Вилијам Шекспир – РОМЕО И ЈУЛИЈА / Видео: одломке говоре Горан Султановић и Мирјана Вукојчић, Текст
https://youtu.be/S859nZuk1E4
РОМЕО И ЈУЛИЈА
ДРУГИ ЧИН
СЦЕНА ДРУГА
Верона. Капулетов врт.
(Ромео ступа напред.)
РОМЕО
Ко рањен није рањеном се руга.
(Горе, на прозору, појављује се Јулија.)
Ал’ тихо! Шта светли кроз прозор тај?
Гле, то је исток, а Јулија сунце.
Устани, лепо сунце, и дотуци
завидљиву луну, већ бледу од једа
што си ти, њена дева, много лепша.
Немој јој више бити пратиља,
јер је завидљива. Одежда је њених
весталки зелене, болешљиве боје.
Само је луде носе: одбаци је.
Ево ми драге, ево љубави.
О кад би то знала! Она говори,
ал’ не каже ништа. Но шта мари!
Око јој говори, њему одговарам.
Дрзак сам, она не говори мени.
Две најлепше звезде на небеском своду
одлазећ некуд, моле очи њене
да трепере у њиним сферама
до њиног повратка. Шта би било да су
те очи тамо, а оне у њеној
глави? Сјај би њеног лица постидео
те звезде онако као свећу дан.
Њене би очи зрачиле с небеса
кроз простор тако да би птице све
запевале мислећ да је прошла ноћ.
Гле како образ наслања на руку!
Да сам рукавица да дирнем образ тај!
ЈУЛИЈА
Вај!
РОМЕО (за себе)
Она говори. О, говори опет,
анђеле светли, јел блисташ нада мном
у овој ноћи ко крилати гласник
задивљеним очима смртника,
што га затурене главе посматрају
кад узјаше на споре облаке
и једри грудима ваздуха.
ЈУЛИЈА
Ромео,
о. Ромео! Зашто си Ромео?
Одреци се оца и одбаци име;
ил’, ако нећеш, буди ми заклети
драган, па ја нећу бити више
Капулетова.
РОМЕО (за себе)
Да л’ да слушам још
ил’ да одговорим?
ЈУЛИЈА
Непријатељ мој
то је твоје име. Ти би био ти
и кад не би био Монтаги. О буди
неко друго име! Шта је то Монтаги?
То није рука, нога, ни мишица,
ни лице, нити ма шта од човека.
Шта садржи име? Ружа би давала
слатки мирис, па ма како је ми звали.
И Ромео би, и да се не зове
тако, задржао своје савршенство
и без тог имена. Ромео, одбаци
то име што није део тебе сама,
па сам сва твоја.
РОМЕО
Хватам те за реч.
Назови ме драгим, и бићу поново
крштен; одсад нисам Ромео.
ЈУЛИЈА
Ко си ти што си, скривен плаштом ноћи,
докучио мојих тајних мисли ток?
РОМЕО
Не знам како ћу се именом казати,
светитељко мила. Име је то мрско
мени, јер је оно непријатељ твој.
Да је написано, ја бих га поцепо.
ЈУЛИЈА
Моје уши нису упиле ни сто
речи с твог језика, а већ му знам звук.
Зар ниси Ромео и Монтаги ти?
РОМЕО
Ни једно, лепа, ако су ти мрски.
ЈУЛИЈА
Реци како си дошао овамо,
и зашто? Зидови врта су високи,
тешки за прелаз, а с обзиром ко си,
за тебе је ово место сама смрт,
ако те ту нађе какав рођак мој.
РОМЕО
На лаким крилима љубави сам зид
прелетео; јер камене међе
не могу никад задржати љубав;
а што љубав може, она то и сме.
Рођаци твоји препрека ми нису.
ЈУЛИЈА
Ако те они виде, убиће те.
РОМЕО
Вај, већа опасност у оку је твом
него у двадесет њихових мачева.
Погледај ме мило, па ме мржња њина
не може ранити.
ЈУЛИЈА
Не бих за сав свет
волела да те спазе.
РОМЕО
Ноћни плашт
скрива ме добро од ока њиховог.
Ако ме не волиш, нек ме нађу ту;
боље да ме њина мржња убије
но да ме без твоје љубави смрт штеди.
ЈУЛИЈА
Ко ти је овамо показао пут?
РОМЕО
Љубав; она ме је подстакла да трагам.
Дала ми је савет, а ја очи њој.
Нисам морепловац, ал’ да си далеко
ко обала коју запљускује
најдаље море, ја бих запловио
на срећу ради таквог блага.
ЈУЛИЈА
Знаш,
да ми на лице маску ставља ноћ,
иначе би ми девојачка румен
облила образе што си чуо шта сам
говорила ноћас. Радо бих се ја
држала навике, радо реч порекла.
Ал’ збогом навико! Волиш ли ме? Знам,
рећи ћеш: „Да“, и примићу ту реч.
Ал’ и заклет можеш постати неверан.
На љубавничка кривоклетства, кажу,
доброћудно се смеје Јупитер.
Племенити Ромео, искрено
реци да л’ ме волиш. Ако мислиш да сам
брзо освојена, мрштићу се, па ћу
јогунасто, кад ме просиш, рећи: „Не“,
мада иначе не бих за сав свет.
Да, лепи Монтаги, ја сам заљубљена
исувише, па би могао мислити
да сам лакоумна; али веруј, племићу,
вернија ћу бити од тих што се боље
праве уздржљивим. Била бих и ја
уздржљивија, признајем, да ниси
пре него приметих чуо ову страсну
исповест моје верне љубави.
Опрости. и лаком заносу не придај
предају што ти тамна откри ноћ.
РОМЕО
Кунем се. госпо. блаженим месецом
што сребром краси све круне дрвећа…
ЈУЛИЈА
О, не куни се несталним месецом
што месечно мења свој округли лик,
да и твоја љубав не постане таква.
РОМЕО
Чиме да се кунем?
ЈУЛИЈА
Немој се ни клети;
ил’, ако хоћеш, закуни се својим
дивотним бићем које ми је бог
обожавања, па ћу веровати.
РОМЕО
Ако икад мила љубав срца мог…
ЈУЛИЈА
Не, не куни се. Мада се радујем
теби, ова ме ноћашња веридба
не радује; сувише је нагла,
непромишљена одвећ, много брза,
сувише слична муњи која мине
пре но што човек може рећи: „Сева“.
Лаку ноћ, мили. Овај пупољак
љубави ће можда, на даху лета тог
што води зрењу, бити диван цвет
за наш идући сусрет. Лаку ноћ,
лаку ноћ! Нека слатки мир и покој
буду у твом срцу ко што су у мом.
…..
ТРЕЋИ ЧИН
СЦЕНА ДРУГА
Верона. Капулетов дом.
(Улази Јулија.)
ЈУЛИЈА
Касајте брзо, ватроноги коњи,
коначишту Феба. Кочијаш Фаетон
шибао би вас до запада све,
и настала би одмах тамна ноћ.
О ноћи, јатаче љубави, рашири
свој густи вео, да се склопи око
неба, па да ми Ромео невиђен
и неоговаран у загрљај падне.
Љубавници виде при светлости своје
лепоте да врше љубавне обреде;
а ако је љубав слепа, тад најбоље
пристаје ноћи. Дођи, лепа ноћи,
озбиљна госпо у црнини сва,
и научи ме како да изгубим
и тиме добијем утакмицу што се
игра за чисте невиности две.
Обави својим црним плаштом моју
на човека ненавикнуту крв,
у образима која ми лепрша
док се плашљива љубав не осмели
да у чину истинске љубави
види само чисту смерност. Дођи ноћи!
Ромео, дођи! Ти, дане у ноћи!
Јер ћеш на њеним крилима лежати
бељи но на леђима гаврановим снег.
Дођи, мила ноћи, дођи, заљубљена
црновеђа ноћи, дај Ромеа мог.
А кад умре, ти га узми и истроши
у звездице, па ће самог неба лик
заблистати тако да ће цео свет
заљубити се у ноћ и престати
да обожава прејако сунце то.
О, купила сам дворац љубави,
али се нисам уселила још;
и продана сам, ал’ непреузета.
Дуг ми је дан овај ко детету ноћ
претпразничка, кад за ново рухо зна,
али га не сме облачити још.
О, ево моје дадиље, долази
(Улази дадиља са лествицама од ужета.)
и доноси вести; а сваки ми језик
што само каже име Ромео
говори небеском речитошћу неком.
Ох, дадо, какве су вести! Шта је то7
Лествице што ти је Ромео рекао
да донесеш 7
ДАДИЉА
Да, да, лествице.
(Баци их на под.)
ЈУЛИЈА
Јао мени, шта је? Зашто кршиш руке?
ДАДИЉА
Да кобна дана! Он је мртав, мртав!
Госпођице, ми смо пропали, пропали.
О, несрећна дана, њега нема. он је
убијен, мртав!
ЈУЛИЈА
Зар може небо бити тако злобно?
ДАДИЉА
Ромео може ако небо не.
Ромео! Ко би помислио то?
ЈУЛИЈА
Који си ђаво кад ме мучиш тако
Од такве муке у паклу се риче.
Је ли Ромео сам себе убио7
Реци „да“ само, па ће и то „да“
кратко за мене бити отровније
од смртоносног ока базилиска.
Ја нисам ја ако постоји то „да“,
ил’ ако су за увек склопљене
очи због којих мораш рећи „да“.
Је л’ мртав, реци „да“; није ли, „не“.
Кратком ћеш речју одлучити том
о пропасти мојој или спасу мом.
Вилијам Шекспир
Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. Romeo e Giulietta), једна је од трагедија Вилијама Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео?
Извори на српском језику Шекспира наводе под више идентичних имена — Вилијам, Вилијем и Виљем. Ипак, сви једнако преносе његово презиме, које само по себи представља укорењен облик. Нормативистички гледано, системска транскрипција (систем преузет из транскрипционих речника Твртка Прћића) према изговору /ˈwɪljəm/ била би Вил(и)јам. Међутим, Правопис српскога језика наводи: Вилијем (енгл. William), боље него трад. Виљем (осим за личности које су се у том облику одраније усталиле у срп. култури).
Дакле, савремени носиоци овог имена требало би да носе име Вилијем, док би историјски појединци носили јотовани облик Виљем. У конкретном случају, овоме се придодаје и одредница мало испод претходно поменуте: Виљем (Шекспир), в. Вилијем. Није јасно да ли П10 нормира Виљем (Шекспир) као традиционални и уобичајени облик, или сугерише да би би ипак било боље Вилијам (односно Вилијем).
Вилијам Шекспир(енгл. William Shakespeare; Стратфорд на Ејвону, кршт. 26. април 1564 — Стратфорд на Ејвону, 23. април 1616) био је енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа.
Опус Шекспирових дела која су сачувана до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне и неколико других поема. Његови позоришни комади приказују свуда у свету чешће него било који други.
Прочитајте више:
ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…
БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
