У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст
У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ
Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.
Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.
Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али не сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:
— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта знаш, па онда опет јаму затрпај.
Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:
— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.
Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:
— У цара Тројана козје уши!
То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:
— У цара Тројана козје уши!
Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:
– Море, шта си ти огласио народу за мене?
А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:
— У цара Тројана козје уши!
Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст
ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА
Био један цар па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и цвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.
Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке?“ На то ће рећи најстарији син: „Ја ћу ноћац чувати јабуку, да видим ко је то бере.“ И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.
Онда он отиде к оцу и каже му све по истини.
Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.
Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку а девета њему у кревет, како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству.
Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.
Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке. Пошто је тако неколико ноћу једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува.
У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку па се подвуче под кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет па се претвори у девојку.
Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: Шта је то? Кад тамо, али баба под креветом, он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима.
Паунице више не дођу на јабуку и зато је царев син једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му наћи другу девојку коју год хоће у свему царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу.
Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу и једну девојку бабину кћер па запита бабу: „Забога, бако, е да ли ти што знаш за девет златних пауница?“ А баба му стане казивати: „Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка и толико благо, све ће теби остати.“
Али он једва чекајући да види паунице није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни за врат па ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати.“
Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница, како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!“
А он ништа не зна као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди па запита слугу: Шта је, јесу ли долазиле? А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему на коња и како га је грлила и будила. Царев син сиромах чујући то, да се убије.
Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња па све поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!“ Али ништа не помаже: он спава као мртав.
Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати па нас више никад овде неће видети.“ И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син па пита слугу: „Јесу ли долазиле?“ А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати па више никад овде неће доћи.“
Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости.
Кад трећи дано сване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи.
Тек што он заспи, али ето ти девет пауница, како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња па га стане будити и грлити: „Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!“
Али ништа не помаже: он спава као мртав.
Онда рече пауница слузи: „Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи па ће ме онда наћи.“ С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди па запита слугу: „Јесу ли долазиле?“
А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи па ћеш је онда наћи.“ Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу.
После тога почне сам путовати по свету и тако путујући задуго, дође у једну планину и онде заноћи у једнога пустиника па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница.
Пустиник му одговори: „Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба! Одавде нема до њих више од по дана хода. Само вала управо да идеш па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице, држи десно па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.“
Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се и захвали пустинику па пође како му је казао.
И тако путујући наиђе на велике вратнице и прошавши их, одмах узме десно и тако око подне угледа град где се бели и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница.
Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка па узевши се с њим по руке уведе га у дворе. Ту буде велика радост и после неколико дана венчају се њих двоје и он остане живети онде код ње.
После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума па му рече: „У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто нити га отварај, не шали се главом!“ С отим она отиде. Царев син оставши сам у двору, стане мислити у себи: Шта би то било у дванаестом подруму?
Па онда стане отварати подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! па најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено па из њега изиђе глас: „Забога, брате, молим те, умрех од жеђи, дај ми чашу воде!“
Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи! Дај ми још једну чашу воде!“ Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.
По трећи пут изиђе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи! Дај ми још једну чашу воде!“ Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега па на путу ухвати царицу и однесе је. После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.
И тако путујући по свету за дуго, дође на једну воду па идући покрај оне воде опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица кад види царевога сина, стане му се молити: „Побогу да си ми брат, баци ме у воду! Ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене једну љуску па кад ти затребам, само је протри мало.“ Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску па рибицу баци у воду а љуску завије у мараму.
После некога времена идући тако по свету нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: „Побогу да си ми брат, пусти ме из ових гвожђа! Ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку па кад ти затребам, само је мало протри.“ Он узме од ње једну длаку па је пусти.
Опет тако идући преко једне планине нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак кад га види, рече му: „Побогу да си ми брат, пусти ме! Ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку па кад ти затребам, само је мало протри.“ Он узме длаку од курјака па га пусти.
Иза тога царев син опет дуго путујући срете једнога човека па га запита: „Забога, брате, е да ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?“ Овај га човек лепо упути и каже му и време у које вала да је тамо. Онда му царев син захвали па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.
Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу и обоје се врло обрадују кад се састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре да беже. Брже-боље спреме се на пут, седну на коње па бежи.
Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане говорити коњу: „Шта ћемо сад: или ћемо јести и пити или ћемо терати?“ Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се.“ Кад змај руча, онда седне на коња па терај за њима и за тили час их стигне.
Како их стигне, царицу отме од царевога сина па му рече: „Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.“ Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг па сутрадан опет у змајев двор и нађе царицу а она седи сама у двору и сузе рони.
Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли. Онда рече царев син њојзи: „Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли.“ С отим отиде из двора. Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: „Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти бога?!“ А он јој одговори: „Е где сам ја добио, онде не може свак добити.
У тој и у тој планини има једна баба па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња, њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, вала да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе па ту кобилу и ждребе вала чувати три ноћи, ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу.“
Сутрадан кад змај отиде од куће, царев син дође па му она каже све шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби и дошавши к њој рече јој: „Помози бог, бако!“ А она му прихвати бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?“ Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.“ Онда му баба рече: „Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.“
Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била и овај је колац све једнако викао: „Дај, баба, главу.“ Баба му ово све покаже па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму па нису могли кобиле сачувати.“ Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи.
Кад буде увече уседне он на кобилу па у поље а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи он задрема на кобили и заспи, а кад се пробуди, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу и тако тражећи је удари на некакву воду.
Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се у један пут јави из воде: „Шта је, побратиме?“ А он јој одговори: „Утекла ми бабина кобила па не знам где је.“
А рибица му рече: „Ено је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: Дура, бабина кобила!“
Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!“ А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу.
Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу па све жарачем: „У рибе, курво!“ А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатели па ме проказаше.“ Онда опет баба: „А ти у лисице!“
Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу па у поље а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица у један пут те преда њ: „Шта је, побратиме?“ А он одговори: „Утекла ми бабина кобила па не знам где је.“
А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!“ Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!“ а кобила постане кобила као што је и била и у један пут се са ждребетом обри пред њим. Онда је он заулари и узјаше па кући а ждребе уз кобилу.
Кад дође кући, баба му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу па све жарачем говорећи: „У лисице, курво!“ А она јој одговори: „Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи па ме проказаше.“ Онда опет баба: „А ти у курјаке!“
Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу па хајде у поље, а ждребе трчи уз кобилу.
Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспа на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједан пут те преда њ: „Шта је побратиме?“ А он му рече: „Утекла ми бабина кобила па не знам где је.“ А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!“
Он онда удари уларом о земљу говорећи: Дура, бабина кобила! а кобила постане кобила као што је и била и у један пут се са ждребетом обри пред њим. Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу.
Кад дође кући, баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу па све жарачем говорећи: „У курјаке, курво!“ А кобила јој одговори: „Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи па ме проказаше.“
Онда баба изиђе напоље а царев јој син рече: „Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили.“
Баба му одговори: „Синко, што је погођено оно вала да буде. Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.“
А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи.“
Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таквих красних коња!“ Али он једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено.“
Баба не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости па пође водећи коња на улару.
Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица и за тили час донесе га пред змајеве дворе.
Царев син како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже.“ И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња па хајде с богом путовати.
После мало кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: „Шта ћемо сад: или ћемо јести и пити или ћемо терати?“ А коњ му одговори: „Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи.“
Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај.
А њих двоје кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте се, не треба бежати.“ Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: „Забога, брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући.“
А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама у вретен, те њега о камен па хајде са мном.“
Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама у вретен те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи.
Онда царица уседне на овога коња и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
НЕМУШТИ ЈЕЗИК – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст
НЕМУШТИ ЈЕЗИК
У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знаде шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.
Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свих страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: Чобане, забога, избави ме из ове ватре!
Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих.
Змија му одговори: Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже.
Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: Кад дођемо у двор моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.
Уто дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко, где си!?“ А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: „Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“
А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа.“ Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини!“
Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.
И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер, ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“
Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.“
Чобан, кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: „Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с тим благом.“
Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, и мало помало изиђе он најбогатији човек не само у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство.
Једном лицем на Божић рече он својој жени: Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе. Жена га послуша и уреди све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ.
И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају; курјаци говоре својим језиком: Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама? А пси одговарају својим језиком: Дођите, да бисмо се и ми најели! Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару. А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: Забога, господару, штета је! А газда им одговори: Што рекох, то да учините.
Па се оправи са женом кући, и пођу на коњима: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: Хајде брже, што си остала! А кобила одговара: Е, ласно је теби, ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе. На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита зашто се насмејао. Он јој одговори: Низашто, само онако.
Ал’ жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: Прођи ме се, жено, бог с тобом, што ти је? Не знам ни сам.
Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети. Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. Уто дођу кући.
Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем одмах ћу умрети. И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му у чело главе па плаче.
Човек, опазивши то, рече жени: Донеси један комад хлеба те подај томе псу. Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледа, а петао дође и стане кљувати у комад. Онда пас рече петлу: Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!
А петао му одговори: Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.
Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу. Ходи, жено, да ти кажем. Па све батином по њој. Ето то је, жено! Ето, то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
БАШ ЧЕЛИК – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст
БАШ-ЧЕЛИК
Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте“ рече „тако не били проклети.“ Потом цар умре.
Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори „отворите, царевићи, врата“. На то вели најстарији син царев: „Не отварајте!“ Средњи рече: „Не отварајте нипошто.“ Али најмлађи рече: „Ја ћу да отворим врата“ па скочи и врата отвори.
Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: „Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре ноћас да се води.“
Али најмлађи вели: „Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?“ па сестру увати за руку и дајући је рече: „Нека ти је сретна и честита!“
Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л’ има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.
Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: „Отвор’, царевићи, врата.“ Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: „Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо.“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре наше.“
Али најмлађи вели: „Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?“ па узме сестру за руку и дајући је рече: „На, нека вам је сретна и честита!“
И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л’ се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила.
Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: „Отвори врата!“ Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: „Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру.“ Старији и средњи брат повичу: „Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.“
На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.“ Па ђевојку за руку, говорећи: „На, води је, па нека ти је сретна и весела!“ а она сила оног часа отиде с великом хуком.
Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: „Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: „Да идемо сестре наше потражити.“ И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје.
Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: „Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати.“ Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати.
Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље.
Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: „Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу.“ Они два заспе а он остане да чува стражу.
Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре.
Кад се сване, онда средњи брат повиче: „Устајте, браћо! свануло се“ а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.
Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер“ веле „може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити“ па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: „Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати“, те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал’ ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере.
Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л’ штогођ виђети могао, али нигдје ништа.
Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л’ штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.
Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: „Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.“ Они га добро дочекају и реку му: „Бог ти помогао, кад си нам друг.“ Он одговори: „Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати.“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?“ Одговори царевић: „Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити.“ „Е вала, добро кад је тако, сједи“ па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести.
С њима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: „Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести.“ Отале пођу сви девет и царевић десети. „Хајде“ веле му „овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година.“
Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: „хајде“ веле „ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинемо низ њу доле у град.“ Он се попење па онда рече њима: „Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.“
Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: „Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим.“
Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу.
Кад тамо ал’ има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа.
У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без моје руке,“ па онда похита да се натраг врати.
Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају.
Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.
У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене.
Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.
Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.
То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му. Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад?
Онда отпочне најстарији брат говорити: „Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе“, па извадивши и на сто их баци.
Кад то чу онај средњи брат, и он рече: „Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе“, па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: „Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?“
Онда најмлађи отпоче да казива: „И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.“
Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: „У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова“, и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише. Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.
Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: „Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?“ „Јесам, честити царе.“ одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.
Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.
Једном цар пође у лов, а њему каже: „Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш“ вели „да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер“ вели „ако то учиниш, зло ћеш проћи.“
Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети!
У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати.
Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: „Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем.“ Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: „Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.“
Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?“ Овај одговори: „Ја се зовем Баш Челик.“ Царевић пође ка вратима а овај га стане молити. „Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот.“
Царевић помисли: „Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико,“ па узме маштраву те му даде; а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: „О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи.“
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију.
Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: „За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?“ Царевић му одговори: „Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену.“ Они цар га стане од тога одвраћати: „Немој“ вели „да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.“
Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика. Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: „Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију.“
Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: „Хајде, брате, са мном на чардак.“ Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: „Ја сам се“ вели „удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе.
Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: „Жено“ вели „овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах.“
Она му рече: „Нема никога.“ а он вели: „То не може бити.“ Онда му жена одговори: „Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?“
А змајски цар одговори: „Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа.“ Онда она вели: „Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак.“ Кад цар чује, он повиче: „Дајте га.“ Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: „Добро дошао, шураче.“ „Боље тебе нашао, зете!“ „Гдје си?“ „Ево ме.“ Па му прича од краја до конца.
Онда му цар рече змајски: „Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.“
Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: „Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ.“
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.“ Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.
Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: „За кога си се“ вели „удала?“ а она му одговори: „Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети.“ Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал’ ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе.
Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: „Овђе има човечја кост.“ Жена говори: „Нема, чоече“, па по дугом разговору она му вели: „Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?“ Цар вели: „Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа.“ Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе.
„Добро дошао, шураче.“ вели соколовски цар. „Боље тебе нашао, зете!“ одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича.
Али цар га стане сјетовати: „Немој“ вели „даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш.“
Али царев син вели: „Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим“, а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота! Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: „На ти“ вели „то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ.“ Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика.
Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал’ ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.“ Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал’ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: „За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?“ Она му одговори: „Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала.“
Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: „Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!“ Она му одговори: „Није нико“, па почну вечерати. Онда му жена вели: „Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?“ Цар јој рече: „Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао.“
Онда она цару каже: „Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види.“ Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: „Добро дошао, шуро!“ А тај њему одговори: „Боље тебе нашао, зете!“ Па одмах сједну вечерати.
За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: „Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан.“ Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика.
Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, „на“ вели „шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи.“ Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика.
Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена како га види, зачуди се па му рече: „За Бога, чојче, од куд ти овдје?“ А он јој све по истини каже, и вели: „Бјежи, жено, да бјежимо!“ Но она му на то одговори: „Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће“ вели „тебе погубити а мене вратити.
Царевић знајући да има још „три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: „Е царевићу, зар ти украде жену“, па му жену отме и каже: „Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.“
Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже.
Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: „Волиш ли“ вели „да те устријелим или да те сабљом посијечем?“ Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: „Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.“
Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: „А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?“ па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: „Хајде“ вели „да идемо бјежати.“ Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: „Чекај, ја ти више не праштам!“
Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: „Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш.“
Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу,“ па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: „Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!“
Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, „па за то сам“ вели „још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо“ и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: „Стани, царевићу, нијеси утекао!“
А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече. У исти час ето ти чуда!
Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: „Ја могу за по сахата;“ други вели: „Ја могу за један четврт сахата;“ трећи вели: „Ја могу за девет тренутака.“
Онда цареви повичу овоме: „А сад ти, змаје, брже похитај“, овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи. Онда га цареви сјетују: „Иди сад кући, кад си се смрти избавио.“
Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му: „Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога. Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: „Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.“ Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг.
Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: „Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?“ Баш Челик јој рече: „Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.“ Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: „О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели“ а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: „О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи.“ а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко.
Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: „Кушај га опет“ па оде. Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво. Онда јој Баш Челик одговори: „Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво,“ па онда стане казивати: „Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине.“
Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате.
Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине.
Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући.
Српска народна бајка
Из књиге: Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ – Народна бајка / Бајке, Дечја ризница, Проза, Текст бајке
ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ
Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај, шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке. Браћа отрче брже-боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.
По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши онђе, помисле да неће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се у њ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли.
Млађа два брата рекну најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пење уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.
Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.“ Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: „Опет ме нешто овђе уједе.“
Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе. Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.
Потом га одведе у другу собу, у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата. Најпосле га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна седила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпосле уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.
Све ово обишавши и виђевши, врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче напоље и баци на земљу, а браћа кад га виде, умало их грозница не ухвати. Потом најмлађи брат спусти најприје сестру своју браћи, па онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.
Браћа његова, завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.
Послије некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак.
Кад дозна да му се и средњи брат жени, а он у оно исто вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари да се одмах с коња преметнуо, па између сватова опет одлети.
Напошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у коме је он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне ђевојке.
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га након себе да царује.
Народна бајка
Из књиге: Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ханс Кристијан Андерсен (дан. Hans Christian Andersen; Оденсе, 2. април 1805. — Копенхаген, 4. август 1875) био је дански књижевник. Један је од најпознатијих писаца бајки.
„Читав је свет пун чудеса, али ми смо на њих тако навикли да их називамо свакодневним стварима.“ — изјавио је Андерсен.
Паул Хазара га је назвао краљем дечјих писаца следећим речима: „Андерсен је краљ јер нико попут њега није знао продрети у душу бића и ствари.“
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
МАЛА СИРЕНА – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Дечја ризница, Текст
МАЛА СИРЕНА
Далеко, врло далеко на пучини океана, морска вода је плава као круница најсвежијих различака и јасна као најчистији кристал. Али је она такође врло дубока; ниједно сидро не може да јој допре до дна; да би се дошло на површину, требало би да се наређају један изнад другог звоници многих катедрала. Сасвим на дну живи морски народ.
Немојте мислити да је тамо једино сиви песак; тамо расте биље, најчудноватије растиње с гранама и лишћем тако финим да се при најмањем таласању воде покреће и миче као да је живо. Рибе, велике и мале, промичу или се одмарају између подземног шибља, као птице на земљи између дрвећа.
На најдубљем месту налази се двор морског краља. Зидови су од корала, а велики дугуљасти прозори од најпрозрачнијег ћилибара. Кров је од најлепших шкољки које се отварају и затварају према струји; у свакој се налази по једно зрно бисера, а свако вреди колико цео накит неке краљице.
Од пре више година краљ мора остао је удовац. Његова стара мајка управљала је двором. То је била мудра жена, али горда због свога високог рода; носила је на репу дванаест седефастих шкољки; даме највишег рода имале су право да носе свега шест.
Али, напомињемо још једном, изузев ове незнатне мане, она је имала фине особине. Неговала је врло брижљиво својих шест унука, морских принцеза; све су оне биле врло лепа деца, али је најмлађа била најзаноснија. Имале су кожу нежну и провидну као ружин лист, очи плаве и дубоке као планинска језера; али, као цео њихов род, нису имале ноге; њихова тела завршавала су се рибљим репом.
Преко целог дана играле су се у двору, јуриле по великим дворанама, где су чудновате животиње у облику цвећа биле ужљебљене по зидовима. Отварале су велике прозоре од ћилибара и тада, као код нас лептири, окупљале би се рибе, које су се умиљавале и јеле из руку малих принцеза.
Пред замком се налазио велики врт засађен дрвећем које је имало црвено и затворено плаво цвеће с плодовима који су се сијали као злато; грање, лишће, цвеће и плодови — све се њихало у непрестаном покрету, светлуцајући најдивнијим бојама. Тло је било од изванредно финог песка, плавог као сумпорни пламен. Уосталом, све је било осветљено јединственом плавичастом светлошћу, као да се налазите на врховима планине, а не на дну мора.
Кад површину океана не би таласао ветар, могло је да се види сунце; оно је личило на велики пурпуран цвет велелепног сјаја.
У овом врту, свака од малих принцеза имала је свој вртић који је могла да гаји и удешава по својој вољи. Једна је ту правила леје у облику риба, друга је свом парку давала облике мале сирене; најмлађа је начинила свој вртић сасвим округао, како би личио на сунце, и у њему је гајила само цвеће пурпурно као сунце на западу.
То је било једно необично дете, увек замишљено и ћутљиво. Једнога дана, када је нека дивна лађа потонула на дно океана, пусти она своје сестре да поделе сав накит и друге дивне предмете који су се у њој налазили; она узе за себе само један букет ружа, које су је подсећале на сунце, и једну веома лепу, дивно извајану статуу од белога мермера, која је представљала једно младо, љупко дете.
Она је постави у своју баштицу и поред ње посади један ружичаст бокор који је личио на врбу, и који је, ширећи се изнад статуе, давао њој са одблеском плавичастог песка љубичасту боју.
За малу принцезу била је највећа радост када је слушала о људима који су живели изнад вода. Она се својој баки толико умиљавала да јој је ова причала све што је знала о људима и животињама, о свему што се дешавало на бродовима и у градовима.
Нарочито много ју је изненађивало што је цвеће на земљи ширило мирисе, док оно у мору уопште није мирисало; што су шуме тамо биле зелене и што рибе које станују на дрвећу певају тако дивно. Стара бака је говорила „рибе“ уместо птице, јер мале прицезе, које никада нису виделе птице, нису могле ни да их замисле.
— Кад напуните петнаесту годину — говорила је бака — добићете дозволу да се попнете на површину таласа, да се при месечини одмарате на стењу и да гледате велике бродове људи. Тада ћете видети шуме и градове.
Најстарија принцеза пунила је петнаесту годину; како је између њих било по годину дана разлике, најмлађа је имала да чека још пет година да би изашла на површину мора и гледала шта раде људи. Али друге јој обећаше да ће јој причати о ономе што најлепше буду виделе првога дана свога изласка. Уосталом све су оне биле радознале да упознају начин живота људских бића; чинило им се да им бака о томе није довољно причала.
Али највише је желела да све то сазна она најмлађа, она која је најмање говорила и која је тако често била заузета својим мислима. Врло често проводила је она ноћи крај отвореног прозора, трудећи се да погледом продре кроз водене масе у којима су се играле рибе. Назирала је месец и звезде, које су јој изгледале прилично бледе, али веће него што их ми видимо.
С времена на време промицало је нешто слично црним облацима; она је знала да је то био или какав кит или неки велики брод пун људи, који свакако нису ни слутили да постоји ова златна сирена која је пред њима пружала своје беле ручице и која је тако жарко желела да је они одведу.
Дође дан када је најстарија сестра напунила петнаест година. Она се вину на површину мора. Када се вратила, имала је много да им прича.
Највише јој се допадало да се одмара на једном пешчаном спруду на месечини и при мирном мору, да посматра блештаве светлости једне велике вароши и да слуша брујање града, вечерње песме, музику балова и најзад звона која у поноћ одјекују са многобројних торњева. Како је она желела да се приближи и да све то слуша изблиза.
Најмлађа принцеза је само мислила на те звуке о којима је говорила њена сестра, а увече је прислушкивала крај отвореног прозора, па јој се чинило да каткад чује одјек удаљених звона великога града.
Идуће године дође ред на млађу да иде у свет; она изрони на површину баш у часу кад је сунце залазило, и тај је, призор рекла је када се вратила, био најлепши од свега што је видела. Цело небо је било као неко златно кубе са пурпурним и љубичастим завесама (то су били облаци); са стране једна дуга бела копрена и једно јато рода које су летеле изнад таласа.
Сунце је стално силазило и изгледало је да се спустило на површину мора; млада принцеза поче да плива, надајући се да ће допрети до тога извора светлости; али она виде како и сунце тоне испод таласа и како се мало помало гасе ружичасти одсјаји који су иза њега остали у ваздуху над водом.
Још једна година протече, па и трећа сестра напусти двор. Она је од свих била најсмелија и усудила се да уђе у једну широку реку која се уливала у море. Видела је дивне зелене брежуљке окружене изванредним шумама и замковима с кулама и осматрачницама; свуда се разлегала пријатна песма птица. Било је усред лета. У једном малом затону група деце купала се у води шалећи се и задиркујући се.
Она се приближи и хтеде да узме учешћа у њиховој игри; али деца се препадоше и побегоше, а нека мала црна животиња се појави и поче бесно да лаје: то је био пас, Она никада раније вије видела сличну животињу, па уплашена њеним лајањем, врати се у море. Али никада није заборавила изглед зелених брежуљака, дивних шума и љупких малих бића које је видела како пливају, иако нису имала рибље репове.
Четврта сестра није била тако смела; она остаде на површини мора:
— Одавде се, уосталом — рече она — виде најлепши призори. Испред мене огромно пространство, милиони пенушавих таласа, горе небо као какво бескрајно стаклено звоно; у даљини бродови који се љуљушкају на таласима као какви велики галебови, лепи делфини што се весело забављају, а снажни китови бацају читаве водоскоке који падају као дивни водопади.
Дође ред на пету сестру. Дан њенога рођења падао је у зиму; она излазећи из таласа угледа призор који друге нису виделе када су први пут изишле из воде. Море је било све зелено; на све стране су пловиле планине од леда које су биле веће од торњева; час су имале сјај седефа, и бисера, а час су опет блистале као дијаманти; облици су им били врло чудни.
Принцеза седе на врх једног огромног комада леда; њене дуге косе су се лепршале на ветру док је посматрала океан својим крупним зачуђеним очима. Прође неколико бродова; морнари опазише ово чудно створење, али, преплашивши се, узеше други правац и удаљише се под пуним једрима.
Предвече се небо превуче густим облацима; севале су муње и грмело је. Море је изгледало црно као да је од мастила; таласи су бесно бацали један на други ледене брегове, који су, обасјани светлошћу муња, блештали као алем-камен. Морнари на бродовима приписивали су ову буру појави младе девојке; били су потиштени и преплашени, Међутим, принцеза се мирно одмарала на свом леденом седишту и дивила се плавичастим вијугама грома који је с треском падао у узбуркане таласе.
То ју је, рече она сестрама, највише изненадило. За извесно време мислила је само на тај величанствени призор; али како је она сада, исто као и прве четири сестре, имала допуштење да излази из воде кадгод хоће, постаде, баш као и друге, равнодушна према изгледу природе, па и према ономе што је у њој било најлепше; после вишенедељног лутања из једног предела у други, оне би осетиле тугу и враћале би се у краљевски двор свога оца говорећи да је он лепши од свега онога што су виделе горе.
Понекад би се пет сестара, ухвативши се за руке, заједно попеле на површину таласа, па би се љупко љуљушкале на њима. Кад би се приближила бура или кад су предвиђале да ће се која лађа утопити, оне су пливале према једрима која су примећивале, па су својим тако дивним, тако слатким и тако умилним гласом да им ниједан људски није раван, певале и причале како је лепо на дну мора и како морнари не треба да се боје да тамо сиђу.
Али, усред рике ветрова поморци нису чули те песме, а такође нису видели ни чудеса сиренског двора; јер када би их таласи прогутали, они би без живота стигли на дно мора.
Кад год би тако пет принцеза заједно одлазило из двора, најмлађа, која је остајала сасвим сама, пратила би их погледом све док је могла да их назре. Како је желела да и она добије дозволу да их прати! Она је због тога била врло тужна; али како сирене не могу да ублаже тугу сузама, она је због тога још више патила:
— О, када бих већ имала петнаест година! — говорила је. — Унапред осећам да ћу много волети горњи свет и бића која у њему живе.
Најзад она напуни петнаест година.
— Дошао је тренутак — рече јој бака. — Ти си пунолетна. Ходи да те удесим, као и твоје сестре! И она стави на њене дуге косе круну од белих перуника, чији је сваки листић био велики бисер. На рибљи реп, којим се завршавало тело, бака стави ниску од осам ћилибарских шкољки, да би назначила високо порекло принцезе.
— Али то ми смета и задаје ми бол — рече мала сирена.
— Ако хоћемо да будемо цењени — одговори бака — треба да умемо и да трпимо.
Ох, како би мала сирена волела да се ослободи свих ових украса и далеко баци своју тешку круну, да би је заменила црвеним цвећем из свога врта! Али она није била непослушна девојчица.
— Довиђења! — рече она; па винувши се кроз таласе, попе се дражесно и лако и исплива на површину међу таласиће као какав ваздушни мехур.
Сунце је залазило кад је изронила главу из воде; али облаци су још светлели као тешке завесе од црвене кадифе извезене златом; цела атмосфера је била пурпурна, звезда вечерњача је светлуцала у даљини, ваздух је био свеж и пријатан, а море потпуно мирно.
Недалеко од ње пловио је један велики брод са три јарбола; само је једно једро било разапето и брод се љуљушкао на таласима крећући се лагано; није дувао ни најмањи поветарац. Свуда око бродских конопаца и једара ужурбано су пролазили морнари. Вешали су стотине светиљки у боји, које су се увече палиле; јарболи су били окићени заставама свих народа. Чула се музика, прећена веселим песмама.
Мала сирена отплива према броду и сваки пут кад би је талас уздигао, она би кроз прозорчић видела један скуп људи, одевених у злато и свилу. Најлепши од свих био је један млад принц са крупним црним очима; било му је шеснаест година: прослављао се његов рођендан; отуд цела ова свечаност. На палуби, морнари почеше да играју, а када се и принц попео, испаљено је у ваздух стотину метака, са толико праска и треска да мала сирена уплашена зарони испод воде.
Али она ускоро поново испружи главу и учини јој се да види како све звезде с неба полако као нека киша падају на море. Ускоро одјекну нови тресак: то је био ватромет. Видела су се велика сунца како далеко бацају млазеве светлости, затим ватрене рибе које се извијају у ваздуху. Све те блиставе светлости огледале су се у мору које је било мирно и равно као огледало; брод је био тако осветљен да се на њему распознавао сваки коноп, а нарочито, свака особа.
Ох, како је млади принц био леп! Како се захваљивао за свечаност која је приређена у његову част! Како је његов осмех био сладак и заводљив док је слушао лепу музику која се разлегала усред ове величанствене ноћи!
Пролазили су часови; мала сирена није могла да одвоји очи ни од лађе ни од принца. Са дна мора допре неки мукли и нејасни шум; таласи почеше да се комешају, што је било велико задовољство за једну морску принцезу која је пустила да је они носе, и она је поново могла да баци поглед у кабину у којој се одмарао принц.
Лађа се крену; једра су се надимала једна за другим, таласи су постајали све већи. Велики облаци у даљини сакупљали су се, а с времена на време севнула је и покоја муња. Приближавала се страшна бура.
Морнари се пожурише да скупе једра; али лађа, гоњена ветром, ипак је ишла вратоломном брзином кроз разбеснеле валове. Таласи су се уздизали као црне планине, виши од јарбола, претећи да свакога часа прогутају лађу; она се издизала као лабуд и пропињала се на врху таласа високог као каква кула.
Мала сирена, која није знала у каквој се опасности лађа налазила, била је сва срећна што може овако да се љуља; али су морнари били тужни и мрачни. Дебеле даске брода почеше да пуцају и да се криве под ударцима огромних валова; велики јарбол се сломио као обична трска; брод се искривио у страну; лавина воде навали и разби све на шта наиђе.
Сада мала принцеза увиде несрећу која је очекивала сироте морнаре; и она сама морала је да обрати пажњу на даске и олупине које су пловиле око ње. У једном тренутку се тако замрачило да она више ништа око себе није разликовала; али једна муња севну и осветли пучину. Она упре поглед на лађу да би видела шта се дешава с младим принцом. Баш га је одвлачио један талас; а брод, препукао по средини, тонуо је.
Мала сирена јако се обрадовала томе, мислећи да ће принц сада сићи на дно мора и да ће тако од сада увек бити с њом; али се одједном сети да људи не могу да живе под водом, и да су они који су стизали до двора њенога оца увек били мртви.
— Не, он неће умрети! — рече она за себе — Ја ћу га спасти. Па бацивши се међу остатке потонулог брода, не помишљајући да би могла да повреди своје тако нежно тело, она заплива и зарони док није дошла до принца, који се борио с таласима, али је већ био на ивици снаге. Правио је још само немоћне покрете: његове лепе очи већ су се затварале; без помоћи мале сирене он би потонуо.
Он се онесвестио; али му је она држала главу изнад воде и пустила је да је носе таласи које је ветар терао према обали.
Ујутру бура престаде; сунце се диже са пуно сјаја из воде коју обоји најлепшим ружичастим бојама. Светлост као да је оживела образе младога принца; али његови капци су још остали затворени. Сирена расу своје дуге оквашене власи које му покрише лице. Чинило јој се да много личи на мраморну статуу из њене баште. Жарко је желела да се он поврати у живот. ко
Приметила је тада да је копно близу; у даљини су се уздизале високе планине, чији су се врхови, покривени снегом издвајали изнад азурнога хоризонта. Дивне шуме су се спуштале до саме обале. Ту се видела и нека велика грађевина, а поред ње једна капела. Унаоколо је био велики врт засађен поморанџама, лимунима и палмама. Море је ту било начинило дубок, потпуно миран залив.
Мала принцеза се упути тамо и благо спусти принца на фини бели песак, стављајући му испод главе бусен морске траве.
Утом одјекнуше звона са капеле. Једна група младих девојака изиђе из замка и пође весело скачући кроз башту. Мала принцеза брзо побеже и сакри се иза стења, покривајући се морском пеном и биљкама, да би се склонила од погледа; остала је да види шта ће се десити са сиротим принцом.
Једна девојка дође на обалу и примети га, онако опруженог на песку, још увек непокретног. Она узвикну преплашено, али тренутак доцније поче да дозива у помоћ, те дотрчаше слуге. Окупише се око принца, који најзад отвори очи; он дође к себи, па погледа све смешећи се љубазно. Само малу сирену не поздрави осмехом; али он је није видео, а осим тога да ли је и знао да га је она спасла? То је она себи рекла; али ипак није због тога била мање жалосна, и када принца одведоше према великом дворцу, она се загњури у воду и сва жалосна врати се у двор свога оца.
Она је и иначе била невесела и замишљена; сада постаде још више. Сестре су је узалуд испитивале о ономе што је видела горе; она није одговарала.
Врло често јутром и вечером пењала се да посети место где је била оставила принца. Видела је како зри воће у врту и како га беру. Видела је како снег прекрива брда, али принца није поново угледала. Сваки пут се враћала жалоснија у двор свога оца. Једина њена утеха била је да седи у својој баштици испред лепе мраморне статуе која је личила на принца; по читаве дане остајала је посматрајући је.
О цвећу које ју је некада радовало није више водила никаквог рачуна; оно је расло само од себе и густо је наткривало корално дрвеће, тако да је изгледало као да се човек налази у мрачној пећини.
Најзад, више није могла да издржи, па повери сав свој бол једној сестри; убрзо су све о томе биле обавештене, па чак и неке друге сирене, њихове пријатељице, дознадоше за тајну. Једна од њих знала је ко је био принц. Она је такође била видела свечаност на броду и показала је где се налазило краљевство младог бродоломника.
— Ходи, сестрице — рекоше принцезе, па се загрљене успеше до места где је требало да се налази двор младог принца.
И заиста, оне убрзо приметише двор; био је саграђен од алабастера; велике улазне мраморне степенице водиле су до обале. Величанствена златна кубета дизала су се више крова. Свуда око зграде била је галерија са стубовима међу којима су били велелепни кипови који су изгледали као жива бића. Кроз окна високих прозора могле су да се виде дивне одаје, украшене свиленим тапетама и скупоценим теписима; по зидовима, обложеним мозаиком, висиле су прекрасне слике.
Човек не би могао довољно да се надиви оволиком сјају. У средини највеће дворане избијао је водоскок и достизао до таванице, која је била у облику стакленог кубета; сунце је пролазило скроз и његова светлост је давала капљицама из водоскока дугине боје и оне су се слагале с бојама лепога цвећа које је расло у великом басену.
Сада је мала сирена знала где је живео принц. Она је више пута долазила, нарочито увече, приближавајући се неприметно каналом који је доводио морску воду до самога дворског балкона. Принц се често појављивао на балкону да посматра океан при месечевој светлости.
Она је остајала читаве часове посматрајући принца; када би се он понекад шетао морем на некоме од својих позлаћених бродова, она би га пратила и одушевљено слушала музику која је свирала да би га разонодила.
Други пут би она ноћу промакла иза барки које су ишле у риболов с буктињама и слушала би морнаре како најбоље говоре о младоме принцу. Она се утолико више радовала што му је спасла живот. Али је с болом помишљала да он о томе ништа не зна и да чак није ни у сну могао да мисли о њој.
Уколико се више приближавала људима, утолико је више осећала наклоност према њима; желела је да може да разговара и с њима и да живи њиховим животом. Њихов свет јој је изгледао пространији него њен; зар они немају преко мора, које су прелазили у свима правцима, планине веће од облака, шуме и поља која се простиру у недоглед?
Она је желела да добро упозна њихов живот и природу људи; сестре које је питала нису о томе много знале. Стога се она обрати својој старој баки која је добро познавала „горњи свет“, како је она називала земљу у којој станују људи.
— Ако се не удаве — упита једнога дана мала сирена — да ли живе вечно или умиру као ми овде доле у мору?
— Да — одговори стара — сви они умиру и чак је њихов живот краћи него наш. Ми можемо да доживимо и тристоту годину; али када престанемо да живимо, наше тело се претвара у мпену и разлива се океаном; наши не чувају ништа од нас. Ми немамо бесмртну душу; ми смо као трска: кад нас једном посеку, више никад не озеленимо.
Напротив, људи имају душу која живи вечито, чак и онда када се њихово тело претвори у прашину; она се тада подиже кроз ваздух према сјајним звездама. Као што ми, излазећи из воде, угледамо земљу са свим њеним чудесима, њихове душе се пењу према просторима непознатог сјаја, које ми никада нећемо видети.
— Зашто ми немамо бесмртну душу? — упита сва тужна мала сирена. — Ја бих дала две стотине и више година, колико имам да живим, да бих један дан живела као људи и да бих могла да се надам да ћу продрети у небески свет.
— Не сањај о томе, дете — рече бака. — Уосталом, знај да смо ми срећнији и бољи него људи.
— Дакле, ја ћу престати да постојим; све моје биће ће се претворити у пену која ће се лелујати тамо-амо по водама. Нећу слушати слатки жубор таласа; више нећу гледати у своје лепо цвеће и дивно црвено сунце! Бако, зар баш ништа не могу да учиним да бих добила бесмртну душу?
— То је немогућно — одговори стара — или скоро немогућно. Требало би да те један човек воли више него свог оца и своју мајку; да ти буде одан свим својим бићем и свим својим мислима; требало би да он своју десну руку стави у твоју, заклињући се да ће ти бити веран вечито; тада би један део његове душе прешао у твоје тело и ти би учествовала у људском животу. Али тако нешто се није никада догодило и неће се ни догодити.
Откуда може да се замисли да би један човек могао да те воли? Они налазе да је страшан наш рибљи реп, којим ми вијугамо кроз воду; они више воле своје тешке и безобличне удове које називају ногама.
Мала сирена уздахну и погледа сажаљиво свој рибљи реп.
— Одагнај, дакле, те луде мисли — рече баба — и радуј се с нама; знаш да је вечерас бал у двору. Ми пловимо и ронимо триста година и то је свакако доста. После тога времена и сама би тражила да почиваш… Не заборави да дођеш на свечаност.
Надајући се да ће се разонодити, мала сирена заиста дође у велику балску дворану која је била раскошно украшена, много лепша него све што се на земљи може видети. И зидови и таваница били су од тешког прозрачног кристала. Неколико стотина огромних ружичастих и зелених шкољки висило је на све стране и из њих су избијали плави пламенови који су осветљавали и салу и морску воду која је ударала о зидове и у којој су се виделе хиљаде великих и малих риба; крљушт једних пресијавала се црвенкастом светлошћу, док су друге блистале као сребро и злато.
У средини дворане био је простран басен; ту су играли тритони и сирене уз звуке својих мелодичних песама. Али најлепши глас је имала мала сирена; цео двор јој се дивио пљескајући рукама и ударајући реповима по води. За тренутак задовољан осмех оживе њено тужно лице при помисли да је имала јединствен глас, такав да дражеснијег није било на земаљској кугли. Али туга је опет обузе; она се сети принца и није могла да издржи жалост при помисли да она нема бесмртну душу као он.
Сасвим неопажено извуче се изван палате, па сва утучена пође у свој вртић. Учини јој се да чује фанфаре, па рече самој себи:
— Можда се то он шета по мору, он на кога мислим без престанка, он у чије бих руке тако радо хтела да ставим срећу свога живота. Учинила бих све да добијем бесмртну душу. Док су моје сестре овде на игранци, идем да нађем морску вештицу, од које сам се увек тако бојала; можда ће она знати да ме посаветује и да ми помогне.
Она изиђе из баштице и упути се према хучним вртлозима поред којих је становала вештица. У том крају није принцеза никада била. Тамо није расло ни цвеће ни трава; није било ничег осим сивог песка који се простирао унедоглед све до вртлога бучних као огромни воденични точкови, вртлога који одвлаче за собом све штогод могу да зграбе. Мала сирена се спусти у ту страшну вртачу која је кључала; али, сишавши скоро до дна, она се хитрим напором ослободи. На неком великом простору наиђе на неки топао и одвратан глиб, који је морала да пређе да би дошла до чудне шуме усред које се налазио вештичин стан.
Дрвеће и жбуње, то су у ствари били полипи, делом животиње а делом биљке; рекао би човек змије са сто глава причвршћене за земљу. Гране су биле дуге, лепљиве и завршавале су се концима који су личили на црве; све се то покретало без престанка, а оно што би ти црви успели да зграбе, стезали су и никада више нису пуштали.
Мала сирена се заустави слеђена од страха; затим њено срце поче снажно да куца; она је била готова да се сместа врати. Помисао на принца даде јој храбрости. Она се побрину да добро веже и прикупи око врата своје дуге косе, тако да ниједна влас не лепрша, да не би могли да је зграбе полипи. Прекрсти руке преко груди, па се тако, снажним замахом баци преко полипа који раширише своје ужасне руке према њој. Не могавши ништа да зграбе сем њене коже која је била глатка, њихова влакна само склизнуше по њој; она продужи да плива истом брзином и измаче им.
Али како је дрхтала посматрајући страшан призор! Било је, између пипака ових прождрљивих бића, обешених костура људи и животиња који су се утопили у мору, олупина бродова, ковчега, читаве гомиле безобличних предмета и најзад остатака једне сирене, која је овамо била залутала, а није била довољно опрезна.
Пошто је прошла ово страшно место, мала сирена дође до једне велике баруштине, где су се дугачке и дебеле змије испреплетале, показујући своје жућкасте трбухе. Мало даље је био стан вештице, који је сав био саграђен од костију утоптљених људи.
Чудотворка је седела испред својих врата дајући једној корњачи да једе из њених уста, онако као што младе девојке пуштају своје канаринке да кљуцају шећер између њихових усана. На њеним грудима милеле су мале змије, јегуље и друге отровне и одвратне животиње, које је она називала најслађим именима.
— Ја већ знам шта ти желиш — рече вештица кад виде малу сирену. — С твоје стране то је глупост, али биће учињено по твојој жељи; ти ћеш бити несрећна: а то је баш оно што ја целом свету желим. Бићеш ослобођена свога рибљег репа и добићеш као људи два ружна стуба за ходање!
Ти се надаш да ће те тада млади принц волети и да ће ти дати бесмртну душу…
На ове речи ружна вештица поче тако гласно да се смеје да цело њено тело поче ужасно да се грчи тако да се корњаче и змије скотрљаше све испреплетане.
— Дошла си у прави час — настави вештица. — Сутра у излазак сунца спремаћу своје чини и талисмане и више месеци нећу се ничим другим бавити. Али остаје ми читав дан да ти припремим напитак који ћеш пити пре изласка сунца, кад, напуштајући ово место, будеш допрла до земље лево одавде и кад будеш на обали. Тада ће твог репа нестати и уместо њега добићеш оно што људи називају лепе ноге. Али то ће те много болети; осећаћеш као да ти оштар мач цепа тело.
У накнаду за то, сви који те буду видели прогласиће те најлепшом међу најлепшима. Ти ћеш сачувати свој лелујави и лаки ход; ниједна играчица неће ти бити равна по љупкости и држању; али при сваком кораку који учиниш биће ти као да си стала на врх ножа. Хоћеш ли да трпиш те муке? А сада ћу ти дати оно што ти треба…
— Да, ја то хоћу — рече мала сирена дрхтавим гласом.
— Промисли добро о томе — настави вештица. — Кад се већ једном тако изједначиш са људским створењима, никада више нећеш постати поново сирена. Никад више нећеш моћи да опет зарониш под воду, да дођеш у двор свога оца, ни да се вратиш својим сестрама. А ако не задобијеш љубав принца и ако он не буде свим својим срцем теби наклоњен, ти нећеш стећи бесмртну душу. Сутрадан, после његовог венчања с неком другом, срце ће ти се сломити и ти ћеш постати пена која плива по таласима.
— Ја то ипак хоћу — рече мала сирена, бледа као смрт.
— Али треба да платиш за мој труд — рече вештица — а није мала ствар сно што ја захтевам. Ти имаш најлепши глас на свету; без сумње, ти се надаш да ћеш њиме освојити свога принца. Тај глас мени треба. Као награду за мој напитак захтевам оно што је најлепше на теби; то није много, пошто је потребно да у тај напитак ставим своју сопствену крв.
— Па лепо, али ако ми узмеш глас — рече мала сирена — шта ће онда мени остати?
— Твоја чаробна појава, твој заносни ход, твоје дивне очи; то је сасвим довољно да се људско срце очара. Гле, ти оклеваш? Хајде, дај ми да одсечем твој лепи мали језик, па ћеш добити моћни напитак.
— Нека буде — рече мала сирена.
Вештица стави на ватру један од својих најлепших лонаца, пошто га је претходно изрибала змијама које је замотала у клупче. Затим забоде у своје груди ножић и пусти да у лонац откапље потребан број капљица њене крви; најзад томе додаде мноштво неких необичних састојака. Мешавина се кувала и избацивала праменове паре који су се, нестајући, претварали у фантастичне и исцерене облике тако да би се од њих уплашили и најодважнији људи. Кад је све то било у најјачем врењу, изгледало је као да се чује плач крокодила. Најзад је напитак био готов; изгледао је као дијамант од најбистрије воде.
— Ето ти, држи! — рече вештица и у исто време она одсече језик мале сирене која постаде нема, неспособна и за говор и за песму.
– Ако полипи буду хтели да те шчепају кад се будеш враћала — додаде вештица, — ти само проспи једну капљицу овога еликсира на њих; њихове руке и пипци ће се распрснути у хиљаду комада.
Али мала сирена није имала да се боји страшних животиња, пошто су оне и саме повлачиле своје руке, преплашене кад су виделе како светли као као каква звезда, бочица блештавог еликсира који је мала сирена држала у руци. Исто тако прође она без препрека и кроз шуму, мочвару и муљ.
Дође близу двора свога оца; светиљке са забаве биле су погашене. Изгледало је као да је све живо заспало. Она се не усуди да уђе сада кад више није имала гласа, бојећи се да ће кога срести.
У тренутку када је хтела да заувек напусти своје сестре, осети се опхрвана дубоким болом; она узе по један цветак из свих вртића, па бацајући руком хиљаду пољубаца родитељском дому исплива до обале, где се дизао принчев двор. Излазећи из плавих таласа приступи подножју мраморног степеништа које је водило под балкон. Било је пред зору, али је месец још светлео.
Мала сирена нагло прогута напитак, који ју је, чинило јој се, пекао као ватра; затим осети као да је њено нежно тело просечено мачем надвоје. Она паде онесвешћена на песак. Када се појавише први сунчани зраци, она се поврати и одмах поново осети исти оштар бол; али она га за тренутак заборави, видевши пред собом лепог младог принца који је упирао у њу своје крупне црне очи. Она обори поглед и примети да је њен рибљи реп нестао и да је сада имала најлепше ноге и најљупкија стопала која би једна млада девојка могла само пожелети. Није имала одела, али је сва била умотана у своје дугу, свилену косе.
Принц је упита ко је она и откуда је дошла. Она га погледа умиљато и болно својим великим угасито плавим очима; више није могла да говори. Он је тада узе за руку и одведе је у двор. При сваком кораку који је чинила, било јој је као да стаје на врхове ножева. Али шта се ње тицао бол? Она је корачала поред принца лака као мехур од сапунице у ваздуху: сви су били задивљени видевши њен тако грациозан и тако лак ход.
Сви се ужурбаше око ње и обукоше је у дивне хаљине од свиле и чипки. Ниједна од дворских дама није могла да се по лепоти мери с њом; али она није могла да изговори ниједну реч, чак ни најслабији узвик. За време дворских свечаности лепе робиње обучене у злато и драго камење, заустављале су се пред принцем, као и пред краљем и краљицом, његовим родитељима; једна је певала лепше од друге; принц им је пљескао и смешио се на њих. Мала сирена је тада осећала највећу тугу. Зар није она још недавно певала хиљаду пута лепше од њих?
— Кад би само он могао да сазна да сам ја, да бих могла бити поред њега, заувек жртвовала свој очаравајући глас!
Затим, на дати знак лепе робиње почеше да изводе најлепше игре уз звуке врло пријатне музике. Тада мала сирена рашири своје витке руке, усправи се на својим малим ногама, па поче да се лепрша, да се извија, да игра с неупоредивом лакоћом.
Дотле нико није видео тако нешто. При сваком њеном покрету, тако природном, лепота је све више и више сијала, а њене крупне дубоке очи биле су изражајније и од саме песме певачица. Цео скуп је био у заносу, а нарочито принц, који ју је називао својим малим нахочетом. Видећи да је он гледа са задовољством, она настави да игра, иако је, сваки пут када би јој нога додиривала под, осећала бол као да се посекла.
Принц изјави да жели да је увек има поред себе као пажа, и њој би дозвољено да се одмара пред његовим вратима на кадифном јастучету. Он је научи обичајима људи, и она га је пратила док је ишао да се на коњу шета кроз зелене шуме. Она га је пратила кад се пео на високе планине, које су раније код ње изазивале толику радозналост; сада би она једва погледала велелепну и занимљиву слику у којој се могло уживати, док облаци лете као јато птица селица; она је видела само принца.
Ноћу, када би после дугог хода осећала, умор, она се, док су сви спавали, извлачила из двора, и силазила великим мраморним степеницама, па стављала своје јадне ножице у воду, да би ублажила болове. Тада је сањала о онима које је оставила на морском дну. Једне ноћи примети она своје сестре, које су се, уместо да се весело шале као некада, приближавале тужно, тражећи и гледајући на све стране. Она им даде знак; оне је познадоше, притрчаше јој и рекоше колико су биле тужне после њенога одласка. Она није могла ништа да им одговори; али од тог доба оне су се састајале скоро сваке ноћи.
Једанпут виде она у даљини своју стару баку, која већ годинама није напуштала свој подморски двор, и свога оца, краља мора, са круном на глави. Обоје пружише руке према њој; али њихово достојанство им није допуштало да се приближе обали.
Принц ју је из дана у дан волео све више и више, као што се воли златно дете, или добар друг; али он ниједног тренутка није помишљао да се њоме ожени; међутим требало је да се она уда за њега: без тога неће стећи бесмртност душе, а ако би се он оженио којом другом, сутрадан после свадбе она ће се претворити у прамен пене;
— Зар ти не волиш мене више него остали свет? Изгледа да су то питале очи сироте мале, када ју је принц љубио у чело.
— Да, ја тебе волим највише — говорио је принц разумевајући њене нежне погледе. — Ти имаш најбоље срце од свих, ти си ми најоданија. А затим, ти много личиш на једну девојчицу коју сам једном видео, али је нећу више никад наћи. Био сам на једном броду који је потонуо. Таласи су ме бацили на обалу близу једног храма у коме је било више свештеника; једна од њих приметила ме је и спасла ми живот. Видео сам је само за неколико тренутака.
Она би била једина коју бих на овоме свету могао да волим свом својом душом. Али она је посвећена богу. Ти невероватно личиш на њу: због тебе њена слика готово бледи у моме срцу; моја срећа те је довела овамо. Ми нећемо једно друго никада напустити.
— Авај — рече мала сирена — да је он знао да сам га ја отела од смрти, ја, која сам га носила кроз буру, можда би волео мене као ону лепу девојчицу чију је успомену сачувао.
И она дубоко уздахну; није имала моћи да плаче и да се утеши сузама.
— Али — мислила је она даље — она је посвећена богу. Она неће никада изаћи из храма. Они се никада више неће сусрести, А ја, ја сам близу њега, виђам га сваког дана; бдећу над њим, волећу га, посветићу му живот. Нећу имати бесмртну душу, али нећу зажалити што се нисам поколебала када ми је вештица све рекла.
Утом се пронесе глас да принц треба ускоро да се ожени, да узима једну лепу принцезу, кћер краља једне суседне земље. Спремљен је један величанствен, сав позлаћен брод, на коме принц треба да оде у ту земљу, под изговором да обиђе њена знаменита места, а у ствари да види ону која му је одређена. Пратиће га огромна свита.
Мала сирена саже главу неповерљиво и насмеја се на ове приче: она је познавала боље него сви други мисли и срце принца.
— Треба да одем — рекао јој је он — да послушам наређење краља, мога оца, и да посетим суседног краља, чију кћер они желе да узмем за жену; али они ме на то не могу натерати. Ја не могу да је волим; она не може личити на девојчицу из храма на коју ме твоје црте подсећају. Ако треба да се оженим, пре ћу да изаберем тебе. Ти си нема, али твоје очи говоре тако слатким језиком.
Она оде с њим на лепи брод.
— Ти се не бојиш мора — запита је он — зар не?
Он јој је говорио о бурама, о лепим временима, о чудноватим рибама и другим бићима која живе у океану; она се насмеја на ове речи. Зар није она боље него ико познавала оно што се налази на дну мора?
Те ноћи за време дивне месечине, док су сви осим заповедника брода спавали, она се наслони на ограду брода и покуша да продре очима у плаву и прозрачну воду. Мислила је да види двор: свога оца и на тераси своју стару баку са сребрном круном, која је баш упрла поглед према броду. У том тренутку њене сестре изиђоше из таласа и погледаше је тужно, кршећи руке од очајања.
Она им даде знак и насмеја се, хотећи да им покаже колико је била срећна. Оне су хтеле да се приближе, али наиђе један морнар, па зато побегоше заронивши у море, тако да је човек мислио да је видео само праменове беле пене.
Ујутру, брод стиже у пристаниште величанствене престонице суседнога краља. Зазвонише сва звона; са врхова куле одјекнуше фанфаре, а пред градском капијом били су постројени војници под заставама, да би одали пошту госту свога господара. Сваке вечери ређале су се свечаности, балови, ватромети и претставе; али принцеза није у њима учествовала. Она се налазила, како је дознао принц, далеко од овог места у храму где су је строго васпитавали, да би стекла све краљевске особине.
Најзад, она стиже. Мала сирена је била врло радознала да оцени њену лепоту. Морала је да призна да никад није видела тако љупку појаву, тако фино и тако пријатно лице, са прозрачном кожом и под дугим црним трепавицама затворено плаве очи, које су се смешиле са много доброте и љубазности.
Принц, кад је угледа, узвикну:
— Ти си она која ме је спасла када сам као мртав лежао на обали!
Млада принцеза, сва румена, одмах му признаде.
Све је, дакле, ишло најбоље, и према жељи два краља, била је објављена веридба с великим свечаностима.
— Заиста, ја сам врло срећан — рече принц својој малој пријатељици. — Нисам се ни усуђивао да тако нешто замислим, јер ми се чинило немогућим, али се ипак догодило. Ти учествујеш у мојој срећи, ја знам, јер ми нико није одан као ти.
Мала сирена му пољуби руку у знак одобравања, али је њено срце било сломљено. Све је било припремљено; сутрадан по њиховој свадби она ће пропасти и од ње ће остати само мало пене.
Звона су звонила у пуном јеку; гласници су трчали кроз варош објављујући веридбу. У свим црквама на олтарима биле су запаљене сребрне светиљке у којима је горело мирисно уље; у великом храму, окружени најотменијим званицама, принц и принцеза саставише руке и свештеник благослови њихову веридбу.
Деца обучена у бело махала су златним кадионицама; звуци божанствене музике одјекиваху под сводовима, али мала сирена која је, обучена у свилу и злато, стајала близу принцезе на првом почасном месту није ништа видела и ништа чула од целе ове свечаности. Мислила је да ће одмах умрети и да је изгубила све на овом свету.
Исте вечери принц и принцеза одоше на брод. Топовска пуцњава је одјекивала, на све стране виделе су се само заставе и свечани барјаци. На капетановом мосту налазио се један шатор сав од злата и пурпура. Требало је да принц и принцеза и сва њихова пратња проведу ноћ на свежем ваздуху. Ветар је надимао једра и брод је пловио полако по прозрачном мору. Мала сирена сети се тренутка када је први пут изишла са дна океана: тада је видела исту величансвеност, исту веселост.
И она тада заигра, залелуја као ластавица када је гоне; никада није играла тако божанствено. Сви су се дивили њеним вилинским покретима. Њене ножице су трпеле ужасне муке, али она то није примећивала, јер је само осећала бол који јој је парао срце.
Знала је да је дошао последњи час када може да види онога због кога је оставила свога оца, своје сестре, своју отаџбину, жртвовала свој чудесни глас и свакога дана преживљавала нечувене муке, мада он то није наслућивао ниједнога тренутка. Дубоко море, звездано небо, све је пред њом нестајало и она је имала да утоне у вечну ноћ без мисли, чак и без сна; јер она није имала бесмртну душу; она је никад неће имати.
Бучна свечаност је и даље текла. Изгледало је да и она у њој учествује. Играла је, смејала се и поред очајања које јој је стезало срце. Није хтела никога да ожалости изразом свога бола.
Најзад, музика престаде и мало помало све се утиша. Остао је само крмар који је бдео и мала сирена која је, наслоњена на ограду брода, гледала према истоку, очекујући зору; знала је да при појави првог сунчаног зрака треба да умре. Одједном, на површини таласа искрснуше њене сестре. Биле су бледе као она; њихове лепе и дуге косе нису се више лепршале на ветру; носиле су кратку косу.
— Продале смо их чаробници — рекоше оне — да би ти дошле у помоћ и да би спречиле твоју наглу смрт. Ево ножа који нам је дала. Погледај како је оштар. Пре него што гране сунце, треба њиме да прободеш принчево срце, па када вреле капи његове крви падну на твоје ноге, оне ће се претворити у рибљи реп. Ти ћеш сићи међу нас, постаћеш поново сирена и живећеш триста година. Али, жури се! Ти или он, једно од вас мора да страда пре изласка сунца. Наша стара бака је очајна због тебе, тако да јој је опала седа коса. Убиј принца који је узрок свег нашег бола и врати нам се, Жури се! Зар не видиш на хоризонту црвени сјај? За неколико тренутака изићи ће сунце и биће доцкан.
И с дубоким уздахом у коме се изражавала сва њихова љубав према милој сестри, ишчезоше оне под таласима.
Мала сирена подиже пурпурну завесу шатора. Полако се приближи и пољуби у чело принца; погледа у небо које се све више бојило црвенилом зоре; погледа свој нож, затим поново упре поглед на принца који спавајући поче у сну да изговара име своје веренице. Он ју је, дакле, много волео. Једино је она владала његовим мислима. У једном тренутку рука мале сирене задрхта грчевито; она нагло баци нож у море. Нож запара једну црвену бразду; капљице воде, које прснуше увис, биле су као крв. Последњи пут баци она свој поглед на принца, па се загњури у таласе.
Она осети да јој се тело раствара. Сунце се дизало изнад таласа; његови зраци су уливали благу топлоту у хладну пену и мала сирена није осећала самртничке муке. Видела је како у ваздуху лети стотину прозрачних, чудесних бића кроз која је назирала бела једра брода који је одмицао и пурпурне облаке на небу. Ова бића су говорила језиком који је одјекивао као најлепша музика. Али ни једно људско уво није могло то да чује, као што ниједно људско око није могло да види њихова ваздушаста тела. Они су се без крила одржавали у ваздуху једино својом лакоћом.
Мала принцеза осети да се одваја од пене са таквим телом.
— Куда идем? — упита се она гласом нежним као што је глас оних које је слушала и чије је и само лако птичје треперење скоро немогућно
замислити.
— Ти долазиш међу нас, кћери ваздуха — гласио је одговор — Сирена нема бесмртну душу и може да је добије само ако је заволи неко људско чедо. Њен вечни живот зависи од једног другог бића. Кћи ваздуха такође нема бесмртну душу, али она може да је задобије у накнаду за своја добра дела. Томе ми тежимо.
У овом тренутку ми летимо према обалама крајњега југа, где врућина убија човека; ми му доносимо свежину и ширимо мирисе цвећа; ми чистимо ваздух и гонимо болести. Када за триста година учинимо колико више можемо корисних услуга људима, добијамо бесмртну душу. Ти, јадно дете, мора да си свим срцем тежила ка истоме циљу као што је наш; ти си страшно патила. У накнаду за то стављена си у исти ред с нама и можеш добрим делима после три стотине година да добијеш бесмртну душу.
Мала сирена у одушевљењу дижући поглед у небо осети први пут како се њене очи пуне сузама, које умирују.
На броду поново завлада расположење. Свуда су тражили малу сирену. Принц и његова вереница, нагнути на ограду, гледали су очајнички у таласе, мислећи да је она у њих утонула. Она им невидљива приђе, пољуби у чело његову вереницу и дуну изнад њих освежавајући и благотворни ветрић. Затим са другим кћерима ваздуха седе на један ружичасти облак који је ветар носио према југу.
— За триста година ми ћемо путовати такође у царство божје — рече једна од њених нових другарица.
— Ми чак можемо и раније да тамо стигнемо — додаде једна друга. — Када невидљиво улазимо у станове људи и тамо наиђемо на неко дете, које је обузето рђавим мислима, ако нашим дахом можемо да их отклонимо, па се дете уместо да буде рђаво, поправи и постане радост својих родитеља, тада се наше време кушања скраћује за годину дана, али се повећава за један дан, ако наш напор није довољан да отклони рђаве мисли из дечје душе.
Ханс Кристијан Андерсен
Из књиге: Андерсен – Данске приче, Издавач: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д., Београд, 1939.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Дечја ризница, Текст
ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО
Живео пре много година неки цар, који је толико много волео лепе и нове хаљине, да је сав свој новац трошио на гиздање. Није марио за своје војнике, није волео позориште, није ловио по шуми, осим кад је требало да покаже нове хаљине. Имао је по једно одело за сваки сат у дану и као што се за друге цареве каже: „Цар је у савету“, тако се за њега говорило: „Цар је у соби за облачење“.
У великом граду, где му је био двор, живело се врло безбрижно; сваког дана долазило је много странаца, трговаца и занатлија, па једног дана дођоше тамо и две варалице. Они су се издавали за ткаче и говорили да умеју изаткати најлепшу тканину, која се само може замислити. Не само ,да би боје и шаре биле нешто изванредно лепо, већ би и одело сашивено од те тканине имало чудну особину: било би невидљиво сваком човеку који није ваљао у свом позиву или је био неизрециво глуп.
„То би било дивно одело“ — помисли цар, — „кад бих га носио могао бих да дознам ко у мом царству није способан за дужност коју врши. Могао бих да разазнам паметне од глупих. Та се тканина мора одмах изаткати за мене!“ — и цар даде много пара двојици варалица да започну свој рад.
Они наместише два разбоја и правили су се као да раде, али нису имали ничега на разбојима. Захтевали су најфинију свилу и најчистије злато, па су то трпали у своју торбу, а радили на празним разбојима до дубоко у ноћ.
„Баш бих волео да видим докле су стигли са ткањем!“ — мислио је цар, али му је било помало хладно око срца кад помисли да онај ко је глуп или не одговара свом послу, не може да види ту необичну тканину. Он је, додуше, веровао да за себе не треба да се боји, али је ипак хтео да пошаље најпре неког другог да испита како ствар стоји. Сви су у граду знали какву чудну особину има та тканина, и сви су били радознали да виде да ли је рђав или глуп њихов сусед.
„Послаћу ткачима свог старог поштеног министра“, — размишљао је цар. — „Он ће најбоље видети како тканина изгледа, јер он има разума и нико није савеснији на дужности од њега“.
Тада пође стари часни министар у дворану где су две варалице седеле и радиле за празним разбојем.
„Боже ме сачувај!“ — помисли стари министар и разрогачи очи. — „Не видим баш ништа!“ — Али то не рече гласно.
Варалице га замолише да изволи прићи ближе и запиташе га зар нису лепе шаре и дивне боје на тканини. Притом су показивали на празан разбој. Јадни стари министар буљио је очи, али ништа није видео, јер ничег није ни било.
„Господе боже!“ — помисли он, — „значи ли то да сам глуп! То никад нисам веровао и то не сме нико да сазна! Зар сам неспособан за свој посао? Не, никако не смем рећи да не видим тканину.“
— Па зар ништа нећете рећи? — запита један од ткача.
— О, дивна је! Прекрасна је! — рече стари министар гледајући кроз наочаре. — Те шаре, па те боје! Рећи ћу цару да ми се необично допада!
— То нас радује! — рекоше оба ткача и стадоше да набрајају боје по имену и истичу лепоту шаре. Стари министар их је добро слушао да би могао то исто рећи цару кад се врати. Тако и учини.
Из дана у дан варалице су захтевале све више пара, свиле и злата за ткање. Они све то трпаше у своје торбе, а на разбој не дође ни један једини кончић, већ су и даље ткали на празно.
Цар пошаље другог часног дворанина да види како напредује ткање и да ли ће тканина бити ускоро готова. С њим се збило исто што и с министром; гледао је и гледао, али пошто није било ничег сем празних разбоја, није могао ништа ни видети.
— Зар то није леп комад тканине! — рекоше обе варалице показујући лепу шару, која није ни постојала.
„Глуп нисам“, — мислио је човек, — „значи, дакле, да не ваљам на свом послу. То је, додуше, чудно, али не смем допустити да се то примети!“ — И тако је хвалио тканину коју није видео и уверавао ткаче како се диви лепим бојама и дивним шарама.
— Заиста је прекрасна, — рекао је цару.
Сви су у граду говорили о дивној тканини. Тада зажеле сам цар да је види док је још на разбоју. С пратњом одабраних дворских људи, пође двојици лукавих варалица, који су тобоже ткали из све снаге, али без нити и конца.
— Зар није величанствена? — рекоше она двојица честитих дворана. — Нека само ваше величанство погледа какве су то шаре и боје! — и показаше на празан разбој, јер су веровали да други виде тканину.
„Шта ли је ово!“ — помисли цар. — „Ја ништа не видим. То је страшно! Да ли сам глуп? Да ли сам неспосабан за цара? То је најстрашније што ме је могло снаћи!“
— О, врло је лепо! — рече гласно, — одајем вам своје највише признање! — па задовољно климну главом и стаде посматрати празан разбој, јер није хтео рећи да ништа не види. Сви из пратње буљили су у разбој, али иако нико није видео ништа, јер ничег није ни било, рекли су као и цар:
— О, дивна је! — и саветовали су га да први пут обуче одело од те нове дивне тканине за велику свечаност, која је ускоро требало да се одржи.
— Величанствено, дивно, изванредно! — ишло је од уста до уста и сви су се од срца радовали.
Цар даде сваком од варалица витешки крст, да га ставе у рупицу од капута, и титулу ткача племића.
Целу ноћ уочи дана кад је требало да се одржи свечаност, варалице су преседеле, док им је горело шеснаест и више свећа. Народ је могао да види како се журе да сврше царево ново одело. Правили су се као да скидају тканину с разбоја, секли су по ваздуху великим маказама, шили су иглом без конца и најзад рекли: — Ево, хаљине су готове!
Сам цар дође тамо са својим дворанима и обе варалице дигоше по једну руку увис као да нешто придржавају, и рекоше:
— Ево чакшира! Ево прслука! Ево огртача! — и тако редом. — Све је лако као паучина! Човек би помислио да нема ништа на себи, али у томе баш и јесте преимућство.
— Тако је, — рекоше сви племићи, али нису могли ништа да виде, јер ничег није ни било.
— Хоће ли сад, ваше царско величанство најмилостивије, да изволи скинути своје одело! — рекоше варалице, — да бисмо му обукли ново, овде пред великим огледалом! — Цар скиде своје одело, а варалице су му тобоже додавале кошуљу, чакшире, огртач, па га обухватише око појаса као да му нешто везују, док се цар окретао и вртео пред огледалом.
— Ох, како су лепе хаљине! Како дивно стоје! — рекоше сви углас. — Каква шара! Какве боје! То је скупоцено одело!
— Напољу стоје људи са балдахином, који ће се носити над вашим величанством док будете ишли у поворци! — рече главни мајстор церемонијала.
Ја сам готов! — рече цар. Да ли ми добро стоји? — па се још једном окрете пред огледалом, што је требало да значи да добро разгледа своје ново одело. Коморници који су морали да носе скуте, пипали су рукама по поду као да дижу скут. Ишли су држећи руке у ваздуху, јер нису смели дозволити да неко примети како они у ствари ништа не виде.
И тако је цар ишао наг у поворци под лепим балдахином, а народ по улицама и прозорима је говорио:
— Како су лепе цареве нове хаљине! Како дивно стоје! — Нико није дозволио да се примети да у ствари ништа не види, јер би то значило да не ваља на свом послу, или да је врло глуп. Ниједно од царевих одела није имало толико успеха.
— Па он нема ништа на себи! — повика утом једно дете.
— Ово је глас невиног! — рече детињи отац и то се брзо пронесе по сакупљеном народу.
— Нема ништа на себи! Једно дете каже да цар нема ништа на себи!
— Па он заиста нема ништа на себи! — повикаше најзад сви углас.
А и цара је то мучило, јер му се чинило да су у праву, али је мислио отприлике овако: „Сад немам куд. Морам да издржим у поворци.“
И понашао се још поносније, а коморници су ишли за њим носећи скуте којих није било.
Ханс Кристијан Андерсен
Из књиге: Андерсенове бајке, Издавач: Младо поколење, Београд, 1959.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Био једном неки краљевић који је хтео да се ожени принцезом, али правом правцатом принцезом. Тако је обишао цео свет да би је нашао, али му се свуд испречило нешто на путу. Принцеза је било врло много, али да ли су то биле праве правцате принцезе, није могао никако да докучи, јер је увек било нечег што му је сметало. Вратио се кући сав потиштен, јер је желео да се ожени правом принцезом.
Једне вечери било је страховито невреме: севало је, грмело је, киша је пљуштала, једном речју било је ужасно. Тада неко закуца на капију дворца, а стари краљ пође да је отвори.
А напољу је стајала једна принцеза. Али како је изгледала од кише и ружног времена! Вода јој је цурила с косе и одела и сливала се у врхове ципела, па на пете опет излазила, — а она је тврдила да је права правцата принцеза!
„То ћемо ми већ дознати“, — помисли стара краљица, али не рече ништа, већ оде у спаваћу собу, уклони сву постељину и стави зрно грашка на дно постеље; затим узе двадесет душека и стави их преко зрна грашка, а одозго још двадесет перина од гушчјег паперја.
Ту је требало да преноћи принцеза.
Ујутру је запиташе како је спавала.
— О, врло рђаво, — рече принцеза. — Готово целе ноћи нисам ни тренула. Ко зна шта је било у тој постељи? Лежала сам на нечем тврдом, тако да сам по целом телу модра и зелена. То је страшно!
Тако су се уверили да је то била права правцата принцеза, јер је кроз двадесет душека и двадесет перина од паперја осетила зрно грашка. Толико нежан није могао нико бити, до права правцата принцеза.
Краљевић је узе за жену, јер је сада знао да узима праву правцату принцезу, а зрно грашка однеше у уметнички музеј, где се и сада може видети, ако га нико није узео.
Видите, то је једна истинита прича.
Ханс Кристијан Андерсен
Из књиге: Андерсенове бајке, Издавач: Младо поколење, Београд, 1959.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
СРЕЋНИ ПРИНЦ – Оскар Вајлд / Бајка, Дечја ризница, Текст
СРЕЋНИ ПРИНЦ
ВИСОКО изнад града, на витком стубу стајала је статуа Срећног Принца. Сав је био покривен танким листићима злата, уместо очију имао је два сјајна сафира, а крупни црвени рубин блистао је на балчаку његова мача. Сви су му се много дивили.
— Леп је као ветроказ — приметио је један од градских саветника, који се трудио да га сматрају човеком са уметничким укусом. — Али није користан као он — додао је плашећи се да га људи не сматрају непрактичним, што он заиста није ни био.
— Зашто не можеш да будеш као Срећни Принц? — питала је нежна мајка дечкића који је плакао за месецом. — Срећни Принц никад ни због чега не плаче.
— Задовољан сам што има бар неког на свету ко је потпуно срећан — мрмљао је разочарани човек гледајући прекрасну статуу.
— Изгледа управо као анђео — говорила су деца.
— Откуд знате — питао је професор математике — кад никад нисте видели ни једнога?
— О, јесмо. На сликама.
А професор математике се намргодио и изгледао врло строго, јер није одобравао дечје сањарење.
Једне ноћи мала Ластавица долетела је изнад града. Њени пријатељи су отишли у Египат пре шест недеља, а опа је остала јер се заљубила у најлепшу трску. Срела ју је у рано пролеће, летећи низ реку за великом жутом лептирицом, и била је толико очарана витким струком трске, да се зауставила и желећи одмах да пређе на ствар, почела да јој говори:
— Смем ли да те волим? — а трска се дубоко поклонила.
И тако је Ласта облетала око трске додирујући воду крилима и правећи сребрне таласиће. То је потрајало цело лето.
— Чудна веза — цвркутале су друге ласте. — Та трска није богата, а има много родбине. — И збиља, река је била пуна трске. А кад је дошла јесен, Ласта се осећала усамљеном јер су јој све
другарице одлетеле на југ.
Најзад у позну јесен, кад је изгубила сваку наду да ће трска проговорити или кренути за њом, Ласта одлучи да одлети у град и потражи склониште. Прво што је угледала био је Срећни Принц.
— Овде ћу одсести. Ово је леп положај, има свежег ваздуха — и говорећи то, слетела је међу Принчева стопала. — Имам златну постељу — рекла је гледајући около и припремајући се за спавање. Али баш кад је стављала главу под крило, осетила је кап воде како је пала на њу.
— Чудна ствар. Нема ни облачка на небу, звезде су потпуно јасне и сјајне, а ипак пада киша. Клима на северу Европе збиља је страшна.
Трска је волела кишу, али то је била само њена себичност.
Тада је канула и друга кап.
— Каква је корист од статуе, ако не може ла ме сачува од кише. Морам да потражим неку добру стреху.
Одлучила је да одлети, али пре него што је раширила крила, пала је и трећа кап. Тада је погледала горе и угледала… О, шта је угледала?
Очи Срећног Принца биле су пуне суза, које су му текле низ златне образе. Лице му је било тако дивно на месечевој светлости, да је мала Ластавица осетила сажаљење.
— Ко си ти?
— Ја сам Срећни Принц.
— Па зашто онда плачеш? Сву си ме поквасио.
— Кад сам био жив и имао људско срце, нисам знао шта су то сузе, јер сам живео у палати Сан Суси, где тузи није био допуштен улаз. Да- њу сам се играо с друговима у башти, а увече сам
био на балу у великој сали! Око баште се протезао висок зид, али се никад нисам запитао шта је иза њега, јер је све око мене било тако дивно. Моји дворјани су ме звали Срећни Принц. И доиста, био сам срећан — ако је уживање срећа. Тако сам живео, и тако сам умро. Сад, кад сам мртав, ставили су ме овде тако високо, да могу да видим сву гнусобу и беду свога града и — мада ми је срце начињено од олова — могу само да плачем.
„Шта, зар није сав од злата?” — рекла је Ластавица за себе, јер је била сувише учтива да такву примедбу каже гласно.
— Тамо, далеко, — наставио је Срећни Принц дубоким мелодичним гласом — далеко одавде, у малој улици налази се сиромашна кућица. Један од прозора је отворен, па кроз њега могу да видим убогу жену како седи за столом. Лице јој је мршаво и исцрпено, руке су јој црвене и храпаве, све избодене иглама, јер је шваља. Она везе цвет љубави на сомотском огртачу за најљупкију краљичину дворску даму, за следећи бал. А на кревету, у углу собе, њен мали дечак лежи болестан. У грозници је и тражи поморанџе. Али, мајка нема да му да ништа друго осим воде с реке. Зато он плаче, Ласто, Ластавице, мала Ласто! Да ли би јој однела црвени рубин из мог балчака? Моја стопала су причвршћена за ово постоље, па не могу да се покренем.
— Мене очекују у Египту. Моји пријатељи круже изнад Нила и причају с великим лотосима. Ускоро ће поћи да спавају у гробници великог фараона. Он је сада тамо сам у свом скупоценом саркофагу, увијен у жуто платно и балсамован мирисима. Око врата му је ниска бледозелених нефрита, а руке су му сличне увелом лишћу.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, зар нећеш да останеш са мном и будеш мој весник? Дечак је тако жедан, а мајка тако тужна.
— Мислим да не волим дечаке — одговори Ластавица. — Прошлог лета, кад сам стајала на реци, била су тамо два груба дечака, воденичареви синови, који су увек бацали камење на мене. Наравно, нису ме никад погодили, јер ми ласте летимо веома брзо. А поред тога, ја сам из породице познате по својој брзини. Па ипак, то је било свирепо од њих, јер шта би било са мном да су ме погодили?
Срећни Принц је био тако тужан да се мала Ластавица сажалила.
— Овде је веома хладно, али ћу ипак остати с тобом једну ноћ и бити твој гласник — рече она.
— Хвала ти, мала Ласто, — рече Срећни Принц.
Тако је Ластавица извадила велики рубин из Принчевог мача и, носећи га у кљуну, полетела изнад кровова града. Прошла је поред црквеног торња с анђелима извајаним у белом мермеру, прошла је поред палате и чула звуке музике. Прошла је изнад реке, видела светла како сјаје на катаркама бродова.
Најзад је дошла до сиромашне куће и погледала унутра. Дечак се тресао у грозници, а мајка је била заспала од умора. Одскакутала је унутра и положила велики рубин на сто поред жениног напрска. Затим је благо облетала око кревета хладећи дечаково чело својим крилима.
— Како се одједном осећам свеж — рече малишан. — Сигурно ми је боље. — И утонуо је у дубок сан.
Онда се Ластавица вратила Срећном Принцу и испричала му шта је урадила.
— Чудно — приметила је. — Осећам да ми је сада сасвим топло, иако је у ствари хладно.
— То је зато што си учинила добро дело — рече Принц, а мала Ласта поче да размишља, и тако размишљајући заспа. Размишљање ју је увек успављивало.
Зором је одлетела на реку и окупала се.
— Каква чудна појава — прелазећи преко моста, рече професор који је изучавао живот птица. — Ласта у зиму. — И написао је опширан чланак о томе у новинама, који је био пун толико непознатих речи, да га нико није разумео.
— Ноћас идем за Египат — рече Ластавица, и била је на врхунцу среће због тога. Посетила је све јавне споменике и провела доста времена на торњу цркве. Куд год је ишла, врапци би стали да цвркућу: „Гле, уваженог туђинца”, што је њој веома ласкало.
Кад је изашао месец, одлетела је натраг до Срећног Принца.
— Имаш ли какву поруку за Египат? — довикнула је. — Управо крећем.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, — рече Принц — хоћеш ли остати са мном само још једну ноћ?
— Мене очекују у Египту — одговори Ласта.
— Сутра ће моји другови летети до Другог Водопада. Тамо нилски коњ лежи у шевару, а па великом гранитном престолу седи бог Мемнон. Сву дугу ноћ оп посматра звезде, а кад засја Зорњача, он је поздрави радосним узвиком, а затим се умири. У подне, риђи лавови силазе на реку на појило. Очи су им зелене као берили, а њихова рика је бучнија од рике водопада.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, — рече Принц — тамо далеко, у предграђу на мансарди, видим младића. Нагнут је над столом прекривеним хартијама, а поред њега је у чаши букет свелих љубичица. Коса му је тамна и коврџава, усне црвене као нар, а очи крупне и замишљене. Покушава да заврши комад за директора позорншта, али сувише му је хладно да би могао ма шта написати. У камину нема ватре, а од глади је малаксао.
— Остаћу с тобом још једну ноћ — рече Ласта, која је заиста имала добро срце. — Хоћу ли да му однесем други рубин?
— Авај! Немам више рубина. Све што ми је остало, то су моје очи. Оне су начињене од ретких сафира, који су донети још пре хиљаду година. Извади једно око и однеси му. Он ће га продати, купити дрва за ватру и завршити свој комад.
— Драги Принче, — рече Ласта — то не могу да учиним — и поче да плаче.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто. Учини по мојој вољи.
Тако је Ласта извадила Принчево око и одлетела до студентове собице. Било је сасвим лако ући, јер је кров био начет. Младић је држао главу мећу рукама, па није чуо лепршање птичјих крила, а кад је подигао главу, угледао је диван сафир како лежи на свелим љубичицама.
— Почели су да ме цене! — узвикну радосно.
— То је од неког великог поштоваоца. Сад ћу моћи да завршим свој комад. — И његово лице сијало је од среће.
Следећег дана Ласта је одлетела до пристаништа. Слетела је на катарку великог брода и по- сматрала морнаре како конопцима извлаче велике сандуке на палубу.
— О-рук! — узвикивали су они добро запињући.
— Идем у Египат! — довикивала им је Ласта, али нико није марио за то, а када је изашао месец, одлетела је Срећном Принцу.
— Дошла сам да ти кажем збогом — рече.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, — рече Принц — зар нећеш остати са мном још једну ноћ?
— Хладно је — одговори Ласта — и ледени снег ће ускоро завејати. У Египту, изнад зелених палми је топло сунце, а крокодили леже у муљу и лепо посматрају око себе. Моји другови свијају гнезда у храму града Балбека, а ружичасти и бели голубови их посматрају гучући један другоме. Драги Принче, ја те морам напустити, али те никад нећу заборавити и идућег пролећа ћу ти донети два сјајна драгуља, уместо оних које си дао. Рубин ће бити црвенији од црвене руже, а сафир ће бити плав као дубоко море.
— На углу, доле, стоји мала продавачица шибица — рече Принц. — Испустила је шибице у канал и оне су се поквасиле. Отац ће је истући ако не донесе кући новац, па зато плаче. Нема ципела ни чарапа, а и гологлава је. Извади и моје друго око, однеси јој га па је отац неће истући.
— Остаћу с тобом још једну ноћ, — одговори Ласта — али не могу да ти извадим око. Онда би био потпуно слеп.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто. Учини као што сам ти рекао — молио је Принц.
Тако је Ласта извадила и друго Принчево око. Прелетела је изнад девојчице спустивши драгуљ у њену руку.
— Какав диван комадић стакла — изненадила се девојчица и отрчала кући смејући се.
Ластавица је одлетела натраг Принцу.
— Ти си сад слеп, — рекла је — и ја ћу остати с тобом заувек.
— Не, мала Ласто, — одговорио је сироти Принц — ти мораш отпутовати за Египат.
— Остаћу с тобом заувек — одговорила је Ласта и заспала крај Принчевих ногу.
Цео следећи дан је преседела на Принчевом рамену и причала му о томе шта је видела у страним земљама. Причала му је о црвеним ибисима, који стоје у дугом реду на обалама Нила и хватају златне рибе својим кљуном; о сфинги која је стара колико и свет, живи у пустињи и зна све; о трговцима који иду полако поред камила и носе у рукама ћилибарске бројанице; о краљу Месечевих планина, који је црн као абонос и обожава велики биљур; о великом зеленом змају који спава у палминој круни, а двадесет свештеника га хране слаткишима; о кепецима који плове преко великог језера на великим лотосовим листовима и вечито ратују с лептирима.
— Драга мала Ласто, — рече Принц — причаш ми о чудесним стварима, али најчудеснија је од свега људска патња. Нема веће несреће од беде. Облети мој град, мала Ласто, и испричај ми све што будеш видела.
Тако је Ластавица летела изнад великога гра- да и видела богаташе и њихов раскошни живот у лепим кућама, док су сиромаси седели на праговима бедних кућерака. Летела је кроз мрачне уличице и видела бледа лица изгладнеле деце како равнодушно посматрају црну улицу. Испод свода моста два малишана су лежала загрљена, да би им било топлије.
— Како смо гладни — говорили су.
— Забрањено је лежати ту! — довикнуо им је чувар и они су одлутали кроз кишу.
А онда се Ласта вратила и испричала Принцу шта је све видела.
— Ја сам прекривен чистим златом, — рекао је он — мораш га скидати, лист по лист, и носити мојој сиротињи.
Ластавица је скидала лист по лист чистога злата све док Принц није остао сасвим таман и сив.
Лист по лист чистога злата односила је сиротињи н дечја лица постала су руменија.
— Сад имамо хлеба! — узвикивала су деца.
Али је дошао снег, а после њега мраз. Улице су изгледале као да су начињене од сребра, тако су биле светле и блиставе; дуги ледењаци као кристални мачеви висили су са стреха; сви су но-
сили крзнену одећу, а мали дечаци имали су скерлетне капе и клизали се по леду.
Сиротој малој Ласти било је све хладније и хладније, али она није хтела да напусти Принца — сувише га је волела. Кљуцала је мрвице хлеба пред вратима пекаре кад пекар није гледао и покушавала да се загреје лепршајући крилима.
На крају је схватила да ће умрети. Имала је само толико снаге да још једном одлети на Принчево раме.
— Збогом, драги Принче, — једва је изустила.
— Дозволи ми да ти пољубим руку.
— Срећан сам што најзад одлазиш у Египат, мала Ласто, — рече Принц. — Остала си овде предуго. Али, мораш ме пољубити у уста, јер те волим.
— Не одлазим у Египат — одговори Ласта. — Одлазим у Царство Смрти. Смрт је брат Сна, зар не?
Пољубила је Принца у уста и пала мртва крај његових ногу.
У томе моменту проломио се чудан прасак, као да се нешто сломило у статуи. Оловно срце је препукло надвоје. Био је, уистину, жесток мраз.
Рано, сутрадан, градоначелник је шетао тргом у друштву градских већника. Кад су пролазили покрај стуба, погледали су горе на статуу.
— Боже мој, како јадно изгледа Срећни Принц!
— Врло јадно — рекоше градски већници, који су увек одобравали оно што каже градоначелник, и прићоше ближе да боље виде.
— Рубин недостаје на мачу, очи су му испале и више није златан — говорио је градоначелник. — V ствари, мало се разликује од неког споменика просјака.
— Тако је! — сложише се градски већници.
— Ено и мртве птице крај његових ногу — наставио је градоначелник. — Збиља је време да издамо прокламацију да је птицама забрањено да овде умиру — а градски писар је сместа записао
тај предлог.
Ускоро су они скинули статуу Срећног Принца.
— Пошто више није леп, није више ни користан — рекао је професор естетике.
Затим су статуу истопили у ливници, а градоначелник је одржао састанак, да би се одлучило шта да се уради с истопљеним металом.
— Ми, наравно, морамо имати другу статуу на тргу, а то ће бити моја.
— Не, већ моја — рекао је сваки од већника, и они се почеше свађати.
Кад сам последњи пут чуо о њима, они су се још свађали.
Оскар Вајлд
Из књиге: СРЕЋНИ ПРИНЦ И ДРУГЕ БАЈКЕ – Оскар Вајлд, Издавач: Младо поколење, Београд, 1965.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
