Oznaka: Desanka Maksimović

SVET POD JEZEROM – Desanka Maksimović / Bajka, Tekst, Dečja riznica

SVET POD JEZEROM

Bio neki mali čobanin. Spavao je u kućici od brvana, na postelji od sena, a kašika i zdela iz koje je jeo bile su od drveta. Nije mali čobanin Ivan ništa imao, ali mu se činilo da je njegova sva planinska lepota, celo nebo i jezero, i šuma. I nikad te lepote nije bio sit.

Čim bi isterao stado na pašnjak, odlazio bi na obalu jezera koje se nalazilo u planinskoj uvali i po kome je uvek plovio veliki ćutljiv labud. Jezero je obično bivalo mirno i ravno kao ogledalo i Ivanu se činilo da jedan labud plovi vodom a neki drugi roni kroz vodu. Kad god bi labud na jezeru savio svoj beli dugi vrat, savio bi i njegov drug, labud po vodom, kad bi gornji raširio
krila, raširio bi ih i onaj u jezeru i Ivan je mislio da je to zbog toga što se njih dvojica mnogo vole, što su prijatelji. Borovi koji su se ogledali u vodi, čobanske kolibe, oblaci i ptice smatrao je da pripadaju nekom tajanstvenom svetu u jezeru, koji mu se sviđao mnogo više nego svet u kome je živeo.

„Kada bih bio labud, zagnjurio bih se pod vodu da vidim kako je dole, da li je zbilja tako lepo“, mislilo je čobanče žedno lepote.

Kad se labud po nekoliko dana ne bi na jezeru javio, verovao je da je zacelo u gostima kod svoga druga pod vodom, i zavideo mu. Sviđalo mu se što je tamo sve obasjano zelenkastom svetlošću, i sviđalo mu se što drveće dubi na glavi a kućice stoje natraške, što je sve neobično.

Jednog prolećnog dana istera opet Ivan stado na pašu pa sede na kamen kraj jezera i zagleda se u vodu. I u njoj se blistalo proleće kao i u planini.

Oblaci su se prevrtali preko glave, po jelama i borovima nicale bledozelene svećice, a ptice rasecale vodu lako kao vazduh. Čak je i neko čobanče slično Ivanu sedelo na kamenu. Kad eto ti labuda. Plovio je tiho, pravo prema Ivanu.

– Ivane, – rekne mu – zašto sediš uvek tako sam kraj vode? O čemu misliš?

– Mislim kako je u svetu pod jezerom.

– To je tajna – odgovori labud. – Tamo niko sem mene ne može da ide. I ja često krišom prolazim.

Ili je labud bio ptica odveć nežna srca pa nije hteo dete da razočarava i da mu govori da pod jezerom nema nikakva čarobna sveta, ili je takav svet tamo zbilja postojao, tek on mu tako reče i obeća da će mu otud doneti štogod po čemu će moći bar nazreti kako je u tom čudesnom svetu.

Bela ptica sutradan ne zaplovi jezerom i pojavi se tek posle pet dana sa ,zrnom bisera u kljunu. Spustivši ga Ivanu na šaku, reče:
– Kao semenom kod nas, ovim se tamo hrane ptice.

Bogzna odakle je labud taj biser doneo, tek tako reče čobančetu i ono nekoliko dana ostade mirno igrajući se zrnom bisera i zamišljajući ptice koje se time hrane.

Nije prošlo mnogo vremena, a Ivan stade moliti labuda da jednom i njega povede kada pođe u svet pod vodom. Pritom je plakao i tako ga milo gledao da labud reče:

– Ne plači! Tamo te, istina, ne mogu povesti, ali ću ti opet doneti štogod lepo po čemu ćeš nazreti taj čudesni svet.

Posle nekoliko dana labuda ponovo nestade i kad se vrati, donese Ivanu u kljunu ljuspu zlata.

– Kao što kod nas pada sneg u belim pahuljicama kad nastane zima, tako tamo i zimi i leti sunce svet zasipa ovim zlatnim pahuljama.

Bogzna da li je to bilo istina, tek ovako mu reče, a Ivan je nedelju dana bio zadovoljan igrajući se zlatnom pahuljicom i zamišljajući svet pod ovakvim ljuspicama zlata. Čežnja da tamo zaviri bila je još veća sad kad je nazreo lepotu toga čarobnoga sveta i opet je stao moliti labuda da ga kad onamo pođe, povede. Labud ga nije ni ovoga puta poveo, ali mu je opet posle jednog putovanja doneo zrno srebra veliko koliko lešnik.

– To je šljunak po stazama u svetu ispod jezera, sad možeš misliti kako su svetle reke odakle se ovakav šljunak vadi.

Pri tome se potuži čobančetu kako su ga uhvatili da odaje jezerske tajne nekom na gornjem svetu i ako još samo jednom pokuša da na zemlju iznese ma i jednu trun, neće ga nikad više otud pustiti.

Prevari se čobanče i po četvrti put zamoli labuda da ga sa sobom povede ili mu donese još što po čemu bi znalo kako je pod jezerom. Labud je samo tužno zaćutao, gledajući ga kao da se zanavek oprašta.

I zbilja se nikada više nije vratio.

Ko zna, možda je i postojao neki čarobni28 svet pod jezerom, možda su mu i bili zapretili da jezerske tajne na izdaje, a on je možda, ne mogući nikom molbe odbiti, opet hteo čobančetu nešto poneti pa su ga na delu uhvatili, a možda34 je poginuo prosto u jezerskom šipragu.

I kad je jednog dana dečak shvatio da se labud neće nikad vratiti i mašio se opet rukom u nedra gde su stajali darovi što mu ih je nežni prijatelj donosio sa putovanja – tamo su stajala samo tri obična kamička.

Desanka Maksimović

Pročitajte više:

Desanka Maksimović – BAJKE

Desanka Maksimović – BAJKE, PESME I PRIČE ZA DECU

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena

BASNE – Antologija najlepših basni

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

KAKO SU PUŽU UKRALI KUĆU – Desanka Maksimović / Bajka, Tekst, Dečja riznica

KAKO SU PUŽU UKRALI KUĆU

Živela u susedstvu dva puža. Kuće su im bile baš prekoputa; jedna s jedne strane staze ispod žbuna, druga s druge strane,kraj kamena. Ovi puževi susedi bili su vrlo mirne životinjice, nisu voleli mnogo da šetaju, skoro uvek su bili pred svojim kućicama posmatrajući šumske prolaznike: žute ili crne mrave s tovarom na leđima, prolećne bube pod crvenim oklopima ili neke druge putnike. A ako bi se katkad i rešili da pođu u šetnju, svoje su kuće uvek na leđima nosili, bojeći se da ih neko ne ukrade.

Njihovi susedi su im se smejali, zbog ove obazrivosti. Zeba, koja je stanovala na grani hrasta iznad njih, uvek im je podrugljivo dovikivala: – Zašto ne uprtite na leđa i dvorište? Može vam i njega neko ukrasti.

Ali se puževi nisu osvrtali na ove podrugljive zamerke. Nekako su sigurniji bili kad kuću ponesu na leđima. Ako im se desi da ih mrak uhvati negde nasred polja, ne moraju da se brinu: uvuku se samo u svoju kuću i na miru prospavaju noć. Uzalud bube u crnim oklopima obilaze oko njih, kuckajući na vrata, čudeći se otkud iznenada da niknu kuće nasred ravni, puževi ćute unutra i ne otvaraju im. Može se ma šta oko njih događati, oni u svojim ljušturama ostaju mirni kao u tvrđavi.

Ali jednog dana puž koji je stanovao ispod žbuna pomisli: – Zašto, zbilja, uvek nosim kuću na leđima? Hoću i ja jednom slobodno, bez tereta, da se prošetam.

Htede potom da pozove i svoga suseda da zajedno pođu, te izviri kroz prozor, ali je sused sa svojom kućom bio već nekud otišao. Puž ispod žbuna onda iziđe iz svoje kuće, dobro zatvori na njoj vrata i prozore, da se lopovi ne bi uvukli unutra, i pođe sam u šetnju. Bio je mnogo srećan što se rešio na ovo junaštvo. Peo se uz šiblje, zavlačio duboko u busenje trave, peo se uz kamenje koje bi našao na putu i gde ga sve nije bilo. Tako je sve do same noći ostao u polju.
Međutim, čim je on izišao u šetnju, slučajno tuda naiđe žuti mrav, starešina susednog mravinjaka, i zakuca na vrata puževe kuće, u želji da se s njim malo porazgovara. Ali mu se niko ne odazva.

Žuti mrav pomisli da puž možda još spava, pa doviknu: – Ustaj, lenštino, sunce je već davno odskočilo.

Kad vide da se puž opet ne odazva, prisloni uvo na vrata osluškujući da li zaista spava. Iznutra se nije čulo nikakvo disanje i mrav onda proviri kroz prozor. Možete zamisliti koliko se žuti mrav začudi kad vide puževu kuću praznu. I mada nije bio brbljivac, pojuri u mravinjak da ovo čudo ispriča svojoj zadruzi. I ostali se mravi mnogo iznenade i raznesu za tili čas tu vest kroz celu šumu.

Odmah se oko puževe kuće iskupi gomila sveta: bube, ptičice, stršljeni, ose, leptiri. Svi su redom virili kroz prozor, lupali na vrata, tražili puža u okolnoj travi; a potom je otišao svak na svoju stranu.

Kraj kućice su ostale samo dve nepoznate bube. To su bile neke lutalice što su putovale oko sveta. Čim su od mrava čule da je puževa kuća ostala prazna, rešile su da je ukradu, da je odnesu do šumskog potoka, pa da tamo načine od nje čamac u koji bi sele i nastavile svoje lutanje po svetu, jer im je vrlo teško bilo uvek ići peške.

Kad sve ostalo društvo ode, reče jedna buba:– Kućica je divna, laka je kao pero, moći ćemo od nje čamac napraviti.

– I dosta je velika – dodade druga – možemo obe u nju stati. Hajde brzo da je prenesemo na obalu.

Onda požure i prenesu je na obalu potoka, gde od nje načine čamac, otisnu se niz vodu i otplove u bogzna koje daleko jezero ili more.

A siroti puž kad se vratio iz šetnje i video da su mu ukrali kuću, mnogo je plakao. Tražio ju je po svoj okolini, pitao poznanike, ali mu niko nije umeo reći ko je kuću ukrao. Sused mu je vrlo rado hteo ukazati gostoprimstvo, ali je i sam jedva mogao da stane u svoju ljušturu.

Tako je puž, koji se samo jednom usudio da svoju kuću ostavi samu, celog života ostao beskućnik, i morao se potucati tražeći prenoćišta u lišću, travi, krunama cveća i glavicama zelja. Ostali puževi ga prozovu Golaćem, pa su se posle tako zvala i njegova deca i unuci i sve potomstvo, jer im u nasleđe nije mogao ostaviti kuću, kao što su drugi činili.

Desanka Maksimović

Pročitajte više:

Desanka Maksimović – BAJKE

Desanka Maksimović – BAJKE, PESME I PRIČE ZA DECU

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…

Najlepše bajke i priče za decu – Dečja riznica

BASNE – Antologija najlepših basni

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

PATULJKOVA TAJNA – Desanka Maksimović / Bajka, Tekst, Dečja riznica

PATULJKOVA TAJNA

Živeo je u planini neki stari patuljak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilja u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećavaju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.

Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat.

Najednom, u crnim granama četinara vide patuljak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iz sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patuljak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve i prhnu negde nad borje.

Patuljak tad uzdahnu i prošaputa tužno: „Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnelo.“

Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.

Onda pođe dalje niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U daljini se čula voda gde klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patuljak ču neke neobične zvuke, koji se javljaju samo jednom u sto godina, u času kad izvor postaje zivotvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav ljudski vek onoga ko je se napije.

Zato patuljak kao bez duše jurnu tamo. Bio je već prilično star i hteo je da se podmladi. Ali ne stiže na vreme: u času kad on zamoči šake u izvor, njegova voda postade opet obična planinska voda. I patuljak stade tužno gledati svoju belu bradu, i misliti da li će moći doživeti idućih sto godina, da se na izvoru podmladi. Poče sumorno razgledati oko sebe, po stablima borova, da možda nije poteklo mleko umesto smole, jer bi to bio znak da je došlo vreme njegove smrti.

Ali tog časa je još tekla mirisna smola niz stabla drveća u planini, i patuljak odahnu spokojno.

Kako je već bilo podne, sede na neki panj oko koga su rasle jagode i dobro se naruča. Pri tom mišljaše:

– Treba bar da uoči Ivanjdana uvrebam čas kada se rascveta koji zlatni cvet paprati i da ga uberem, pa ću biti srećan cele ove godine, ako me smrt ne zadesi.

Jedino je on znao tu tajnu o zlatnom cvetu paprati, koji se rascvetava samo jednom u godini dana, usred ivanjske noći, i potom odmah uvene. Ali ko uspe da ga ubere, cele godine, a nekad i celog života, bude srećan. Samo, patuljak je čuvao ovu tajnu kao i sve ostale, i bio je rešen da je drugome kaže jedino u času svoje smrti.

Mislio je on tako o papratovom cvetu i sračunavao po sunčevoj senci kada će doći Ivanjdan, kad najednom se trže i prislušnu: negde u gori, u stablu nekog starog bora, ču gde mili crv i pomisli:

– Stari bor će večeras umreti, crv će ga oboriti. Šteta, on je nikao u istom času kad sam se ja rodio.

Oko patuljka su vrdali gušterovi, sunčale se zmije, savijene u koture kao voštanice. Ali on ih se nije plašio, i sa uživanjem je posmatrao jednu šarku na steni kako glavu uzdiže i motri. Njen vrat se blago povijao kao vrat labuda i oči se prelivale rosno na suncu.

– Sirotica, – pomisli patuljak, – uživa na suncu a i ne sluti da će je do večeri ubiti. Vidim crvenu pegu u njenom oku.

Švrljao je patuljak tako ceo dan. Obišao je sve svoje poznanike vukove, medvede, zečeve, a u samo veče svrati u pohode nekom svom prijatelju patuljku. Bio je to čas kad su se lovci i pastiri vraćali kuću, i patuljci iz prikrajka posmatrahu ko će se pomoliti stazom.

Prvi se ukazaše neki lovci. Preko puške su nosili ubijenog jutrošnjeg tetreba i pevali su na sav glas. Malo posle naiđoše čobani noseći onu mrtvu šarku, koja se sunčala po podne na steni. Patuljak se onda pozdravi od svog prijatelja i pođe da vidi da li je crv već oborio stari bor. I nađe zbilja drvo gde leži na zemlji, a ptice oko njega tužno lete i bubice mu mile po stablu i korenu.

Pođe tada patuljak sumoran kući, a uz njega pristade neki detlić kljucajući stalno u stabla borova, kao da hoće nešto da mu kaže. Patuljak se osvrte, i, gle,
vide da umesto smole niz koru borova teče mleko.

– To beše znak da stari patuljak treba da ide sa ovog sveta.

Kad vide to, on stade razmišljati kome bi svoju tajnu kazao i tako ga usrećio za ceo zivot. I seti se male čobanice, koja je svakog dana gonila koze kroz planinu.

On je pričeka na savijutku putanje, i kad se devojčica pojavi sa svojim stadom, stade pred nju, pa joj reče:

– Hoćeš li celog života da budeš srećna?

Ona se uplaši kad vide tako malog čoveka i htede da beži, ali on joj reče smešeći se:

– Ne boj se, i slušaj šta ću ti kazati. Ako hoćeš celog života da budeš srećna, uzberi zlatni cvet paprati. On se otvara samo uoči Ivanjdana i odmah posle uvene. Niko ga sem mene nije do sada video; ali ja ću za nekoliko časaka umreti i tebi predajem svoju tajnu.

Tako on reče i zavuče se u dubini šume, a devojčica otrča veselo niz stazu te razglasi tajnu i ostalim čobanima. I uoči Ivanjdana odoše svi u šumu, svaki uzbra po jedan zlatan cvet i zakiti se njime.

I od tada svi čobani na svetu su srećni.

Desanka Maksimović

Pročitajte više:

Desanka Maksimović – BAJKE

Desanka Maksimović – BAJKE, PESME I PRIČE ZA DECU

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…

Najlepše bajke i priče za decu – Dečja riznica

BASNE – Antologija najlepših basni

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂