НЕМУШТИ ЈЕЗИК – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст
НЕМУШТИ ЈЕЗИК
У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знаде шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.
Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свих страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: Чобане, забога, избави ме из ове ватре!
Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих.
Змија му одговори: Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже.
Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: Кад дођемо у двор моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.
Уто дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко, где си!?“ А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: „Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“
А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа.“ Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини!“
Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.
И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер, ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“
Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.“
Чобан, кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: „Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с тим благом.“
Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, и мало помало изиђе он најбогатији човек не само у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство.
Једном лицем на Божић рече он својој жени: Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе. Жена га послуша и уреди све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ.
И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају; курјаци говоре својим језиком: Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама? А пси одговарају својим језиком: Дођите, да бисмо се и ми најели! Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару. А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: Забога, господару, штета је! А газда им одговори: Што рекох, то да учините.
Па се оправи са женом кући, и пођу на коњима: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: Хајде брже, што си остала! А кобила одговара: Е, ласно је теби, ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе. На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита зашто се насмејао. Он јој одговори: Низашто, само онако.
Ал’ жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: Прођи ме се, жено, бог с тобом, што ти је? Не знам ни сам.
Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети. Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. Уто дођу кући.
Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем одмах ћу умрети. И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му у чело главе па плаче.
Човек, опазивши то, рече жени: Донеси један комад хлеба те подај томе псу. Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледа, а петао дође и стане кљувати у комад. Онда пас рече петлу: Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!
А петао му одговори: Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.
Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу. Ходи, жено, да ти кажем. Па све батином по њој. Ето то је, жено! Ето, то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
БАШ ЧЕЛИК – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст
БАШ-ЧЕЛИК
Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте“ рече „тако не били проклети.“ Потом цар умре.
Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори „отворите, царевићи, врата“. На то вели најстарији син царев: „Не отварајте!“ Средњи рече: „Не отварајте нипошто.“ Али најмлађи рече: „Ја ћу да отворим врата“ па скочи и врата отвори.
Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: „Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре ноћас да се води.“
Али најмлађи вели: „Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?“ па сестру увати за руку и дајући је рече: „Нека ти је сретна и честита!“
Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л’ има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.
Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: „Отвор’, царевићи, врата.“ Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: „Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре наше.“
Али најмлађи вели: „Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?“ па узме сестру за руку и дајући је рече: „На, нека вам је сретна и честита!“
И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л’ се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила.
Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: „Отвори врата!“ Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: „Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру.“ Старији и средњи брат повичу: „Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.“
На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.“ Па ђевојку за руку, говорећи: „На, води је, па нека ти је сретна и весела!“ а она сила оног часа отиде с великом хуком.
Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: „Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: „Да идемо сестре наше потражити.“ И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје.
Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: „Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати.“ Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати.
Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље.
Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: „Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу.“ Они два заспе а он остане да чува стражу.
Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре.
Кад се сване, онда средњи брат повиче: „Устајте, браћо! свануло се“ а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.
Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер“ веле „може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити“ па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: „Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати“, те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал’ ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере.
Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л’ штогођ виђети могао, али нигдје ништа.
Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л’ штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.
Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: „Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.“ Они га добро дочекају и реку му: „Бог ти помогао, кад си нам друг.“ Он одговори: „Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати.“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?“ Одговори царевић: „Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити.“ „Е вала, добро кад је тако, сједи“ па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести.
С њима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: „Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести.“ Отале пођу сви девет и царевић десети. „Хајде“ веле му „овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година.“
Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: „хајде“ веле „ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинемо низ њу доле у град.“ Он се попење па онда рече њима: „Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.“
Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: „Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим.“
Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу.
Кад тамо ал’ има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа.
У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без моје руке,“ па онда похита да се натраг врати.
Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају.
Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.
У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене.
Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.
Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.
То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му. Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад?
Онда отпочне најстарији брат говорити: „Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе“, па извадивши и на сто их баци.
Кад то чу онај средњи брат, и он рече: „Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе“, па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: „Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?“
Онда најмлађи отпоче да казива: „И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.“
Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: „У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова“, и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише. Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.
Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: „Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?“ „Јесам, честити царе.“ одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.
Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.
Једном цар пође у лов, а њему каже: „Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш“ вели „да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер“ вели „ако то учиниш, зло ћеш проћи.“
Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети!
У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати.
Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: „Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем.“ Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: „Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.“
Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?“ Овај одговори: „Ја се зовем Баш Челик.“ Царевић пође ка вратима а овај га стане молити. „Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот.“
Царевић помисли: „Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико,“ па узме маштраву те му даде; а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: „О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи.“
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију.
Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: „За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?“ Царевић му одговори: „Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену.“ Они цар га стане од тога одвраћати: „Немој“ вели „да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.“
Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика. Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: „Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију.“
Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: „Хајде, брате, са мном на чардак.“ Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: „Ја сам се“ вели „удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе.
Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: „Жено“ вели „овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах.“
Она му рече: „Нема никога.“ а он вели: „То не може бити.“ Онда му жена одговори: „Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?“
А змајски цар одговори: „Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа.“ Онда она вели: „Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак.“ Кад цар чује, он повиче: „Дајте га.“ Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: „Добро дошао, шураче.“ „Боље тебе нашао, зете!“ „Гдје си?“ „Ево ме.“ Па му прича од краја до конца.
Онда му цар рече змајски: „Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.“
Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: „Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ.“
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.“ Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.
Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: „За кога си се“ вели „удала?“ а она му одговори: „Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети.“ Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал’ ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе.
Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: „Овђе има човечја кост.“ Жена говори: „Нема, чоече“, па по дугом разговору она му вели: „Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?“ Цар вели: „Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа.“ Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе.
„Добро дошао, шураче.“ вели соколовски цар. „Боље тебе нашао, зете!“ одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича.
Али цар га стане сјетовати: „Немој“ вели „даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш.“
Али царев син вели: „Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим“, а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота! Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: „На ти“ вели „то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ.“ Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика.
Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал’ ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.“ Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал’ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: „За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?“ Она му одговори: „Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала.“
Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: „Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!“ Она му одговори: „Није нико“, па почну вечерати. Онда му жена вели: „Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?“ Цар јој рече: „Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао.“
Онда она цару каже: „Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види.“ Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: „Добро дошао, шуро!“ А тај њему одговори: „Боље тебе нашао, зете!“ Па одмах сједну вечерати.
За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: „Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан.“ Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика.
Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, „на“ вели „шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи.“ Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика.
Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена како га види, зачуди се па му рече: „За Бога, чојче, од куд ти овдје?“ А он јој све по истини каже, и вели: „Бјежи, жено, да бјежимо!“ Но она му на то одговори: „Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће“ вели „тебе погубити а мене вратити.
Царевић знајући да има још „три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: „Е царевићу, зар ти украде жену“, па му жену отме и каже: „Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.“
Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже.
Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: „Волиш ли“ вели „да те устријелим или да те сабљом посијечем?“ Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: „Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.“
Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: „А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?“ па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: „Хајде“ вели „да идемо бјежати.“ Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: „Чекај, ја ти више не праштам!“
Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: „Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш.“
Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу,“ па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: „Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!“
Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, „па за то сам“ вели „још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо“ и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: „Стани, царевићу, нијеси утекао!“
А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече. У исти час ето ти чуда!
Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: „Ја могу за по сахата;“ други вели: „Ја могу за један четврт сахата;“ трећи вели: „Ја могу за девет тренутака.“
Онда цареви повичу овоме: „А сад ти, змаје, брже похитај“, овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи. Онда га цареви сјетују: „Иди сад кући, кад си се смрти избавио.“
Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му: „Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога. Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: „Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.“ Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг.
Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: „Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?“ Баш Челик јој рече: „Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.“ Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: „О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели“ а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: „О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи.“ а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко.
Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: „Кушај га опет“ па оде. Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво. Онда јој Баш Челик одговори: „Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво,“ па онда стане казивати: „Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине.“
Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате.
Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине.
Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући.
Српска народна бајка
Из књиге: Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ – Народна бајка / Бајке, Дечја ризница, Проза, Текст бајке
ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ
Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај, шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке. Браћа отрче брже-боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.
По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши онђе, помисле да неће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се у њ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли.
Млађа два брата рекну најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пење уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.
Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.“ Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: „Опет ме нешто овђе уједе.“
Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе. Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.
Потом га одведе у другу собу, у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата. Најпосле га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна седила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпосле уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.
Све ово обишавши и виђевши, врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче напоље и баци на земљу, а браћа кад га виде, умало их грозница не ухвати. Потом најмлађи брат спусти најприје сестру своју браћи, па онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.
Браћа његова, завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.
Послије некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак.
Кад дозна да му се и средњи брат жени, а он у оно исто вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари да се одмах с коња преметнуо, па између сватова опет одлети.
Напошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у коме је он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне ђевојке.
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га након себе да царује.
Народна бајка
Из књиге: Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЗБИРКА МАРАКА – Карел Чапек / Приче за децу, Текст
ЗБИРКА МАРАКА
Кад сам имао десет година, почео сам да скупљам марке. Имао сам друга, Лојзика Чепелку, па сам се с њиме предао тој филателистичкој страсти. Лојзик је био син сиромашног верглаша, чупав и пегав дечак, отрцан као врабац, а ја сам га волео као што само деца могу волети своје другове.
Моме оцу та забава није била по вољи: мислио је да ћу због тога слабо учити. Морао сам дакле да скривам своју збирку марака на таван. Тамо је био стари сандук за брашно. У њ смо се увлачили као мишеви и показивали један другоме марке: Гледај, ово је Холандија, а ово је Египат, а ово Свериге или Шведска. А што смо се с овим благом морали тако скривати и у томе је било нешто дражи.
Како сам марке добављао, то је опет била посебна пустоловина. Обилазио сам познате породице и мољакао да ми дозволе да одлепим марке с њихових старих писама.
То су дакле биле најлепше године мога живота, ово пријатељство с Лојзиком и сакупљање марака. А онда сам добио шарлах па нису пуштали Лојзика к мени, премда је он стајао у ходнику наше куће и звиждао да бих га чуо.
Једном нису на мене добро пазили па сам утекао из кревета. Одјурио сам на таван да видим своје марке. Толико сам био слаб да сам једва подигао поклопац нашег сандука.
А сандук је био празан. Кутије с маркама није било!
Стајао сам над сандуком као скамењен и нисам могао ни плакати како ми се грло стегло. Било је страшно што су моје марке, моја највећа радост, нестале; али још је страшније било што их је зацело украо Лојзик, мој једини пријатељ. То је било моје прво и највеће разочарење у човека.
Кад сам се опоравио од болести, опоравио сам се и од бола због изгубљене збирке. Само ме још уболо у срце кад сам видео да Лојзик већ има нове другове. Кад ми је пришао, рекао сам му сухо и озбиљно:
– Одлази, с тобом не разговарам.
Лојзик је поцрвенео, неколико тренутака збуњено ћутао, а онда рекао:
– Добро.
Прошле су године.
Једнога дана превртао сам на тавану у старом ормару свакојаке породичне успомене: фотографије, писма, моје старе школске свеске. На дну једне ладице налазила се запечаћена кутија. Кад сам је отворио, нашао сам у њој ону збирку марака коју сам сакупљао пре много година.
Потекле су ми сузе на очи а кутију сам однео у своју собу као какво благо. Схватио сам одмах. Кад сам оно био болестан, неко је нашао моју збирку, а отац ју је запленио да не бих због ње занемарио учење.
А онда ми је пало на ум: Лојзик није украо марке! Какву сам му увреду нанео!
Онда ми се пред очима појави онај пегави и отрцани деран. Ко зна шта се са њим десило и да ли је још жив! Било ми је тако мучно и стид кад сам све то обнављао у сећању. Због неосноване сумње изгубио сам јединог друга, изгубио сам детињство.
Зато кроз читав живот нисам могао погледати поштанску марку.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
САМОЋА – Бранко В. Радичевић / Приче за децу, Текст
САМОЋА
Никад нисам видео тако малу птицу. Учинило ми се: лист. Један просушени лист који укосо пада с гране. Али кад се оштрије загледах – птица!
У ствари – мало репа, мало перја и шиљасти кљун који је, просто, равнотежа репу. Да није тог издуженог кљуна, птица би била нестабилна. Узалуд би се дочекивала на мале ножице. Претегнуо би реп.
Боја? Као просушено лишће. Малена. Скоро невидљива птица.
Глас – као да се у врели зејтин стави уштипак – цвркне.
Нисам ни слутио да ме познаје. Не боји се.
Сваког дана чека у оградској живици. Чека да истресем мрве које остају после ручка. Уверен сам: у почетку се плашила. И ко зна колико је то трајало.
А сада? Не боји се мог покрета. Кад са обе руке износим трпезаријски чаршав. И тресем мрве. Проучила је, дакле, сваки мој покрет.
Она полети.
Лет је кратак. Низак. Ни два метра висине. Слеће са живице. Са најнижих гранчица. Долеће из приземља. И кљуца мрве.
Колико ли се дуго прикрадала? Проверавала? Колико ли је требало да се увери да ће кроз прозор – кад се отвори – летети само мрве?
Данас сам је први пут угледао. Заиста не боји се!
Црно око. Као чиодица. Као глава чиоде. И мало сивог перја. И у том перју мало рујевине. На једној страни – реп, а на другој – кљун. Због клацкалице и равнотеже. Сива птица. И у том врткању, учини се: просине мало рујног перја. Мало рујевине на прсима.
Сад и ја њу познајем. Стојим крај прозора. Гледамо се.
Птица се клати. Клати.
Накљуцала се мрвица. Пропрпошила перјем. Протеглила једно крилце, протеглила друго крилце. Скакутала. У грмић, па у живицу, па натраг, у три полета и три скока, под прозор. Упознали смо се. Добро. Ваљало би да прославимо познанство.
Окрећем се и прилазим прозору. Узимам сув колач који стоји на округлом послужавнику. Ванилица. То је ванилица са орасима. Изабрао сам ванилицу. Нисам узео штанглицу са ледом. Са белим, као лед, шећерним преливом.
Изабрао сам сув колач без фила. Јер има ванилица филованих пекмезом. У ствари, две ванилице, једна на другој, спојене су премазом од пекмеза. Пекмез од кајсија је златаст. Пекмез од шљива је црножут.
Узимам, дакле, ванилицу. Мрвим је у шаци. Прилазим прозору. И лаганим покретом руке распршујем облачић мрвица који мирише на ванилу.
Птица се није ни померила. Толико је поверљива. Питома. А ја о томе нисам имао појма!
Птица није ни полетнула. Дозволила је да је пошећерим мрвицама слатког колача. Да, сад и птица мирише на ванилу.
– Не знам како се зове птица – причам са планинцем, човеком који живи у планини и познаје птице. – Грмуша! Живи у грму. Ниско полеће. Неће у висину.
– Не, није грмуша – осмехну се планинац. – Знам добро ту птицу. Зове се царић!
– Царић! Сигуран си да је то птица царић?
– Сигуран? Питаш. То ти је као што тебе гледам. У планини нема мање птице од царића. Цар није. А царић, ваистину, јесте.
Царство му је велико као багремов хлад. Ограђено је врзином. На њему жбун лескова прућа. У том простору расте жбуњичак боквице, два стручка плаве водопије. Ветар навеје лањско лишће. То је царићево царство.
Понекад, дуго у ноћ, стојим поред осветљеног прозора. Напољу мрак.
Али светлост која пада са прозора обасјава кутић живе ограде у којој живи птица. Светлост продире кроз завесе и пада као мрежа на оградицу и жбуње. Не могу да видим птицу. Али отуд, из живице, осећам да ме неко гледа.
Или је то уображење. Или, стварно, мала птица, потпуно сама, опомиње како ни ја више нисам осамљен, као што ни она није сама кад сам ја ту, крај прозора, поред ње.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Живео је тако жутокљуни врабац. Звао се Пудик. Живео је изнад једног прозорчета, испод стрехе, у топлом гнезду од кучине, маховине и другог материјала. Да лети – још није пробао, али крилима је већ махао и стално извиривао из гнезда: хтео је што пре да сазна какав је овај бели свет и хоће ли му се свидети.
– Шта је, шта – питала је врабица мама.
Он би стресао крилима и цвркутао гледајући на земљу:
– Црна је, прецрна!
Долетео је отац, доносио бубице Пудику и хвалио се:
– Џив, џив!
А Пудик је гутао бубице и мислио: „На шта ли су поносни; дали ми црва с ножицама, велика ствар!“
– Ма како чим? Пашћеш на земљу, мачка – хоп! И прогута те! – објашњавао је отац одлазећи у лов.
Тако је то било, а крила се нису журила да порасту.
Једном поче да дува ветар, а Пудик упита:
– Шта је то, шта је то?
– Фију, дунуће ветар и бациће те на земљу – мачки – објашњавала је мајка.
То се Пудику не допада, па ће:
– А зашто се љуља дрвеће? Нека престане, па ће ветар стати.
Мајка је покушавала да му објасни да то није тако, али он није поверовао.
Волео је да све објашњава на свој начин.
Пролази поред њих сељак, размахао се рукама.
– Мора да му је крила очупала мачка – рече Пудик – само су му кошчице остале!
– Па то је човек, сви су они без крила! – каже му врабица.
– А зашто?
– Код њих ти је тако, они живе без крила. Увек су на ногама, скачу, разумеш?
– А због чега?
– Кад би имали крила, они би нас ловили, као што тата и ја ловимо мушице…
– Грозота – рече Пудик – грозота, глупаво! Сви морају имати крила. Па на земљи је горе него у ваздуху!… Кад ја одрастем, већ ћу удесити да сви лете.
Пудик није веровао мами. Он још није знао да они који мами не верују рђаво пролазе. Седео је на самој ивици гнезда и из свег гласа певао. Певао је он, певао, и – претурио се из гнезда. Врабица брзо за њим, а мачка, риђа, зелених очију – одмах се ту створи.
Уплашио се Пудик. Раскрилио се, клати се на сивим ножицама и цвркуће:
– Част ми је, част ми је…
А врабица га гура у страну. Сва се накострешила – страшна, храбра. Кљун је отворила и циља мачки у око.
– Даље, даље. Лети, Пудик, лети на прозор, лети…
Страх подиже са земље врапчића. Он поскочи, замаха крилима и тада – један, два! Ево га на прозору!
Тада је и мама долетела – без репа, али пресрећна. Села је крај њега, кљуцнула га у затиљак и каже му:
– Шта сам ти говорила, шта?
– Па шта ћеш – каже Пудик. – Не можеш се свему одједном научити!
А мачка седи на земљи, чисти шапе од перја, гледа их – риђа, зелених очију – и жалосно мауче:
– Ме-е-кан, тако ме-е-кан врапчић, као ми-и-шић… Мијау-у…
И, ако заборавимо да је мама остала без репа, све се добро свршило…
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ – Пјер Грипари / Приче за децу, Текст
ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ
Био једном један пар ципела, муж и жена. Десна ципела, која је била господин звала се Никола, а лева, његова госпођа, звала се Тина. Живеле су у једној лепој картонској кутији, умотане у свилен папир. Биле су веома срећне и надале се да ће тако живети заувек.
Кад, једног лепог дана, продавачица их узе из кутије и даде једној госпођи да их проба. Ова их је обула, прошетала неколико корака у њима и видевши да јој савршено пристају, рече:
– Купујем их!
– Да вам их спакујем? – упитала је продавачица.
– Нема потребе – одговорила је госпођа – задржаћу их на ногама.
Платила је и изашла у својим новим ципелама.
И тако су Никола и Тина цео дан провели ходајући, а да се ниједном нису видели. Нашли су се тек увече у неком мрачном плакару.
– Тина, јеси ли то ти?
– Ја сам, Никола!
– Сва срећа! Већ сам се уплашио да сам те изгубио!
– И ја исто. Где си био цео дан?
– Ја? На десној нози.
– А ја сам све време била на левој.
– Сад ми је све јасно – рече Никола. – Сваки пут кад си ти била напред, ја сам био позади, и обрнуто, кад си ти била позади, ја сам био напред. Зато се цео дан нисмо видели.
– Зар ћемо сад стално тако живети? – уплаши се Тина.
– Бојим се да је тако!
– Ужасно! Цео дан да те не видим, мили мој Никола! Никад се с тим нећу помирити!
– Слушај – рече Никола – имам идеју: пошто сам ја увек на десној, а ти увек на левој нози, сваки пут кад будем кренуо напред, ја ћу мало скренути ка теби. Тако ћемо се поздрављати. Важи?
– Важи!
Сутрадан, током целог дана, Никола је чинио како је обећао Тини. Госпођа која је носила ципеле није могла да направи ни три корака, а да њена десна нога не закачи леву пету, и трас! сваки пут би се нашла на земљи.
Веома забринута, истога дана, отишла је до доктора.
– Докторе, не знам шта ми је. Саплићем саму себе.
– Сами себе саплићете?
– Да, докторе! При скоро сваком кораку десна нога ми закачи леву пету, саплетем се и паднем.
– Врло озбиљна ствар – рече доктор. – Ако се настави, мораћемо да вам одсечемо десно стопало. Изволите рецепте за лекове: коштаће вас десет хиљада франака. Мени за преглед дугујете две хиљаде франака, и сутра дођите на контролу.
Увече, у плакару Тина је упитала Николу:
– Јеси ли чуо шта је казао доктор?
– Јесам, чуо сам.
– Ужасно! Ако госпођи одсеку десно стопало, она ће те бацити и бићемо заувек раздвојени! Морамо нешто да предузмемо!
– Да, али шта?
– Слушај, имам идеју: пошто сам ја на левој нози, сутра ћу ја скретати ка теби сваки пут кад будем кренула напред! Важи?
– Важи!
Тина одржа обећање тако да је током целог сутрашњег дана лева нога ударала у десну пету и трас! госпођа би се нашла на земљи. Још забринутија, поново оде код доктора.
– Докторе, све ми је лошије. Сад ми лева нога удара у десну пету!
– Стање се погоршава – рече доктор. – Ако се настави мораћемо да вам одсечемо оба стопала! Изволите рецепт за лекове: Коштаће вас двадесет хиљада франака. Мени дугујете три хиљаде за преглед, и обавезно ми се сутра јавите.
Увече је Никола упитао Тину:
– Јеси ли чула?
– Чула сам.
– Шта ће бити с нама ако госпођи одсеку оба стопала?
– Не смем ни да помислим!
– Тина, тако те волим!
– И ја тебе Никола!
– Никад те нећу напустити!
– Ни ја тебе Никола!
И тако су њих двоје у мраку разговарали ни не слутећи да госпођа која их је купила шета нечујно ходником у папучама, јер од бриге није могла да заспи. Пролазећи поред плакара чула је цео њихов разговор, а како је била веома паметна, одмах је све схватила.
– Тако дакле – помисли она. – Нисам ја болесна, већ се моје две ципеле воле! Како су слатке!
Узела је тада лекове које је платила тридесет хиљада франака, све побацала у канту за ђубре, а сутрадан рекла својој кућној помоћници:
– Запамтите овај пар ципела! Ја их више нећу обувати, али свакако желим да их сачувам. Добро их очистите, намажите, пазите да увек буду угланцане, и немојте их случајно одвајати једну од друге!
Кад је остала сама, кућна помоћница помисли:
„Госпођа мора да је полудела кад хоће да чува ципеле које више неће обувати! За једно петнаестак дана, кад их госпођа буде заборавила, ја ћу их украсти!“
Петнаестак дана касније она их је, крадом, узела и обула. Али, чим их је обула и она стаде саму себе саплитати. Једне вечери, док је силазила помоћним степеништем да баци ђубре, Никола и Тина пожелеше да се пољубе, и бум! трас! цангр! кућна помоћница се зауставила на одморишту, косе пуне отпадака из ђубрета, док јој се низ чело, као локна, спирално спуштала кора од јабуке.
„Ове ципеле су зачаране“, помисли она. „Никад их више нећу обути. Даћу их мојој хромој рођаки!“
Тако је и урадила. Рођака, која је била хрома, готово цео дан је проводила седећи на столици, скупљених стопала. Кад би негде и кренула, било је то тако лаганим кораком да никако није могла да се саплете. А ципеле су биле веома срећне, јер су сад, чак и дању, биле једна поред друге.
Време је пролазило. Нажалост, пошто је била хрома, рођака је једну ципелу кварила много брже него другу.
Једне вечери Тина рече Николи:
– Осећам како ми ђон постаје танак, сасвим танак! Ускоро ћу се пробушити!
– Не, то не смеш да дозволиш! – рече Никола. – Ако нас баце, опет ћемо бити раздвојени!
– Знам ја то врло добро – рече Тина – али шта да радим? Старење не могу да избегнем!
И заиста, осам дана касније, Тинин ђон се пробушио. Хрома девојка купила је нове ципеле, а Николу и Тину бацила у ђубре.
– Шта ће сад бити с нама? – упита Никола.
– Не знам – узврати Тина. – Кад бих само била сигурна да се нећемо раздвојити!
– Приђи ближе – рече Никола – и завежи моју пертлу за твоју. Тако нас никад неће раздвојити!
И Никола и Тина свезаше своје пертле. Заједно су их избацили у канту за смеће на улици, заједно их је камион за ђубре одвезао и оставио на неком пустом земљишту. Живели су ту заједно све до дана кад су их један дечак и једна девојчица пронашли.
– Јао, погледај! Ципеле које се држе подруку!
– Мора да су муж и жена – рече девојчица.
– Пошто су брачни пар – рече дечак – сад ћемо их послати на свадбени пут!
Дечак узе ципеле, прикуца их, једну поред друге, за једну даску, однесе их до обале реке и спусти их у воду, која их понесе ка мору. Док су се ципеле удаљавале, девојчица им је махала марамицом довикујући:
– Збогом ципеле, и срећан пут!
Тако су, Никола и Тина, који нису више ништа очекивали од живота, отпутовали на диван свадбени пут.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
МОЈ ДЕЧАК – Бранко В. Радичевић / Приче за децу, Текст
МОЈ ДЕЧАК
Имам дечака. Радознао дечак. Пита, а ја – одговарам ли, одговарам. Нешто знам – нешто не знам. Неки пут га, признајем, мада то није лепо, и преварим.
– Има ли непоједив сладолед? – пита тако.
– Нема – кажем, а видим њему жао.
– Ни чоколада?
– Ни чоколада.
– Штета – каже озбиљно. А већ се растужио.
„Несавршен је овај свет“, као да говори његова чупава главица. Шта да радим? Како да га утешим?
– Чекај! – викнем. – Немој се расплакати. – И онда почнем надугачко да му причам. Када сврши школу, а треба да буде радишан, постаће чувен човек, заслужан и славан. Биће понос свога краја. Живеће у изобиљу. И тад ће имати све. Чак и непоједив сладолед и непоједиву чоколаду.
– Сад мени треба – клима његова главица. – А то је далеко. Ко ће дочекати?
Било је лето, па од јаре умекшао асфалт.
– Време је – каже мати – да га водиш код баке.
Сад је лето на селу. Нека пије доста млека. А ваздух планински ће га добро ојачати.
– Тако је – сложим се. И почне спремање на пут.
У возу је био добар све до ужине. Мати му је спремила питу од трешања.
Загризао парче, упро очи у мене.
– Има ли непоједив колач? упита изненада.
– Мислиш: једеш га, једеш и већ си сит, а он стоји, ни за мрву се није смањио?
– Баш такав – рече.
– Е, таквога нема.
– Значи, све има свој свршетак – као да кажу његове растужене очи.
И опет се сневесели.
Код баке чудан постаде: одби се од мене. Од ње се не миче. Све нешто шапћу. И, рекао бих, нешто крију од мене, јер чим приђем, као завереници ућуте. Увече исто: са баком леже. Ја слушам: „Шу… шу… шу…“ бака шапће, а он тек засмеје се, или ћути – сав се претворио у уво.
Помирио сам се са судбином. Сад је бакин, кажем, није више мој. Али, чекај, вратићемо се у град. Опет ћеш ти око мене; а ја се нећу дати. Баш тако мислим, кад угледам њега – трчи преко поља к мени, а у корпици носи пуно јагода.
– Да те питам нешто? – виче издалека.
– Питај! – одговорим и ја, онако, издалека.
– Има ли непоједивих јагода?
– Опет ти исто. Нема. Ето, пробај, па ћеш видети.
– Значи, све се потроши, све се сврши?
– Тако је… Друкчије не може бити.
Стиже и стаде поред мене. Утом и бака дође. Гледа он баку, а у очима му некакве враголије.
– А има ли неиспричивих прича?
Опет на муци, кажем му да нема.
– Како нема! – чуди се мој дечак.
– Погледај, ето неиспричиве приче.
Бака!
Јесте, бака.
Признадох му: – Е, баш си ме надмудрио. Тачно, бака је неиспричива прича. То никако нисам смео заборавити.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
СВИТАЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА – Сун Ју Ђин / Приче за децу, Текст, Дечја ризница
СВИТАЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА
Једне летње вечери излете свитац из траве, подиже свој плавичасти фењер и поче да лети тамо–амо.
– Шта ли то тражи?
– Пријатеља он тражи!
Јер сви имају понеког, имају много пријатеља, а он ни једног јединог. А каква је срећа имати пријатеља и играти се са њим! Тако је пожелео да и он има бар једног пријатеља и пође да га потражи.
Летео је, тако, летео кад чу у трави неко шуштање. Издиже фењер да погледа шта је и спази скакавца како узбуђено жури некуд.
– Скакавчићу, скакавчићу – позва га свитац.
– Шта хоћеш? – одазва се овај.
– Желиш ли да ми постанеш пријатељ?
– Желим.
– Е, па хајде да се играмо – обрадова се свитац.
– Добро – сагласи се скакавац, али мало касније, морам да потражим братића. Врло је несташан. Негде се изгубио, а већ је мрак. Још се није вратио кући па је мајка врло забринута. Послала ме је да га пронађем. А ти си дошао у прави час. Хајде, осветли ми пут и помози да га пронађем.
– Е, не могу да ти светлим – одговори свитац – морам да идем да тражим пријатеља.
Дижући свој плавичасти фењepчић, свитац одлете даље.
Опет је летео тако около кад чу у трави неки шум. Подиже фењер да види шта је то, кад угледа једног мрава који је грабио напред, носећи велики товар.
– Хеј, ти! – позва га свитац.
Мрав се одазва.
– Хоћеш ли да ми будеш пријатељ?
– Хоћу – одговори мрав.
– Онда пођи са мном да се играмо.
– Добро – сагласи се мрав – само чекај да однесем кући овај товар. Баш си добродошао јер сам залутао. Хајде, помози ми да пронађем пут.
Али свитац рече:
– Не могу да ти помогнем, јер морам да тражим пријатеља.
Са тим речима подиже свој фењерчић – и оде даље.
Једне летње вечери свитац је опет летео тамо–амо са својим уздигнутим плавичастим фењерчићем. Шта ли он то тражи?
– Још тражи пријатеља.
– Па зар га већ није нашао?
– Није.
Драга децо, ви сви знате како се може пронаћи пријатељ. Научите и свица, јер он стално лети уоколо тражећи га. Како је само уморан.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
