Ознака: Лаза Костић

Лаза Костић – ДУЖДЕ СЕ ЖЕНИ / Видео (поему говори Дејан Чавић), Рецитација, Текст песме

https://youtu.be/bMLIR5F_Vxo

ДУЖДЕ СЕ ЖЕНИ

Из мора никли дворови бели.
Чим су се тако дивно попели?
Јесу л’ их вали собом изнели,
лице им водом умили сланом,
ил’ их је сунце умило даном?
Ни вода влагом, ни сунце сушом,
Венеција је дахнула душом:
прошла је болест вечита, дуга,
прошла је скоро морија, куга.
Ђемија плови богата, златна,
у море стере везена платна,
море се пред њом весело пени:
Дужде се жени.
Ал’ не жени се ко други људи:
Царева ћерка чека и жуди
просилац да јој окити груди
дивотом свега источног блага,
па да му буде невеста драга;
ал’ дужде на њу не сврће трага,
ни лав му на њу не миче крила:
Дуждева нева, дуждева снага,
царица само крилатих сила,
Морска је вила.
Невеста чека у својој слави,
из ока влажног душа се плави,
у њој се дужде милином дави,
назире бисер, дивоте слути
што су јој њима кићени скути;
а нева шири наручја мека,
валовите груди га чека. —
Разастри, нево, дувак ти бели
што су га вали, девери мали,
пеном исплели, теби придели,
дужде ти прстен натиче вељи! —
Венчани прстен потону на дно,
варницом море креснуло хладно,
с милине суште нева се ужде:
Венчô се дужде. —
„Весели да сте, кићени свати!
Ову ће славу векови знати:
У славу моје невесте дивне,
у спомен спаса од куге кивне,
цркву ћу дићи небеска краса
на име свето матере Спаса.“ —
Господа ћуте, погледом муте,
ал’ ипак зборе главе погнуте:
„Твоја је, дужде, увек старија:
Нека се диже
Санта Мариа делла Салуте!“ —
„Нека се диже, нека се диже!“
Само је један погнуо ниже
проседу главу; дужде га пита:
„Камо се, кнеже, мисô ти скита?“
Старац му збори: „Мучно је, дужде,
старијем рећи истине суште;
брига ми веља весеље мути:
како ћеш дићи задужбину ти?
Све смо ливанске срезали кедре
да подигнемо дворе ти ведре,
па откуд, дужде, брига је прва,
наћи основу дрва?
откуда дрва, откуд колаца,
дому молаца?“
Ал’ око шајке диже се море,
валови дужду шапућу, зборе:
„Што ће ти стабла даљнога кедра?
Другу ти храну требају недра:
Ближе се диже једна ми друга
што ми се навек низини руга;
шуме јој дивне оглавље ресе,
у пакост тонем кад их затресе,
једом би сухим себе попила
како ме љути Загорка вила!
Ал’ коса њена опасти мора,
оголит вила словенских гора!
Чу ли ме, војно, невеста проси:
Храм нек се диже на њеној коси,
срежи је, скоси!“
„Нека ти буде! Не треба кедра!
Дрешите шајке, стерите једра,
секире бритке дижите горе,
нек пада дубље словенске горе!“ —
Шајке се дреше, једра им пупе,
носе их груди дуждеве љубе;
стигоше шајке, секира звекну,
јауком силним гора одјекну,
дивови горски, вечити дуби,
падају у част дуждевој љуби,
падају с брда, падају с дола,
са дубом јела, с бором топола:
Гора је гола.
По голој гори сам север душе.
Од зимне влаге, од летње суше,
голи син горин, жељан слободе,
ил’ води паде, ил’ копном оде.
Са верним ножем, са диљком дугом
бори се један са турском кугом;
а други синак Загорке мајке
по мору гони дуждеве шајке,
по мору гони, у море рони,
у туђу службу, тужан, потони,
дуждеву позну натрашку киван,
свети се синак јуначан, диван,
оружјем туђим, у туђу славу,
али крвнику задаје страву:
Бије на Вису оклоп-авети,
Мајку си свети.
Ал’ има л’ славе рођеном робу?
У прегалачком, чиломе добу
слобода само срамоту пере,
слобода дела, слова и вере;
њоме је само крв проливена
јуначке браће благословена,
њоме се старе видају ране,
њом ће и робу сунце да гране,
њоме се давна освета свети,
њоме се равне кршне врлети
до родна поља, до сиња мора,
њоме се дичи слава нам скора,
Црна ни Гора.

***

С оглавља бујног приморке дивне
стресô је замах секире кивне
семење зрело. Северни ветри
понели су га на зрачни недри,
просули су га по Црној Гори.
Из тог семења никоше бори;
ал’ нису бори што дужде мори,
већ јунак живи, жив да се бори.
А понајдраже вилино семе
с Његуша диже до неба теме,
с висине своје простире гране,
све би да српске закрили стране
народни првак, миљеник вила,
кршева црних господар бели,
великом добу натражак вели
малог Данила.

***

Никшић се предô. С никшићка поља
новог му цара преноси воља
до крајних гора, до мора сиња,
до Плава равног и до Гусиња,
до тврдог Бара, шехер Улциња.
Море је пукло. Вила се буди,
валовите јој предишу груди,
буновним оком у чудо гледа
где диван Јунак на коња седа;
коњица белог у море гони:
„Поморко вило, негдања срдо,
ти, љубо, знамење тврдо:
Из крвног роја светог ми боја
слазим у крило сланог ти споја,
њиме да сперем јада нам двоја, —
Моја си, моја!“
Да ли потонô сунчани жаре,
у издисају последња гледа,
по мору пише дугине шаре?
Или се вила зажари бледа,
процвета лицем, очима сину,
осмејкујућ се горином сину?
Вила се смеши блажена лица.
Ал’ црно јато од оклопница,
кивних му срећи, јунаку прети,
да ће му љубу силом отети.
Вила се њима грохотом смеје,
побратим јуже по мору веје,
валовите јој помиче скуте,
кô љуске баца ђемије љуте,
оклопнице су морем посуте. —
Вила се смеши; скровитом луком
јунака тражи пенастом руком,
глади га руком, збори му муком:
„Не бој се, драги, ево ти жене,
„не бој се, војно, ево ти мене,
Анадјомене!“

1878.

Лаза Костић

Једна од најлепших поема Лазе Костића ДУЖДЕ СЕ ЖЕНИ има читав низ мотива. Моменат је, кад се Венеција опростила страшне епидемије; кад ће дуждева ђемија да заплови на пучину да баци прстен и венча се с таласима; кад се доноси решење да ће се, из благодарности, зидати дивна црква Богородици од Спасења, црква Санта Мариа делла Салуте, а за добру подлогу цркве сећи и посећи силне словенске шуме у Загорју, у Далмацији, којом је тада владала Венеција.
Лаза Костић је у овој поеми жалио сечу словенских шума за латинску цркву. Па је ту драмску своју поему затим наставио: од века кад је Јадран био дуждев, до века кад су Јадран и његова вила дочекали слободне Словене, Србе, Црногорце, после пада Никшића и изласка на море са Барем и Улцињем.

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу… Јер, деца су украс света ♥

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂