U CARA TROJANA KOZJE UŠI – Narodna bajka / Bajke, Proza, Dečja riznica, Tekst
U CARA TROJANA KOZJE UŠI
Bio je jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su uši kozje, pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji išao, nije se natrag vraćao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao šta je video na njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje uši; onda bi ga car Trojan odmah posekao.
Tako dođe red na jednog berberina, ali se ovaj učini bolestan, pa pošalje svoga momka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije majstor došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Trojan sede te ga momak obrije. Momak, brijući cara, opazi da su u njega kozje uši, ali kad ga Trojan zapita šta je u njega video, on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da odsad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je car kazao da ga svagda on brije i pokaže mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne kaže da je u cara video kozje uši.
Od to doba ovaj je momak jednako išao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti. Majstor to opazi, pa ga stane pitati šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima nešto na srcu. ali ne sme nikome kazati, „a da mi je“, veli „da kome god kažem, odmah bi mi odlaknulo.“ Onda mu majstor reče:
— Kaži meni, ja neću nikome kazati; ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži njemu; ako li nećeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zakopaj glavu u nju, pa u tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.
Momak izbere ovo treće: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavuče gdavu i u tri puta rekne:
— U cara Trojana kozje uši! — Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kući.
Kad posle toga prođe neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao sveća. Čobančad, kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas:
— U cara Trojana kozje uši!
To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom čuje kako deca sviraju:
— U cara Trojana kozje uši!
Čuvši to, car Trojan odmah dozove onoga berberskog momka, pa ga zapita:
– More, šta si ti oglasio narodu za mene?
A on se siromah stane pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on ima. Onda car istrgne sablju da ga poseče, a on se prepadne, pa sve po redu iskaže kako se zemlji ispovedao pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i pođe na ono mesto da vidi je li istina; kad tamo, ali još samo jedan prut nađu. Car Trojan zapovedi da se načini svirala od onoga pruta da vidi kako će svirati. Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas:
— U cara Trojana kozje uši!
Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ne može ništa sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA – Narodna bajka / Bajke, Proza, Dečja riznica, Tekst
ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA
Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko.
Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: „Kud se to deva rod s naše jabuke?“ Na to će reći najstariji sin: „Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.“ I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.
Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini.
Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.
Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu.
Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.
Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noću jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti, što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva.
U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku.
Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima.
Paunice više ne dođu na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu.
Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu: „Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica?“ A baba mu stane kazivati: „E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati.“
Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri pa mu reče: „Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati.“
Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“
A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: Šta je, jesu li dolazile? A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale u jezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, da se ubije.
Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“ Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav.
Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti.“ I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: „Jesu li dolazile?“ A sluga mu odgovori: „Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći.“
On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.
Kad treći dano svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi.
Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“
Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav.
Onda reče paunica sluzi: „Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći.“ S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu: „Jesu li dolazile?“
A sluga odgovori: „Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći.“ Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu.
Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dođe u jednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica.
Pustinik mu odgovori: „E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.“
Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku pa pođe kako mu je kazao.
I tako putujući naiđe na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica.
Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje.
Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: „U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvaraj, ne šali se glavom!“ S otim ona otide. Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu?
Pa onda stane otvarati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvarati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: „Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi, daj mi čašu vode!“
Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izađe glas iz bureta: „Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode!“ Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč.
Po treći put iziđe glas iz bureta: „Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode!“ Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.
I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: „Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo.“ Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu.
Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: „Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.“ On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti.
Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: „Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.“ On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti.
Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita: „Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?“ Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje vala da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev.
Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži.
Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: „Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ Konj mu odgovori: „Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.“ Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne.
Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: „Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio.“ On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni.
Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: „Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli.“ S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: „Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?!“ A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti.
U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.“
Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj: „Pomozi bog, bako!“ A ona mu prihvati boga: „Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?“ On joj reče: „Rad bih u tebe služiti.“ Onda mu baba reče: „Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.“
Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: „Daj, baba, glavu.“ Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče: „Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati.“ Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi.
Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekakvu vodu.
Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: „Šta je, pobratime?“ A on joj odgovori: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.“
A ribica mu reče: „Eno je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: Dura, babina kobila!“
Onda on udari ularom po vodi govoreći: „Dura, babina kobila!“ A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.
Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem: „U ribe, kurvo!“ A kobila joj odgovori: „Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u lisice!“
Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj: „Šta je, pobratime?“ A on odgovori: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.“
A lisica mu odgovori: „Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura, babina kobila!“ a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu.
Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: „U lisice, kurvo!“ A ona joj odgovori: „Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u kurjake!“
Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu.
Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj: „Šta je pobratime?“ A on mu reče: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.“ A kurjak mu reče: „Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!“
On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.
Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: „U kurjake, kurvo!“ A kobila joj odgovori: „Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše.“
Onda baba iziđe napolje a carev joj sin reče: „E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.“
Baba mu odgovori: „Sinko, što je pogođeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.“
A on reče babi: „Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.“
Onda ga baba stane odvraćati: „Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takvih krasnih konja!“ Ali on jednako ostane na svome govoreći: „Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno.“
Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu.
Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore.
Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: „Spremaj se što brže.“ I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati.
Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: „Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ A konj mu odgovori: „Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići.“
Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj.
A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: „Ne bojte se, ne treba bežati.“ Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: „Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući.“
A ovaj mu odgovori: „A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.“
Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.
Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
NEMUŠTI JEZIK – Narodna bajka / Bajke, Proza, Dečja riznica, Tekst
NEMUŠTI JEZIK
U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znade šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti.
Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa svih strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre!
Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih.
Zmija mu odgovori: Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car. Onda joj se čoban stane moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: Ne brini se nimalo za ovce; ovcama neće biti ništa; samo hajde što brže.
Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: Kad dođemo u dvor mome ocu, on će tebi davati šta god zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati.
Uto dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Zaboga, sinko, gde si!?“ A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio? Čoban odgovori: „Ništa drugo neću, nego da mi daš nemušti jezik.“
A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti.“ Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa.“ Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: „Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini!“
Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.“ Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.
I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik. Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer, ako kažeš komegod, odmah ćeš umreti.“
Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.“
Čoban, kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s tim blagom.“
Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, i malo pomalo iziđe on najbogatiji čovek ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo.
Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele. Žena ga posluša i uredi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima: Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć.
I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju; kurjaci govore svojim jezikom: Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama? A psi odgovaraju svojim jezikom: Dođite, da bismo se i mi najeli! Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru. A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku, samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: Zaboga, gospodaru, šteta je! A gazda im odgovori: Što rekoh, to da učinite.
Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjima: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili: Hajde brže, što si ostala! A kobila odgovara: E, lasno je tebi, ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe. Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita zašto se nasmejao. On joj odgovori: Nizašto, samo onako.
Al’ ženi ne bude to dosta, nego saleti muža da joj kaže zašto se nasmejao. On se stane braniti: Prođi me se, ženo, bog s tobom, što ti je? Ne znam ni sam.
Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče: Ako ti kažem, ja ću odmah umreti. Ona opet, ni za to ne mareći, jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Uto dođu kući.
Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću, pa kaže ženi: Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem odmah ću umreti. I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu u čelo glave pa plače.
Čovek, opazivši to, reče ženi: Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu. Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas neće ni da gleda, a petao dođe i stane kljuvati u komad. Onda pas reče petlu: Nesrećo nesita, tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!
A petao mu odgovori: Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri.
Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu. Hodi, ženo, da ti kažem. Pa sve batinom po njoj. Eto to je, ženo! Eto, to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
BAŠ ČELIK – Narodna bajka / Bajke, Proza, Dečja riznica, Tekst
BAŠ-ČELIK
Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. „Podajte“ reče „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre.
Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Na jedan put neko progovori „otvorite, carevići, vrata“. Na to veli najstariji sin carev: „Ne otvarajte!“ Srednji reče: „Ne otvarajte nipošto.“ Ali najmlađi reče: „Ja ću da otvorim vrata“ pa skoči i vrata otvori.
Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: „Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam.“ Veli najstariji brat: „Ja je ne dam. Kako ću je dati, kad ne znam šta si i od kuda si noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode.“ Srednji veli: „Ja ne dam sestre noćas da se vodi.“
Ali najmlađi veli: „Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?“ pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: „Neka ti je sretna i čestita!“
Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha, seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan. Kako svane, oni odmah stanu gledati, da l’ ima kakoga god traga, kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa.
Druge noći u isto vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: „Otvor’, carevići, vrata.“ Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: „Dajte đevojku srednju sestru, mi smo došli da je prosimo.“ Veli najstariji brat: „Ja je ne dam.“ Srednji veli: „Ja ne dam sestre naše.“
Ali najmlađi veli: „Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?“ pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: „Na, neka vam je sretna i čestita!“
I ona sila s đevojkom otide. Sjutra dan kako svane, otidu braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l’ se štogođ znati može, kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati kao da nije ni dolazila.
Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: „Otvori vrata!“ Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: „Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru.“ Stariji i srednji brat poviču: „Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati, kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju.“
Na to reče brat najmlađi: „Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo.“ Pa đevojku za ruku, govoreći: „Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!“ a ona sila onog časa otide s velikom hukom.
Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinu što se učini s njihovijem sestrama. Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedan put među sobom razgovarati: „Mili Bože, da čuda velikoga? šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa, kud odoše i za koga se udadoše. Najposlije jedan drugome reče: „Da idemo sestre naše potražiti.“ I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje.
Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uvati, oni se dogovore da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom jezeru pa tu konak učine i sedu večerati. Kad počnu lijegati da spavaju, onda reče najstariji brat: „Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati.“ Tako oni dva mlađi brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati.
Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane, kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag. U tom svane; ali braća jošte spavaju, ništa nijesu znali šta je najstariji brat učinio. On ih probudi a ne kaže im ništa, otale se podignu i stanu putovati dalje.
Kad se mrak počne približavati, stanu oni jednako govoriti da treba đegođ blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali večeraju, potom počnu da legnu spavati. Tada veli onaj srednji brat: „Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu.“ Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu.
Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti! aždaha sa dvije glave, pa juriš, da ih sva tri proždere; ali on skoči i povadi nož, dočeka aždahu i odsiječe joj glave obadvije; potom odsiječe uši i sebi ih u džep ostavi, a ostalo baci u jezero. No braća za to ništa ne znaju, jer oba spavaše do bijele zore.
Kad se svane, onda srednji brat poviče: „Ustajte, braćo! svanulo se“ a oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne mogoše.
Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, „jer“ vele „može biti, ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti“ pa tako tu i ostanu. Nalože vatru veliku, večeraju i spreme se da legnu spavati. Onda najmlađi brat reče: „Spavajte vas dvoje, noćas ću ja stražu čuvati“, te takoj ono dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše: prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al’ eto se pomoli aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere.
No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a trupinu baci u jezero. Dok je on to činio, vatra se od onog velikog pljuska ugasila sa svijem. Onda on ne imajući čim vatru zažeći a braću ne hoteći buditi, pođe malo u pustinju, ne bi l’ štogođ viđeti mogao, ali nigdje ništa.
Najposlije popne se na jedno drvo visoko, pa kad izađe u vrh drveta, pogleda na sve strane ne bi l’ štogođ viđeti mogao; gledajući tako dugo opazi vatru da se sjaji, pa mu se učini to blizu, skine se sa drveta, pa pođe da vatru donese i kod braće naloži. Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad na jedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoeka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane vatre, a na vatri stoji jedna oranija velika puna isječenijeh ljudi.
Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: „Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno.“ Oni ga dobro dočekaju i reku mu: „Bog ti pomogao, kad si nam drug.“ On odgovori: „Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati.“ „He“ vele „kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?“ Odgovori carević: „Hoću, štogođ vi radite, to ću i ja raditi.“ „E vala, dobro kad je tako, sjedi“ pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti.
S njima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: „Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti.“ Otale pođu svi devet i carević deseti. „Hajde“ vele mu „ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi ranimo već ima tome više godina.“
Kad se blizu grada primaknu, onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: „hajde“ vele „ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži: kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.“ On se popenje pa onda reče njima: „Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti.“
Jedan se od divova ispenje, uvati za vrh od jele i preturi je u grad a vrh joj zadrži kod sebe. Kad se on tako namjesti, onda carev sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsječe glavu, a div pane u grad unutra, onda on reče: „E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spuštim.“
Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto! Sam u sebi pomisli: baš su to sve divovi izkorijenili i ponijeli! pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu.
Kad tamo al’ ima šta i viđeti! soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikoga do jedne đevojke, a ta đevojka leži na jednom krevetu pa spava. Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kaka je vrlo lijepa.
U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu pa se izdigne i u jedan put đevojku u čelo među oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da Bog da da se ovaj moj nožić neda nikom izvaditi bez moje ruke,“ pa onda pohita da se natrag vrati.
Pređe preko bedema, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju; kad dođe u pećinu đe su divovi bili, uzme vatre pa potrči i dođe braći đe ih još zastane da spavaju.
On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.
U tome je gradu življeo jedan silan car koji je svakoga jutra išetao u grad i tužno suze proljevao, što mu narod u gradu od divova strada i pojeden bi, pa se sve bojao da mu i ćerka jednom ne bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad na jedan put vidi neke jele onako čitave iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže, ima čudo i viđeti: devet divova baš onijeh krvnika gradskijeh a njima svijema glave posječene.
Kad car to vidi, jako se obraduje, a svijet se skupi i Boga stane moliti za zdravlje onoga koji ih je posjekao. U isto vrijeme dođoše i sluge iz dvora carskoga i jave caru, kako je šćela zmija da njegovu ćerku ujede. Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.
Onda car učini zapovijest na sve strane po njegovom carstvu i oglasi: ko je divove pobio i zmiju pribo, neka dođe da ga car obdari velikijem darom i da mu šćerku za ženu dade; to se oglasi po cijelome carstvu njegovom i car zapovjedi, da se glavne mehane po velikim drumovima postave, pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao, ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari.
To se tako po carevoj zapovjesti i učini, mehane postave na glavne drumove i svakog putnika pitali bi i za to kazivali mu. Poslije nekog vremena ovi trojica carski sinovi tražeći sestre svoje dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se faliti, šta je on junaštva počinio, pa onda zapita njih: a jeste li i vi štogođ učinili do sad?
Onda otpočne najstariji brat govoriti: „Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave“, pa izvadivši i na sto ih baci.
Kad to ču onaj srednji brat, i on reče: „Ja sam kad sam čuvao stražu na drugom konaku posjekao aždahu od dvije glave: ako se ne vjerujete, evo uveta od obje glave“, pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: „Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?“
Onda najmlađi otpoče da kaziva: „I ja sam nešto malo učinio kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablju i glave joj sve tri odsiječem: ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe.“
Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: „U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarajući po planini nađem u jednoj pećini devet divova“, i tako im sve po redu kaže što je učinio, i svi se tome čudu začudiše. Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu.
Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađega carevića: „Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od smrti sačuvao?“ „Jesam, čestiti care.“ odgovori najmlađi carević. Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.
Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo. Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.
Jednom car pođe u lov, a njemu kaže: „Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš“ veli „da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer“ veli „ako to učiniš, zlo ćeš proći.“
Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće; ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam sobe, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: „Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!“ pa i tu sobu otvori, kad uđe unutra, ima šta i viđeti!
U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio, da se nije mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dovati.
Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: „Odi unutra kod mene, zaklinjem te Bogom živijem.“ Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: „Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj za cijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život.“
Carević se promisli: šta ima bolje nego da dobijem dva života, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije. Onda ga carev sin pita, kako se ti zoveš, bogati; po imenu?“ Ovaj odgovori: „Ja se zovem Baš Čelik.“ Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti. „Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti pokloniti i drugi život.“
Carević pomisli: „Sad dva života da mi pokloni, a treći imam, to je čudo veliko,“ pa uzme maštravu te mu dade; a ovaj popije. Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš Čelik reče: „O junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i treći život. Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi.“
Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš Čelika držalo. A Baš Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako na jedanput iščezne iz očiju.
Sad da vidiš čuda; prepane se carev sin od cara! u tom kad car dođe iz lova, kaže mu zet njegov sve po redu, car se većma u brigu dade, pa mu reče: „Za što tako učini? jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu?“ Carević mu odgovori: „Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš Čelika tražim i da povratim moju ženu.“ Oni car ga stane od toga odvraćati: „Nemoj“ veli „da ideš ni pošto! ti ne znaš ko je Baš Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš Čelika uvatio, nego ostani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga.“
Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš Čelika. Putujući ovako zadugo dođe u jednu varoš, kako uđe gleda tamo amo, dok na jedan put poviče jedna đevojka s čardaka: „E careviću, odjaš, konja pa odi u avliju.“
Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lice se ljube, a sestra njemu govori: „Hajde, brate, sa mnom na čardak.“ Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati sestru svoju, ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: „Ja sam se“ veli „udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe.
Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije. Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista! Kako uđe, odmah zove svoju ženu: „Ženo“ veli „ovdje čoečja kost miriše, koji imade? kazuj odmah.“
Ona mu reče: „Nema nikoga.“ a on veli: „To ne može biti.“ Onda mu žena odgovori: „Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe?“
A zmajski car odgovori: „Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bi ništa.“ Onda ona veli: „Došao je moj najmlađi brat a tvoj šurak.“ Kad car čuje, on poviče: „Dajte ga.“ Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: „Dobro došao, šurače.“ „Bolje tebe našao, zete!“ „Gdje si?“ „Evo me.“ Pa mu priča od kraja do konca.
Onda mu car reče zmajski: „Ta kud ideš, Boga ti, prekojuče Baš Čelik prođe i pronese tvoju ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti, prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući.“
No carević nije htio nikako da ga sluša, nego sjutra dan naumio da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga da u ruke, i ovako mu reče: „Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć.“
Carević uzme pero te pođe. Putujući opet po svijetu dođe u drugu veliku varoš i idući kroz varoš poviče opet jedna đevojka sa čardaka: „E ti, careviću, odjaši konja pa hodi u avliju.“ Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.
Pošto sestra odvede konja u jarove a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: „Za koga si se“ veli „udala?“ a ona mu odgovori: „Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će do veče doći; nego da te dobro đegođ sakrijem, jer on braći mojoj preti.“ Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe al’ eto ti cara sokolovskog! Kako doleće, sva se kula zaljulja od velike sile.
Odmah mu postave večeru, no on kako dođe, progovori svojoj ženi: „Ovđe ima čovečja kost.“ Žena govori: „Nema, čoeče“, pa po dugom razgovoru ona mu veli: „Bi li ti mojoj braći štogođ, kad bi koji došao?“ Car veli: „Ja bi najstarijeg i srednjeg mnogo mučio, a najmlađem ne bi ništa.“ Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube.
„Dobro došao, šurače.“ veli sokolovski car. „Bolje tebe našao, zete!“ odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori, da traži Baš Čelika, i sve mu redom priča.
Ali car ga stane sjetovati: „Nemoj“ veli „dalje da ideš, ja ću ti za Baš Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo! a ti da njemu jedan nešto učiniš! Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš.“
Ali carev sin veli: „Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš Čelika da tražim“, a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam još tri života! Kad sokolovski car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu ga dade govoreći: „Na ti“ veli „to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda doći s mojom silom u pomoć.“ Onda carević uzme perce pa pođe tražiti Baš Čelika.
Putujući tako za dugo po svijetu dođe u treću varoš, kako uđe u varoš, al’ eto ti đevojke pa poviče sa čardaka: „Odjaši konja pa hodi u avliju.“ Carević svrata konja pa upravo u avliju, kad tamo al’ evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: „Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?“ Ona mu odgovori: „Moj je čoek car orlujski za njega sam se udala.“
Kad car dođe u veče kući, žena ga dočeka a on ni reči, nego veli: „Ko je ovdje u dvor od ljudi došao, kazuj odmah!“ Ona mu odgovori: „Nije niko“, pa počnu večerati. Onda mu žena veli: „Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da odkud dođu?“ Car joj reče: „Ja bi najstarijeg ti i srednjeg brata ubio, a najmlađeg ne bi; njemu bi i u pomoć svakad pritekao, kad bi mogao.“
Onda ona caru kaže: „Evo onaj moj najmlađi brat a tvoj šurak došao da me vidi.“ Onda car zapovjedi da ga predanj dovedu, dočeka ga na noge pa se šnjime poljubi i reče mu: „Dobro došao, šuro!“ A taj njemu odgovori: „Bolje tebe našao, zete!“ Pa odmah sjednu večerati.
Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carević kaže da ide Baš Čelika da traži. Kad to začu car orlujski, stane ga odvraćati govoreći mu: „Prođi se ti, šuro, toga đavoljeg vraga, i ne idi tijem putem, nego ostani ovdje kod mene, bićeš svega zadovoljan.“ Ali carev sin to ne sluša, nego sjutra dan kako svane opremi se i pođe dalje tražiti Baš Čelika.
Onda car orlujski kad vidi da ga odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa ga dade šuri, „na“ veli „šuro, kad ti bude nevolja, ti ukreši vatru pa ga zapali, ja ću ti onda s mojijem orlovima odmah u pomoć doći.“ Carević uzme perce i pođe tražiti Baš Čelika.
Putujući po svijetu od grada do grada tako sve dalje i dalje najposlije nađe svoju ženu u jednoj pećini. Žena kako ga vidi, začudi se pa mu reče: „Za Boga, čojče, od kud ti ovdje?“ A on joj sve po istini kaže, i veli: „Bježi, ženo, da bježimo!“ No ona mu na to odgovori: „Kud ćeš, kad će nas Baš Čelik stići odmah, pa će“ veli „tebe pogubiti a mene vratiti.
Carević znajući da ima još „tri vjekova da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine. No kad oni počnu bjegati, Baš Čelik to dozna pa brže potrči i carevića stigne pa poviče: „E careviću, zar ti ukrade ženu“, pa mu ženu otme i kaže: „Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao, da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti.“
Pošto to reče Baš Čelik, odvede ženu sa sobom, a carević opet ostane sam ne znajući što će. Najposlije se riješi da na novo ide za ženu svoju. Kad dođe blizu one pećine, uluči priliku kad Baš Čelik bude otišao, pa ženu opet povede sa sobom da bježe.
No Baš Čelik odmah to dozna, pa potrči i carevića stigne pa povadi strijelu i poviče: „Voliš li“ veli „da te ustrijelim ili da te sabljom posiječem?“ Carević stane se moliti, i Baš Čelik mu reče: „Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vrataš, jer neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.“
Pošto to reče, uzme ženu pa je odvede, a carević opet ostane sam misleći sve jednako, kako bi ženu svoju izbavio. Najposlije sam sebi kaže: „A što bi se Baš-Čelika bojao, kad još imam dva života, jedan što mi je on poklonio, a jedan moj?“ pa zaključi da se sjutra ženi povrati, kad Baš Čelika nije bilo kod nje: „Hajde“ veli „da idemo bježati.“ Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš Čelik brzo ih stigne pa poviče: „Čekaj, ja ti više ne praštam!“
Carević se prepane i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš Čelik reče mu: „Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka? eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je Bog dao da izgubiš.“
Carević videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući, no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš Čeliku oteo, dok mu na jedanput padne na um, što su mu zetovi kazali, kad mu je svaki od njih po jedno perce dao. Onda reče sam sebi: „Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu,“ pa se odmah digne i opet se vrati onoj pećini, đe Baš Čelik držaše ženu njegovu, i kad iz daleka vidi da Baš Čelik nekud ode, javi se ženi, a ona se začudi i prepane pa mu reče: „Boga ti, zar ti je tako omrznulo življeti, te si se vratio po mene!“
No on joj kaže za zetove kako su mu dali svaki po jedno perce, pa kako ćedu mu doći u pomoć, ako mu bude do nevolje, „pa za to sam“ veli „još jedared došao po tebe; hajde odmah da bježimo“ i tako i učine i počnu bježati, ali Baš Čelik to odmah dozna pa iz daleka poviče: „Stani, careviću, nijesi utekao!“
A carević kad vidi Baš Čelika, povadi ona sva tri pera i kresivo, pa stane kresati dok malo vatru prižeže pa zapali sva tri pera, ali dok je zapalio Baš Čelik ga stigne, potegne sablju i carevića na dvije pole rasječe. U isti čas eto ti čuda!
Doleti car zmajski sa svojijem zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski s orlovima, pa se s Baš Čelikom strašno pobiju i mnogo se krvi prolije, ali Baš Čelik opet ugrabi ženu i uteče.
Onda tri cara stanu svoga mrtva šura gledati i zaključe da mu život povrate, pa onda zapitaju najbrža tri zmaja koji može najbrže s Jordana vode donijeti. Jedan veli: „Ja mogu za po sahata;“ drugi veli: „Ja mogu za jedan četvrt sahata;“ treći veli: „Ja mogu za devet trenutaka.“
Onda carevi poviču ovome: „A sad ti, zmaje, brže pohitaj“, ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana. Carevi uzmu vodu, pospu vodom po onijem ranama, kud je carević rasječen bio, kad pospu, rane se sastave, i carević skoči na noge te oživi. Onda ga carevi sjetuju: „Idi sad kući, kad si se smrti izbavio.“
Carević njima veli da će jošt jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koj način ukrasti. Carevi, zetovi njegovi, vele mu: „Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga od Boga. Ali carević neće za to da čuje. Onda mu carevi reku: „E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš Čelika, đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo.“ Onda carević ode krišom i dođe ženi, pa je nauči da kuša Baš Čelika đe mu je junaštvo, pa se vrati natrag.
Kad Baš Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: „Boga ti, đe je to tvoje junaštvo?“ Baš Čelik joj reče: „Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj.“ Onda se žena stane moliti spram sablje Bogu. Baš Čelik kad to vidi, udari u smjeh pa reče: „O luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli“ a ona se onda okrene Bogu moliti spram strijele, a Baš Čelik joj reče: „O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš, đe je moje junaštvo! ja bi rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči.“ a ona se počne kleti da je niko ne uči, jer i nema ko.
Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš Čelika, đe mu je junaštvo, a čoek joj odgovori: „Kušaj ga opet“ pa ode. Kad Baš Čelik dođe, žena ga stane opet pitati, đe mu je junaštvo. Onda joj Baš Čelik odgovori: „Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem, đe je moje junaštvo,“ pa onda stane kazivati: „Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica neda lako uhvatiti: ona se može pretvorši u razne načine.“
Sjutra dan kad Baš Čelik ode, carević opet dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević otide upravo zetovima, a oni ga jedva dočekaju da čuju, đe je Baš Čelikovo junaštvo, pa se odmah dignu i sa carevićem otidu. Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo u sred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom! Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate.
Onda carevi zapovede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace, kako tica izgori Baš Čelik pogine.
Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući.
Srpska narodna bajka
Iz knjige: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLJI – Narodna bajka / Bajke, Dečja riznica, Proza, Tekst bajke
ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLJI
Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže-bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu.
Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.
Mlađa dva brata reknu najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi.
Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i počne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: „Baš ovđe me nešto ujede.“ Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: „Opet me nešto ovđe ujede.“
Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra.
Potom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposle ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposle uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala.
Sve ovo obišavši i viđevši, vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče napolje i baci na zemlju, a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Potom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, pa onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni.
Braća njegova, zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.
Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa, da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak.
Kad dozna da mu se i srednji brat ženi, a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti.
Napošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke.
Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.
Narodna bajka
Iz knjige: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik. Jedan je od najpoznatijih pisaca bajki.
„Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.“ — izjavio je Andersen.
Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
MALA SIRENA – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Dečja riznica, Tekst
MALA SIRENA
Daleko, vrlo daleko na pučini okeana, morska voda je plava kao krunica najsvežijih različaka i jasna kao najčistiji kristal. Ali je ona takođe vrlo duboka; nijedno sidro ne može da joj dopre do dna; da bi se došlo na površinu, trebalo bi da se naređaju jedan iznad drugog zvonici mnogih katedrala. Sasvim na dnu živi morski narod.
Nemojte misliti da je tamo jedino sivi pesak; tamo raste bilje, najčudnovatije rastinje s granama i lišćem tako finim da se pri najmanjem talasanju vode pokreće i miče kao da je živo. Ribe, velike i male, promiču ili se odmaraju između podzemnog šiblja, kao ptice na zemlji između drveća.
Na najdubljem mestu nalazi se dvor morskog kralja. Zidovi su od korala, a veliki duguljasti prozori od najprozračnijeg ćilibara. Krov je od najlepših školjki koje se otvaraju i zatvaraju prema struji; u svakoj se nalazi po jedno zrno bisera, a svako vredi koliko ceo nakit neke kraljice.
Od pre više godina kralj mora ostao je udovac. Njegova stara majka upravljala je dvorom. To je bila mudra žena, ali gorda zbog svoga visokog roda; nosila je na repu dvanaest sedefastih školjki; dame najvišeg roda imale su pravo da nose svega šest.
Ali, napominjemo još jednom, izuzev ove neznatne mane, ona je imala fine osobine. Negovala je vrlo brižljivo svojih šest unuka, morskih princeza; sve su one bile vrlo lepa deca, ali je najmlađa bila najzanosnija. Imale su kožu nežnu i providnu kao ružin list, oči plave i duboke kao planinska jezera; ali, kao ceo njihov rod, nisu imale noge; njihova tela završavala su se ribljim repom.
Preko celog dana igrale su se u dvoru, jurile po velikim dvoranama, gde su čudnovate životinje u obliku cveća bile užljebljene po zidovima. Otvarale su velike prozore od ćilibara i tada, kao kod nas leptiri, okupljale bi se ribe, koje su se umiljavale i jele iz ruku malih princeza.
Pred zamkom se nalazio veliki vrt zasađen drvećem koje je imalo crveno i zatvoreno plavo cveće s plodovima koji su se sijali kao zlato; granje, lišće, cveće i plodovi — sve se njihalo u neprestanom pokretu, svetlucajući najdivnijim bojama. Tlo je bilo od izvanredno finog peska, plavog kao sumporni plamen. Uostalom, sve je bilo osvetljeno jedinstvenom plavičastom svetlošću, kao da se nalazite na vrhovima planine, a ne na dnu mora.
Kad površinu okeana ne bi talasao vetar, moglo je da se vidi sunce; ono je ličilo na veliki purpuran cvet velelepnog sjaja.
U ovom vrtu, svaka od malih princeza imala je svoj vrtić koji je mogla da gaji i udešava po svojoj volji. Jedna je tu pravila leje u obliku riba, druga je svom parku davala oblike male sirene; najmlađa je načinila svoj vrtić sasvim okrugao, kako bi ličio na sunce, i u njemu je gajila samo cveće purpurno kao sunce na zapadu.
To je bilo jedno neobično dete, uvek zamišljeno i ćutljivo. Jednoga dana, kada je neka divna lađa potonula na dno okeana, pusti ona svoje sestre da podele sav nakit i druge divne predmete koji su se u njoj nalazili; ona uze za sebe samo jedan buket ruža, koje su je podsećale na sunce, i jednu veoma lepu, divno izvajanu statuu od beloga mermera, koja je predstavljala jedno mlado, ljupko dete.
Ona je postavi u svoju bašticu i pored nje posadi jedan ružičast bokor koji je ličio na vrbu, i koji je, šireći se iznad statue, davao njoj sa odbleskom plavičastog peska ljubičastu boju.
Za malu princezu bila je najveća radost kada je slušala o ljudima koji su živeli iznad voda. Ona se svojoj baki toliko umiljavala da joj je ova pričala sve što je znala o ljudima i životinjama, o svemu što se dešavalo na brodovima i u gradovima.
Naročito mnogo ju je iznenađivalo što je cveće na zemlji širilo mirise, dok ono u moru uopšte nije mirisalo; što su šume tamo bile zelene i što ribe koje stanuju na drveću pevaju tako divno. Stara baka je govorila „ribe“ umesto ptice, jer male priceze, koje nikada nisu videle ptice, nisu mogle ni da ih zamisle.
— Kad napunite petnaestu godinu — govorila je baka — dobićete dozvolu da se popnete na površinu talasa, da se pri mesečini odmarate na stenju i da gledate velike brodove ljudi. Tada ćete videti šume i gradove.
Najstarija princeza punila je petnaestu godinu; kako je između njih bilo po godinu dana razlike, najmlađa je imala da čeka još pet godina da bi izašla na površinu mora i gledala šta rade ljudi. Ali druge joj obećaše da će joj pričati o onome što najlepše budu videle prvoga dana svoga izlaska. Uostalom sve su one bile radoznale da upoznaju način života ljudskih bića; činilo im se da im baka o tome nije dovoljno pričala.
Ali najviše je želela da sve to sazna ona najmlađa, ona koja je najmanje govorila i koja je tako često bila zauzeta svojim mislima. Vrlo često provodila je ona noći kraj otvorenog prozora, trudeći se da pogledom prodre kroz vodene mase u kojima su se igrale ribe. Nazirala je mesec i zvezde, koje su joj izgledale prilično blede, ali veće nego što ih mi vidimo.
S vremena na vreme promicalo je nešto slično crnim oblacima; ona je znala da je to bio ili kakav kit ili neki veliki brod pun ljudi, koji svakako nisu ni slutili da postoji ova zlatna sirena koja je pred njima pružala svoje bele ručice i koja je tako žarko želela da je oni odvedu.
Dođe dan kada je najstarija sestra napunila petnaest godina. Ona se vinu na površinu mora. Kada se vratila, imala je mnogo da im priča.
Najviše joj se dopadalo da se odmara na jednom peščanom sprudu na mesečini i pri mirnom moru, da posmatra bleštave svetlosti jedne velike varoši i da sluša brujanje grada, večernje pesme, muziku balova i najzad zvona koja u ponoć odjekuju sa mnogobrojnih tornjeva. Kako je ona želela da se približi i da sve to sluša izbliza.
Najmlađa princeza je samo mislila na te zvuke o kojima je govorila njena sestra, a uveče je prisluškivala kraj otvorenog prozora, pa joj se činilo da katkad čuje odjek udaljenih zvona velikoga grada.
Iduće godine dođe red na mlađu da ide u svet; ona izroni na površinu baš u času kad je sunce zalazilo, i taj je, prizor rekla je kada se vratila, bio najlepši od svega što je videla. Celo nebo je bilo kao neko zlatno kube sa purpurnim i ljubičastim zavesama (to su bili oblaci); sa strane jedna duga bela koprena i jedno jato roda koje su letele iznad talasa.
Sunce je stalno silazilo i izgledalo je da se spustilo na površinu mora; mlada princeza poče da pliva, nadajući se da će dopreti do toga izvora svetlosti; ali ona vide kako i sunce tone ispod talasa i kako se malo pomalo gase ružičasti odsjaji koji su iza njega ostali u vazduhu nad vodom.
Još jedna godina proteče, pa i treća sestra napusti dvor. Ona je od svih bila najsmelija i usudila se da uđe u jednu široku reku koja se ulivala u more. Videla je divne zelene brežuljke okružene izvanrednim šumama i zamkovima s kulama i osmatračnicama; svuda se razlegala prijatna pesma ptica. Bilo je usred leta. U jednom malom zatonu grupa dece kupala se u vodi šaleći se i zadirkujući se.
Ona se približi i htede da uzme učešća u njihovoj igri; ali deca se prepadoše i pobegoše, a neka mala crna životinja se pojavi i poče besno da laje: to je bio pas, Ona nikada ranije vije videla sličnu životinju, pa uplašena njenim lajanjem, vrati se u more. Ali nikada nije zaboravila izgled zelenih brežuljaka, divnih šuma i ljupkih malih bića koje je videla kako plivaju, iako nisu imala riblje repove.
Četvrta sestra nije bila tako smela; ona ostade na površini mora:
— Odavde se, uostalom — reče ona — vide najlepši prizori. Ispred mene ogromno prostranstvo, milioni penušavih talasa, gore nebo kao kakvo beskrajno stakleno zvono; u daljini brodovi koji se ljuljuškaju na talasima kao kakvi veliki galebovi, lepi delfini što se veselo zabavljaju, a snažni kitovi bacaju čitave vodoskoke koji padaju kao divni vodopadi.
Dođe red na petu sestru. Dan njenoga rođenja padao je u zimu; ona izlazeći iz talasa ugleda prizor koji druge nisu videle kada su prvi put izišle iz vode. More je bilo sve zeleno; na sve strane su plovile planine od leda koje su bile veće od tornjeva; čas su imale sjaj sedefa, i bisera, a čas su opet blistale kao dijamanti; oblici su im bili vrlo čudni.
Princeza sede na vrh jednog ogromnog komada leda; njene duge kose su se lepršale na vetru dok je posmatrala okean svojim krupnim začuđenim očima. Prođe nekoliko brodova; mornari opaziše ovo čudno stvorenje, ali, preplašivši se, uzeše drugi pravac i udaljiše se pod punim jedrima.
Predveče se nebo prevuče gustim oblacima; sevale su munje i grmelo je. More je izgledalo crno kao da je od mastila; talasi su besno bacali jedan na drugi ledene bregove, koji su, obasjani svetlošću munja, bleštali kao alem-kamen. Mornari na brodovima pripisivali su ovu buru pojavi mlade devojke; bili su potišteni i preplašeni, Međutim, princeza se mirno odmarala na svom ledenom sedištu i divila se plavičastim vijugama groma koji je s treskom padao u uzburkane talase.
To ju je, reče ona sestrama, najviše iznenadilo. Za izvesno vreme mislila je samo na taj veličanstveni prizor; ali kako je ona sada, isto kao i prve četiri sestre, imala dopuštenje da izlazi iz vode kadgod hoće, postade, baš kao i druge, ravnodušna prema izgledu prirode, pa i prema onome što je u njoj bilo najlepše; posle višenedeljnog lutanja iz jednog predela u drugi, one bi osetile tugu i vraćale bi se u kraljevski dvor svoga oca govoreći da je on lepši od svega onoga što su videle gore.
Ponekad bi se pet sestara, uhvativši se za ruke, zajedno popele na površinu talasa, pa bi se ljupko ljuljuškale na njima. Kad bi se približila bura ili kad su predviđale da će se koja lađa utopiti, one su plivale prema jedrima koja su primećivale, pa su svojim tako divnim, tako slatkim i tako umilnim glasom da im nijedan ljudski nije ravan, pevale i pričale kako je lepo na dnu mora i kako mornari ne treba da se boje da tamo siđu.
Ali, usred rike vetrova pomorci nisu čuli te pesme, a takođe nisu videli ni čudesa sirenskog dvora; jer kada bi ih talasi progutali, oni bi bez života stigli na dno mora.
Kad god bi tako pet princeza zajedno odlazilo iz dvora, najmlađa, koja je ostajala sasvim sama, pratila bi ih pogledom sve dok je mogla da ih nazre. Kako je želela da i ona dobije dozvolu da ih prati! Ona je zbog toga bila vrlo tužna; ali kako sirene ne mogu da ublaže tugu suzama, ona je zbog toga još više patila:
— O, kada bih već imala petnaest godina! — govorila je. — Unapred osećam da ću mnogo voleti gornji svet i bića koja u njemu žive.
Najzad ona napuni petnaest godina.
— Došao je trenutak — reče joj baka. — Ti si punoletna. Hodi da te udesim, kao i tvoje sestre! I ona stavi na njene duge kose krunu od belih perunika, čiji je svaki listić bio veliki biser. Na riblji rep, kojim se završavalo telo, baka stavi nisku od osam ćilibarskih školjki, da bi naznačila visoko poreklo princeze.
— Ali to mi smeta i zadaje mi bol — reče mala sirena.
— Ako hoćemo da budemo cenjeni — odgovori baka — treba da umemo i da trpimo.
Oh, kako bi mala sirena volela da se oslobodi svih ovih ukrasa i daleko baci svoju tešku krunu, da bi je zamenila crvenim cvećem iz svoga vrta! Ali ona nije bila neposlušna devojčica.
— Doviđenja! — reče ona; pa vinuvši se kroz talase, pope se dražesno i lako i ispliva na površinu među talasiće kao kakav vazdušni mehur.
Sunce je zalazilo kad je izronila glavu iz vode; ali oblaci su još svetleli kao teške zavese od crvene kadife izvezene zlatom; cela atmosfera je bila purpurna, zvezda večernjača je svetlucala u daljini, vazduh je bio svež i prijatan, a more potpuno mirno.
Nedaleko od nje plovio je jedan veliki brod sa tri jarbola; samo je jedno jedro bilo razapeto i brod se ljuljuškao na talasima krećući se lagano; nije duvao ni najmanji povetarac. Svuda oko brodskih konopaca i jedara užurbano su prolazili mornari. Vešali su stotine svetiljki u boji, koje su se uveče palile; jarboli su bili okićeni zastavama svih naroda. Čula se muzika, prećena veselim pesmama.
Mala sirena otpliva prema brodu i svaki put kad bi je talas uzdigao, ona bi kroz prozorčić videla jedan skup ljudi, odevenih u zlato i svilu. Najlepši od svih bio je jedan mlad princ sa krupnim crnim očima; bilo mu je šesnaest godina: proslavljao se njegov rođendan; otud cela ova svečanost. Na palubi, mornari počeše da igraju, a kada se i princ popeo, ispaljeno je u vazduh stotinu metaka, sa toliko praska i treska da mala sirena uplašena zaroni ispod vode.
Ali ona uskoro ponovo ispruži glavu i učini joj se da vidi kako sve zvezde s neba polako kao neka kiša padaju na more. Uskoro odjeknu novi tresak: to je bio vatromet. Videla su se velika sunca kako daleko bacaju mlazeve svetlosti, zatim vatrene ribe koje se izvijaju u vazduhu. Sve te blistave svetlosti ogledale su se u moru koje je bilo mirno i ravno kao ogledalo; brod je bio tako osvetljen da se na njemu raspoznavao svaki konop, a naročito, svaka osoba.
Oh, kako je mladi princ bio lep! Kako se zahvaljivao za svečanost koja je priređena u njegovu čast! Kako je njegov osmeh bio sladak i zavodljiv dok je slušao lepu muziku koja se razlegala usred ove veličanstvene noći!
Prolazili su časovi; mala sirena nije mogla da odvoji oči ni od lađe ni od princa. Sa dna mora dopre neki mukli i nejasni šum; talasi počeše da se komešaju, što je bilo veliko zadovoljstvo za jednu morsku princezu koja je pustila da je oni nose, i ona je ponovo mogla da baci pogled u kabinu u kojoj se odmarao princ.
Lađa se krenu; jedra su se nadimala jedna za drugim, talasi su postajali sve veći. Veliki oblaci u daljini sakupljali su se, a s vremena na vreme sevnula je i pokoja munja. Približavala se strašna bura.
Mornari se požuriše da skupe jedra; ali lađa, gonjena vetrom, ipak je išla vratolomnom brzinom kroz razbesnele valove. Talasi su se uzdizali kao crne planine, viši od jarbola, preteći da svakoga časa progutaju lađu; ona se izdizala kao labud i propinjala se na vrhu talasa visokog kao kakva kula.
Mala sirena, koja nije znala u kakvoj se opasnosti lađa nalazila, bila je sva srećna što može ovako da se ljulja; ali su mornari bili tužni i mračni. Debele daske broda počeše da pucaju i da se krive pod udarcima ogromnih valova; veliki jarbol se slomio kao obična trska; brod se iskrivio u stranu; lavina vode navali i razbi sve na šta naiđe.
Sada mala princeza uvide nesreću koja je očekivala sirote mornare; i ona sama morala je da obrati pažnju na daske i olupine koje su plovile oko nje. U jednom trenutku se tako zamračilo da ona više ništa oko sebe nije razlikovala; ali jedna munja sevnu i osvetli pučinu. Ona upre pogled na lađu da bi videla šta se dešava s mladim princom. Baš ga je odvlačio jedan talas; a brod, prepukao po sredini, tonuo je.
Mala sirena jako se obradovala tome, misleći da će princ sada sići na dno mora i da će tako od sada uvek biti s njom; ali se odjednom seti da ljudi ne mogu da žive pod vodom, i da su oni koji su stizali do dvora njenoga oca uvek bili mrtvi.
— Ne, on neće umreti! — reče ona za sebe — Ja ću ga spasti. Pa bacivši se među ostatke potonulog broda, ne pomišljajući da bi mogla da povredi svoje tako nežno telo, ona zapliva i zaroni dok nije došla do princa, koji se borio s talasima, ali je već bio na ivici snage. Pravio je još samo nemoćne pokrete: njegove lepe oči već su se zatvarale; bez pomoći male sirene on bi potonuo.
On se onesvestio; ali mu je ona držala glavu iznad vode i pustila je da je nose talasi koje je vetar terao prema obali.
Ujutru bura prestade; sunce se diže sa puno sjaja iz vode koju oboji najlepšim ružičastim bojama. Svetlost kao da je oživela obraze mladoga princa; ali njegovi kapci su još ostali zatvoreni. Sirena rasu svoje duge okvašene vlasi koje mu pokriše lice. Činilo joj se da mnogo liči na mramornu statuu iz njene bašte. Žarko je želela da se on povrati u život. ko
Primetila je tada da je kopno blizu; u daljini su se uzdizale visoke planine, čiji su se vrhovi, pokriveni snegom izdvajali iznad azurnoga horizonta. Divne šume su se spuštale do same obale. Tu se videla i neka velika građevina, a pored nje jedna kapela. Unaokolo je bio veliki vrt zasađen pomorandžama, limunima i palmama. More je tu bilo načinilo dubok, potpuno miran zaliv.
Mala princeza se uputi tamo i blago spusti princa na fini beli pesak, stavljajući mu ispod glave busen morske trave.
Utom odjeknuše zvona sa kapele. Jedna grupa mladih devojaka iziđe iz zamka i pođe veselo skačući kroz baštu. Mala princeza brzo pobeže i sakri se iza stenja, pokrivajući se morskom penom i biljkama, da bi se sklonila od pogleda; ostala je da vidi šta će se desiti sa sirotim princom.
Jedna devojka dođe na obalu i primeti ga, onako opruženog na pesku, još uvek nepokretnog. Ona uzviknu preplašeno, ali trenutak docnije poče da doziva u pomoć, te dotrčaše sluge. Okupiše se oko princa, koji najzad otvori oči; on dođe k sebi, pa pogleda sve smešeći se ljubazno. Samo malu sirenu ne pozdravi osmehom; ali on je nije video, a osim toga da li je i znao da ga je ona spasla? To je ona sebi rekla; ali ipak nije zbog toga bila manje žalosna, i kada princa odvedoše prema velikom dvorcu, ona se zagnjuri u vodu i sva žalosna vrati se u dvor svoga oca.
Ona je i inače bila nevesela i zamišljena; sada postade još više. Sestre su je uzalud ispitivale o onome što je videla gore; ona nije odgovarala.
Vrlo često jutrom i večerom penjala se da poseti mesto gde je bila ostavila princa. Videla je kako zri voće u vrtu i kako ga beru. Videla je kako sneg prekriva brda, ali princa nije ponovo ugledala. Svaki put se vraćala žalosnija u dvor svoga oca. Jedina njena uteha bila je da sedi u svojoj baštici ispred lepe mramorne statue koja je ličila na princa; po čitave dane ostajala je posmatrajući je.
O cveću koje ju je nekada radovalo nije više vodila nikakvog računa; ono je raslo samo od sebe i gusto je natkrivalo koralno drveće, tako da je izgledalo kao da se čovek nalazi u mračnoj pećini.
Najzad, više nije mogla da izdrži, pa poveri sav svoj bol jednoj sestri; ubrzo su sve o tome bile obaveštene, pa čak i neke druge sirene, njihove prijateljice, doznadoše za tajnu. Jedna od njih znala je ko je bio princ. Ona je takođe bila videla svečanost na brodu i pokazala je gde se nalazilo kraljevstvo mladog brodolomnika.
— Hodi, sestrice — rekoše princeze, pa se zagrljene uspeše do mesta gde je trebalo da se nalazi dvor mladog princa.
I zaista, one ubrzo primetiše dvor; bio je sagrađen od alabastera; velike ulazne mramorne stepenice vodile su do obale. Veličanstvena zlatna kubeta dizala su se više krova. Svuda oko zgrade bila je galerija sa stubovima među kojima su bili velelepni kipovi koji su izgledali kao živa bića. Kroz okna visokih prozora mogle su da se vide divne odaje, ukrašene svilenim tapetama i skupocenim tepisima; po zidovima, obloženim mozaikom, visile su prekrasne slike.
Čovek ne bi mogao dovoljno da se nadivi ovolikom sjaju. U sredini najveće dvorane izbijao je vodoskok i dostizao do tavanice, koja je bila u obliku staklenog kubeta; sunce je prolazilo skroz i njegova svetlost je davala kapljicama iz vodoskoka dugine boje i one su se slagale s bojama lepoga cveća koje je raslo u velikom basenu.
Sada je mala sirena znala gde je živeo princ. Ona je više puta dolazila, naročito uveče, približavajući se neprimetno kanalom koji je dovodio morsku vodu do samoga dvorskog balkona. Princ se često pojavljivao na balkonu da posmatra okean pri mesečevoj svetlosti.
Ona je ostajala čitave časove posmatrajući princa; kada bi se on ponekad šetao morem na nekome od svojih pozlaćenih brodova, ona bi ga pratila i oduševljeno slušala muziku koja je svirala da bi ga razonodila.
Drugi put bi ona noću promakla iza barki koje su išle u ribolov s buktinjama i slušala bi mornare kako najbolje govore o mladome princu. Ona se utoliko više radovala što mu je spasla život. Ali je s bolom pomišljala da on o tome ništa ne zna i da čak nije ni u snu mogao da misli o njoj.
Ukoliko se više približavala ljudima, utoliko je više osećala naklonost prema njima; želela je da može da razgovara i s njima i da živi njihovim životom. Njihov svet joj je izgledao prostraniji nego njen; zar oni nemaju preko mora, koje su prelazili u svima pravcima, planine veće od oblaka, šume i polja koja se prostiru u nedogled?
Ona je želela da dobro upozna njihov život i prirodu ljudi; sestre koje je pitala nisu o tome mnogo znale. Stoga se ona obrati svojoj staroj baki koja je dobro poznavala „gornji svet“, kako je ona nazivala zemlju u kojoj stanuju ljudi.
— Ako se ne udave — upita jednoga dana mala sirena — da li žive večno ili umiru kao mi ovde dole u moru?
— Da — odgovori stara — svi oni umiru i čak je njihov život kraći nego naš. Mi možemo da doživimo i tristotu godinu; ali kada prestanemo da živimo, naše telo se pretvara u mpenu i razliva se okeanom; naši ne čuvaju ništa od nas. Mi nemamo besmrtnu dušu; mi smo kao trska: kad nas jednom poseku, više nikad ne ozelenimo.
Naprotiv, ljudi imaju dušu koja živi večito, čak i onda kada se njihovo telo pretvori u prašinu; ona se tada podiže kroz vazduh prema sjajnim zvezdama. Kao što mi, izlazeći iz vode, ugledamo zemlju sa svim njenim čudesima, njihove duše se penju prema prostorima nepoznatog sjaja, koje mi nikada nećemo videti.
— Zašto mi nemamo besmrtnu dušu? — upita sva tužna mala sirena. — Ja bih dala dve stotine i više godina, koliko imam da živim, da bih jedan dan živela kao ljudi i da bih mogla da se nadam da ću prodreti u nebeski svet.
— Ne sanjaj o tome, dete — reče baka. — Uostalom, znaj da smo mi srećniji i bolji nego ljudi.
— Dakle, ja ću prestati da postojim; sve moje biće će se pretvoriti u penu koja će se lelujati tamo-amo po vodama. Neću slušati slatki žubor talasa; više neću gledati u svoje lepo cveće i divno crveno sunce! Bako, zar baš ništa ne mogu da učinim da bih dobila besmrtnu dušu?
— To je nemogućno — odgovori stara — ili skoro nemogućno. Trebalo bi da te jedan čovek voli više nego svog oca i svoju majku; da ti bude odan svim svojim bićem i svim svojim mislima; trebalo bi da on svoju desnu ruku stavi u tvoju, zaklinjući se da će ti biti veran večito; tada bi jedan deo njegove duše prešao u tvoje telo i ti bi učestvovala u ljudskom životu. Ali tako nešto se nije nikada dogodilo i neće se ni dogoditi.
Otkuda može da se zamisli da bi jedan čovek mogao da te voli? Oni nalaze da je strašan naš riblji rep, kojim mi vijugamo kroz vodu; oni više vole svoje teške i bezoblične udove koje nazivaju nogama.
Mala sirena uzdahnu i pogleda sažaljivo svoj riblji rep.
— Odagnaj, dakle, te lude misli — reče baba — i raduj se s nama; znaš da je večeras bal u dvoru. Mi plovimo i ronimo trista godina i to je svakako dosta. Posle toga vremena i sama bi tražila da počivaš… Ne zaboravi da dođeš na svečanost.
Nadajući se da će se razonoditi, mala sirena zaista dođe u veliku balsku dvoranu koja je bila raskošno ukrašena, mnogo lepša nego sve što se na zemlji može videti. I zidovi i tavanica bili su od teškog prozračnog kristala. Nekoliko stotina ogromnih ružičastih i zelenih školjki visilo je na sve strane i iz njih su izbijali plavi plamenovi koji su osvetljavali i salu i morsku vodu koja je udarala o zidove i u kojoj su se videle hiljade velikih i malih riba; krljušt jednih presijavala se crvenkastom svetlošću, dok su druge blistale kao srebro i zlato.
U sredini dvorane bio je prostran basen; tu su igrali tritoni i sirene uz zvuke svojih melodičnih pesama. Ali najlepši glas je imala mala sirena; ceo dvor joj se divio pljeskajući rukama i udarajući repovima po vodi. Za trenutak zadovoljan osmeh ožive njeno tužno lice pri pomisli da je imala jedinstven glas, takav da dražesnijeg nije bilo na zemaljskoj kugli. Ali tuga je opet obuze; ona se seti princa i nije mogla da izdrži žalost pri pomisli da ona nema besmrtnu dušu kao on.
Sasvim neopaženo izvuče se izvan palate, pa sva utučena pođe u svoj vrtić. Učini joj se da čuje fanfare, pa reče samoj sebi:
— Možda se to on šeta po moru, on na koga mislim bez prestanka, on u čije bih ruke tako rado htela da stavim sreću svoga života. Učinila bih sve da dobijem besmrtnu dušu. Dok su moje sestre ovde na igranci, idem da nađem morsku vešticu, od koje sam se uvek tako bojala; možda će ona znati da me posavetuje i da mi pomogne.
Ona iziđe iz baštice i uputi se prema hučnim vrtlozima pored kojih je stanovala veštica. U tom kraju nije princeza nikada bila. Tamo nije raslo ni cveće ni trava; nije bilo ničeg osim sivog peska koji se prostirao unedogled sve do vrtloga bučnih kao ogromni vodenični točkovi, vrtloga koji odvlače za sobom sve štogod mogu da zgrabe. Mala sirena se spusti u tu strašnu vrtaču koja je ključala; ali, sišavši skoro do dna, ona se hitrim naporom oslobodi. Na nekom velikom prostoru naiđe na neki topao i odvratan glib, koji je morala da pređe da bi došla do čudne šume usred koje se nalazio veštičin stan.
Drveće i žbunje, to su u stvari bili polipi, delom životinje a delom biljke; rekao bi čovek zmije sa sto glava pričvršćene za zemlju. Grane su bile duge, lepljive i završavale su se koncima koji su ličili na crve; sve se to pokretalo bez prestanka, a ono što bi ti crvi uspeli da zgrabe, stezali su i nikada više nisu puštali.
Mala sirena se zaustavi sleđena od straha; zatim njeno srce poče snažno da kuca; ona je bila gotova da se smesta vrati. Pomisao na princa dade joj hrabrosti. Ona se pobrinu da dobro veže i prikupi oko vrata svoje duge kose, tako da nijedna vlas ne leprša, da ne bi mogli da je zgrabe polipi. Prekrsti ruke preko grudi, pa se tako, snažnim zamahom baci preko polipa koji raširiše svoje užasne ruke prema njoj. Ne mogavši ništa da zgrabe sem njene kože koja je bila glatka, njihova vlakna samo skliznuše po njoj; ona produži da pliva istom brzinom i izmače im.
Ali kako je drhtala posmatrajući strašan prizor! Bilo je, između pipaka ovih proždrljivih bića, obešenih kostura ljudi i životinja koji su se utopili u moru, olupina brodova, kovčega, čitave gomile bezobličnih predmeta i najzad ostataka jedne sirene, koja je ovamo bila zalutala, a nije bila dovoljno oprezna.
Pošto je prošla ovo strašno mesto, mala sirena dođe do jedne velike baruštine, gde su se dugačke i debele zmije isprepletale, pokazujući svoje žućkaste trbuhe. Malo dalje je bio stan veštice, koji je sav bio sagrađen od kostiju utoptljenih ljudi.
Čudotvorka je sedela ispred svojih vrata dajući jednoj kornjači da jede iz njenih usta, onako kao što mlade devojke puštaju svoje kanarinke da kljucaju šećer između njihovih usana. Na njenim grudima milele su male zmije, jegulje i druge otrovne i odvratne životinje, koje je ona nazivala najslađim imenima.
— Ja već znam šta ti želiš — reče veštica kad vide malu sirenu. — S tvoje strane to je glupost, ali biće učinjeno po tvojoj želji; ti ćeš biti nesrećna: a to je baš ono što ja celom svetu želim. Bićeš oslobođena svoga ribljeg repa i dobićeš kao ljudi dva ružna stuba za hodanje!
Ti se nadaš da će te tada mladi princ voleti i da će ti dati besmrtnu dušu…
Na ove reči ružna veštica poče tako glasno da se smeje da celo njeno telo poče užasno da se grči tako da se kornjače i zmije skotrljaše sve isprepletane.
— Došla si u pravi čas — nastavi veštica. — Sutra u izlazak sunca spremaću svoje čini i talismane i više meseci neću se ničim drugim baviti. Ali ostaje mi čitav dan da ti pripremim napitak koji ćeš piti pre izlaska sunca, kad, napuštajući ovo mesto, budeš doprla do zemlje levo odavde i kad budeš na obali. Tada će tvog repa nestati i umesto njega dobićeš ono što ljudi nazivaju lepe noge. Ali to će te mnogo boleti; osećaćeš kao da ti oštar mač cepa telo.
U naknadu za to, svi koji te budu videli proglasiće te najlepšom među najlepšima. Ti ćeš sačuvati svoj lelujavi i laki hod; nijedna igračica neće ti biti ravna po ljupkosti i držanju; ali pri svakom koraku koji učiniš biće ti kao da si stala na vrh noža. Hoćeš li da trpiš te muke? A sada ću ti dati ono što ti treba…
— Da, ja to hoću — reče mala sirena drhtavim glasom.
— Promisli dobro o tome — nastavi veštica. — Kad se već jednom tako izjednačiš sa ljudskim stvorenjima, nikada više nećeš postati ponovo sirena. Nikad više nećeš moći da opet zaroniš pod vodu, da dođeš u dvor svoga oca, ni da se vratiš svojim sestrama. A ako ne zadobiješ ljubav princa i ako on ne bude svim svojim srcem tebi naklonjen, ti nećeš steći besmrtnu dušu. Sutradan, posle njegovog venčanja s nekom drugom, srce će ti se slomiti i ti ćeš postati pena koja pliva po talasima.
— Ja to ipak hoću — reče mala sirena, bleda kao smrt.
— Ali treba da platiš za moj trud — reče veštica — a nije mala stvar sno što ja zahtevam. Ti imaš najlepši glas na svetu; bez sumnje, ti se nadaš da ćeš njime osvojiti svoga princa. Taj glas meni treba. Kao nagradu za moj napitak zahtevam ono što je najlepše na tebi; to nije mnogo, pošto je potrebno da u taj napitak stavim svoju sopstvenu krv.
— Pa lepo, ali ako mi uzmeš glas — reče mala sirena — šta će onda meni ostati?
— Tvoja čarobna pojava, tvoj zanosni hod, tvoje divne oči; to je sasvim dovoljno da se ljudsko srce očara. Gle, ti oklevaš? Hajde, daj mi da odsečem tvoj lepi mali jezik, pa ćeš dobiti moćni napitak.
— Neka bude — reče mala sirena.
Veštica stavi na vatru jedan od svojih najlepših lonaca, pošto ga je prethodno izribala zmijama koje je zamotala u klupče. Zatim zabode u svoje grudi nožić i pusti da u lonac otkaplje potreban broj kapljica njene krvi; najzad tome dodade mnoštvo nekih neobičnih sastojaka. Mešavina se kuvala i izbacivala pramenove pare koji su se, nestajući, pretvarali u fantastične i iscerene oblike tako da bi se od njih uplašili i najodvažniji ljudi. Kad je sve to bilo u najjačem vrenju, izgledalo je kao da se čuje plač krokodila. Najzad je napitak bio gotov; izgledao je kao dijamant od najbistrije vode.
— Eto ti, drži! — reče veštica i u isto vreme ona odseče jezik male sirene koja postade nema, nesposobna i za govor i za pesmu.
– Ako polipi budu hteli da te ščepaju kad se budeš vraćala — dodade veštica, — ti samo prospi jednu kapljicu ovoga eliksira na njih; njihove ruke i pipci će se rasprsnuti u hiljadu komada.
Ali mala sirena nije imala da se boji strašnih životinja, pošto su one i same povlačile svoje ruke, preplašene kad su videle kako svetli kao kao kakva zvezda, bočica bleštavog eliksira koji je mala sirena držala u ruci. Isto tako prođe ona bez prepreka i kroz šumu, močvaru i mulj.
Dođe blizu dvora svoga oca; svetiljke sa zabave bile su pogašene. Izgledalo je kao da je sve živo zaspalo. Ona se ne usudi da uđe sada kad više nije imala glasa, bojeći se da će koga sresti.
U trenutku kada je htela da zauvek napusti svoje sestre, oseti se ophrvana dubokim bolom; ona uze po jedan cvetak iz svih vrtića, pa bacajući rukom hiljadu poljubaca roditeljskom domu ispliva do obale, gde se dizao prinčev dvor. Izlazeći iz plavih talasa pristupi podnožju mramornog stepeništa koje je vodilo pod balkon. Bilo je pred zoru, ali je mesec još svetleo.
Mala sirena naglo proguta napitak, koji ju je, činilo joj se, pekao kao vatra; zatim oseti kao da je njeno nežno telo prosečeno mačem nadvoje. Ona pade onesvešćena na pesak. Kada se pojaviše prvi sunčani zraci, ona se povrati i odmah ponovo oseti isti oštar bol; ali ona ga za trenutak zaboravi, videvši pred sobom lepog mladog princa koji je upirao u nju svoje krupne crne oči. Ona obori pogled i primeti da je njen riblji rep nestao i da je sada imala najlepše noge i najljupkija stopala koja bi jedna mlada devojka mogla samo poželeti. Nije imala odela, ali je sva bila umotana u svoje dugu, svilenu kose.
Princ je upita ko je ona i otkuda je došla. Ona ga pogleda umiljato i bolno svojim velikim ugasito plavim očima; više nije mogla da govori. On je tada uze za ruku i odvede je u dvor. Pri svakom koraku koji je činila, bilo joj je kao da staje na vrhove noževa. Ali šta se nje ticao bol? Ona je koračala pored princa laka kao mehur od sapunice u vazduhu: svi su bili zadivljeni videvši njen tako graciozan i tako lak hod.
Svi se užurbaše oko nje i obukoše je u divne haljine od svile i čipki. Nijedna od dvorskih dama nije mogla da se po lepoti meri s njom; ali ona nije mogla da izgovori nijednu reč, čak ni najslabiji uzvik. Za vreme dvorskih svečanosti lepe robinje obučene u zlato i drago kamenje, zaustavljale su se pred princem, kao i pred kraljem i kraljicom, njegovim roditeljima; jedna je pevala lepše od druge; princ im je pljeskao i smešio se na njih. Mala sirena je tada osećala najveću tugu. Zar nije ona još nedavno pevala hiljadu puta lepše od njih?
— Kad bi samo on mogao da sazna da sam ja, da bih mogla biti pored njega, zauvek žrtvovala svoj očaravajući glas!
Zatim, na dati znak lepe robinje počeše da izvode najlepše igre uz zvuke vrlo prijatne muzike. Tada mala sirena raširi svoje vitke ruke, uspravi se na svojim malim nogama, pa poče da se leprša, da se izvija, da igra s neuporedivom lakoćom.
Dotle niko nije video tako nešto. Pri svakom njenom pokretu, tako prirodnom, lepota je sve više i više sijala, a njene krupne duboke oči bile su izražajnije i od same pesme pevačica. Ceo skup je bio u zanosu, a naročito princ, koji ju je nazivao svojim malim nahočetom. Videći da je on gleda sa zadovoljstvom, ona nastavi da igra, iako je, svaki put kada bi joj noga dodirivala pod, osećala bol kao da se posekla.
Princ izjavi da želi da je uvek ima pored sebe kao paža, i njoj bi dozvoljeno da se odmara pred njegovim vratima na kadifnom jastučetu. On je nauči običajima ljudi, i ona ga je pratila dok je išao da se na konju šeta kroz zelene šume. Ona ga je pratila kad se peo na visoke planine, koje su ranije kod nje izazivale toliku radoznalost; sada bi ona jedva pogledala velelepnu i zanimljivu sliku u kojoj se moglo uživati, dok oblaci lete kao jato ptica selica; ona je videla samo princa.
Noću, kada bi posle dugog hoda osećala, umor, ona se, dok su svi spavali, izvlačila iz dvora, i silazila velikim mramornim stepenicama, pa stavljala svoje jadne nožice u vodu, da bi ublažila bolove. Tada je sanjala o onima koje je ostavila na morskom dnu. Jedne noći primeti ona svoje sestre, koje su se, umesto da se veselo šale kao nekada, približavale tužno, tražeći i gledajući na sve strane. Ona im dade znak; one je poznadoše, pritrčaše joj i rekoše koliko su bile tužne posle njenoga odlaska. Ona nije mogla ništa da im odgovori; ali od tog doba one su se sastajale skoro svake noći.
Jedanput vide ona u daljini svoju staru baku, koja već godinama nije napuštala svoj podmorski dvor, i svoga oca, kralja mora, sa krunom na glavi. Oboje pružiše ruke prema njoj; ali njihovo dostojanstvo im nije dopuštalo da se približe obali.
Princ ju je iz dana u dan voleo sve više i više, kao što se voli zlatno dete, ili dobar drug; ali on nijednog trenutka nije pomišljao da se njome oženi; međutim trebalo je da se ona uda za njega: bez toga neće steći besmrtnost duše, a ako bi se on oženio kojom drugom, sutradan posle svadbe ona će se pretvoriti u pramen pene;
— Zar ti ne voliš mene više nego ostali svet? Izgleda da su to pitale oči sirote male, kada ju je princ ljubio u čelo.
— Da, ja tebe volim najviše — govorio je princ razumevajući njene nežne poglede. — Ti imaš najbolje srce od svih, ti si mi najodanija. A zatim, ti mnogo ličiš na jednu devojčicu koju sam jednom video, ali je neću više nikad naći. Bio sam na jednom brodu koji je potonuo. Talasi su me bacili na obalu blizu jednog hrama u kome je bilo više sveštenika; jedna od njih primetila me je i spasla mi život. Video sam je samo za nekoliko trenutaka.
Ona bi bila jedina koju bih na ovome svetu mogao da volim svom svojom dušom. Ali ona je posvećena bogu. Ti neverovatno ličiš na nju: zbog tebe njena slika gotovo bledi u mome srcu; moja sreća te je dovela ovamo. Mi nećemo jedno drugo nikada napustiti.
— Avaj — reče mala sirena — da je on znao da sam ga ja otela od smrti, ja, koja sam ga nosila kroz buru, možda bi voleo mene kao onu lepu devojčicu čiju je uspomenu sačuvao.
I ona duboko uzdahnu; nije imala moći da plače i da se uteši suzama.
— Ali — mislila je ona dalje — ona je posvećena bogu. Ona neće nikada izaći iz hrama. Oni se nikada više neće susresti, A ja, ja sam blizu njega, viđam ga svakog dana; bdeću nad njim, voleću ga, posvetiću mu život. Neću imati besmrtnu dušu, ali neću zažaliti što se nisam pokolebala kada mi je veštica sve rekla.
Utom se pronese glas da princ treba uskoro da se oženi, da uzima jednu lepu princezu, kćer kralja jedne susedne zemlje. Spremljen je jedan veličanstven, sav pozlaćen brod, na kome princ treba da ode u tu zemlju, pod izgovorom da obiđe njena znamenita mesta, a u stvari da vidi onu koja mu je određena. Pratiće ga ogromna svita.
Mala sirena saže glavu nepoverljivo i nasmeja se na ove priče: ona je poznavala bolje nego svi drugi misli i srce princa.
— Treba da odem — rekao joj je on — da poslušam naređenje kralja, moga oca, i da posetim susednog kralja, čiju kćer oni žele da uzmem za ženu; ali oni me na to ne mogu naterati. Ja ne mogu da je volim; ona ne može ličiti na devojčicu iz hrama na koju me tvoje crte podsećaju. Ako treba da se oženim, pre ću da izaberem tebe. Ti si nema, ali tvoje oči govore tako slatkim jezikom.
Ona ode s njim na lepi brod.
— Ti se ne bojiš mora — zapita je on — zar ne?
On joj je govorio o burama, o lepim vremenima, o čudnovatim ribama i drugim bićima koja žive u okeanu; ona se nasmeja na ove reči. Zar nije ona bolje nego iko poznavala ono što se nalazi na dnu mora?
Te noći za vreme divne mesečine, dok su svi osim zapovednika broda spavali, ona se nasloni na ogradu broda i pokuša da prodre očima u plavu i prozračnu vodu. Mislila je da vidi dvor: svoga oca i na terasi svoju staru baku sa srebrnom krunom, koja je baš uprla pogled prema brodu. U tom trenutku njene sestre iziđoše iz talasa i pogledaše je tužno, kršeći ruke od očajanja.
Ona im dade znak i nasmeja se, hoteći da im pokaže koliko je bila srećna. One su htele da se približe, ali naiđe jedan mornar, pa zato pobegoše zaronivši u more, tako da je čovek mislio da je video samo pramenove bele pene.
Ujutru, brod stiže u pristanište veličanstvene prestonice susednoga kralja. Zazvoniše sva zvona; sa vrhova kule odjeknuše fanfare, a pred gradskom kapijom bili su postrojeni vojnici pod zastavama, da bi odali poštu gostu svoga gospodara. Svake večeri ređale su se svečanosti, balovi, vatrometi i pretstave; ali princeza nije u njima učestvovala. Ona se nalazila, kako je doznao princ, daleko od ovog mesta u hramu gde su je strogo vaspitavali, da bi stekla sve kraljevske osobine.
Najzad, ona stiže. Mala sirena je bila vrlo radoznala da oceni njenu lepotu. Morala je da prizna da nikad nije videla tako ljupku pojavu, tako fino i tako prijatno lice, sa prozračnom kožom i pod dugim crnim trepavicama zatvoreno plave oči, koje su se smešile sa mnogo dobrote i ljubaznosti.
Princ, kad je ugleda, uzviknu:
— Ti si ona koja me je spasla kada sam kao mrtav ležao na obali!
Mlada princeza, sva rumena, odmah mu priznade.
Sve je, dakle, išlo najbolje, i prema želji dva kralja, bila je objavljena veridba s velikim svečanostima.
— Zaista, ja sam vrlo srećan — reče princ svojoj maloj prijateljici. — Nisam se ni usuđivao da tako nešto zamislim, jer mi se činilo nemogućim, ali se ipak dogodilo. Ti učestvuješ u mojoj sreći, ja znam, jer mi niko nije odan kao ti.
Mala sirena mu poljubi ruku u znak odobravanja, ali je njeno srce bilo slomljeno. Sve je bilo pripremljeno; sutradan po njihovoj svadbi ona će propasti i od nje će ostati samo malo pene.
Zvona su zvonila u punom jeku; glasnici su trčali kroz varoš objavljujući veridbu. U svim crkvama na oltarima bile su zapaljene srebrne svetiljke u kojima je gorelo mirisno ulje; u velikom hramu, okruženi najotmenijim zvanicama, princ i princeza sastaviše ruke i sveštenik blagoslovi njihovu veridbu.
Deca obučena u belo mahala su zlatnim kadionicama; zvuci božanstvene muzike odjekivahu pod svodovima, ali mala sirena koja je, obučena u svilu i zlato, stajala blizu princeze na prvom počasnom mestu nije ništa videla i ništa čula od cele ove svečanosti. Mislila je da će odmah umreti i da je izgubila sve na ovom svetu.
Iste večeri princ i princeza odoše na brod. Topovska pucnjava je odjekivala, na sve strane videle su se samo zastave i svečani barjaci. Na kapetanovom mostu nalazio se jedan šator sav od zlata i purpura. Trebalo je da princ i princeza i sva njihova pratnja provedu noć na svežem vazduhu. Vetar je nadimao jedra i brod je plovio polako po prozračnom moru. Mala sirena seti se trenutka kada je prvi put izišla sa dna okeana: tada je videla istu veličansvenost, istu veselost.
I ona tada zaigra, zaleluja kao lastavica kada je gone; nikada nije igrala tako božanstveno. Svi su se divili njenim vilinskim pokretima. Njene nožice su trpele užasne muke, ali ona to nije primećivala, jer je samo osećala bol koji joj je parao srce.
Znala je da je došao poslednji čas kada može da vidi onoga zbog koga je ostavila svoga oca, svoje sestre, svoju otadžbinu, žrtvovala svoj čudesni glas i svakoga dana preživljavala nečuvene muke, mada on to nije naslućivao nijednoga trenutka. Duboko more, zvezdano nebo, sve je pred njom nestajalo i ona je imala da utone u večnu noć bez misli, čak i bez sna; jer ona nije imala besmrtnu dušu; ona je nikad neće imati.
Bučna svečanost je i dalje tekla. Izgledalo je da i ona u njoj učestvuje. Igrala je, smejala se i pored očajanja koje joj je stezalo srce. Nije htela nikoga da ožalosti izrazom svoga bola.
Najzad, muzika prestade i malo pomalo sve se utiša. Ostao je samo krmar koji je bdeo i mala sirena koja je, naslonjena na ogradu broda, gledala prema istoku, očekujući zoru; znala je da pri pojavi prvog sunčanog zraka treba da umre. Odjednom, na površini talasa iskrsnuše njene sestre. Bile su blede kao ona; njihove lepe i duge kose nisu se više lepršale na vetru; nosile su kratku kosu.
— Prodale smo ih čarobnici — rekoše one — da bi ti došle u pomoć i da bi sprečile tvoju naglu smrt. Evo noža koji nam je dala. Pogledaj kako je oštar. Pre nego što grane sunce, treba njime da probodeš prinčevo srce, pa kada vrele kapi njegove krvi padnu na tvoje noge, one će se pretvoriti u riblji rep. Ti ćeš sići među nas, postaćeš ponovo sirena i živećeš trista godina. Ali, žuri se! Ti ili on, jedno od vas mora da strada pre izlaska sunca. Naša stara baka je očajna zbog tebe, tako da joj je opala seda kosa. Ubij princa koji je uzrok sveg našeg bola i vrati nam se, Žuri se! Zar ne vidiš na horizontu crveni sjaj? Za nekoliko trenutaka izići će sunce i biće dockan.
I s dubokim uzdahom u kome se izražavala sva njihova ljubav prema miloj sestri, iščezoše one pod talasima.
Mala sirena podiže purpurnu zavesu šatora. Polako se približi i poljubi u čelo princa; pogleda u nebo koje se sve više bojilo crvenilom zore; pogleda svoj nož, zatim ponovo upre pogled na princa koji spavajući poče u snu da izgovara ime svoje verenice. On ju je, dakle, mnogo voleo. Jedino je ona vladala njegovim mislima. U jednom trenutku ruka male sirene zadrhta grčevito; ona naglo baci nož u more. Nož zapara jednu crvenu brazdu; kapljice vode, koje prsnuše uvis, bile su kao krv. Poslednji put baci ona svoj pogled na princa, pa se zagnjuri u talase.
Ona oseti da joj se telo rastvara. Sunce se dizalo iznad talasa; njegovi zraci su ulivali blagu toplotu u hladnu penu i mala sirena nije osećala samrtničke muke. Videla je kako u vazduhu leti stotinu prozračnih, čudesnih bića kroz koja je nazirala bela jedra broda koji je odmicao i purpurne oblake na nebu. Ova bića su govorila jezikom koji je odjekivao kao najlepša muzika. Ali ni jedno ljudsko uvo nije moglo to da čuje, kao što nijedno ljudsko oko nije moglo da vidi njihova vazdušasta tela. Oni su se bez krila održavali u vazduhu jedino svojom lakoćom.
Mala princeza oseti da se odvaja od pene sa takvim telom.
— Kuda idem? — upita se ona glasom nežnim kao što je glas onih koje je slušala i čije je i samo lako ptičje treperenje skoro nemogućno
zamisliti.
— Ti dolaziš među nas, kćeri vazduha — glasio je odgovor — Sirena nema besmrtnu dušu i može da je dobije samo ako je zavoli neko ljudsko čedo. Njen večni život zavisi od jednog drugog bića. Kći vazduha takođe nema besmrtnu dušu, ali ona može da je zadobije u naknadu za svoja dobra dela. Tome mi težimo.
U ovom trenutku mi letimo prema obalama krajnjega juga, gde vrućina ubija čoveka; mi mu donosimo svežinu i širimo mirise cveća; mi čistimo vazduh i gonimo bolesti. Kada za trista godina učinimo koliko više možemo korisnih usluga ljudima, dobijamo besmrtnu dušu. Ti, jadno dete, mora da si svim srcem težila ka istome cilju kao što je naš; ti si strašno patila. U naknadu za to stavljena si u isti red s nama i možeš dobrim delima posle tri stotine godina da dobiješ besmrtnu dušu.
Mala sirena u oduševljenju dižući pogled u nebo oseti prvi put kako se njene oči pune suzama, koje umiruju.
Na brodu ponovo zavlada raspoloženje. Svuda su tražili malu sirenu. Princ i njegova verenica, nagnuti na ogradu, gledali su očajnički u talase, misleći da je ona u njih utonula. Ona im nevidljiva priđe, poljubi u čelo njegovu verenicu i dunu iznad njih osvežavajući i blagotvorni vetrić. Zatim sa drugim kćerima vazduha sede na jedan ružičasti oblak koji je vetar nosio prema jugu.
— Za trista godina mi ćemo putovati takođe u carstvo božje — reče jedna od njenih novih drugarica.
— Mi čak možemo i ranije da tamo stignemo — dodade jedna druga. — Kada nevidljivo ulazimo u stanove ljudi i tamo naiđemo na neko dete, koje je obuzeto rđavim mislima, ako našim dahom možemo da ih otklonimo, pa se dete umesto da bude rđavo, popravi i postane radost svojih roditelja, tada se naše vreme kušanja skraćuje za godinu dana, ali se povećava za jedan dan, ako naš napor nije dovoljan da otkloni rđave misli iz dečje duše.
Hans Kristijan Andersen
Iz knjige: Andersen – Danske priče, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D., Beograd, 1939.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
CAREVO NOVO ODELO – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Dečja riznica, Tekst
CAREVO NOVO ODELO
Živeo pre mnogo godina neki car, koji je toliko mnogo voleo lepe i nove haljine, da je sav svoj novac trošio na gizdanje. Nije mario za svoje vojnike, nije voleo pozorište, nije lovio po šumi, osim kad je trebalo da pokaže nove haljine. Imao je po jedno odelo za svaki sat u danu i kao što se za druge careve kaže: „Car je u savetu“, tako se za njega govorilo: „Car je u sobi za oblačenje“.
U velikom gradu, gde mu je bio dvor, živelo se vrlo bezbrižno; svakog dana dolazilo je mnogo stranaca, trgovaca i zanatlija, pa jednog dana dođoše tamo i dve varalice. Oni su se izdavali za tkače i govorili da umeju izatkati najlepšu tkaninu, koja se samo može zamisliti. Ne samo ,da bi boje i šare bile nešto izvanredno lepo, već bi i odelo sašiveno od te tkanine imalo čudnu osobinu: bilo bi nevidljivo svakom čoveku koji nije valjao u svom pozivu ili je bio neizrecivo glup.
„To bi bilo divno odelo“ — pomisli car, — „kad bih ga nosio mogao bih da doznam ko u mom carstvu nije sposoban za dužnost koju vrši. Mogao bih da razaznam pametne od glupih. Ta se tkanina mora odmah izatkati za mene!“ — i car dade mnogo para dvojici varalica da započnu svoj rad.
Oni namestiše dva razboja i pravili su se kao da rade, ali nisu imali ničega na razbojima. Zahtevali su najfiniju svilu i najčistije zlato, pa su to trpali u svoju torbu, a radili na praznim razbojima do duboko u noć.
„Baš bih voleo da vidim dokle su stigli sa tkanjem!“ — mislio je car, ali mu je bilo pomalo hladno oko srca kad pomisli da onaj ko je glup ili ne odgovara svom poslu, ne može da vidi tu neobičnu tkaninu. On je, doduše, verovao da za sebe ne treba da se boji, ali je ipak hteo da pošalje najpre nekog drugog da ispita kako stvar stoji. Svi su u gradu znali kakvu čudnu osobinu ima ta tkanina, i svi su bili radoznali da vide da li je rđav ili glup njihov sused.
„Poslaću tkačima svog starog poštenog ministra“, — razmišljao je car. — „On će najbolje videti kako tkanina izgleda, jer on ima razuma i niko nije savesniji na dužnosti od njega“.
Tada pođe stari časni ministar u dvoranu gde su dve varalice sedele i radile za praznim razbojem.
„Bože me sačuvaj!“ — pomisli stari ministar i razrogači oči. — „Ne vidim baš ništa!“ — Ali to ne reče glasno.
Varalice ga zamoliše da izvoli prići bliže i zapitaše ga zar nisu lepe šare i divne boje na tkanini. Pritom su pokazivali na prazan razboj. Jadni stari ministar buljio je oči, ali ništa nije video, jer ničeg nije ni bilo.
„Gospode bože!“ — pomisli on, — „znači li to da sam glup! To nikad nisam verovao i to ne sme niko da sazna! Zar sam nesposoban za svoj posao? Ne, nikako ne smem reći da ne vidim tkaninu.“
— Pa zar ništa nećete reći? — zapita jedan od tkača.
— O, divna je! Prekrasna je! — reče stari ministar gledajući kroz naočare. — Te šare, pa te boje! Reći ću caru da mi se neobično dopada!
— To nas raduje! — rekoše oba tkača i stadoše da nabrajaju boje po imenu i ističu lepotu šare. Stari ministar ih je dobro slušao da bi mogao to isto reći caru kad se vrati. Tako i učini.
Iz dana u dan varalice su zahtevale sve više para, svile i zlata za tkanje. Oni sve to trpaše u svoje torbe, a na razboj ne dođe ni jedan jedini končić, već su i dalje tkali na prazno.
Car pošalje drugog časnog dvoranina da vidi kako napreduje tkanje i da li će tkanina biti uskoro gotova. S njim se zbilo isto što i s ministrom; gledao je i gledao, ali pošto nije bilo ničeg sem praznih razboja, nije mogao ništa ni videti.
— Zar to nije lep komad tkanine! — rekoše obe varalice pokazujući lepu šaru, koja nije ni postojala.
„Glup nisam“, — mislio je čovek, — „znači, dakle, da ne valjam na svom poslu. To je, doduše, čudno, ali ne smem dopustiti da se to primeti!“ — I tako je hvalio tkaninu koju nije video i uveravao tkače kako se divi lepim bojama i divnim šarama.
— Zaista je prekrasna, — rekao je caru.
Svi su u gradu govorili o divnoj tkanini. Tada zažele sam car da je vidi dok je još na razboju. S pratnjom odabranih dvorskih ljudi, pođe dvojici lukavih varalica, koji su tobože tkali iz sve snage, ali bez niti i konca.
— Zar nije veličanstvena? — rekoše ona dvojica čestitih dvorana. — Neka samo vaše veličanstvo pogleda kakve su to šare i boje! — i pokazaše na prazan razboj, jer su verovali da drugi vide tkaninu.
„Šta li je ovo!“ — pomisli car. — „Ja ništa ne vidim. To je strašno! Da li sam glup? Da li sam nesposaban za cara? To je najstrašnije što me je moglo snaći!“
— O, vrlo je lepo! — reče glasno, — odajem vam svoje najviše priznanje! — pa zadovoljno klimnu glavom i stade posmatrati prazan razboj, jer nije hteo reći da ništa ne vidi. Svi iz pratnje buljili su u razboj, ali iako niko nije video ništa, jer ničeg nije ni bilo, rekli su kao i car:
— O, divna je! — i savetovali su ga da prvi put obuče odelo od te nove divne tkanine za veliku svečanost, koja je uskoro trebalo da se održi.
— Veličanstveno, divno, izvanredno! — išlo je od usta do usta i svi su se od srca radovali.
Car dade svakom od varalica viteški krst, da ga stave u rupicu od kaputa, i titulu tkača plemića.
Celu noć uoči dana kad je trebalo da se održi svečanost, varalice su presedele, dok im je gorelo šesnaest i više sveća. Narod je mogao da vidi kako se žure da svrše carevo novo odelo. Pravili su se kao da skidaju tkaninu s razboja, sekli su po vazduhu velikim makazama, šili su iglom bez konca i najzad rekli: — Evo, haljine su gotove!
Sam car dođe tamo sa svojim dvoranima i obe varalice digoše po jednu ruku uvis kao da nešto pridržavaju, i rekoše:
— Evo čakšira! Evo prsluka! Evo ogrtača! — i tako redom. — Sve je lako kao paučina! Čovek bi pomislio da nema ništa na sebi, ali u tome baš i jeste preimućstvo.
— Tako je, — rekoše svi plemići, ali nisu mogli ništa da vide, jer ničeg nije ni bilo.
— Hoće li sad, vaše carsko veličanstvo najmilostivije, da izvoli skinuti svoje odelo! — rekoše varalice, — da bismo mu obukli novo, ovde pred velikim ogledalom! — Car skide svoje odelo, a varalice su mu tobože dodavale košulju, čakšire, ogrtač, pa ga obuhvatiše oko pojasa kao da mu nešto vezuju, dok se car okretao i vrteo pred ogledalom.
— Oh, kako su lepe haljine! Kako divno stoje! — rekoše svi uglas. — Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!
— Napolju stoje ljudi sa baldahinom, koji će se nositi nad vašim veličanstvom dok budete išli u povorci! — reče glavni majstor ceremonijala.
Ja sam gotov! — reče car. Da li mi dobro stoji? — pa se još jednom okrete pred ogledalom, što je trebalo da znači da dobro razgleda svoje novo odelo. Komornici koji su morali da nose skute, pipali su rukama po podu kao da dižu skut. Išli su držeći ruke u vazduhu, jer nisu smeli dozvoliti da neko primeti kako oni u stvari ništa ne vide.
I tako je car išao nag u povorci pod lepim baldahinom, a narod po ulicama i prozorima je govorio:
— Kako su lepe careve nove haljine! Kako divno stoje! — Niko nije dozvolio da se primeti da u stvari ništa ne vidi, jer bi to značilo da ne valja na svom poslu, ili da je vrlo glup. Nijedno od carevih odela nije imalo toliko uspeha.
— Pa on nema ništa na sebi! — povika utom jedno dete.
— Ovo je glas nevinog! — reče detinji otac i to se brzo pronese po sakupljenom narodu.
— Nema ništa na sebi! Jedno dete kaže da car nema ništa na sebi!
— Pa on zaista nema ništa na sebi! — povikaše najzad svi uglas.
A i cara je to mučilo, jer mu se činilo da su u pravu, ali je mislio otprilike ovako: „Sad nemam kud. Moram da izdržim u povorci.“
I ponašao se još ponosnije, a komornici su išli za njim noseći skute kojih nije bilo.
Hans Kristijan Andersen
Iz knjige: Andersenove bajke, Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd, 1959.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Tekst, Dečja riznica
PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA
Bio jednom neki kraljević koji je hteo da se oženi princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je obišao ceo svet da bi je našao, ali mu se svud isprečilo nešto na putu. Princeza je bilo vrlo mnogo, ali da li su to bile prave pravcate princeze, nije mogao nikako da dokuči, jer je uvek bilo nečeg što mu je smetalo. Vratio se kući sav potišten, jer je želeo da se oženi pravom princezom.
Jedne večeri bilo je strahovito nevreme: sevalo je, grmelo je, kiša je pljuštala, jednom rečju bilo je užasno. Tada neko zakuca na kapiju dvorca, a stari kralj pođe da je otvori.
A napolju je stajala jedna princeza. Ali kako je izgledala od kiše i ružnog vremena! Voda joj je curila s kose i odela i slivala se u vrhove cipela, pa na pete opet izlazila, — a ona je tvrdila da je prava pravcata princeza!
„To ćemo mi već doznati“, — pomisli stara kraljica, ali ne reče ništa, već ode u spavaću sobu, ukloni svu posteljinu i stavi zrno graška na dno postelje; zatim uze dvadeset dušeka i stavi ih preko zrna graška, a odozgo još dvadeset perina od guščjeg paperja.
Tu je trebalo da prenoći princeza.
Ujutru je zapitaše kako je spavala.
— O, vrlo rđavo, — reče princeza. — Gotovo cele noći nisam ni trenula. Ko zna šta je bilo u toj postelji? Ležala sam na nečem tvrdom, tako da sam po celom telu modra i zelena. To je strašno!
Tako su se uverili da je to bila prava pravcata princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset perina od paperja osetila zrno graška. Toliko nežan nije mogao niko biti, do prava pravcata princeza.
Kraljević je uze za ženu, jer je sada znao da uzima pravu pravcatu princezu, a zrno graška odneše u umetnički muzej, gde se i sada može videti, ako ga niko nije uzeo.
Vidite, to je jedna istinita priča.
Hans Kristijan Andersen
Iz knjige: Andersenove bajke, Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd, 1959.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
SREĆNI PRINC – Oskar Vajld / Bajka, Dečja riznica, Tekst
SREĆNI PRINC
VISOKO iznad grada, na vitkom stubu stajala je statua Srećnog Princa. Sav je bio pokriven tankim listićima zlata, umesto očiju imao je dva sjajna safira, a krupni crveni rubin blistao je na balčaku njegova mača. Svi su mu se mnogo divili.
— Lep je kao vetrokaz — primetio je jedan od gradskih savetnika, koji se trudio da ga smatraju čovekom sa umetničkim ukusom. — Ali nije koristan kao on — dodao je plašeći se da ga ljudi ne smatraju nepraktičnim, što on zaista nije ni bio.
— Zašto ne možeš da budeš kao Srećni Princ? — pitala je nežna majka dečkića koji je plakao za mesecom. — Srećni Princ nikad ni zbog čega ne plače.
— Zadovoljan sam što ima bar nekog na svetu ko je potpuno srećan — mrmljao je razočarani čovek gledajući prekrasnu statuu.
— Izgleda upravo kao anđeo — govorila su deca.
— Otkud znate — pitao je profesor matematike — kad nikad niste videli ni jednoga?
— O, jesmo. Na slikama.
A profesor matematike se namrgodio i izgledao vrlo strogo, jer nije odobravao dečje sanjarenje.
Jedne noći mala Lastavica doletela je iznad grada. Njeni prijatelji su otišli u Egipat pre šest nedelja, a opa je ostala jer se zaljubila u najlepšu trsku. Srela ju je u rano proleće, leteći niz reku za velikom žutom leptiricom, i bila je toliko očarana vitkim strukom trske, da se zaustavila i želeći odmah da pređe na stvar, počela da joj govori:
— Smem li da te volim? — a trska se duboko poklonila.
I tako je Lasta obletala oko trske dodirujući vodu krilima i praveći srebrne talasiće. To je potrajalo celo leto.
— Čudna veza — cvrkutale su druge laste. — Ta trska nije bogata, a ima mnogo rodbine. — I zbilja, reka je bila puna trske. A kad je došla jesen, Lasta se osećala usamljenom jer su joj sve
drugarice odletele na jug.
Najzad u poznu jesen, kad je izgubila svaku nadu da će trska progovoriti ili krenuti za njom, Lasta odluči da odleti u grad i potraži sklonište. Prvo što je ugledala bio je Srećni Princ.
— Ovde ću odsesti. Ovo je lep položaj, ima svežeg vazduha — i govoreći to, sletela je među Prinčeva stopala. — Imam zlatnu postelju — rekla je gledajući okolo i pripremajući se za spavanje. Ali baš kad je stavljala glavu pod krilo, osetila je kap vode kako je pala na nju.
— Čudna stvar. Nema ni oblačka na nebu, zvezde su potpuno jasne i sjajne, a ipak pada kiša. Klima na severu Evrope zbilja je strašna.
Trska je volela kišu, ali to je bila samo njena sebičnost.
Tada je kanula i druga kap.
— Kakva je korist od statue, ako ne može la me sačuva od kiše. Moram da potražim neku dobru strehu.
Odlučila je da odleti, ali pre nego što je raširila krila, pala je i treća kap. Tada je pogledala gore i ugledala… O, šta je ugledala?
Oči Srećnog Princa bile su pune suza, koje su mu tekle niz zlatne obraze. Lice mu je bilo tako divno na mesečevoj svetlosti, da je mala Lastavica osetila sažaljenje.
— Ko si ti?
— Ja sam Srećni Princ.
— Pa zašto onda plačeš? Svu si me pokvasio.
— Kad sam bio živ i imao ljudsko srce, nisam znao šta su to suze, jer sam živeo u palati San Susi, gde tuzi nije bio dopušten ulaz. Da- nju sam se igrao s drugovima u bašti, a uveče sam
bio na balu u velikoj sali! Oko bašte se protezao visok zid, ali se nikad nisam zapitao šta je iza njega, jer je sve oko mene bilo tako divno. Moji dvorjani su me zvali Srećni Princ. I doista, bio sam srećan — ako je uživanje sreća. Tako sam živeo, i tako sam umro. Sad, kad sam mrtav, stavili su me ovde tako visoko, da mogu da vidim svu gnusobu i bedu svoga grada i — mada mi je srce načinjeno od olova — mogu samo da plačem.
„Šta, zar nije sav od zlata?” — rekla je Lastavica za sebe, jer je bila suviše učtiva da takvu primedbu kaže glasno.
— Tamo, daleko, — nastavio je Srećni Princ dubokim melodičnim glasom — daleko odavde, u maloj ulici nalazi se siromašna kućica. Jedan od prozora je otvoren, pa kroz njega mogu da vidim ubogu ženu kako sedi za stolom. Lice joj je mršavo i iscrpeno, ruke su joj crvene i hrapave, sve izbodene iglama, jer je švalja. Ona veze cvet ljubavi na somotskom ogrtaču za najljupkiju kraljičinu dvorsku damu, za sledeći bal. A na krevetu, u uglu sobe, njen mali dečak leži bolestan. U groznici je i traži pomorandže. Ali, majka nema da mu da ništa drugo osim vode s reke. Zato on plače, Lasto, Lastavice, mala Lasto! Da li bi joj odnela crveni rubin iz mog balčaka? Moja stopala su pričvršćena za ovo postolje, pa ne mogu da se pokrenem.
— Mene očekuju u Egiptu. Moji prijatelji kruže iznad Nila i pričaju s velikim lotosima. Uskoro će poći da spavaju u grobnici velikog faraona. On je sada tamo sam u svom skupocenom sarkofagu, uvijen u žuto platno i balsamovan mirisima. Oko vrata mu je niska bledozelenih nefrita, a ruke su mu slične uvelom lišću.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, zar nećeš da ostaneš sa mnom i budeš moj vesnik? Dečak je tako žedan, a majka tako tužna.
— Mislim da ne volim dečake — odgovori Lastavica. — Prošlog leta, kad sam stajala na reci, bila su tamo dva gruba dečaka, vodeničarevi sinovi, koji su uvek bacali kamenje na mene. Naravno, nisu me nikad pogodili, jer mi laste letimo veoma brzo. A pored toga, ja sam iz porodice poznate po svojoj brzini. Pa ipak, to je bilo svirepo od njih, jer šta bi bilo sa mnom da su me pogodili?
Srećni Princ je bio tako tužan da se mala Lastavica sažalila.
— Ovde je veoma hladno, ali ću ipak ostati s tobom jednu noć i biti tvoj glasnik — reče ona.
— Hvala ti, mala Lasto, — reče Srećni Princ.
Tako je Lastavica izvadila veliki rubin iz Prinčevog mača i, noseći ga u kljunu, poletela iznad krovova grada. Prošla je pored crkvenog tornja s anđelima izvajanim u belom mermeru, prošla je pored palate i čula zvuke muzike. Prošla je iznad reke, videla svetla kako sjaje na katarkama brodova.
Najzad je došla do siromašne kuće i pogledala unutra. Dečak se tresao u groznici, a majka je bila zaspala od umora. Odskakutala je unutra i položila veliki rubin na sto pored ženinog naprska. Zatim je blago obletala oko kreveta hladeći dečakovo čelo svojim krilima.
— Kako se odjednom osećam svež — reče mališan. — Sigurno mi je bolje. — I utonuo je u dubok san.
Onda se Lastavica vratila Srećnom Princu i ispričala mu šta je uradila.
— Čudno — primetila je. — Osećam da mi je sada sasvim toplo, iako je u stvari hladno.
— To je zato što si učinila dobro delo — reče Princ, a mala Lasta poče da razmišlja, i tako razmišljajući zaspa. Razmišljanje ju je uvek uspavljivalo.
Zorom je odletela na reku i okupala se.
— Kakva čudna pojava — prelazeći preko mosta, reče profesor koji je izučavao život ptica. — Lasta u zimu. — I napisao je opširan članak o tome u novinama, koji je bio pun toliko nepoznatih reči, da ga niko nije razumeo.
— Noćas idem za Egipat — reče Lastavica, i bila je na vrhuncu sreće zbog toga. Posetila je sve javne spomenike i provela dosta vremena na tornju crkve. Kud god je išla, vrapci bi stali da cvrkuću: „Gle, uvaženog tuđinca”, što je njoj veoma laskalo.
Kad je izašao mesec, odletela je natrag do Srećnog Princa.
— Imaš li kakvu poruku za Egipat? — doviknula je. — Upravo krećem.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, — reče Princ — hoćeš li ostati sa mnom samo još jednu noć?
— Mene očekuju u Egiptu — odgovori Lasta.
— Sutra će moji drugovi leteti do Drugog Vodopada. Tamo nilski konj leži u ševaru, a pa velikom granitnom prestolu sedi bog Memnon. Svu dugu noć op posmatra zvezde, a kad zasja Zornjača, on je pozdravi radosnim uzvikom, a zatim se umiri. U podne, riđi lavovi silaze na reku na pojilo. Oči su im zelene kao berili, a njihova rika je bučnija od rike vodopada.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, — reče Princ — tamo daleko, u predgrađu na mansardi, vidim mladića. Nagnut je nad stolom prekrivenim hartijama, a pored njega je u čaši buket svelih ljubičica. Kosa mu je tamna i kovrdžava, usne crvene kao nar, a oči krupne i zamišljene. Pokušava da završi komad za direktora pozornšta, ali suviše mu je hladno da bi mogao ma šta napisati. U kaminu nema vatre, a od gladi je malaksao.
— Ostaću s tobom još jednu noć — reče Lasta, koja je zaista imala dobro srce. — Hoću li da mu odnesem drugi rubin?
— Avaj! Nemam više rubina. Sve što mi je ostalo, to su moje oči. One su načinjene od retkih safira, koji su doneti još pre hiljadu godina. Izvadi jedno oko i odnesi mu. On će ga prodati, kupiti drva za vatru i završiti svoj komad.
— Dragi Prinče, — reče Lasta — to ne mogu da učinim — i poče da plače.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto. Učini po mojoj volji.
Tako je Lasta izvadila Prinčevo oko i odletela do studentove sobice. Bilo je sasvim lako ući, jer je krov bio načet. Mladić je držao glavu meću rukama, pa nije čuo lepršanje ptičjih krila, a kad je podigao glavu, ugledao je divan safir kako leži na svelim ljubičicama.
— Počeli su da me cene! — uzviknu radosno.
— To je od nekog velikog poštovaoca. Sad ću moći da završim svoj komad. — I njegovo lice sijalo je od sreće.
Sledećeg dana Lasta je odletela do pristaništa. Sletela je na katarku velikog broda i po- smatrala mornare kako konopcima izvlače velike sanduke na palubu.
— O-ruk! — uzvikivali su oni dobro zapinjući.
— Idem u Egipat! — dovikivala im je Lasta, ali niko nije mario za to, a kada je izašao mesec, odletela je Srećnom Princu.
— Došla sam da ti kažem zbogom — reče.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, — reče Princ — zar nećeš ostati sa mnom još jednu noć?
— Hladno je — odgovori Lasta — i ledeni sneg će uskoro zavejati. U Egiptu, iznad zelenih palmi je toplo sunce, a krokodili leže u mulju i lepo posmatraju oko sebe. Moji drugovi svijaju gnezda u hramu grada Balbeka, a ružičasti i beli golubovi ih posmatraju gučući jedan drugome. Dragi Prinče, ja te moram napustiti, ali te nikad neću zaboraviti i idućeg proleća ću ti doneti dva sjajna dragulja, umesto onih koje si dao. Rubin će biti crveniji od crvene ruže, a safir će biti plav kao duboko more.
— Na uglu, dole, stoji mala prodavačica šibica — reče Princ. — Ispustila je šibice u kanal i one su se pokvasile. Otac će je istući ako ne donese kući novac, pa zato plače. Nema cipela ni čarapa, a i gologlava je. Izvadi i moje drugo oko, odnesi joj ga pa je otac neće istući.
— Ostaću s tobom još jednu noć, — odgovori Lasta — ali ne mogu da ti izvadim oko. Onda bi bio potpuno slep.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto. Učini kao što sam ti rekao — molio je Princ.
Tako je Lasta izvadila i drugo Prinčevo oko. Preletela je iznad devojčice spustivši dragulj u njenu ruku.
— Kakav divan komadić stakla — iznenadila se devojčica i otrčala kući smejući se.
Lastavica je odletela natrag Princu.
— Ti si sad slep, — rekla je — i ja ću ostati s tobom zauvek.
— Ne, mala Lasto, — odgovorio je siroti Princ — ti moraš otputovati za Egipat.
— Ostaću s tobom zauvek — odgovorila je Lasta i zaspala kraj Prinčevih nogu.
Ceo sledeći dan je presedela na Prinčevom ramenu i pričala mu o tome šta je videla u stranim zemljama. Pričala mu je o crvenim ibisima, koji stoje u dugom redu na obalama Nila i hvataju zlatne ribe svojim kljunom; o sfingi koja je stara koliko i svet, živi u pustinji i zna sve; o trgovcima koji idu polako pored kamila i nose u rukama ćilibarske brojanice; o kralju Mesečevih planina, koji je crn kao abonos i obožava veliki biljur; o velikom zelenom zmaju koji spava u palminoj kruni, a dvadeset sveštenika ga hrane slatkišima; o kepecima koji plove preko velikog jezera na velikim lotosovim listovima i večito ratuju s leptirima.
— Draga mala Lasto, — reče Princ — pričaš mi o čudesnim stvarima, ali najčudesnija je od svega ljudska patnja. Nema veće nesreće od bede. Obleti moj grad, mala Lasto, i ispričaj mi sve što budeš videla.
Tako je Lastavica letela iznad velikoga gra- da i videla bogataše i njihov raskošni život u lepim kućama, dok su siromasi sedeli na pragovima bednih kućeraka. Letela je kroz mračne uličice i videla bleda lica izgladnele dece kako ravnodušno posmatraju crnu ulicu. Ispod svoda mosta dva mališana su ležala zagrljena, da bi im bilo toplije.
— Kako smo gladni — govorili su.
— Zabranjeno je ležati tu! — doviknuo im je čuvar i oni su odlutali kroz kišu.
A onda se Lasta vratila i ispričala Princu šta je sve videla.
— Ja sam prekriven čistim zlatom, — rekao je on — moraš ga skidati, list po list, i nositi mojoj sirotinji.
Lastavica je skidala list po list čistoga zlata sve dok Princ nije ostao sasvim taman i siv.
List po list čistoga zlata odnosila je sirotinji n dečja lica postala su rumenija.
— Sad imamo hleba! — uzvikivala su deca.
Ali je došao sneg, a posle njega mraz. Ulice su izgledale kao da su načinjene od srebra, tako su bile svetle i blistave; dugi ledenjaci kao kristalni mačevi visili su sa streha; svi su no-
sili krznenu odeću, a mali dečaci imali su skerletne kape i klizali se po ledu.
Sirotoj maloj Lasti bilo je sve hladnije i hladnije, ali ona nije htela da napusti Princa — suviše ga je volela. Kljucala je mrvice hleba pred vratima pekare kad pekar nije gledao i pokušavala da se zagreje lepršajući krilima.
Na kraju je shvatila da će umreti. Imala je samo toliko snage da još jednom odleti na Prinčevo rame.
— Zbogom, dragi Prinče, — jedva je izustila.
— Dozvoli mi da ti poljubim ruku.
— Srećan sam što najzad odlaziš u Egipat, mala Lasto, — reče Princ. — Ostala si ovde predugo. Ali, moraš me poljubiti u usta, jer te volim.
— Ne odlazim u Egipat — odgovori Lasta. — Odlazim u Carstvo Smrti. Smrt je brat Sna, zar ne?
Poljubila je Princa u usta i pala mrtva kraj njegovih nogu.
U tome momentu prolomio se čudan prasak, kao da se nešto slomilo u statui. Olovno srce je prepuklo nadvoje. Bio je, uistinu, žestok mraz.
Rano, sutradan, gradonačelnik je šetao trgom u društvu gradskih većnika. Kad su prolazili pokraj stuba, pogledali su gore na statuu.
— Bože moj, kako jadno izgleda Srećni Princ!
— Vrlo jadno — rekoše gradski većnici, koji su uvek odobravali ono što kaže gradonačelnik, i prićoše bliže da bolje vide.
— Rubin nedostaje na maču, oči su mu ispale i više nije zlatan — govorio je gradonačelnik. — V stvari, malo se razlikuje od nekog spomenika prosjaka.
— Tako je! — složiše se gradski većnici.
— Eno i mrtve ptice kraj njegovih nogu — nastavio je gradonačelnik. — Zbilja je vreme da izdamo proklamaciju da je pticama zabranjeno da ovde umiru — a gradski pisar je smesta zapisao
taj predlog.
Uskoro su oni skinuli statuu Srećnog Princa.
— Pošto više nije lep, nije više ni koristan — rekao je profesor estetike.
Zatim su statuu istopili u livnici, a gradonačelnik je održao sastanak, da bi se odlučilo šta da se uradi s istopljenim metalom.
— Mi, naravno, moramo imati drugu statuu na trgu, a to će biti moja.
— Ne, već moja — rekao je svaki od većnika, i oni se počeše svađati.
Kad sam poslednji put čuo o njima, oni su se još svađali.
Oskar Vajld
Iz knjige: SREĆNI PRINC I DRUGE BAJKE – Oskar Vajld, Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd, 1965.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
