ХРАБРИ КРОЈАЧ – Браћа Грим / Бајке, Текст
ХРАБРИ КРОЈАЧ
Једног летњег јутра седео је неки мали кројач на својој тезги крај прозора. Био је добре воље и ревносно шио. Утом улицом наиђе некаква сељанка вичући: — Ево слатког пекмеза! Ево слатког пек- меза!
Ове речи угодно одјекнуше у ушима малога кројача, он помоли главицу кроз прозор и викну: — Попните се овамо, драга жено, овде ћете продати вашу робу.
Сељанка се попе три спрата до кројача и мораде му отворити све ћупове редом. Он их је разгледао, одмеравао, мирисао, па је напослетку рекао: — Пекмез ми изгледа добар, измерите ми, драга жено, осамдесет грама, не мари ништа ако буде и сто.
Жена која се понадала добром пазару, измери му колико је тражио, па се удаљи љутито гунђајући.
— Е, па нека ми је на здравље овај пекмез, — рече кројач, — и дабогда ми дао снагу и јачину, — па узе хлеб из ормана, одсече позамашну кришку и намаза је пекмезом. — Ово неће бити горак залогај, — рече, — али пре но што загризем, хоћу да завршим овај прслук.
Он стави хлеб крај себе и настави да шије, правећи од весеља све крупније бодове.
Од пекмеза се ширио пријатан мирис, који примами са зида многобројне муве, те се у ројевима спустише на пекмез. — Хеј, ко је вас звао! — повика кројач и отера незване госте. Али муве, које нису разумевале шта он говори, нису хтеле да оду, већ су се навраћале у све већем роју. Тада кројачу, што но се каже, прекипе. Он дохвати парче сукна са гомиле и повика:
— Чекајте, сад ћу ја вас удесити, — па распали немилосрдно по мувама.
Кад је дигао крпу и стао да броји муве, лежало је пред њим ништа мање но седам мртвих мува опружених ногу.
— Баш си делија! — рече он и сам се задиви својој храбрости.
— То треба да сазна цео град.
— И брже боље скроји себи појас, саши га и извезе на њему крупним словима: „Једним ударцем седам“.
— Та шта град! — настави он, — нека сазна цео свет, — и срце му од радости поскочи као јагњећи репић.
Кројач опаше појас и реши да пође у свет, сматрајући да је радионица и одвише тесна за његову храброст. Пре него што је кренуо, претражио је целу кућу не би ли нашао што да понесе, али не нађе ништа до комад старог сукна, који тури у џеп. Пред градском капијом примети птицу која се заплела у жбуње, па и њу, поред сира, стрпа у џеп. Затим срчано узе пут под ноге, па како је био лак и окретан, није осећао умор.
Пут га је нанео на једно брдо, и кад се попео на највиши врх, спазио је огромног дива где седи и спокојно гледа око себе. Кројач му јуначки приђе и ослови га:
— Здраво, друже, шта радиш, седиш и разгледаш цео свет? И ја сам у њега кренуо да се огледам. Јеси ли вољан да пођеш са мном?
Див погледа презриво кројача и рече: — Гољо једна, бедна ништаријо!
— Зар тако! — одврати кројач, раскопча капут и показа диву појас. — Ево ту можеш да прочиташ какав сам ја човек.
Див прочита: „Једним ударцем седам“, — па помисли да је реч о људима које је кројач побио и осети извесно поштовање према том кепецу. Али најпре је хтео да му окуша снагу, па узе у руку камен и стисну га тако да је из њега исцедио воду.
— Дед, учини и ти то исто, ако имаш толико снаге, — рече див.
— Зар само то? — одговори кројач. — То је играчка за такве као што сам ја, — па се маши у џеп, извади меки сир и стиште га тако да је потекла сурутка.
— А шта велиш на ово? — упита он.
Див није знао шта да каже и није могао веровати да је овај човечуљак за то способан. Тада дохвати камен и баци га тако високо да се једва могао очима сагледати.
— Дедер, патицврче, уради и ти као ја!
— Сјајно бачено, — рече кројач, — али камен је ипак поново морао да падне на земљу, а ја ћу ти га бацити тако да се уопште више не врати, — па посегне руком у џеп, извади птицу и баци је у ваздух. Птица, радосна што је поново стекла слободу, вину се у висине, одлете и више се не врати.
— Како ти се свиђа ова мајсторија, друже? — упита кројач.
— У бацању си заиста мајстор, — рече див, — али да видимо јеси ли у стању да понесеш неки поштени терет. — Он поведе кројача до големог храста који је лежао оборен на земљи, па рече: — Ако имаш снаге, помози ми да ово стабло изнесем из шуме.
— Радо, — одговори мали човек. — Узми ти само дебло на раме, а ја ћу подићи и носити гране са гранчицама, јер то је најтеже.
Див натовари дебло на раме, а кројач седе на једну грану, тако да је див, који се није могао окренути, морао да носи читаво дрво и поврх тога кројача. Овај је тамо позади био весео и расположен и звиждукао песмицу: — Изјахала три кројача на капију града, — као да је понети стабло дечја игра..
Пошто је ишао неко време носећи тешко бреме, див више није могао даље и повика: — Слушај, морам да спустим стабло. — Кројач хитро скочи са дрвета, ухвати га обема рукама као да га је носио и рече диву: — Таква грдосија, а не може да понесе ни ово дрво!
Они наставише пут заједно, и пролазећи покрај једне трешње див дохвати крошњу дрвета, тамо где је воће било најзрелије, пружи кројачу и понуди га да једе. Но кројач је био и одвише слаб да би
могао придржати дрво, и кад га је див пустио, дрво се нагло исправи и кројач полете у вис. А кад се опет неповређен нашао на земљи рече му див: — Што то би? Зар немаш ни толико снаге да придржиш ту слабу шибљику?
— Имам ја снаге на претек, — одговори кројач. — Мислиш ли ти да то уопште претставља нешто за човека који је једним ударцем оборио њих седам. Ја сам прескочио преко дрвета јер ловци тамо доле пуцају по грмљу. Дела, скочи и ти ако можеш.
Див покуша али не могаде да прескочи дрво, него се заплете у грање, тако да је кројач и ту однео победу.
Див рече: — Ако си такав јунак, пођи са мном у нашу пећину и преноћи код нас.
Кројач је био спреман да пође с њим. Кад стигоше у пећину, затекоше друге дивове где седе крај ватре. Сваки је држао у рукама целу печену овцу и мљацкао. Кројач се обазре око себе и помисли: „Овде је ипак много пространије него у мојој радионици“. Див му показа кревет и рече му да легне и да се испава. Но пошто је за малог кројача био превелик, он не леже у кревет него се завуче у једно ћоше.
У поноћ, мислећи да кројач спава дубоким сном, див устаде, узе велику гвоздену шипку па распали њоме посред кревета и пробије га, чврсто уверен да је сад дошао крај том бедном скакавцу.
У рану зору дивови пођоше у шуму заборавивши потпуно на кројача; кад ето ти и њега где иде к њима чило и весело! Дивови се грдно препадоше и страхујући да ће их све побити, разбегоше се куд који.
Кројач крену даље, идући вазда за својим шиљатим носем. Пошто је дуго тумарао, стиже у двориште неке краљевске палате, а како је био посустао, леже на траву и заспа. Док је ту лежао дођоше људи, осмотрише га са свих страна и прочиташе на појасу: „Једним ударцем седам.“
— Шта ће овај велики ратник овде усред мира? — рекоше они. — То мора бити неки моћни господин.
Одоше и јавише то краљу, говорећи да овај човек, у случају рата, може бити важан и користан, па нипошто не би требало допустити да оде.
Краљу се свиде савет и он пошаље једног дворанина кројачу да му, кад се пробуди, понуди службу у њиховој војсци.
Изасланик стаде крај кројача, чекајући да се промешкољи и отвори очи, па му затим учини понуду. — Управо сам тога ради и дошао овамо, — одговори он. — Спреман сам да ступим у краљеву службу. — Дочекаше га с почастима и доделише му посебан стан.
Али војници су били кивни на њега и желели су да га се отарасе. — Шта ће бити, — говорили су међу собом, — ако с њим заметнемо кавгу и он распали по нама? Покосиће сваким ударцем седморицу. Тој сили ми не можемо одолети.
И тако се договоре те сви заједно пођу краљу и замоле га да их отпусти. — Не можемо остати поред човека који једним ударцем обара седморицу, — рекоше они.
Краљ се ражалости што ће због једног човека изгубити све своје верне слуге, па зажали што га је икад угледао, и пожеле да га се што пре курталише. Али се није усудио да га отпусти, бојећи се да ће га кројач убити и упропастити читав његов народ па се дочепати краљевског престола. Обртао је и овако и онако и коначно нешто измислио.
Он пошаље кројачу гласника са поруком да му, пошто је тако велики ратник, жели нешто да предложи. У једној шуми његове краљевине пребивају два дива који грдну штету чине, пале и пустоше земљу, и народ убијају. Нико не сме да им се приближи, јер је свакоме своја глава мила. Ако победи и убије ове дивове, даће му своју јединицу кћер за жену и пола краљевства у мираз. Стотину коњаника поћи ће с њим да му се нађу при руци.
„То је баш за делију твога кова, — помисли кројач. — Лепа краљевска кћи и пола краљевине не нуде се човеку сваког дана“.
— О, да, — отпоручи он, — дивове ћу већ укротити а стотину коњаника ми за то не треба: ко семорицу обара једним ударцем, нема зашта да се боји двојице.
Кројач је кренуо у пратњи сто коњаника. А кад је дошао до руба шуме рекао је својим пратиоцима: — Немојте даље ићи, ја ћу се већ сам обрачунати с дивовима.
Он похита у шуму осврћући се десно-лево. Мало после угледа дивове: опружили се испод једног дрвета и спавају, а хрчу толико да се гране на дрвету повијају. Кројач, не буде лен, напуни оба џепа каменицама па се попне на дрво. Кад стиже до средине, успуза се на једну грану изнад самих дивова и стаде да баца камење једном од њих на груди.
Див дуго није ништа осећао, али се најзад пробуди, па муну свог друга и упита: — Што ме удараш?
— Ти сањаш, — одговори други див, — ја те не ударам.
— И опет легоше да спавају.
Тада кројач баци камен на другога дива.
— Шта је, што ме гађаш? — повика други див.
— Не гађам те, — одговори први див гунђајући.
Тако су се свађали неко време, али како су били уморни, одустадоше од даље свађе и очи им се опет склопише.
Кројач настави започету работу. Он изабра највећи камен и баци га свом снагом првом диву на груди.
— Е, то је већ превршило меру! — разбесне се овај, скочи као бесомучан и тресну друга о дрво, да се затресло. Друг му врати мило за драго, и толико се разјарише да стадоше да чупају дрвеће и њиме да се млате, док обојица у исти мах не падоше мртви.
Тада кројач скочи са свог дрвета. — Сва срећа те нису ишчупали дрво на коме сам седео, — ускликну он, — иначе бих морао као веверица да скочим на друго дрво. Али ми смо ти окретни људи! — За- тим извуче мач и зададе обојици неколико снажних удараца у груди, па оде коњаницима и рече: — Свршио сам посао, удесио сам их обојицу. Али било је повуци потегни. У невољи су чупали дрвеће и њиме се бранили. Но све то не помаже кад се ту нађе неко као ја, који једним ударцем обара њих седам.
— Зар нисте рањени? — упиташе коњаници.
— Све је добро прошло, — одговори им кројач, — не фали ми ни длака с главе.
Коњаници му не повероваше већ одјахаше у шуму. Ту нађоше дивове огрезле у крви, а наоколо је лежало ишчупано дрвеће.
Кројач затражи од краља обећану награду, али се краљ већ покајао што му је обећао, и поново је смишљао како да га скине с врата.
— Пре но што добијеш моју кћер и пола краљевства, — рече му, — мораш да учиниш још један подвиг. По шуми вршља једнорог који чини велику штету. Најпре њега да ухватиш.
— Једног једнорога свакако се мање плашим него двојице дивова. Седморицу једним ударцем — то је моје гесло.
Он узе конопац и секиру па пође у шуму, а својој пратњи рече да га испред шуме причека. Није морао дуго да лута, једнорог се ускоро појави и устреми се право на њега, као да хоће одмах да га набоде на рог.
— Лакше, лакше, — рече кројач, — не може то тако брзо, — па причека да се звер сасвим приближи, а онда хитро скочи иза дрвета. Једнорог свом снагом налете на дрво, а рог му се забоде тако ду- боко у стабло да више није био кадар да га извуче, тако је био ухваћен.
— Е, птићу, сад си мој! — рече кројач, изиђе иза дрвета па стави једнорогу најпре уже око врата а затим изби секиром рог из дрвета, и кад је све то свршио, поведе звер краљу.
Краљ му ипак још не хтеде дати обећану награду, већ стави и трећи захтев: нека кројач пре свадбе још ухвати вепра који у шуми чини лом и покор; ловци ће му помоћи.
— Што да не, — рече кројач, — то је играчка. — Али ни овај пут не поведе ловце у шуму, и они то једва дочекаше, јер их је вепар већ више пута тако пресрео да нису баш били орни да га гоне.
Кад угледа кројача, вепар се сав запенуши и искежених зуба устреми на њега да га сатре. Али наш брзоноги јунак ускочи у једну црквицу која је била у близини, и једним скоком опет искочи кроз прозор. Вепар је јурнуо за њим, но он споља дотрча до врата и залупи их. Тако је бесна звер била заробљена, јер је била исувише тешка и незграпна да искочи кроз прозор.
Кројач дозва ловце да својим очима виде заробљену звер, а наш се јунак упути краљу, који је сада, хтео не хтео, морао да одржи обећање и да му своју кћер и половину краљевине. И тако се прослави венчање, са много сјаја а мало весеља, и од кројача постаде краљ.
После неког времена чује млада краљица ноћу како њен муж у сну говори:
— Момче, сашиј ми прслук и закрпи панталоне, иначе ћу те аршином по глави!
Тад се она досети одакле је и каквог је рода млади господин, па се сутрадан изјутра пожали оцу и замоли га да је ослободи мужа који није ништа друго до кројач. Краљ стаде да је теши и рече јој:
— Остави ноћас своју спаваћу собу отворену, моје ће слуге стајати напољу, а кад он заспи, ушуњаће се, везаће га и однети на лађу која ће га одвести у далеки свет.
Она на то пристаде. Али краљев оружник је све чуо, и пошто је био одан младом господару, јави му све како је било.
— То ћу ја већ уредити — рече кројач.
Увече је као и обично легао са женом у постељу. Кад јој се учинило да је заспао, она устаде, отвори врата и опет легне. А кројач се само правио као да спава па поче гласно да дозива:
— Момче, сашиј ми прслук и закрпи панталоне, иначе ћу те аршином по глави! Њих сам седам убио једним ударцем, дотукао два дива, довео једнорога и ухватио вепра, па да се бојим оних што стоје напољу пред одајом!
Кад су они напољу чули шта говори кројач, спопаде их грдан страх па нагоше да беже као да их прогони читава војска, и нико се више не усуди да дигне руку на њега.
Тако је кројач био и остао краљ до свога века.
Браћа Грим
Прочитајте више:
БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂