ЗДРАВИЦА – Милош Црњански

Милош Црњански – ЗДРАВИЦА / ЛИРИКА ИТАКЕ / Видео, Рецитација, Текст песме, Коментар уз „ЗДРАВИЦУ“

ЗДРАВИЦА

Здраво, свете, бледи ко зимски дан
у страху.
Још је весео народ један
у крви, пепелу и праху.

Вијај облаке пролетне, румене,
питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.

За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста.
Док један од нас на земљи дише:
да ни један врт не замирише.

Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.

Ми смо за смрт!

Милош Црњански

ЛИРИКА ИТАКЕ

КОМЕТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“

Сарајевски атентат значио је велику промену у историји нашег народа, па и појединаца који су том народу припадали.

Босанци су са масовне, већином литерарне патриотске акције Пречана прешли на директну, терористичку акцију која је убрзала смрт Аустрије.

Принцип је, сем тога, први пут, поделио наш народ, на класе. Убиство аустријског престолонаследника одобравале су само, такозване, ниже класе, и омладина. Такозвани виши сталежи, буржоазија и црква, убиство нису одобравали.

Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијама, крвљу. Језик којим је атентатор говорио био је јасан. Аустријском царству било је одзвонило.

Међутим, после атентата, Беч се расељавао у бање, према обичају XIX века. Све се из Беча разишло у летовалишта. Нико није ни сањао шта нас чека.

И ја сам се, првих дана после атентата, склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно, заинтересовала за чланове студентског удружења Зора.

Безбрижност у Европи, крај свега тога, у то доба, била је толика, да је, на пример, врховни командант србијанских трупа (војвода Путник) дошао, на лечење, у једну аустријску бању, тог лета.
То лето било је лепо, топло, са ноћима пуним звезда, а вароши су врвеле од великих, белих, сламних шешира жена и црвених сунцобрана.

Било је и много бициклета.

Жетва, по селима, била је тек завршена.

Ја сам тада био верен са једном младом девојком, која је била Србијанка, из Шапца. Били смо се договорили да проведемо лето на мору, код Трста (Мирамаре).

Пре тога, хтео сам да проведем неколико дана у Новом Саду, код брата. Лакомислен као што сам био, дошао сам у Нови Сад и остао само због једне лепе, младе жене, сестре тада чувеног музичара, која је, са своје две мале девојчице, исто тако, била дошла да летује код брата. Она је била жена једног чувеног, србијанског официра. Ја сам за том женом скакао, главачке, у мутну воду Дунава.

Нови Сад је, тада, био тек почео да се купа. А нисмо се купали, слободно, у таласима реке, него у неким сандучарама, које су се звале купатила, а личиле на кокошарник, на води. Женске су се за купање облачиле као глумице за представу у „Follies Bergères“. За време прошлог рата, Мађари су убијали Србе и Јевреје у тим купатилима као у кланицама.

Ја сам из Беча пошао у жакету боје благо зелених маслина, у ципелама белим, од коже јелена, са шеширом црним играча тангоа. Био сам типична појава свог времена.

Такав сам ушао не само у Матицу српску у Новом Саду, него и у хапс, кад ме је полиција, у Сегедину, ухапсила.

Нови Сад никад није био веселији него уочи првог светског рата. Салајка се орила од бећараца, а у ресторану „Бела лађа“ певале су се комитске песме и песме из србијанског рата. Пречани, као што је то чест случај са народима на границама, били су раздрагани србијанским победама у бугарском рату (који је био велика несрећа) и били су готови на свашта. Једна песма, која се певала на рачун надменог, самоувереног бугарског генерала Ратка Димитријева, још ми зуји у ушима, али не може да се штампа. Њен је рефрен гласио:

„Еј, Ратко, Ратко!
…. те братко!“

Аустрија је, међутим, припремала ултиматум Србији и рат, тајно, као што се злочин припрема. Кад је огласила мобилизацију, изненада, настала је у целој Европи паника. Оцеви и деца, мужеви и жене, почели су да се траже, очајно, преко телефона.

Почела су била и хапшења.

Док сам ја читао Змаја, Милетића, Костића и дивио се песми коју је Костић написао о Шекспиру („нашем Вилију“), новосадска полиција похапсила је србијанске глумце позоришта и стрпала их у воз, да их отпреми, и интернира. Међу њима је био и чувени комичар, Буца.

Поменута млада жена, са своје две мале девојчице, покушала је онда да се врати својима, али је граница, код Земуна, већ била затворена. Полиција јој је дозволила да отпутује за Србију, али преко Букурешта. А у Сегедину, ноћу, ухапшена је, као „шпијунка“.

Са њом сам ухапшен и ја.

Откуд ту и ја, то би била дуга прича и не тиче се никога. Давно је мртав тај чувени музичар у Новом Саду, и тај чувени официр, а мртва је и она.

Још само моје срце слушам како куца.

Cor meum vigilat.

Моја „кривица“ у том замешатељству није била тешка.

Полиција ме је, у згради насред Сегедина, немилосрдно саслушавала, али, сем гурњаве са детективима, при нашем хапшењу, није могла да ми пребаци ништа. Теретило ме је једино то да сам у џепу носио мараму, од свиле, у националним српским бојама, са сликом Скопља. Те џепне мараме биле су, тада, у Новом Саду велика мода. Сем тога, понео сам био, из стана свога брата – који је, мобилисан, већ био отишао – и његов револвер.

Највише ми је помогло то што сам говорио језик иследника.

Полиција ме је, после саслушања, просто упутила у Бечкерек, у регименту, која је, за мене – завичајног у Иланчи – била надлежна. Са мном су упућена у пук и судска акта, и, она су ме пратила до краја рата.

Поменута млада жена, која, разуме се, није била шпијунка, није више пуштена, него је интернирана, до краја рата, у Аустрији.

У затвору у Сегедину слушао сам, први пут, за вешала.

Студенти универзитета, у Аустрији, имали су право да бирају род оружја и служили су у мирно доба свега годину дана.
Те године, у пролеће 1914, и ја сам био рекрутован, у Бечу, и одређен да служим у градској артиљерији тврђаве у Пшемислу. Да није дошло до мог, оперетског, хапшења, свакако бих био рат провео као на маневрима, и, био бих заробљен од Руса, при предаји града. Ко зна шта би све са мном после било и куд бих све био стигао!

Ко зна куда!

Овако изиђох првих дана августа, у касарни К und К. регименте бр. 29 у Бечкереку, пред ађутанта пука (мајор Таш). Он је ударао песницом по мојим актима и тврдио да ће ме навући на вешала.

Отпочео је и затвор, понова, и саслушање, понова.

Извадио ме је и из школе за резервне официре и упутио ме одмах на ратишта. Бечкерек се орио Од пијане песме батаљона стајаће војске која је одлазила.

То су били људи, сељаци, тако бирани, тако стасити – цвет Баната – да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла.

Већ првих дана јесени, сва су та лепа, мушка тела била мртва.

Мене је тај ађутант пука убацио у један батаљон који је требало да учествује у офанзиви на Србију, али је остао у блату и снегу Срема, у селу Кукујевци. Затим је лежао у барама код Раче, док није почела епидемија. Колера.

Ја сам био, са многима, остављен у једном возу који је смрдео од бљувања и пролива, на железничкој станици Шида. А живот имам да захвалим матери једног Шиђанина (мислим кројача), која ме је узела у кућу кад сам лежао пред њеним вратима.

Та стара жена се није излагала само опасности инфекција, него и казни за скривање мародера.

Одатле сам пренет у болницу, у Вуковар.

Поменути ађутант пука, мајор Таш, после рата, у Новом Саду, био је агент фабрике вагона „Ганц Данубиус“ из Пеште. Био се оженио удовицом једног србијанског генерала.

Милош Црњански, КОМЕНТАРИ УЗ ЛИРИКУ ИТАКЕ

Прочитајте више ~ АНТОЛОГИЈЕ

Милош Црњански – БИОГРАФИЈА, ЦИТАТИ, ПОЕЗИЈА, ПРОЗА

ПОЕЗИЈА ~ Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂