni se kraljeviću koji joj pruži zlatnu cipelu. Ona sede na klupicu, izvuče nogu iz teškog drvenjaka i stavi je u papuču, koja joj pristajala kao salivena. A kad se ispravila i kraljević joj ugledao lice, poznao je lepu devojku koja je s njim igrala i rekao: — To je prava verenica!

Maćeha i obe sestre uplašiše se i pobledeše od jada. A on vinu Pepeljugu na konja i odjaha s njom. Kad projahaše pored leskovog drveta, zagukaše dva bela golubića:

„Gu-gu, gu-gu, gu-gu, krvi sada nema tu,
ova nožica ne strada, pronašla se prava mlada.“

A pošto su to rekli sletoše i sedoše Pepeljugi na ramena, jedan desno, drugi levo, i tu ostadoše.

Kad je trebalo da se obavi venčanje sa kraljevićem, dođoše pritvorne sestre i htedoše da joj se dodvore, ne bi li i one imale udela u sreći.

Kad su mladenci ulazili u crkvu, išla je starija s desne strane a mlađa s leve: tada im golubovi iskljuvaše svakoj po jedno oko.

Potom, kad su izlazile, išla je starija s leve a mlađa s desne strane: tada im golubovi iskljuvaše i drugo oko.

Tako su za svoju zloću i dvoličnost bile kažnjene doživotnim slepilom.

Braća Grim

Pročitajte više:

BAJKE – Braća Grim

BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

ZLATNA GUSKA – Braća Grim / Bajke, Tekst

ZLATNA GUSKA

Bio jedan čovek pa imao tri sina. Najmlađi se zvao Tupavko i svi su ga prezirali, ismejavali i u svakoj prilici zapostavljali.

Jednom najstariji sin krene u šumu da seče drva, a majka mu dade da ponese lep, mirisav kolač i bocu vina, da ne gladni i ne žedni.

Kad je došao u šumu naiđe neki stari, sedi čovečuljak, koji mu poželi dobar dan i zamoli ga: — Daj mi parče kolača iz tvoje torbe i dopusti da pijem gutljaj vina, more me glad i žeđ.

Ali pametni sin odgovori: — Ako ti dam od svog kolača i od svog vina, neće meni ništa ostati. Hajd’, gubi se odavde! — okrenu mu leđa i ode dalje.

A kad je počeo da obara drvo, ne potraja dugo te promaši i poseče se sekirom po ruci, tako da je morao otići kući da mu previju ranu. — To mu je bio dar od sedog čovečuljka.

Onda drugi sin pođe u šumu. Majka i njemu, kao i starijem, dade kolač i bocu vina. I njega srete stari, sedi čovečuljak i zatraži mu parče kolača i gutljaj vina.

No i drugi sin mudro reče: — Ono što bih dao tebi nedostajalo bi onda meni. Hajd’, gubi se odavde! — okrenu mu leđa i ode dalje.

A kazna nije izostala. Tek što je nekoliko puta zamahnuo sekirom, udari se po nozi, pa su morali da ga odnesu kući.

Tada reče Tupavko: — Oče, pusti mene da odem i nasečem drva.

A otac odgovori: — Tvoja braća rđavo su prošla, mani se toga, ti se u to ne razumeš.

Ali Tupavko je toliko moljakao da on najzad pristade: — De, idi. Bez muke nema nauke.

Mati mu dade pogaču zamešenu vodom i pečenu u pepelu i uz to bocu prokislog piva. Kad je došao u šumu sretne i on starog, sedog čovečuljka, koji ga pozdravi i reče: — Daj mi parče kolača i gutljaj iz tvoje boce. Tako sam gladan i žedan.

Tupavko odgovori: — Imam samo pogaču iz pepela i kiselog piva. Ako ti je to po volji možemo sesti i jesti.

Oni sedoše. A kad Tupavko izvadi pogaču, ona se pretvorila u fini kolač, a kiselo pivo u dobro vino. Oni se najedoše i napiše, a onda reče čovečuljak: — Pošto imaš dobro srce i rado deliš s drugima, podariću ti sreću. Tamo stoji jedno staro drvo, poseci ga, pa ćeš nešto naći u njegovom korenu. — I čovečuljak se oprosti.

Tupavko ode onamo i obori drvo. A kad je palo, u korenu je sedela guska s perjem od suvoga zlata. On je uze i ponese sa sobom pa ode u gostionicu da tamo prenoći. A gostioničar je imao tri kćeri, pa kad su videle gusku, htedoše da znaju kakva je to čudesna ptica i zaželeše da imaju bar jedno zlatno pero.

Najstarija je mislila: — Naći ću ja zgodu da iščupam jedno pero, — pa kad je Tupavko izišao, ona uhvati gusku, ali joj se u taj mah i prsti i ruka čvrsto za nju prilepiše.

Uskoro dođe i druga kći, koju je takođe kopkalo da dođe do jednog zlatnog pera. Ali tek što je dotakla svoju sestru, prilepila se za nju.

Najzad dođe i treća, sa istom namerom. Ali obe povikaše uglas: — Nemoj prilaziti, zaboga, nemoj prilaziti!

No ona nije mogla da shvati zašto da ne priđe, već pomisli: — Ono što mogu one, mogu valjda i ja, — pa im pritrča: ali čim je dodirnula sestru, zalepila se za nju. Tako su morale da provedu svu noć pored guske.

Idućeg jutra Tupavko uze gusku pod pazuho pa pođe, ne obazirući se na tri sestre koje su bile prionule za nju. One su morale stalno da trčkaraju za njim, sad levo sad desno, ma kud on nogom kro- čio. Nasred polja sretne ih pop. Ugledavši čudnu povorku on reče:

— Zar vas nije stid, nevaljalice jedne, da jurite za momkom preko polja? Zar jee to pristojno?

Rekavši to on uhvati najmlađu za ruku i htede da je povuče. Ali čim ju je dodirnuo i on se zalepio, pa je i sam morao da trči za njima.

Malo zatim naiđe crkvenjak i vide gospodina popu kako u stopu prati tri devojke. On se začudi i viknu: — Hej, gospodin-popo, kamo to hitate? Ne zaboravite da danas imamo još jedno krštenje, — pritrči mu, uhvati ga za rukav i u taj mah čvrsto prionu uz njega.

Dok je ovo petoro tako kaskalo jedno za drugim, naiđoše sa njive dva seljaka sa motikama. Popa ih zamoli neka otkače njega i crkvenjaka. Ali tek što dodirnuše crkvenjaka, i oni se priključiše, pa ih je sad sedmoro kaskalo za Tupavkom sa guskom.

I tako stigoše u jedan grad u kome je vladao neki kralj, koji je imao kćer toliko ozbiljnu da niko nije bio kadar da je nasmeje. Stoga je objavio zakon da će je onaj koji je nasmeje, dobiti za ženu. Čuvši to, Tupavko sa svojom guskom i njenim privescima ode pred kraljevu kćer. A nju, videći kako ovo sedmoro kaskaju jedno za drugim, spopade grohotan smeh, i nikako nije mogla da prestane.

Tupavko je tad zaprosi, ali se kralju ne svide zet, pa stade da iznalazi svakojake izgovore i reče da najpre mora da mu dovede čoveka koji može da popije čitav podrum vina.

Tupavko se domisli da bi mu zacelo mogao pomoći sedi čovečuljak, ode u šumu, i na onome mestu gde je posekao drvo vide nekakvog čoveka gde sedi sav snužden. Tupavko ga upita koja mu je nevolja, a ovaj odgovori: — Žeđ me mori, a ne mogu da je ugasim. Ne podnosim hladnu vodu. Popio sam, doduše, bure vina, ali šta je kap vode na usijani kamen.

— Ja ti mogu pomoći, — reče Tupavko. — Pođi sa mnom, pa ćeš se napiti do mile volje.

On ga odvede u kraljev podrum. Žednik se baci na velike bačve pa povuče, povuče, da ga zaboleše slabine, i pre no što je minuo dan popio je pun podrum vina.

Tupavko ponovo zatraži mladu. Ali kralj se ljutio što će mu taj nikogović, koga svi zovu Tupavko, uzeti kćer, pa ponovo stavi uslov: da mora najpre da dovede čozeka koji može da pojede čitavo brdo hleba.

Tupavko, ne oklevajući, odmah ode u šumu. Tamo je na istom mestu sedeo čovek koji je sebi stezao trbuh kaišem, mrštio se i govorio: — Pojeo sam punu peć hleba, ali šta je to na čoveka moje gladi! Ostade mi stomak prazan, pa moram da pritegnem kaiš da ne umrem od gladi.

Tupavko se obradova tome i reče: — Hajde pođi sa mnom, naješćeš se koliko ti srce ište.

Povede ga u kraljev dvor, a kralj je doterao sve brašno iz cele zemlje i napekao čitavo brdo hleba. Gladnica iz šume navali da jede, i za dan slisti celo brdo.

Tupavko po treći put zatraži nevestu, ali kralj još jednom smisli izgovor i zatraži od njega lađu koja može da vozi i po vodi i na kopnu.

— Čim doploviš tim brodom, — reče on, — odmah ćeš dobiti moju kćer za ženu.

Tupavko se uputi pravo u šumu. Tamo je sedeo sedi čovečuljak s kojim je podelio svoj kolač. On reče: — Ja sam za tebe pio i jeo, pa ću ti i lađu dati. Sve to činim zato što si bio milosrdan prema meni.

I on mu dade lađu koja vozi i po vodi i na kopnu. A kralj, videći to, nije više mogao da mu ne da kćer. Onda proslaviše svadbu, a posle kraljeve smrti Tupavko nasledi kraljevinu, i dugo je godina zadovoljno proživeo sa svojom ženom.

Braća Grim

Pročitajte više:

BAJKE – Braća Grim

BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA – Braća Grim / Bajke, Tekst

SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA

Jednom usred zime, dok su snežne pahuljice kao perje padale s neba, jedna kraljica sedela je i šila kraj prozora sa okvirom koji je bio od crnog abonosovog drveta. I dok je tako šila, digla je pogled da vidi kako pada sneg pa se iglom ubola u prst, i na sneg kanuše tri kapi krvi. A pošto je rumena krv tako lepo izgledala na belome snegu, ona poželi: „Da mi je da imam dete belo kao sneg, rumeno kao krv i crnokoso kao abonosovo drvo.”

Uskoro zatim dobi ćerčicu, koja je bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao abonosovina, i stoga je nazvaše Snežana. A kada se dete rodilo, umrla je kraljica.

Posle godinu dana kralj se ponovo oženi. Mlada kraljica bila je lepa, ali ohola i uobražena, i nije mogla da pod- nese da je neko premaši lepotom. Imala je čarobno ogledalo. Kad bi stala pred njega da se ogleda i upitala:

„Ogledalce, ogledalce moje, Reci u zemlji najlepša ko je?!“

Ogledalo bi odgovorilo:

„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas.“

I ona je bila zadovoljna, jer je znala da ogledalo govori istinu.

A Snežana je rasla i bila sve lepša. Kad je navršila sedam godina, bila je lepa kao rumena zora, lepša nego i sama kraljica. I kad je ona jednom upitala svoje ogledalo:

„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“
ono joj odgovori:
„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas.
Al’ Snežana je bezbroj puta lepša od vas.“

Tada kraljica pretrnu, pa požute i pozelene od zavisti. I od toga časa, kad bi ugledala Snežanu, njoj bi se utroba prevrnula, toliko je omrznuLa devojčicu. Zavist i oholost nabujaše u njenom srcu kao korov, tako da više nije imala mira ni danju ni noću.

Tada ona dozva lovca i naredi mu:

— Odvedi dete u šumu, neću više da ga vidim očima. Ubij je, a kao dokaz da si izvršio naređenje, donesi mi njeno srce.

Lovac posluša i odvede Snežanu u šumu. Ali kad je izvukao lovački nož da ga zarije u njeno nevino srce, ona briznu u plač i stade da ga moli:

— Ah, dragi lovče, pokloni mi život. Otići ću u gustu šumu i nikad se više neću vratiti.

Pošto je bila tako lepa, lovac se sažali i reče:

— Beži, jadno dete! — A u sebi pomisli: „Uskoro će te rastrgnuti divlje, zveri.”

Pa ipak kao da mu se kamen svalio sa srca što nije morao on da je ubije. Utom protrči jedno divlje prase, i on ga ubije, izvadi mu srce i odnese kraljici kao dokaz.

Sirota devojčica ostala je sama samcata u velikoj šumi i toliko se plašila, da je zagledala svaki list na drveću i nije znala šta bi počela. Potrčala je preko šiljatog kamenja i trnja, i divlje zveri prolazile su pored nje, ali joj ništa nisu činile nažao. Trčala je dok su je noge nosile, i već je počeo da se hvata mrak, a tada ugleda jednu kućicu, pa uđe da se odmori.

U kućici je sve bilo majušno, ali neopisivo kitnjasto i uredno. Tu je stajao stočić zastrt belim stolnjakom, sa sedam malih tanjira, a uz svaki tanjirić kašičica, zatim sedam nožića i viljuščica i sedam peharčića. Uza zid, jedna uz drugu, bilo je poređano sedam posteljica prekrivenih snežno belim čaršavima.

Snežana je bila mnogo gladna i žedna, pa uze sa svakog tanjirića malo variva i hleba i srknu iz svakog peharčića kapljicu vina, jer nije htela da uzme sve samo od jednoga. Potom, pošto je bila mnogo umorna, pođe da legne, ali nijedan joj krevetac nije bio potaman: jedan je bio suviše dugačak, drugi suviše kratak, i tek joj je sedmi bio taman, i ona ostade u njemu i zaspa.

Kad se već potpuno smrklo, dođoše domaćini. To su bili onih sedam patuljaka koji u bregovima lome i kopaju rude. Oni upališe svojih sedam fenjerčića, i kad se kućica osvetli primetiše da je neko bio tu, jer nije sve stajalo u onom redu kako su ostavili.

Prvi reče: — Ko je sedeo na mojoj stoličici?

Drugi reče: — Ko je jeo iz moga tanjirića?

Treći: — Ko je grickao moj hlepčić? Četvrti: — Ko je načeo moje varivo?

Peti: — Ko se služio mojom viljuščicom?

Šesti: — Ko je sekao mojim nožićem? Sedmi: — Ko je pio iz mog peharčića?

Onda se prvi osvrte i spazi u svom krevecu malo udubljenje pa uzviknu: — Ko je ležao u mom krevetiću?

Drugi dotrčaše i viknuše: — I u mom je neko ležao.

A kad sedmi pogleda svoj krevetac, vide Snežanu, koja je u njemu ležala i spavala. On pozva ostale i oni dotrčaše i uzviknuše u čudu, pa odoše po svoje fenjerčiće i osvetliše Snežanu.

— O divote! O divote! — uzviknuše svi. — Ala je ovo dete lepo! — Toliko su se obradovali da nisu hteli da je bude, već je ostaviše u posteljici da mirno spava. A sedmi patuljak leže kraj svojih drugova, svakog sata kraj drugog, i tako prođe noć.

Kad je svanulo Snežana se probudi i spazivši sedam patuljaka prestraši se. Ali oni je ljubazno upitaše:

— Kako se zoveš?

— Zovem se Snežana, — odgovori ona.

— Kako si dospela u našu kuću? — pitahu dalje patuljci.

Ona im ispriča kako je maćeha naredila da je ubiju, ali kako joj je lovac poklonio život, pa kako je potom celog dana trčala, sve dok najzad nije naišla na njihovu kućicu.

Patuljci joj rekoše:

— Ako hoćeš da nam vodiš kuću, da kuvaš, spremaš postelje, pereš, pleteš i da sve držiš čisto i uredno, možeš da ostaneš kod nas i nećeš ni u čemu oskudevati.

— Hoću, — reče Snežana, — od srca rado, — i ostade kod njih.

Lepo im je vodila kuću. Ujutru su patuljci odlazili u brda da traže rude i zlato, a uveče kad su se vraćali, morala je da im bude spremljena večera. Celog dana devojčica je ostajala kod kuće.

Zato je dobri patuljci upozoriše: — Čuvaj se svoje maćehe, ona će uskoro saznati da si ovde. Ne puštaj nikoga unutra!

A kraljica, misleći da je pojela Snežanino srce, verovala je da je opet prva i najlepša, pa je stala pred ogledalo i upitala:

„Ogledalce, ogledalce moje, Reci u zemlji najlepša ko je?!“

A ogledalo joj odgovori:

„Kraljice, u zemlja najlepša ste kod nas. Al’ Snežana, iza sedam brežuljaka, kod sedam malenih patuljaka, bezbroj je puta lepša od vas.“

Ona se zaprepasti, znajući da ogledalo neće govoriti neistinu, pa uvide da ju je lovac prevario i da je Snežana još živa. Ona sad ponovo stade da razmišlja i premišlja kako da je ubije; jer sve dok ne bude najlepša u celoj zemlji, zavist joj nije davala mira.

Najzad se doseti, pa namaza lice i preruši se u staru torbarku, da je niko ne pozna. U tom obličju pođe preko sedam brežuljaka do sedam patuljaka, zakuca na vrata i povika:

— Krasna roba na prodaju, krasna roba!

Snežana pogleda kroz prozor pa reče: — Dobar dan, tetka, a šta to prodajete?

— Fine stvari, krasne stvari, — odvrati ona, — opasače u svim bojama, — pa izvadi jedan, ispleten od šarene svile.

„Ovu čestitu ženu mogu da pustim unutra“, pomisli Siežana, pa povuče reze i kupi lep opasač.

— Dete, dete, — reče stara, — kako to izgledaš? Hodi da te ljudski opašem.

Snežana, ne podozrevajući ništa, stade pred nju da je opaše novim opasačem.

A starica je stezala tako brzo i tako čvrsto da Snežani nestade daha i ona pade kao mrtva.

— Beše mu tvoje „najlepša na svetu!“ — reče stara pa se brzo udalji.

Uskoro je palo veče i sedam patuljaka se vratiše kući. Ali kako se uplašiše ugledavši svoju dragu Snežanu kako nepomično leži na zemlji. Izgledala je kao mrtva. Oni je podigoše, i videći da je odviše utegnuta, rasekoše joj opasač i ona poče polako da diše i postepeno opet ožive.

Kad patuljci čuše šta se zbilo, rekoše:

— Stara torbarka nije niko drugi do bezdušna kraljica. Čuvaj se i ne puštaj unutra ni žive duše kad mi nismo kraj tebe.

A zla žena, stigavši kući, stade pred ogledalo i upita:

„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“

Tada ono odgovori kao i pre:

„Kraljice, u zemlja najlepša ste kod nas. Al’ Snežana, iza sedam brežuljaka, kod sedam malenih patuljaka, bezbroj je puta lepša od vas.“

Kad je to čula, njoj krv udari u glavu, toliko se užasnula videći da je Snežana ponovo oživela.

— Ali sada ću, — reče ona, — izmisliti nešto što će ti sigurno doći glave, — pa mađijama, kojima je bila vična, načini otrovan češalj. Onda se opet preobuče i uze lik jedne druge starice, pa ode preko sedam brežuljaka do sedam patuljaka, zakuca na vrata i povika:

— Fina roba na prodaju! Fina roba!

Snežana pogleda kroz prozor i reče:

— Produžite svojim putem, ne smem nikoga da pustim unutra.

— Pa valjda smeš da pogledaš, — reče ona pa izvuče otrovni češalj i diže ga uvis.

On se toliko dopade detetu, da se prevari te otvori vrata. Kad se pogodiše, reče baba:

— A sada da te lepo očešljam.

Sirota Snežana ni na šta nije mislila i dopusti starici da je očešlja. Ali tek što joj je stavila češalj u kosu, otrov je dejstvovao i devojče pade bez svesti.

— Eto ti, čudo od lepote, sad je s tobom svršeno! — reče pakosna žena pa se izgubi.

Srećom je uskoro palo veče te sedam patuljaka dođoše kući. Videći Snežanu gde leži na zemlji kao mrtva, oni odmah posumnjaše na maćehu, pa počeše da traže i nađoše otrovan češalj. Čim ga izvukoše Snežana opet dođe k sebi i ispriča im šta se desilo. Oni je tada ponovo opomenuše da bude na oprezu i da nikome ne otvara vrata.

A kraljica, stigavši kući, stade pred ogledalo i upita:

„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“

Tada ono odgovori kao i pre:

„Kraljice, u zemlja najlepša ste kod nas. Al’ Snežana, iza sedam brežuljaka, kod sedam malenih patuljaka, bezbroj je puta lepša od vas.“

Kad je čula šta govori ogledalo, zacepti i izbezumi se od besa. — Snežana mora da umre, — kriknu ona, — pa makar po cenu mog sopstvenog života!

Zatim se uvuče u jednu sasvim skrivenu usamljenu komoru u koju niko nije imao pristupa, i tamo načini otrovnu jabuku. Spolja je izgledala tako lepa i bila tako rumena da je svako ko bi je video morao da se polakomi na nju, ali ko bi progutao makar jedan zalogaj, morao je da umre. Kad je jabuka bila gotova, obojila je sebi lice i preobukla se u seljanku, pa je otišla preko sedam brežuljaka do sedam patuljaka. Zakucala je. Snežana promoli glavu i reče:

— Ne smem nikoga da pustim unutra, zabranili su mi sedam patuljaka.

— Meni je svejedno, — odvrati seljanka. — Ja ću već prodati svoje jabuke. Evo, jednu ti poklanjam.

— Ne, hvala, — reče Snežana, — ne smem ništa da primim.

— Da se ne bojiš otrova? — upita starica. — Evo, preseći ću jabuku nadvoje. Crvenu polovinu pojedi ti, a belu ću ja. — A jabuka je bila tako vešto načinjena da je samo crvena polovina bila otrovna.

Snežana se polakomi na lepu jabuku, i videći da je seljanka jede ne mogade više da odoli, već pruži ruku i uze otrovnu polovinu. Ali tek što je zagrizla, pala je mrtva na zemlju.

Kraljica je pogleda groznim pogledom pa se grohotom nasmeja govoreći:

— Bela kao sneg, rumena kao krv, crnokosa kao abonos… Ovog puta ne mogu te patuljci više vratiti u život.

A kad je kod kuće upitala ogledalce:

„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“
ono joj odgovori:
„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas.“

Tada se njeno zavidljivo srce smiri, ukoliko zavidljivo srce uopšte može da se smiri.

Kad patuljci uveče dođoše kući, nađoše Snežanu gde leži na zemlji. Iz usta joj više nije izlazio dah. Bila je mrtva. Oni je podigoše i pregledaše ne bi li našli nešto otrovno, skinuše joj pojas, očešljaše je i istrljaše vodom i vinom, ali ništa ne pomože. Njihovo drago dete bilo je i ostalo mrtvo. Onda je položiše na odar, pa posedaše sva sedmorica oko nje i plakahu i naricahu tri dana.

Tada htedoše da je sahrane, ali pošto je još izgledala sveža kao da je živa i obrazi joj još bili lepi, rumeni, oni rekoše:

— Ovakvu je ne možemo spustiti u crnu zemlju, — pa poručiše providan staklen kovčeg, da sa svih strana mogu da je vide, položiše je unutra i napisaše zlatnim slovima njeno ime i da je kraljevska kći. Onda iznesoše kovčeg na brdo i uvek je jedan od njih čuvao stražu.

Došle su i životinje da oplakuju Snežanu, najpre sova, pa gavran i najzad golubić.

Snežana je dugo, dugo ležala u kovčegu, ali nije trunula nego je izgledala kao da spava, i bila je još uvek bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao abonosovo drvo.

Jednog dana dospe u šumu jedan kraljević i pođe u kuću patuljaka da tamo prenoći. On vide kovčeg na brdu i u njemu lepu Snežanu i pročita šta piše zlatnim slovima. Tada reče patuljcima:

— Dajte mi kovčeg, daću vam za njega što god tražite.

Ali patuljci odgovoriše:

— Ne damo ga ni za sve zlato na svetu.

Tada on zamoli:

— Onda mi ga poklonite, jer ne mogu da živim a da ne gledam Snežanu.. Poštovaću je i čuvati kao zenicu oka svog.

Čuvši to dobri patuljci sažališe se na njega i dadoše mu kovčeg. Kraljević naredi slugama da ga ponesu na ramenima. Ali se oni u putu spotakoše o nekakvo korenje i od tog potresa ispade otrovni zalogaj Snežani iz grla.

Malo zatim ona otvori oči, podiže poklopac sa kovčega, sede i ponovo ožive.

— Ah, — uskliknu ona, — gde se to nalazim?

A kraljević, sav radostan, odgovori:

— Kod mene si, — i ispriča joj šta se dogodilo i reče: — Volim te iznad svega na svetu. Pođi sa mnom u dvor moga oca i budi mi žena.

Snežana ga je zavolela i pošla je s njim, i pripremljena je sjajna i raskošna svadba.

Na svečanosti je bila pozvana i Snežanina bezdušna maćeha. Nakinđurena lepim haljinama ona stade pred ogledalce i reče:

„Ogledalce, ogledalce moje, reci u zemlji najlepša ko je?!“

A ogledalo joj odgovori:

„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas, al’ mlada je kraljica stoput lepša vas.“

Tada opaka žena osu kletve i obuze je toliki strah da je bila kao van sebe. Najpre uopšte nije htela da ide na svadbu, ali nije imala mira i morala je da ode da vidi mladu kraljicu.

A kad je ušla i poznala Snežanu, skamenila se od užasa i nije mogla da se makne s mesta.

Ali već su bile pripremljene usijane gvozdene papuče, koje klještima donesoše i staviše pred nju. Ona morade da obuje zažarenu obuću i dotle da igra dok nije mrtva pala na zemlju.

Braća Grim

Pročitajte više:

BAJKE – Braća Grim

BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂