SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA – Braća Grim / Bajke, Tekst
SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA
Jednom usred zime, dok su snežne pahuljice kao perje padale s neba, jedna kraljica sedela je i šila kraj prozora sa okvirom koji je bio od crnog abonosovog drveta. I dok je tako šila, digla je pogled da vidi kako pada sneg pa se iglom ubola u prst, i na sneg kanuše tri kapi krvi. A pošto je rumena krv tako lepo izgledala na belome snegu, ona poželi: „Da mi je da imam dete belo kao sneg, rumeno kao krv i crnokoso kao abonosovo drvo.”
Uskoro zatim dobi ćerčicu, koja je bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao abonosovina, i stoga je nazvaše Snežana. A kada se dete rodilo, umrla je kraljica.
Posle godinu dana kralj se ponovo oženi. Mlada kraljica bila je lepa, ali ohola i uobražena, i nije mogla da pod- nese da je neko premaši lepotom. Imala je čarobno ogledalo. Kad bi stala pred njega da se ogleda i upitala:
„Ogledalce, ogledalce moje, Reci u zemlji najlepša ko je?!“
Ogledalo bi odgovorilo:
„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas.“
I ona je bila zadovoljna, jer je znala da ogledalo govori istinu.
A Snežana je rasla i bila sve lepša. Kad je navršila sedam godina, bila je lepa kao rumena zora, lepša nego i sama kraljica. I kad je ona jednom upitala svoje ogledalo:
„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“
ono joj odgovori:
„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas.
Al’ Snežana je bezbroj puta lepša od vas.“
Tada kraljica pretrnu, pa požute i pozelene od zavisti. I od toga časa, kad bi ugledala Snežanu, njoj bi se utroba prevrnula, toliko je omrznuLa devojčicu. Zavist i oholost nabujaše u njenom srcu kao korov, tako da više nije imala mira ni danju ni noću.
Tada ona dozva lovca i naredi mu:
— Odvedi dete u šumu, neću više da ga vidim očima. Ubij je, a kao dokaz da si izvršio naređenje, donesi mi njeno srce.
Lovac posluša i odvede Snežanu u šumu. Ali kad je izvukao lovački nož da ga zarije u njeno nevino srce, ona briznu u plač i stade da ga moli:
— Ah, dragi lovče, pokloni mi život. Otići ću u gustu šumu i nikad se više neću vratiti.
Pošto je bila tako lepa, lovac se sažali i reče:
— Beži, jadno dete! — A u sebi pomisli: „Uskoro će te rastrgnuti divlje, zveri.”
Pa ipak kao da mu se kamen svalio sa srca što nije morao on da je ubije. Utom protrči jedno divlje prase, i on ga ubije, izvadi mu srce i odnese kraljici kao dokaz.
Sirota devojčica ostala je sama samcata u velikoj šumi i toliko se plašila, da je zagledala svaki list na drveću i nije znala šta bi počela. Potrčala je preko šiljatog kamenja i trnja, i divlje zveri prolazile su pored nje, ali joj ništa nisu činile nažao. Trčala je dok su je noge nosile, i već je počeo da se hvata mrak, a tada ugleda jednu kućicu, pa uđe da se odmori.
U kućici je sve bilo majušno, ali neopisivo kitnjasto i uredno. Tu je stajao stočić zastrt belim stolnjakom, sa sedam malih tanjira, a uz svaki tanjirić kašičica, zatim sedam nožića i viljuščica i sedam peharčića. Uza zid, jedna uz drugu, bilo je poređano sedam posteljica prekrivenih snežno belim čaršavima.
Snežana je bila mnogo gladna i žedna, pa uze sa svakog tanjirića malo variva i hleba i srknu iz svakog peharčića kapljicu vina, jer nije htela da uzme sve samo od jednoga. Potom, pošto je bila mnogo umorna, pođe da legne, ali nijedan joj krevetac nije bio potaman: jedan je bio suviše dugačak, drugi suviše kratak, i tek joj je sedmi bio taman, i ona ostade u njemu i zaspa.
Kad se već potpuno smrklo, dođoše domaćini. To su bili onih sedam patuljaka koji u bregovima lome i kopaju rude. Oni upališe svojih sedam fenjerčića, i kad se kućica osvetli primetiše da je neko bio tu, jer nije sve stajalo u onom redu kako su ostavili.
Prvi reče: — Ko je sedeo na mojoj stoličici?
Drugi reče: — Ko je jeo iz moga tanjirića?
Treći: — Ko je grickao moj hlepčić? Četvrti: — Ko je načeo moje varivo?
Peti: — Ko se služio mojom viljuščicom?
Šesti: — Ko je sekao mojim nožićem? Sedmi: — Ko je pio iz mog peharčića?
Onda se prvi osvrte i spazi u svom krevecu malo udubljenje pa uzviknu: — Ko je ležao u mom krevetiću?
Drugi dotrčaše i viknuše: — I u mom je neko ležao.
A kad sedmi pogleda svoj krevetac, vide Snežanu, koja je u njemu ležala i spavala. On pozva ostale i oni dotrčaše i uzviknuše u čudu, pa odoše po svoje fenjerčiće i osvetliše Snežanu.
— O divote! O divote! — uzviknuše svi. — Ala je ovo dete lepo! — Toliko su se obradovali da nisu hteli da je bude, već je ostaviše u posteljici da mirno spava. A sedmi patuljak leže kraj svojih drugova, svakog sata kraj drugog, i tako prođe noć.
Kad je svanulo Snežana se probudi i spazivši sedam patuljaka prestraši se. Ali oni je ljubazno upitaše:
— Kako se zoveš?
— Zovem se Snežana, — odgovori ona.
— Kako si dospela u našu kuću? — pitahu dalje patuljci.
Ona im ispriča kako je maćeha naredila da je ubiju, ali kako joj je lovac poklonio život, pa kako je potom celog dana trčala, sve dok najzad nije naišla na njihovu kućicu.
Patuljci joj rekoše:
— Ako hoćeš da nam vodiš kuću, da kuvaš, spremaš postelje, pereš, pleteš i da sve držiš čisto i uredno, možeš da ostaneš kod nas i nećeš ni u čemu oskudevati.
— Hoću, — reče Snežana, — od srca rado, — i ostade kod njih.
Lepo im je vodila kuću. Ujutru su patuljci odlazili u brda da traže rude i zlato, a uveče kad su se vraćali, morala je da im bude spremljena večera. Celog dana devojčica je ostajala kod kuće.
Zato je dobri patuljci upozoriše: — Čuvaj se svoje maćehe, ona će uskoro saznati da si ovde. Ne puštaj nikoga unutra!
A kraljica, misleći da je pojela Snežanino srce, verovala je da je opet prva i najlepša, pa je stala pred ogledalo i upitala:
„Ogledalce, ogledalce moje, Reci u zemlji najlepša ko je?!“
A ogledalo joj odgovori:
„Kraljice, u zemlja najlepša ste kod nas. Al’ Snežana, iza sedam brežuljaka, kod sedam malenih patuljaka, bezbroj je puta lepša od vas.“
Ona se zaprepasti, znajući da ogledalo neće govoriti neistinu, pa uvide da ju je lovac prevario i da je Snežana još živa. Ona sad ponovo stade da razmišlja i premišlja kako da je ubije; jer sve dok ne bude najlepša u celoj zemlji, zavist joj nije davala mira.
Najzad se doseti, pa namaza lice i preruši se u staru torbarku, da je niko ne pozna. U tom obličju pođe preko sedam brežuljaka do sedam patuljaka, zakuca na vrata i povika:
— Krasna roba na prodaju, krasna roba!
Snežana pogleda kroz prozor pa reče: — Dobar dan, tetka, a šta to prodajete?
— Fine stvari, krasne stvari, — odvrati ona, — opasače u svim bojama, — pa izvadi jedan, ispleten od šarene svile.
„Ovu čestitu ženu mogu da pustim unutra“, pomisli Siežana, pa povuče reze i kupi lep opasač.
— Dete, dete, — reče stara, — kako to izgledaš? Hodi da te ljudski opašem.
Snežana, ne podozrevajući ništa, stade pred nju da je opaše novim opasačem.
A starica je stezala tako brzo i tako čvrsto da Snežani nestade daha i ona pade kao mrtva.
— Beše mu tvoje „najlepša na svetu!“ — reče stara pa se brzo udalji.
Uskoro je palo veče i sedam patuljaka se vratiše kući. Ali kako se uplašiše ugledavši svoju dragu Snežanu kako nepomično leži na zemlji. Izgledala je kao mrtva. Oni je podigoše, i videći da je odviše utegnuta, rasekoše joj opasač i ona poče polako da diše i postepeno opet ožive.
Kad patuljci čuše šta se zbilo, rekoše:
— Stara torbarka nije niko drugi do bezdušna kraljica. Čuvaj se i ne puštaj unutra ni žive duše kad mi nismo kraj tebe.
A zla žena, stigavši kući, stade pred ogledalo i upita:
„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“
Tada ono odgovori kao i pre:
„Kraljice, u zemlja najlepša ste kod nas. Al’ Snežana, iza sedam brežuljaka, kod sedam malenih patuljaka, bezbroj je puta lepša od vas.“
Kad je to čula, njoj krv udari u glavu, toliko se užasnula videći da je Snežana ponovo oživela.
— Ali sada ću, — reče ona, — izmisliti nešto što će ti sigurno doći glave, — pa mađijama, kojima je bila vična, načini otrovan češalj. Onda se opet preobuče i uze lik jedne druge starice, pa ode preko sedam brežuljaka do sedam patuljaka, zakuca na vrata i povika:
— Fina roba na prodaju! Fina roba!
Snežana pogleda kroz prozor i reče:
— Produžite svojim putem, ne smem nikoga da pustim unutra.
— Pa valjda smeš da pogledaš, — reče ona pa izvuče otrovni češalj i diže ga uvis.
On se toliko dopade detetu, da se prevari te otvori vrata. Kad se pogodiše, reče baba:
— A sada da te lepo očešljam.
Sirota Snežana ni na šta nije mislila i dopusti starici da je očešlja. Ali tek što joj je stavila češalj u kosu, otrov je dejstvovao i devojče pade bez svesti.
— Eto ti, čudo od lepote, sad je s tobom svršeno! — reče pakosna žena pa se izgubi.
Srećom je uskoro palo veče te sedam patuljaka dođoše kući. Videći Snežanu gde leži na zemlji kao mrtva, oni odmah posumnjaše na maćehu, pa počeše da traže i nađoše otrovan češalj. Čim ga izvukoše Snežana opet dođe k sebi i ispriča im šta se desilo. Oni je tada ponovo opomenuše da bude na oprezu i da nikome ne otvara vrata.
A kraljica, stigavši kući, stade pred ogledalo i upita:
„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“
Tada ono odgovori kao i pre:
„Kraljice, u zemlja najlepša ste kod nas. Al’ Snežana, iza sedam brežuljaka, kod sedam malenih patuljaka, bezbroj je puta lepša od vas.“
Kad je čula šta govori ogledalo, zacepti i izbezumi se od besa. — Snežana mora da umre, — kriknu ona, — pa makar po cenu mog sopstvenog života!
Zatim se uvuče u jednu sasvim skrivenu usamljenu komoru u koju niko nije imao pristupa, i tamo načini otrovnu jabuku. Spolja je izgledala tako lepa i bila tako rumena da je svako ko bi je video morao da se polakomi na nju, ali ko bi progutao makar jedan zalogaj, morao je da umre. Kad je jabuka bila gotova, obojila je sebi lice i preobukla se u seljanku, pa je otišla preko sedam brežuljaka do sedam patuljaka. Zakucala je. Snežana promoli glavu i reče:
— Ne smem nikoga da pustim unutra, zabranili su mi sedam patuljaka.
— Meni je svejedno, — odvrati seljanka. — Ja ću već prodati svoje jabuke. Evo, jednu ti poklanjam.
— Ne, hvala, — reče Snežana, — ne smem ništa da primim.
— Da se ne bojiš otrova? — upita starica. — Evo, preseći ću jabuku nadvoje. Crvenu polovinu pojedi ti, a belu ću ja. — A jabuka je bila tako vešto načinjena da je samo crvena polovina bila otrovna.
Snežana se polakomi na lepu jabuku, i videći da je seljanka jede ne mogade više da odoli, već pruži ruku i uze otrovnu polovinu. Ali tek što je zagrizla, pala je mrtva na zemlju.
Kraljica je pogleda groznim pogledom pa se grohotom nasmeja govoreći:
— Bela kao sneg, rumena kao krv, crnokosa kao abonos… Ovog puta ne mogu te patuljci više vratiti u život.
A kad je kod kuće upitala ogledalce:
„Ogledalce, ogledalce moje,
Reci u zemlji najlepša ko je?!“
ono joj odgovori:
„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas.“
Tada se njeno zavidljivo srce smiri, ukoliko zavidljivo srce uopšte može da se smiri.
Kad patuljci uveče dođoše kući, nađoše Snežanu gde leži na zemlji. Iz usta joj više nije izlazio dah. Bila je mrtva. Oni je podigoše i pregledaše ne bi li našli nešto otrovno, skinuše joj pojas, očešljaše je i istrljaše vodom i vinom, ali ništa ne pomože. Njihovo drago dete bilo je i ostalo mrtvo. Onda je položiše na odar, pa posedaše sva sedmorica oko nje i plakahu i naricahu tri dana.
Tada htedoše da je sahrane, ali pošto je još izgledala sveža kao da je živa i obrazi joj još bili lepi, rumeni, oni rekoše:
— Ovakvu je ne možemo spustiti u crnu zemlju, — pa poručiše providan staklen kovčeg, da sa svih strana mogu da je vide, položiše je unutra i napisaše zlatnim slovima njeno ime i da je kraljevska kći. Onda iznesoše kovčeg na brdo i uvek je jedan od njih čuvao stražu.
Došle su i životinje da oplakuju Snežanu, najpre sova, pa gavran i najzad golubić.
Snežana je dugo, dugo ležala u kovčegu, ali nije trunula nego je izgledala kao da spava, i bila je još uvek bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao abonosovo drvo.
Jednog dana dospe u šumu jedan kraljević i pođe u kuću patuljaka da tamo prenoći. On vide kovčeg na brdu i u njemu lepu Snežanu i pročita šta piše zlatnim slovima. Tada reče patuljcima:
— Dajte mi kovčeg, daću vam za njega što god tražite.
Ali patuljci odgovoriše:
— Ne damo ga ni za sve zlato na svetu.
Tada on zamoli:
— Onda mi ga poklonite, jer ne mogu da živim a da ne gledam Snežanu.. Poštovaću je i čuvati kao zenicu oka svog.
Čuvši to dobri patuljci sažališe se na njega i dadoše mu kovčeg. Kraljević naredi slugama da ga ponesu na ramenima. Ali se oni u putu spotakoše o nekakvo korenje i od tog potresa ispade otrovni zalogaj Snežani iz grla.
Malo zatim ona otvori oči, podiže poklopac sa kovčega, sede i ponovo ožive.
— Ah, — uskliknu ona, — gde se to nalazim?
A kraljević, sav radostan, odgovori:
— Kod mene si, — i ispriča joj šta se dogodilo i reče: — Volim te iznad svega na svetu. Pođi sa mnom u dvor moga oca i budi mi žena.
Snežana ga je zavolela i pošla je s njim, i pripremljena je sjajna i raskošna svadba.
Na svečanosti je bila pozvana i Snežanina bezdušna maćeha. Nakinđurena lepim haljinama ona stade pred ogledalce i reče:
„Ogledalce, ogledalce moje, reci u zemlji najlepša ko je?!“
A ogledalo joj odgovori:
„Kraljice, u zemlji najlepša ste kod nas, al’ mlada je kraljica stoput lepša vas.“
Tada opaka žena osu kletve i obuze je toliki strah da je bila kao van sebe. Najpre uopšte nije htela da ide na svadbu, ali nije imala mira i morala je da ode da vidi mladu kraljicu.
A kad je ušla i poznala Snežanu, skamenila se od užasa i nije mogla da se makne s mesta.
Ali već su bile pripremljene usijane gvozdene papuče, koje klještima donesoše i staviše pred nju. Ona morade da obuje zažarenu obuću i dotle da igra dok nije mrtva pala na zemlju.
Braća Grim
Pročitajte više:
BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče za decu svih vremena
BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…
POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂