AFORIZMI – Dušan Duško Radović / Video, Tekst / Kolekcija aforizama Duška Radovića
https://youtu.be/0IOXhMMX3_o
Sa vrha Beograđanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala beograđanima dnevna doza Duška Radovića, uz zvuke melodije „U ranu zoru zoru kad svane dan“.
Beograđani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije, ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci. Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško Radović.
Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada Duško govori novi aforizam.
Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli. I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao. Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo – mnogo nedostajati. Evo kako je to izgledalo…
AFORIZMI
Bolje nam je bilo dok smo sami bili deca nego sad kad imamo decu. Deca su bezobrazna i nezahvalna.
Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra. Mostovi su puni automobila. I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani. Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.
Kad grane sunce beogradski parkovi ispune se sitnom decom. A deca su mala i nova, kao da su pre nekoliko trenutaka proizvedena tu negde, u nekom grmu ili kiosku.
Više volim maminu sestru nego svoju. Mamina sestra mi je tetka a moja sestra mi nije ništa!
Mame, rađajte deci sestre! Sestre postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamenjivi dar svakom detinjstvu.
Jedno upozorenje roditeljima: ako ne umete da vaspitavate decu – tucite ih. Od toga deca neće postati bolja, ali će vama biti lakše.
Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!
Jedna generacija beogradske dece krenuće ove jeseni u školu. Do sada su bili samo mali a sada će se utvrditi da su i glupi. Ko ne želi da bude glup, moraće dokazivati deset ili dvadeset godina da nije.
Javljamo vam se i ovoga jutra sa našeg svetionika, na uglu ulica Maršala Tita i Masarikove, sa visokog 23. sprata palate „Beograd“. Ne znamo dokle se Beograd računa u visinu, ali valjda možemo reći da smo bar poreklom iz Beograda, jer se prizemlje naše zgrade nalazi u Beogradu.
Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra. Mostovi su puni automobila. Ko bi znao zašto, i jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani.
Beogradske ulice liče na nogavice farmerki sa belim štepom preko šavova.
Dan je okrugao kao i Zemlja. Iznenadićete se kad na kraju današnjeg puta ponovo ugledate krevet iz koga ste jutros krenuli, ili tek treba da krenete.
Oni koji se ne vole i ovog jutra treskaju vratima, a svaki tresak odjekuje kao pucanj. Tako pucaju vratima jedni na druge, ranjavaju se, a zatim beže iz kuće da se negde zaleče i nastave tek započet rat.
Noćas se na Zvezdari čula testera. Neko je od bračnog kreveta pravio dva manja.
Kafane imaju dve smene gostiju – jutarnju i večernju. Ujutru piju oni koji su već propali a uveče oni koji još nisu.
Sve vam u braku i u kući škripi ali biste mogli da podmažete bar vrata. Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.
Tata mu puca od zdravlja, elegancije i uspeha. Mama mu je, takođe, divna, progresivna i aktivna. Njemu nije bilo teško da postane narkoman.
Pre nego što izađete iz stana kucajte na vrata. Šta znate koga sve ima na hodniku i šta rade.
Ako možete udesite tako da vam početak bude na početku a kraj na kraju. Zakasneli početak ne odlaže kraj.
Neki roditelji daju deci novac da se sama vaspitavaju. Tamo gde im je najzgodnije i najlepše.
Svakoga dana rodi se nekoliko novih problema u porodilištu. I rešimo se nekih problema na groblju.
Roditelji se zaprepaste kad čuju da im se deca drogiraju. Ne mogu da veruju. Kad su ih poslednji put videli nisu se drogirali.
Svaka žena ima po jednu, prvu ljubav. Za uspomenu i dugo sećanje, za kajanje i uzdisanje, za bolje razumevanje poezije i muzike.
Muž koji u jednoj godini skupi 200 kesica za supu bilo kog proizvođača, stiče pravo na pokretanje brakorazvodne parnice.
Muž koji svake godine vozi kola na tehnički pregled i registraciju, a za sebe misli da ide kao nov, gubi pravo na bračnu registraciju.
Može vam se dogoditi da zaspite dok čitate neku praznu i dosadnu knjigu. Neka vam to ne bude neprijatno. To se dešavalo i piscima takvih knjiga dok su ih pisali.
Nema srećnih ljudi, a nesrećni su samo oni koji to ne znaju. 06:04
Beograd liči na veliki fliper, a svako od nas na onu kuglu koja luta, udara, odbija se i vraća dok se ne zamori i ne strmoglavi u rupu.
I mi, koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti – iz obzira prema onima koji će umreti.
Najbolji sinovi naših naroda i narodnosti pali su u ratu. Bilo bi bolje da je obrnuto, ali to nije ni logično ni moguće. To se i može tražiti samo od najboljih.
Vreme prolazi. Starimo i odlazimo polako. Najpre smo izgubili četvrtog za poker, pa trećeg za preferans, pa drugog za domine i tablić. Ostali smo sami i sad otvaramo pasijans da vidimo šta će biti sa nama.
Stida se treba oslobađati na vreme, dok još možemo da radimo sve ono čega se stidimo.
Birajte za svoju decu lepa i ozbiljna imena. Uvek morate misliti na to da će neka od tih imena nositi buduće ulice, škole i trgovi.
Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas.
Mame tuku decu zato što ih vole. A tate ih tuku što nisu takva da bi ih i oni mogli voleti.
Ako već tučete decu – tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
Tucite decu sve dok vam ne priznaju zašto ste ih tukli.
Terajte decu da uče. Najviše jedu najgori đaci.
Kod ove današnje dece sve je preko reda i naopačke. Znamo neke osnovce koji se već ljube a još nisu počeli ni da puše.
Noć je po beogradskim kotlinama ostavila gustu izmaglicu, koja ni sama nije znala šta hoće – da li da bude kiša, rosa ili slana. Sunce je bilo na „jedinici“ i magla je još mogla da se zanosi. Međutim, kad smo sunce uključili, najpre na „dvojku“, pa na „trojku“, magla je isparila, i evo našeg grada u lepom plavom jutru.
Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra. Mostovi su puni automobila. I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani. Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.
Ako od majke više nemate nikakve koristi, zakunite se u nju pa slažite.
Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.
Da nema boga u nekim zemljama na zapadu mnoga naša deca ne bi videla svoje roditelje za novogodišnje praznike.
Jedna Jelena iz Pete beogradske najzad je našla dečka. Pitala ga je: – Ko si ti? A on joj je lepo rekao: – Ja sam tvoj dečko.
Mlade vaspitačice u beogradskim obdaništima pričaće deci i ovog jutra bajke. To su setne priče o tome šta se stalno dešava princezama, a nikad vaspitačicama.
Dečaci su čitavo prvo polugodište uzalud zviždali pod prozorima devojčica. One se nisu odazivale, morale su da uče. Počeo je zimski raspust, sad devojčice uzalud dozivaju one iste dečake. Pravi dečaci uče samo za vreme zimskog i letnjeg raspusta.
Ako vam je majka sama, snimite ploču a ona neka kupi tranzistor. Mnogi sinovi se samo tako dopisuju sa svojim majkama, preko radio-talasa. „Ti si mila majko na Voždovcu sama, a ja gorko plačem na Terazijama“.
Juče su se najzad sreli jedan otac i jedna ćerka i ovako se dogovorili: Ako ćerka prestane da puši otac će joj kupiti automobil, a ako prestane i da pije kupiće joj i vozačku dozvolu.
Samo za malo para treba mnogo da se radi.
Kad u trgovini probate odelo ili haljinu, odvedu vas u kabinu. A kad probate cipele to morate raditi na licu mesta, pred očima svih. Pa vas prodavačica može zapitati: – Zašto kupujete cipele kad su vam čarape potrebnije?
Žali nam se jedan slušalac: čim počne da misli, on zaspi. Mi nemamo objašnjenje za ovu pojavu. Samo ga molimo da ne misli dok radi.
Nema više krađa automobila, izgleda da je već svako ukrao po jedan.
Preduzete su mere za ozdravljenje jedne radne organizacije. Uklonjen je šofer koji je mnogo znao.
Nismo više toliko siromašni da bismo zdravlje proglašavali najvećim bogatstvom. Neka sada malo drugi budu zdravi, gladni i željni svega.
Na mlađima svet ostaje čim stariji donesu takvu odluku.
Svakog jutra, prvi trolejbusi pokupe dvadesetak baba i čiča u ulici Vojislava Ilića. Oni idu na posao po mraku, kad ih niko ne vidi, da ne brukaju svoju decu i našu socijalnu politiku.
Juče je na jednom zboru radnih ljudi izbačena parola: Ne spuštajte ruke, ima još da se glasa!
Ko nema u glavi – ima u nogama. Ko nema u nogama – ima u banci. Ko nema u banci ima nešto u Grockoj. Ko nema ni u Grockoj naći će mu se nešto u mokraći. NIKO BAŠ NIJE DA NEMA NIGDE I NIŠTA.
Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je. Pa ako ga ne nađe – to mu je.
Beograd nema dovoljno zanatlija. Kada smo zacrtavali budućnost zamišljali smo je bez kvarova.
Čuvajte svoje zdravlje negde, na nekom tajnom mestu, daleko, daleko od posla i porodice.
Školovanje je na početku obavezno, zatim je nešto malo usmereno, da bi na kraju bilo sasvim neizvesno.
Ko nema para da živi noću evo mu dana da životari.
Jaki i zdravi ljudi se takmiče a stari i nemoćni im sude.
Vi mislite da život muči vas, a mi imamo utisak da vi mučite, gnjavite i ponižavate život.
Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas.
Niko nema više od jednog života ali ima mnogo onih koji pored svog života troše i nekoliko tuđih.
Dok mi dremamo i zevamo, naše majke, sestre, žene vezu, pletu i štrikaju našu dokolicu.
Šta ćete danas za ručak? Mi vam predlažemo da prvo stavite vodu da ključa, pa onda potražite nešto što bi se moglo baciti u ključalu vodu. Ako baš ništa ne nađete, ta vam voda neće propasti.
Takozvani ženski poslovi su takvi da se uz njih uvek može i misliti na nekoga, i brinuti o nekome i žaliti za nekim.
Za ljubav su zgodni malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, brzina, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta. Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.
Ko želi da je stalno u pravu mora često da menja mišljenje.
Najvažniji pogoni društva rade na viski, manje važni na vinjak a neposredna proizvodnja radi na brlju i pivo.
Beogradske ulice liče na nogavice farmerki sa belim štepom preko šavova.
Dan je okrugao kao i Zemlja. Iznenadićete se kad na kraju današnjeg puta ponovo ugledate krevet iz koga ste jutros krenuli ili tek treba da krenete.
Na Autobuskoj stanici Beograd zatražen je tajm – aut. Autobusi se okupili oko svojih dispečera i dogovaraju se da pređu na presing.
Ratno ostrvo, kao kuče, otresa vodu u kojoj je doskora bilo.
Bulevar Revolucije i ovog jutra teče nizbrdo.
Žubore motori, grguću auspusi, cvrkuću kočnice. Sa obe strane procvetali crveni, žuti i zeleni semafori. Lepo letnje jutro.
Pre nego što će joj se desiti ono što će joj se desiti, Sava se uvija i uspija, kao da joj je prvi put, kao da ne zna da je iza okuke čeka stari probisvet Dunav.
Vreme je za slatko i vodu, koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim delovima grada.
Na plavom tiganju neba, sunce na oko.
Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.
Rano jutros zatekli smo senku Palate Beograd daleko, čak na Palati pravde. Sad bar znamo kakva je to senka pala na ovu visoku pravosudnu ustanovu.
Ne znamo dokle se Beograd računa u visinu. Za nas, sa najvišeg sprata Palate Beograd, moglo bi se reći da smo poreklom iz Beograda.
Na nebeskom roštilju Zemlja se vrti oko svog zamišljenog ražnja i peče na Suncu koje se ne gasi.
Sunce je jutros uranilo da ga trošimo na ono od čega živimo, a dokolice mogu i u mraku. Suncokreti ga prate kao radari.
Jedna zgrada u Kondinoj ulici liči na mašinu za pranje rublja. U nju su sinoć ušla prljava deca. Očekujemo da se jutros pojave čista.
Da bi toj deci bio jasniji Pobednik na Kalemegdanu, možda je vreme da mu zamenimo rekvizitu. Mogao bi u jednoj ruci da drži loptu za košarku. To su poslednje bitke koje smo vodili i pobedonosno završili.
Jutros rano, jedan trolejbus sa linije 11 izgubio se i nestao. Zelene je boje i odaziva se na ime Cane. Ako ga negde primetite, javite najbližim putnicima.
Kuda ćete za vikend? Ako su vam majka ili otac u staračkom domu, mogli biste da ih posetite. Raspitajte se gde su i svakako otiđite.
Na Slaviji, na kraju Nemanjine ulice, visoko pod krovom oronule zgrade, suše se pelene. Dvadesetak belih pelena greje jako sunce. Blago onom koga u njih jutros budu povili.
Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
Ponesite na more sajlu. Da vas možemo dovući kad za to dođe vreme.
Lako je nekim radnicima kafilerije da hvataju pse, kad nema za šta pas da ih ujede.
Danas ćemo doručkovati ono što je ostalo od juče: malo mlakog i kiselog jutra.
Nebo nad Beogradom se ubajatilo.
Ako ćemo pošteno, Beograd ovog jutra ne izgleda bogznakako. Gledamo ga upitno a on nevoljno sleže ramenima Karaburme i Banovog Brda: danas mu ne ide, Beograd danas nema svoj dan.
Sava sve više protiče kroz Beograd, a Dunav i dalje otiče pored Beograda.
Ispod nas su velike košnice savezne i republičke administracije. Med će se deliti putem štampe, radija i televizije.
Na Cvetnom trgu cveta cveće bez korenja. U strogom centru našlo se malo mesta samo za cvetove. Korenju je mesto na periferiji.
Stanarima solitera od petnaest i više spratova predlažemo da stalno drže taoce, odgovorne drugove iz zajednice stanovanja i servisa za liftove. Pa kad im stane lift, da mogu da ih streljaju, makar očima.
Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze. Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.
Dan je i ovoga jutra krenuo uzbrdo, ulicama – Batutovom , Ruzveltovom, Takovskom, Cetinjskom, Francuskom, Sedmog jula, Tadeuša Košćuškog… Kad posvršava poslove i kad se umori, spustiće se polako – Pariskom, Balkanskom, Nemanjinom, Birčaninovom, Vojvode Milenka, Miloša Pocerca… Sve polako i nizbrdo, za suncem.
Na krovove Beograda sletela su nova jata televizijskih antena. One kljucaju nevidljive televizijske talase i nose crno – bela i šarena jaja.
Na Čuburi se žuti saće improvizovanog zanatskog bazara. Stari beogradski majstori piju pivo i gledaju drvo koje raste na humci Kikevca.
Ne da se stari Beograd. Dva ilegalca sa periferije probila su se u strogi centar i na krovu stare i otmene zgrade podigla golubarnik. Iz njega svakog jutra ispaljuju rafale golubova u nebo iznad Terazija.
Zašto se kod nas ne otvore javne kuće? Bilo bi znatno jeftinije nego ovako.
Samo onaj, ko nije bio u prilici da proba, ne zna koliko košta jedna obična i manja uvertira.
Večeras će se ponovo odigrati jedna od ranijih utakmica izmedju Crvene Zvezde i Partizana. Prodavaće se one iste pogačice i kafa.
Od kako postoji svet, danas je prvi put osvanula subota, 9. avgust 1975. Za našu planetu to je jedinstven rekord.
U prvim jutarnjim trolejbusima ima tri puta više žena nego muškaraca. Da li su sinoć uspele da pogledaju Gole i mrtve, ili su već kod golih mrtve zaspale?
Neko je jutros srećan, presrećan, jer je našao mesto za parkiranje. Neko drugi je tužan i žalostan, jer mu se rodilo žensko dete.
S one strane vam je sve što je bilo, ceo vaš život, od rođenja do ovog jutra. S ove strane vam je ono što će tek biti, od ovog jutra na dalje. Vreme prolazi i pretače život i slatko vino uspomena. Požurite. Neko je krenuo ko zna odakle, možda čak iz Hamburga, da se sudari sa vama.
Sve vam u braku i kući škripi ali biste mogli da podmažete bar vrata. Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.
Ovo kvarno jutro kao da je iščupano iz vilice noći, u zubnoj ambulanti, u Ivana Milutinovića ulici.
Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca. Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani.
Za svoje godine, Beograd ovog jutra izgleda mnogo stariji.
U parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta neko je prepoznao drvo iz svog kraja i sada se jadaju jedno drugom: šta će ovde, gde se čak i voda plaća?
Ako vam se danas ne radi, to je na vreme, mnogi se na to žale.
Ovih dana, neke beogradske tetkice poćiće po trideseti put u osnovnu školu. Od silnog posla, nikako da je završe.
Čuli smo da Novobeograđani iz milošte zovu četiri svoja solitera – četiri idiota. Gledamo odavde i ne možemo da pogodimo koji su. Svi su nam sumnjivi.
Nemojte biti sebični. Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.
Kiša je kapala, i rosila, i padala, i lila, i pljuštala… Samo još nije prestala. Stojimo na najvišem prozoru Palate Beograd, posmatramo naš grad pod jakom kišom i mislimo: ima li života na Marsu i je li čemu?
Beogradski lekari okupljaju se polako po ambulantama, bolnicama i klinikama, navlače bele mantile i dogovaraju se šta da nam rade.
Na poslužavniku Novog Beograda i ovog jutra služe napolitanke novih stambenih zgrada.
Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite – kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. u mesecu.
Na uglu ulica Narodnog fronta i Balkanske, u minijaturnoj prodavnici, manjoj od lifta, od rana jutra dežura prodavac srećaka i sreće. On sačekuje one koji su krenuli nizbrdo. Možda bi im jedna srećka mogla promeniti životni pravac.
Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije. Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola. Nesreća je veći porok.
Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija. To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.
Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu. Svi čekamo lepše dane.
Četvrtak je prozviždao kao metak. Nigde ga nema. Ovo je opet početak dana koji se zove petak. Petak, peti septembar.
Sunce, belo i hladno kao petodinarka, kotrlja se nebeskom nizbrdicom. Ko ga nađe – njegovo je.
Na beogradskim pijacama ovog jutra možete dobiti svež i hladan luk, sveže i hladno cveće, sveže i hladne novine, sveže i hladne cigarete.
Na železničkoj stanici nosači i taksisti naplaćuju ulaznice svima koji na ta vrata ulaze u Beograd.
Autobusi Jata, pre nego što prebace putnike u avione, naprave jedan krug ispred Crkve Svetog Marka. Za svaki slučaj.
Beogradske ulice liče na nogavice farmerki, sa belim štepom preko šavova.
Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu. Čovek je na velikoj muci. U čemu da čuva dušu ako pokvari telo? Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?
Blago babama i dedama, koji imaju unuke. Teško nama, koji imamo decu.
Beograd je već toliki da jedva može ceo da stane u jedan dan. U Višnjici je novo jutro, petak, u Bariču nagađaju da li je sreda ili četvrtak. Neko je sinoć na Zvezdari ostavio otvorena vrata. A neko u Surčinu nije zatvorio prozor. I napravila se promaja.
Lišće se umorilo i stari. Ono se naživelo svog malog i skromnog života.
Autobusi – samousluge jure gradom i skupljaju jučerašnje kusure.
Na prozorima ženskog internata u ulici Proleterskih brigada sinoć je otvorena izložba srednjoškolskog standarda: maramica, peškira i drugih lepih stvari. Pošto ih sunce i košava osuše, izložba će biti zatvorena do večeras, kada se otvara nova.
Poslednji je dan druge školske nedelje. Đaci još nisu stigli da ne uče, nisu imali dovoljno vremena.
Jedan mali Beograđanin, sa visoke mansarde u centru grada, pitao je mamu – kada će i oni imati kuću na zemlji. U Beogradu je sve manje kuća na zemlji. Beograd se potrpao u liftove i krenuo uvis.
Zašto u apotekama ne dozvoljavaju da se probaju lekovi, kao sir i kajmak na pijacama? Ljudi imaju para. Kupili bi kilo ili dve kile leka ako im se dopadne.
Dan se budi, ali se leto lagano gasi. Pre nego što ponovo legnemo, moraćemo ustati. Takav je red. Sunce i hoće i neće, ali mi moramo.
Jutros je nisko sunce preseklo svilenu traku Dunava i tako svečano otvorilo novi dan, prvi dan nove nedelje.
Sunce se svakog jutra zaleti prečicom, međutim, kad primeti kafileriju i deponiju na Karaburmi, izbaci levi migavac i skrene na Kružni put.
Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako su oni ostali tamo gde su i bili.
Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.
U samouslugama je prošla prva gužva. Kasirke doteruju frizure, pričaju šta su noćas sanjale i ogovaraju muževe.
Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.
Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili.
Oni koji nemaju ni škole ni kvalifikacija prvi se ujutru bude i žure da zauzmu kakve – takve položaje.
Kancelarije se polako pune. Otvaraju se fioke i rolo – ormani, podmazuju zumbe, popravljaju gajtani od rešoa. Kad proradi ona ljuta administracija, imaće privreda da se puši.
Evo nas u petkovom jutru, sa petkovim suncem na lepom petkovom nebu. Ovako su nekada izgledale samo nedelje i praznici, i to retko. A danas, evo, i petak blista vedar i ozaren.
Zaista možemo biti ponosni onim što smo za ovo kratko vreme postigli.
Ko ima lepe zavese, otvorio je prozore. A ko ima i lepu posteljinu, naslagao je preko prozora, pa nam se čini da se negede lepota i dobrota prelivaju, kao naraslo testo.
Dva časovnika, jedan na Albaniji, drugi na hotelu Slavija, utrkuju se – koji će pre stići do kraja.
U fudbalskom klubu Partizan danas će se uvežbavati spasonosna kombinacija: ovako, pa ovako, pa ovako i – gol. To je najjednostavnije i najefikasnije.
Neko jutros sedi na klupi u Pionirskom parku, nema šta drugo da radi, pa misli ono što ga se ne tiče.
Najveći beogradski ćorsokak, Bulevar Crvene armije, stao je kod benzinske pumpe u Grčića Milenka ulici i nema kuda dalje.
Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.
Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
Počela je sezona šljiva i knedli sa šljivama. Pošto jedu samo ono što ostane, majke i žene obično spreme malo više.
Ono što ste sanjali bio je san. A ovo je sada java – lepi, blagi, vedri, topli, sunčani dan.
Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete. Ako nećete – daleko vam lepa kuća. Na Petlovom brdu ili još dalje.
Balkan počinje pred semaforom, u delu autoputa koji se zove Ulica Stevana Prvovenčanog. Tamo je od rana jutra skup Balkanaca. Što ispred semafora, što oko vulkanizera, što oko lubenica, što onako, bez veze i razloga, balkanski i najlepše.
Ustanove za dnevni boravak očeva i muževa rade i danas. Medju prvima je otvorena Kasina na terazijama.
Julino brdo pita Ulicu Majke Jevrosime: šta je sa Baba-Višnjinom? Sve je u redu. Baba-Višnjina se dobro drži. Trenutno je na Kalenića pijaci, sprema zimnicu.
Uniformisani čobani Gradskog saobraćajnog preduzeća isterali su stada automobila na beogradske trgove.
Sa visoke katarke Palate Beograd gledamo i tražimo-ima li kraja ovoj lepoj, plavoj i sunčanoj suboti? Ne vidimo ga. Biće je za svakog zdravog i gladnog. Ova subota dušu je dala za lep i dobar život. Te subote, 20. septembra 1975. godine, više nikad neće biti.
Svaki dan sviće zbog nečega. To se još ujutro ne mora znati. Ali će večeras mnogima biti jasno – zašto je morao svanuti i ovaj utorak, 23. septembar.
Pod jedan vodoravno je i ovog jutra – Sava. Pod jedan uspravno – Palata Beograd, iz koje vas pozdravljamo.
Danas će u Obrenovcu i Mladenovcu vršiti upis dece u pubertet. Prednost imaju deca koja nisu vukovci.
U nekim beogradskim ulicama biće posečeno staro drveće. Na njihova mesta posadiće lepe mlade milicionare.
Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade štop-svetla.
Ringišpil na Slaviji radi. Automobili se vrte oko zelenog ostrva. U njima sede bivša deca, oni koji su počinjali na ringišpilima ispod Terazija, na Tašmajdanu i Zvezdari. Setite se, drugarice i drugovi, tih dalekih lepih dana i nasmešite se jedni drugima.
Evo nam srede, fine gospođe, sa zlatnim brošem na plavoj haljini. Ko voli srede, neka uzme ovu, biće mu verna sve do noćas.
Sunce nas greje, ali u šreh. Više nas promašuje. I ono se izokrenulo. Sad greje onu praznu i mrtvu stranu neba.
Kolekcionari dana i godina ne prave pitanje. Samo neka je dan i neka je život.
Šta će vam ta produhovljena faca, kao da ne znate šta vam fali, kao da imate para, a samo vam ideje nedostaju? Ne izigravajte intelektualca. Bili smo i mi gladni.
Neko je taman jutros hteo da uči. Došlo mu, rešio je, ali ne može, ne da mu se, mora u školu.
Hoće li trojka, šestica i sedmica celog veka tegliti svoje bračne drugove? Blago neženjama, tramvajima dvojki, devetki i desetki.
Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo sa njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.
Ono što ste propustili u životu, ne možete nadoknaditi brzom, sumanutom vožnjom.
Ne pretičite pametnije od sebe. Prava vozačka takmičarska disciplina zove se – ko će duže, a ne ko će brže voziti.
Jesen je, sezona kad se kolju male gipsane svinje i krade dečja ušteđevina.
Jutros u gradskom saobraćaju svi imaju sitninu. Nije strašno, može i sa sitninom dok nas greje ovaj nebeski dukat.
Deca spavaju, a roditelji šapuću, dogovaraju se kako da ih vaspitavaju, da sve bude fino i kulturno i da ima efekta.
A jedno zlato mamino sinoć je zaspalo sa cigaretom i progorelo jorgan. A jedna sreća mamina zaglavila je negde noćas i zaspala, kako je ušla u kuću, ispod čiviluka u antreu. A jednog pileta maminog još nema…
Danas ce u Palati pravde biti podeljena izvesna kolicina pravde. Ko u tome oskudeva, mogao bi da pozuri.
Zasto se ulicne korpe za otpatke ne podignu na visinu koseva za kosarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od nase kosarkaske nacije ne bi odoleo. Kosevi bi bili puni, a Beograd cist.
U Zemunu, na obali Dunava, kuva se i danas dobra riblja čorba. Do čorbe se stiže ovako: ide se do centra Zemuna, a onda dalje za mirisom čorbe.
Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti. Glupost je potrebna zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.
U poslednjem trenutku, kad je vec izgledalo da nam nema spasa, kada su sinoć mnogi večerali poslednju teglu slatkog i pomišljali na najgore – jutros nam je stigao PRVI.
Ljubi ga sve što skakuće sa prvog na prvi, kao sa kamena na kamen, i jedva održava ravnotežu.
Jutros je poranila i košava da nam pregleda prozore i zube i utvrdi kako dihtuju.
Bulevar revolucije zakopčao se rajsferšlusom do grla, do fontane na Trgu Marksa i Engelsa.
Za jednu malu, srednje razvijenu zemlju mozda je malo mnogo da upraznjava sva cetiri godisnja doba. i tu smo se malo zaleteli. Jedno, eventualno dva, to bi jos i moglo. Ali cetiri, to je mnogo i neskromno.
Sava i Dunav i ovog jutra dolaze i prolaze, a mi ne znamo sta da im radimo.
U mnogim preduzecima uveden je obavezni topli obrok. Nekad je bilo obrnuto. Nekad su topli obroci bili obavezni kod kuce, a hladni na poslu.
Kosava duva, neki drugovi se klate. Kalendar im broji dane, a sat im broji sate.
Zene i deca jedva cekaju da im se vrate: Vratite nam muzeve, dajte nam tate! Makar primali licne dohotke umesto plate.
Utorak je dan skroman, mogao bi proći i bez imena koliko je neupadljiv. Dan posle ponedeljka ili dan pre srede. Ponedeljkom se komentariše protekla nedelja i sređuju utisci. Sreda je pravi početak nove nedelje. A utorak je negde između, kao neka ostava za stvari i teme koje se inače često ne koriste. Kao februar među mesecima.
Kontrolori Gradskog saobraćajnog preduzeca i ovog jutra traže putnike bez karata. Imali bismo više vajde i mi i oni kad bi nam pregledali zube i merili krvni pritisak.
Na Čukarici se proizvodi šecer za referate i devetomesecne bilanse.
Visoko gore, na Dušanovcu, završava se nova fabrika cokolade. Nekada su čokoladu jela samo dobra deca. To je bilo u ona stara vremena kad su roditelji imali više dece, pa su neka mogla biti i rđava. Sad se ne pravi pitanje, samo nek je dete.
Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.
Šta je neka žena našla u svom čoveku? Šta je neki čovek našao u svojoj ženi? Morali su dugo prebirati i tražiti dok nisu našli to što su tražili.
Ne sekirajte se jer to škodi zdravlju. A ako već ne možete, nemojte se bar sekirati zbog toga što ne možete da se ne sekirate, jer je to onda još gore.
Žali nam se jedan prijatelj: Ja sam lud sto sam glup pa uvek ispadnem blesav.
Utorak je drugi dan u nedelji. Znači paran, pitom i dobar. Neparni dani su ljući, agresivniji i teži. Zato se danas odmorite da sutra spremni dočekate sredu.
Sinoć je u Beogradu otvoren Sajam knjiga. Bilo je lepo i svečano. Primećeni su i neki drugovi za koje se zna da ne čitaju knjige. Oni ne čitaju, ali nemaju nista protiv čitanja.
Jutros su učenici šestog razreda osnovne škole poranili da se još jednom preslišaju – šta su SPIROGIRE. Da ne bi zaboravila ono sto je važno, deca uče i ono što mogu zaboraviti.
Kraj je meseca, nedelja solidarnosti. Oni koji rade zajme od onih koji imaju.
Ne mozemo ziveti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju a drugi resavaju probleme.
Mnogi beogradski pogoni rade na burek. Nekoliko hiljada kurira krenulo je da obezbedi tih nekoliko kriticnih tona bureka. Vruc burek izaziva vedra raspolozenja, pa ce beogradska privreda, uz viceve i podrigivanje, zabeleziti novi skok.
Ako zelite da budete i ostanete posteni, birajte posao na kome je moguce biti posten.
Kao i svakog jutra, prvo su ustali oni koji vas greju, pa oni koji vas voze, pa oni koji vas hrane…. i tek posto je sve bilo spremno, zamoljeni ste da ustanete i vi.
Nad Zvezdarom se upalilo belo neonsko sunce. Na takvom suncu ni ziva nece da raste.
U porti Vaznesenske crkve, ispod nas, najstarije i najvece drvo pozlatilo se od starosti i jeseni. Visoka Palata Beograd, iz koje vam se javljamo, mogla bi se sagnuti, ubrati ga kao cvet i njime zakititi svoju tamnu fasadu. Lepo bi joj stajalo.
U Ulici Cetrnaestog decembra jos stoji firma kazandzije. Na prvoj kuci u Ulici Vojislava Ilica je firma curcije. Strane reci, zaboravljeni zanati u novom, modernom gradu. Necemo kazandzije, hocemo psihijatre!
Da li je u Gradskom saobracajnom obavezno brijanje za sve koji rade sa publikom?
Mozemo im reci da neke kondukterke dolaze neobrijane na posao.
Ne znam kako vas greju ovog jutra, ali treba razumeti i te ljude iz toplana: kad pomisle koga sve treba da greju, ne radi im se. Prosvetni radnici im muce decu, kod lekara nikako da dodju na red, trgovci ih deru, milicioneri im uzimaju meru.
A zbog jednog ili dva cestita coveka ne vredi paliti toliku vatru.
Uskoro nas ocekuje veliko slavlje: proradice tobogan od Beograda do Bara.
Dragi slusaoci, kad se zimus popnete na brdasce, stavite ruku na srdasce i setite se ovog dobra, ovog lepog tridesetog oktobra.
Neki su budni bukvalno i odavno i ti vec uveliko rade.
Jos spavaju samo oni koji su budni u jednom, kako da kazemo, sirem ili visem smislu.
Mi se i ovog jutra javljamo sa naseg visokog, tankog minareta.
Da se, zajedno sa vama, pomolimo svima od kojih zavisi da li cemo danas imati vode, svetla i toplote.
Kosava se pomamila i nosi ostatke nekad nove i srecne 1975. godine.
Ova nova vise nikad nece biti, a za srecu joj je ostalo jos nekoliko kola lutrije i sportske prognoze.
Soliteri kod Novog groblja sviraju na kosavi kao usne harmonike.
Stanari ovih, pre vremena ostarelih zgrada, pitaju nas – da li ce se i ovi soliteri rusiti i kada.
Mi im predlazemo da ih jos malo ruse sami, dok se ne donese konacna odluka.
Jutros su vodjeni iscrpni telefonski razgovori izmedju cistacica u Izvrsnom vecu Srbije i cistacica u Skupstini grada. Kako sporazum nije postignut, razgovori ce biti nastavljeni sutra, u isto vreme, sa istih telefona. Naime, drugarice iz Izvrsnog veca imaju svoju ocenu trzista i cena, sa kojom se drugarice iz Skupstine grada ne mogu sloziti.
Juce je Konjarnikom protrcalo malo, cisto i rumeno prase. Pobeglo je sa necije trpeze. U poslednjem trenutku.
San svakog praseta je da umre kao svinja.
Dva niska stepena jutrošnje temperature košava raznosi brzinom od osam i više metara u sekundi i raspoređuje po nogama, leđima i glavi stanovnika Beograda.
Beograd je jutros veliki frižider u koji je stavljeno milion i trista hiljada ljudi, valjda da se ne pokvare. I to je u redu.
Ali zasto mucimo one koji su vec pokvareni?
Na Avali treperi televizijski toranj kao kazaljka na vagi.
Vreme je da se kiseli kupus.
Mnogi Beograđani se time bave ovih dana.
Medjutim, u Beogradu je danas lakse naci kupus nego kamen.
Neke inadzije i raspikuce stavljaju televizore preko kupusa.
Ako od majke vise nemate nikakve koristi, zakunite se u nju pa slazite.
Gradsko stambeno ce propasti ako bas vi ne platite kiriju. I Elektrodistribuciji nedostaje bas vasih dvesta ili trista dinara. To mora da su neka mnogo jaka preduzeca kad toliko zavise bas od vas.
Sta bi radili da vi niste dosli u Beograd, kao sto ste mogli da ne dodjete i kao sto bi bilo bolje da niste ni dosli?
A ako Beograd bas toliko zavisi od vas, neka vas pozovu u Gradsku skupstinu i neka vam daju orden.
Blizi se kraj godine, vreme je za inventarisanje.
Zdravi ljudi inventarisace samo ono sto imaju, a bolesni iskljucivo ono sto nemaju.
Ovaj utorak ocigledno nije video neke druge dane kad moze sebi dozvoliti da ovako izgleda.
To nema smisla. Znaju koliko volimo da zivimo i podmecu nam neke dane koji nigde ne bi prosli sem kod nas.
U Vranjskoj ulici kosava klati, hoce da skine saobracajni znak ogranicenja brzine do 40 km na cas. Malo joj je.
Juče je održan sastanak beogradske podružnice Deda-Mrazeva. Analizirana su proslogodisnja iskustva i utvrđen plan za predstojeću novu godinu. Podeljeni su rejoni i utvrđen cenovnik. Deda – Mrazevi su zamoljeni da se ukljuce u borbu protiv sunda i da izbegavaju stihove kao što su: Draga deco, mali vrazi, mi smo vaši deda-Mrazi! Ili: Evo ide Deda-Mrašče da vas štipne za obrašče!
Prošao je Mesec dana knjige. U toku su jedanaest meseci radija i televizije.
Niti košava radi na struju, niti struja na košavu. Tako da još uvek ima košave, a nema struje.
Ovog hladnog, vetrovitog utorka držite se stare, poslovične mudrosti: ne pušite uz vetar!
Mečke su u starom Beogradu bile jedan od prvih zametaka kulturnog života. Što znači da je Novi Beograd na dobrom i proverenom putu.
Borimo se za dostojanstvo i visok nivo svog nezadovoljstva. Sramota je čime sve ljudi mogu biti nezadovoljni.
Drugarice, pretvorite svoju kuću u kafanu pa ćete se iznenaditi kako vam je muž veseo i zabavan čovek.
U naše vreme ljubav se vodila po strogo moralnim pravilima, kao šah – taknuto – maknuto. Ono što ste pipnuli morali ste i uzeti. Danas nema takve strogosti. Pipajte koga hoćete, vraćajte poteze, bolje je i to nego da izgubite meč.
Ostarilo se, drugarice i drugovi. Starost liči na televizijske drame. Dugo se gledamo u oči, malo govorimo i ništa se ne dešava. Sedimo, odmaramo se i razmišljamo. Život nam je preopširan. Mnoga mesta se ponavljaju. Mnoga su prazna i bez sadržaja. Bilo bi bolje kad bi bio nešto sažetiji, kraći ali sadržajniji.
Kolicni je vrabac, a koliko je u njemu života i radosti. U njemu je, mogli bismo reći, samo duša. Iz malog tela i velike duše lakše izrastu krila nego kad je, kao kod nas, obrnuto.
Volite se, ljudi! Lakše vam je i praktičnije da se volite nego da se ne volite. Ako se volite, možete misliti i na nešto drugo i raditi nešto drugo. A ako se ne volite, mislite samo na to.
Ko je lenj, bolje mu je da se voli, jer je sve drugo mnogo napornije.
Budimo iskreni i precizni kad se obraćamo mladima. Oni treba da budu onakvi kakvi smo mi NEKAD bili. A tek kad ostare, mogu biti ovakvi kakvi smo danas.
Neki ljudi imaju nešto duži nos i koriste ga kao mušicu, preko koje nišane svoje ciljeve i žrtve.
Deca ne podnose vaspitavanje. Morate kriti od dece da ih vaspitavate. Pa ako na kraju i primete da su prevarena i vaspitana – biće im krivo, ali će tada već biti kasno.
Sastavili smo za danas i jednu malu beogradsku himnu. Slušajte:
BRE, TE NAŠE REKE DOBRE,
AVALA, BRE, I TAJ HLAD,
SVE TE LEPE ZGODE, TO, BRE,
IMA SAMO B R E O G R A D.
Dušan Duško Radović
Pročitajte više:
Dušan Duško Radović – Najlepše pesme, priče, aforizmi, knjige, citati…
PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…
Najlepše bajke i priče za decu – Dečja riznica
BASNE – Antologija najlepših basni
POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
