Браћа Грим – ИВИЦА И МАРИЦА / Оригинални назив бајке је ХЕНЗЛ И ГРЕТЛ / Бајке, Текст
ИВИЦА И МАРИЦА
Крај неке велике шуме живео је сиромашан дрвосеча са женом и двоје деце. Синчић се звао Ивица, а ћерка Марица. Једва је састављао крај с крајем; а кад је једном у земљи завладала глад, није више могао ни кору хлеба да заради. Кад су га тако једанпут у постељи сколиле бриге те се претурао с бока на бок, уздахну он па рече својој жени:
— Шта ће бити с нама? Како ћемо прехранити своју сироту дечицу кад ни сами више немамо ништа?
— Знаш шта, човече, — одврати жена, — сутра у рано јутро одвешћемо децу у најгушћу шуму, тамо ћемо им упалити ватру и даћемо им још по парче хлеба, па ћемо онда отићи на посао и оставићемо их саме. Они неће умети да се врате кући и тако ћемо их се решити.
— Не, жено, — одговори човек, — то нећу да учиним. Како бих имао срца да оставим своју рођену децу саму у шуми, па да их дивље звери растргну!
— О, будало једна, — рече она, — онда морамо све четворо да умремо од глади. Не остаје ти ништа друго него да нам издељеш даске за мртвачки сандук! — И никако му није дала мира све док није пристао.
— Али ипак ме је жао сироте деце, — говорио је човек.
Ни деца нису могла да заспе од глади, па су чула шта је маћеха казала оцу. Марица је лила горке сузе и рекла Ивици:
— Сад смо пропали.
— Ћути, Марице, — рече Ивица, — не жалости се, извући ћу ја нас обоје.
Кад су родитељи заспали, Ивица устаде, обуче капутић, отвори врата и искраде се напоље. Била је месечина као дан, и белуци пред кућом блистали су се као сребрњаци. Ивица се сагну и наби њима до врха џеп свога капутића. Онда се врати и рече Марици:
— Буди мирна, драга сестрице, и лепо спавај. Неће нам се ништа десити, — и опет леже у кревет.
У зору, још пре изласка сунца, стаде жена да буди децу:
— Устајте, ленштине, хајдемо у шуму по дрва!
Она даде свакоме парченце хлеба и рече:
— То вам је за ручак, али немојте раније да га поједете, јер више ништа нећете добити!
Марица стави хлеб под кецељу, јер је Ивица имао у џепу шљунак. Затим сви заједно пођу у шуму. После неког времена Ивица поче да застаје и да се окреће према кући.
Отац га упита:
— Ивице, што се осврћеш и заостајеш, гледај куд идеш да се не саплетеш!
— Ох, оче, — рече Ивица, — гледам своје бело маче; ено га на крову, хоће да се поздрави са мном.
Жена ће на то:
— Глупане, оно није твоје маче, то сунце удара у димњак.
А Ивица се и није освртао за мачетом, већ би сваки пут кад би застао бацио на стазу по један белутак из џепа.
Кад су били усред шуме, рече отац:
— Сад накупите дрва, децо, па да вам наложим ватру да не зебете.
Ивица и Марица донесоше читаву хрпу гранчица. Наложише ватру, и кад је пламен стао високо да лиже, рече жена:
— Сад лезите крај ватре, децо, и одморите се, а ми идемо у шуму да насечемо дрва. Кад свршимо, доћи ћемо по вас.
Ивица и Марица седоше поред ватре, и кад је било подне поједоше сваки своје парче хлеба. А пошто су чули ударце секире, мислили су да им је отац у близини. Али то није била секира него грана коју је он привезао за једно суво дрво и коју је ветар њихао тамо амо. Тако су дуго седели, па им се најзад од умора склопише очи и они чврсто заспаше.
Кад су се пробудили, био је мркли мрак. Марица се расплака и рече:
— Како ћемо сада изићи из шуме?
А Ивица узе да је теши: — Причекај само малчице док изиђе месец, онда ћемо већ наћи пут.
А кад је изишао пун месец, Ивица узе сестрицу за руку и пође по белуцима који су се блистали као нови сребрењаци и показивали им пут. Ишли су целе ноћи и у зору стигли до очеве куће.
Они закуцаше на врата. Жена отвори и видећи да су то Ивица и Марица, рече:
— Неваљала децо, зашто сте толико спавали у шуми, већ смо мислили да се више нећете ни вратити.
А отац се обрадовао, јер га је срце болело што их је оставио тако саме.
Не потраје дуго, а њих опет притиште црна беда, и деца опет чуше како маћеха ноћу говори оцу:
— Све смо појели. Имамо још пола погаче, а онда је свему крај. Морамо се отарасити деце. Одвешћемо их дубље у шуму да не знају да се врате кући. Иначе нам нема спаса.
Човеку је било жао деце па је рекао:
— Боље би било да са својом децом поделим и последњи залогај. — Али жена ни да чује. Грдила га је и пребацивала му. Ко се ухвати у коло, мора и да поигра, па пошто је први пут попустио, морао је и други пут.
Али деца су опет била будна и чула су разговор. Кад су родитељи заспали, Ивица устаде и хтеде да изиђе и накупи белутака као и први пут; али маћеха је закључала врата и Ивица није могао да изиђе. Он је тешио своју сестрицу говорећи јој:
— Не плачи, Марице. Мирно спавај! Већ ћемо се некако искобељати.
У рану зору дође жена и диже децу из кревета. Опет им је дала по парченце хлеба, али још мање него прошлог пута. Идући у шуму Ивица га је у џепу дробио и често застајкивао и бацао мрве на земљу.
— Ивице, што заостајеш и осврћеш се, — рече отац, — иди како треба.
— Гледам за својим голубићем који седи на крову и хоће да се опрости са мном.
— Глупане, — рече маћеха, — оно није твој голубић, то сунце удара у димњак.
Али Ивица је мало помало измрвио и бацио свој хлеб на пут.
Одведоше децу још дубље у шуму, где никад раније нису била. Наложише опет ватру и маћеха рече:
— Останите овде, децо, а кад се уморите, можете мало да придремате. Ми идемо у шуму да насечемо дрва, а увече, кад свршимо посао, доћи ћемо по вас.
У подне је Марица поделила свој хлеб са Ивицаом, јер је он своје парче измрвио путем. Онда заспаше. Смрче се, али нико не дође по јадну децу. Пробудише се тек у мрклу ноћ, а Ивица је тешио сестрицу говорећи:
— Чекај само, Марице, док изађе месец, онда ће се видети мрве што сам разасуо, по њима ћемо наћи пут до куће.
Кад је изишао месец они пођоше, али не нађоше више ни мрвице, јер су многе птице које лете по шуми и пољу све позобале. Ивица је храбрио Марицу:
— Наћи ћемо ми већ пут, — али га нису нашли.
Тако су ишли целу ноћ и још сутрадан од јутра до мрака, али никако да изиђу из шуме. Морила их је глад јер нису ништа јели осим неколико јагода које су нашли успут. Били су толико уморни да се више нису могли држати на ногама и тако су легли под једно дрво и заспали.
Било је већ треће јутро откако су напустили очеву кућу. И даље су ишли, али су залазили све дубље у шуму, а морила их је глад да су мислили умреће ако ускоро не нађу што за јело.
Око подне угледаше некакву лепу, снежно белу птичицу како седи на грани и тако лепо пева да су застали да је слушају. Кад је престала да пева, птица рашири крила и полете испред њих. Они пођоше за њом док не дођоше до једне кућице. Птица се спусти на кров, а кад се они сасвим приближише, видеше да је цела кућица од хлеба, кров од самих колача, а прозори од блиставог шећера.
— Ту ћемо да се прихватимо, — рече Ивица, — и да се погостимо. Ја ћу појести парче крова, а ти, Марице, једи прозор, то је слатко.
Ивица пружи руку и одломи комадић крова да окуша какав му је укус, а Марица приђе окну и стаде да га грицка. Тада се из собе зачу танак глас:
Гриц, гриц, грицкићу,
Ко грицка моју кућицу?
А деца одговорише:
Ветар, ветрић,
небески детлић,
па наставише да једу.
Ивица, коме је кров много пријао, одломи позамашан комад, а Марица изби читаво окно, седе и стаде у сласт да га једе.
Тада се одједном отворише врата, а из куће изиђе нека прастара баба ослањајући се на штаку. Ивица и Марица тако се силно уплашише да испустише све што су имали у рукама. А стара заклима главом и рече:
— Хеј, драга дечице, ко вас је довео овамо? Уђите само и останите код мене, неће вам бити лоше.
Она их обоје узе за руку и уведе их у кућицу. Тамо добише фина јела, млека, уштипака са шећером, јабука и ораха. Затим им намести два лепа бела кревеца, и Ивица и Марица легоше и помислише да су у рају.
Али баба се само правила тако љубазна. Била је то зла вештица која је вребала децу и само зато саградила кућицу од колача да би их примамила. А кад би се домогла неког детета, убила би га, скувала и појела. То је за њу био празник.
Вештице имају црвене очи и не виде далеко, али имају добар њух, као животиње, и осете чим се приближе људи. Кад су Ивица и Марица доспели у њену близину, она се злурадо насмејала и злобно рекла:
— Ови су моји, неће ми више умаћи.
У рану зору, пре но што су се деца пробудила, она је устала и видећи их како љупко почивају, румених пуначких обрашчића, мрмљала је преда се:
— Што ће ово бити добар залогај!
Тада својом кошчатом руком шчепа Ивицу и однесе га у једну малу стају па га закључа иза решетке. И ма колико да је викао, ништа му није помогло.
Онда је отишла Марици, продрмала је и рекла:
— Устани, лењивице, донеси воде и скувај за свог брата нешто добро. Он седи напољу у стаји и треба да се угоји. Кад буде дебео, појешћу га.
Марица стаде горко плакати, али све је било узалуд, морала је да ради оно што јој је наређивала зла вештица. Сада се за сиротог Ивицу кувало најбоље јело, а Марица није добијала ништа друго сем љуштура од рака.
Сваког јутра баба би одгегала до стаје и викнула: — Ивице, пружи ми прст да видим јеси ли већ одебљао.
Али Ивица јој је пружао некакву кошчицу, а баба, која је била кратковида, није добро видела и мислила је да је то Ивицин прст, па се чудила како то да се не гоји.
Кад су прошле четири недеље а Ивица никако да се угоји, њој дојади па не хтеде дуже да чека.
— Хеј, Марице, — викну она девојчици, — хитро потрчи и донеси воде! Био Ивица дебео или мршав, сутра ћу га заклати и скувати.
Ах, како је јадиковала сирота сестрица кад је морала да носи воду, како су јој сузе текле низ образе!
— Што нас нису појеле дивље звери у шуми, бар бисмо заједно умрли!
— Немој ту да ми слиниш, — развика се баба, — ништа ти не помаже!
Рано изјутра морала је Марица да устане, да наложи ватру и да пристави котао воде.
— Најпре ћемо пећи хлеб, — рече баба, — већ сам наложила пећ и умесила тесто.
Она довуче Марицу до пећи, у којој је већ буктала ватра.
— Увуци се унутра, — рече вештица, — и погледај да ли се пећ довољно ужарила да ставимо у њу хлеб. — Хтела је, кад Марица уђе, да затвори пећ, па да се Марица испече, па и њу да поједе.
Али Марица се досети шта баба смера, па рече:
— Не знам како се то ради, како да уђем?
— Глупачо, — рече баба, — отвор је довољан, видиш и ја бих могла да станем. — Она се догега и увуче главу у пећницу. А Марица је гурну, тако да је улетела унутра, затвори гвоздена вратанца и намакну резу. Ала је завриштала вештица, баш страшно! Али Марица побеже, и неваљала вештица бедно изгоре.
Марица отрча право Ивици, отвори стају и ускликну: — Ивице, спашени смо, стара вештица је мртва!
Тада Ивица искочи из кавеза као птица кад јој се отворе врата. Како су се радовали, како су се грлили и љубили, како су скакали од среће! А пошто више нису имали чега да се боје, они уђоше у вештичину кућу. Ту су на све стране стајали препуни ковчези са бисером и драгим камењем.
— Ово је боље од белутака, — рече Ивица и натрпа себи џепове до врха. — И ја хоћу нешто да понесем кући, — узвикну Марица па напуни своју кецељицу.
— А сад да пођемо, — рече Ивица, — да што пре изиђемо из вештичине шуме.
Ишли су тако неко време, па дођоше до једне велике воде.
— Не можемо да пређемо, — рече Ивица, — нема ни моста ни брвна.
— А нема ни лађице, — додаде Марица. — Али гле, тамо плива једна бела пловка, ако је замолимо, помоћи ће нам да пређемо. И она викну:
Пловчице, пловчице,
ево Ивице и Марице,
дубока је овде вода,
послужи нам место брода.
Пловка доплива и Ивица је узјаха, па позва сестру да седне поред њега.
— Не, — одговори Марица, — то би пловчици било претешко. Нека најпре превезе тебе, па ће онда мене.
Добра пловка тако и учини. А кад су срећно прешли воду и пошли даље, шума им се учини све више знана, и најзад издалека угледаше очеву кућу. Тада потрчаше, улетеше у собу и падоше оцу око врата.
Човек није имао ниједног мирног часа откако је оставио децу у шуми. А маћеха је умрла.
Марица истресе кецељицу, а по соби се расу бисер и драго камење, а Ивица поче да вади прегршти бисера и драгог камења из џепова.
Дошао је крај свим бригама, па су задовољно живели.
Прича је дошла до конца, миш је искочио из лонца, ко га ухватити може, добиће велику, велику капу од његове коже.
Браћа Грим
Прочитајте више:
БРАЋА ГРИМ – Антологија најлепших бајки
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂