Милош Црњански – АПОТЕОЗА (1919) / Видео, Рецитација, Текст, Анализа
АПОТЕОЗА
Господо, једну пијану чашу Банату!
Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.
Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком. Још једну пијану чашу мом Банату. Пијем у славу друга свог. Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог.
Господо, прву чашу у славу друга мог. Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у славу светог Јована, славе његове, иконе старе, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да је најлепша варош на свету.
Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у једној венеричној болници славне хабзбуршке династије.
Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изићи сва погрбљена од најгаднијих болести, пред Обилића, са веселим смехом и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу банаћанској дивизији. Господо, у славу друга мог, кога су стрељали у једној венеричној болници.
Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.
У славу измучених шајкача заробљеника што су лежали око плотова набијених жицама, трновитим и оштрим. У славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб банаћанске дивизије, од света и града. У славу плотова набијених жицама, под којима су стојале страже почасне, са батином, све у славу светле банаћанске дивизије. У славу њеног генералштабног каплара, Проке Натуралова, племенитог фон Кекенда, који је био прошао болницу за очи, за трахом, за болесна уста, за болесни стомак, за болесна плућа, за болесне ноге, за глуве уши, и Лудницу.
Пијем у славу котлова чађавих у којима су вриле помије које су јели кад звона зазвоне подне. Пијем у славу једног јесењег дана и једне венеричне болнице. Стидео бих се да је моја здравица прва, поносим се да сам последњи.
Пијем у славу дашчара пуних стеница, над главама њиним; на жалост, не знам да вам их опишем, господо. Оне нису зидане у хладном мермеру, као цркве, нису барок, ни рококо, ни ренесанс, ни готика, ни ампир. Оне су дуге и пуне постеља, лепо поређаних, као гробови војнички, које су наше даме окитиле хризантемама, господо.
Пијем у славу њихових малих прозорчића и у славу лекара, белих, и угојених, који су им долазили, одевени у бело, као жене. Господо, У славу њихових постеља, срамних, пуних црвених, крвавих, мрља, које не могу да опишем, јер нису личиле на руже авињонске.
Господо, ову чашу онима што су лежали на тим постељама, што нису биле чисте као постеље наше, брачне. Ову чашу онима што су се превијали на тим постељама, од мука. Младићима кршним и лепим, који су мирисали на јодоформ, на мирис што личи на маскот, који радо употребљавају наше даме. Ову чашу младићима што су лежали на тим постељама и писали писма у Банат и питали: да ли је жито никло?
Пијем још једном шупама дерним и смрадним и мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим, у којима су, ноћу, блуделе страшне, погурене сенке. Пијем у славу пука Банаћана, који беху верне слуге бечког ћесара. У славу кола Банаћана, што се ту играло око столова на које су их бацали и секли. Секли немилице, ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ниједан јаук, из тела њиховог, пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.
Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе коло уз бесне поскочице. Господо, једну чашу поскочици друга мог. „Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!“ Једну чашу поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша.
Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне хабзбуршке династије, што нису корачали по бојишту, него играли коло у једној венеричној болници.
Пијем у славу генералштабног каплара, који је командовао, славно, војску болести, свакојаких, по Банату. Једну чашу у славу румених ружа, што су почеле да цветају на уснама славних пешака славне војске Хабзбурга.
Пијем у славу смеха Банаћана који је лаган као и коло њино, али оштрији од јатагана. Батаљона Банаћана, што су пуни смеха, са веселом песмом, опкољени стражом, марширали у болнице. У славу смеха Банаћана, који је лаган као и коло њино, али оштрији од јатагана.
Дајте ми чашу да напијем празницима. Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху, недељом, пред капијама. Белом круху и врућој погачи, звекету дуката и свиленој, девојачкој марами. Девојци која се није плашила и није се гадила рана, него је загрлила брата. Ову чашу женама које нису презирале гнојне каранфиле на уснама Банаћана, занемелим од стида и беса.
Чашу капијама, у недељу, кад звона звоне и долазе жене, сељанке. Мирису рубља женског и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха Банаћана, који је тврђи од камена.
Ову чашу оној жени што је допратила мужа и насмешила се једним осмехом који не могу да вам опишем, господо, јер не личи на осмех Ђоконде. Ову чашу женама што миришу на жито.
Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него оне ране на браћи њиховој, што су били виши него косе, тврђи него мотика и веселији него рало, кад уђоше. А погурени и бледи, и сухи као ђерам кад изиђоше пред жене, сестре, и мајке. Чашу у славу оне недеље кад су питали: да ли жито ниче?
Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?“ Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер.
Ја пијем у славу њиховог кола вечерњег, недељом. Светиљке су биле прашњаве и мале. У малим прозорима не беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите!
По креветима, у мраку, лежале су сенке. Мужеви, оцеви, браћа, деца у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха Банаћана, који је оштар као колац.
Пијем у славу песме Банаћана, широке као равница, лагане као угојена стока, што храни као жито. У славу оне песме која се орила целе јесени, 1915, из једне хабзбуршке венеричне болнице. Чашу за ону мрачну гомилу око постеље најкужнијег друга мог. Он ми је био песмовођа, банаћански, бећарски. Ја пијем у славу смеха Банаћана, што је поноснији од челика. Пијем једној
венеричној болници, из које се целе јесени орила бећарска песма.
Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом, свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог.
Пијем у славу онога дана кад је доведен. Пијем у славу папира руменог што су га читали војсци, победоносној, насред болнице. Речима којима се претило смрћу батаљонима Банаћана. Пијем у славу смеха Банаћана, који нису хтели да иду у смрт. Још једну чашу дивизији Банаћана.
Нек здравица моја заборави вашар царева и народа, нек здравица моја кликне Банаћанима. Још једну чашу за друга мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан.
Још једну чашу сватовцу, оном који се те вечери певао у његову част, славног гтенералштабног команданта банаћанских болница. Сватовцу пуном материних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Једну чашу младости његовој.
Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је то одбио. Његовој последњој жељи да му даду славску иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су га одвели.
Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће: и по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи и на води, и у зраку, остати веран застави Хабзбурга, што се, победоносно, вила некада по Европи, у рукама Банаћана. Пијем у славу те банаћанске стотинарке која је плаћена за најгаднију болест, а све у славу бечког ћесара.
У здравље те проститутке која га је издала.
Нек моје вино полије овај чаршав бео, да не видим на њему њено бледо лице, кад се покајала пред Судом и пала пред њим на колена.
А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански.
Пијем у славу Војног суда и барјака црножутих, којима се насмејао кад га осудише на смрт. Пијем у славу јесени која је гледала, кроз прозоре, погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проку Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабзбуршке династије.
У славу кола Банаћана које је тако радо играо.
У славу поруке његове!
Поручио нам је да се, на повратку са стрељања, отпева банаћански бећарац и одигра коло. У славу погурених и кужних који су играли, и стражара који су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата. Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим.
Банаћанском бећарцу којим га испратише до капије, кад је одведен пред Суд. Чашу за свежањ сиромашни, са белим крухом, који му остаде под креветом. У славу високих плотова, набијених жицом трновитом. Нек моја здравица проспе ово вино што не може да утоли жеђ. Нек моје вино зарумени у славу кола Банаћана, пуног бећараца, што се играло бесно, без јаука, у једној венеричној болници дичне хабзбуршке династије.
Ову чашу пијем погуреном и срамном другу мом, генералштабном каплару дивизије Банаћана, кога су стрељали, 916, новембра првог.
Господо, једну пијану чашу Банату!
1919.
Милош Црњански
Видео: АПОТЕОЗУ Милоша Црњанског прочитао Бранислав Лечић
Анализа
Апотеоза (старогрчки: ἀποθέωσις, латински: ăпŏтхĕōсис), термин којим се означава уздизање човека међу богове.
Одлазак Милоша Црњанског – Стеван Раичковић (1977)
Последњег дана новембра 1977. године кренуо је Милош Црњански у своју последњу сеобу са које се неће никада више вратити.
Ко зна – као да на моје изговорене речи чујем овај суматраистички или банатско-шеретски ехо из самог срца његове литературе, која никада ништа није тврдила, која је само слутила и у којој је све било могуће. Уосталом, били смо сведоци да је већ једном био оглашен за мртвог песника, а онда је он нас, а не ми њега, затрпао… са неколико хиљада нових страница које су тако видно измениле карту читаве наше књижевности (Друга књига Сеобе, Код Хиперборејаца, Роман о Лондону, Коментари, Ламент над Београдом).
Овог пута, на жалост, чињеницу о његовом дефинитивном одласку не може да заодене у привидно рухо ниједан од оваквих или случних парадокса, којима је у тако неизмерном броју обиловала његова литература подједнако као и његов живот – и њихова заједничка судбина међу нама.
Тек одласком Милоша Црњанског, јасније сагледавамо сав удес који је у последње две године задесио модерну српску литературу, а он је тежак и двострук: после Иве Андрића, пао је и други, последњи њен стуб, држач.
Сам Иво Андрић – сећајући се нове литерарне атмосфере из времена око 1918. године – причао је како се са групом младих људи од пера и уметности, који су тек почињали, често налазио у башти сарајевског хотела „Европа“, из једног јединог разлога да би посматрали наочиту и достојанствену фигуру песника Вељка Петровића, који је ту, у то време, свакодневно седео. Али, нешто сасвим ново и дотад невиђено у литератури на нашем језику, што их је духовно пленило и заводило, био је за све њих и за њега, невидљиви Милош Црњански, прекоренуо је своју босанску причу Андрић.
Шта се све није издогађало, у литератури и у друштву, за нове три деценије које су уследиле иза ове, далеке 1918. године!
Прошао је чак и један нови, велики рат.
А онда се поред осталог десило и нешто врло налик ономе што је испричао Андрић, само у сасвим измењеној литерарној атмосфери и са другим младим људима који су се такође налазили на прагу исте, ове уметности.
Поприличан је број оних – сад већ добро познатих песника и писаца, сликара и глумаца – који су се последње ноћи једног октобра, чувених педесетих година, затекли по обичају у београдској кафани „Три шешира“.
Како је прошла поноћ, а тиме отпочео и новембар, један уозбиљени, повишени глас, међу нама, зачуо се и у истоме тренутку усамио, као да је пресекао дух кафане: „Господо, једну пијану чашу Банату… Пијем у славу погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабсбуршке династије…“
Није било готво ниједног међу нама који се после ових познатих речи није дигао са свог места, да макар једном реченицом или бар неком спрегом не употпуни Апотеозу, стари, незаборавни текст Милоша Црњанског.
Затим су кроз кафану, дуго, до у зору, из свих углова, одјекивали стихови истога песника.
Била је то апотеоза Милошу Црњанском, новембра првог, из једне од година наше младости.
Ниједне његове књиге, међутим, није у тим годинама било нигде, ни од корова, а и сам песник био је опет невидљив, овог пута у туђини. Све што се изговарало из Црњанског, чак и проза, казивало се наизуст.
Ко зна из каквих је све извора било спонтатно научена или полуупамћена ова расута и скривена књижевност – писца кога од нас готово нико није ни видео и кога су сви различито замишљали Углавном, према једној фотографији из младог доба, са јаким, мелтене болесним сјајем у очима, а највише – слободно, по самој поезији.“
„Одисеја је највећа поема човечанства, а повратак из рата најтужнији доживљај човеков“ Милош Црњански.
Бојан Босиљчић (РТС):
Онај који се „родио с тим“ (Андрићева формулација о врсти књижевног талента Црњанског у односу на све друге писце који су, каже нобеловац, „научили да пишу“) није другачије ни могао да суди: проживевши неописиву животну одисеју која га је из родног Чонграда у униформи К. унд К. монархије водила до галицијских ровова Великог рата, па преко Сан Вита ал Таљаменто, Стражилова и Хипербореје до сеобе у лондонску емиграцију и напокон до смираја у чубурском солитеру, Милош Црњански успео се џомбастим путем славе и искушења коме нема премца у овдашњој књижевној историји.
Апотеоза. Изворно, реч значи уздизање међу богове, деификовање, обоготворење некога или нечега. Али Црњански, обележен јетким цинизмом жртвованог ратника изгубљене генерације како је те младиће назвала Гертруда Стајн и не знајући за Црњанског али знајући Хемингвеја, у уникатној, непоновљивој краткој прози са овим насловом слави једног каплара 29. банатске регименте К. унд К. монархије, свог ратног друга, намерно зараженог сифилисом и стрељаног због дезертерства.
Какав само заокрет од узвишеног наслова ка каљузи ратне стварности. Какво одустајање од родољубне патетике Ракићевог типа (дајем живот и знам зашто га дајем). Какво самоуздизање над скрупулама јавног морала и добрим укусом буржоазије. „Судбина ми је стара/а стихови мало нови“, каже Црњански у једној од песама Итаке. Песниче, и данас су нови, новији не могу бити, све су новији и новији!
Дакле, ту је реч, кад разгрнете те велове поезије и огромну количину наталоженог једа, напросто о једној причи из ратног болничког живота.
И имате младог песника који креће Одисејевим трагом, и који ће се тек у животу наломатати пругама и путевима живота и бола, како диже чашу у здравље свих тих својих сапатника који нису прескочили ту животну степеницу па су се погубили у кривинама историје, безимени, сада антички хор у апотеози којом их Милош Црњански из гнојних, крвавих чаршава уздиже у звезде.
„Господо“, пева на почетку Милош Црњански, „једну пијану чашу Банату! Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир.“
Сазнајемо одмах потом да је шустер Прока Натуралов стрељан „916, новембра првог“. И да је био из „велике селендре, Кекенде“, и као да му мирис можемо осетити, том босиљку, што су га нашли „у свиленој врпци око његовог врата“. А онда нам тај кивни песник који не може да заборави своје ратне другове пружа слику те дивизије „погрбљене од најгаднијих болести“ како таква излази пред – Обилића.
Ево апотеозе у свом изворном облику: безимени младићи, из митског банатског блата и једне срамне болнице, чекајући стрељачки вод јер су се намерно заразили од проститутки које раде за јефтин новац, одлазе на смотру косовском јунаку, небеском предводнику некад смелих и узвишених војски. Никад у поезији не беше таквог контраста. (После смо и ми доживели свашта, видесмо и ми како на наше очи нестаје свет који је био наш, и многи су се снови срушили, али та слика Милоша Обилића на смотри строја одрпаних и болесних… тако још нико никада није осенчио дубину свеопштег пада).
А та мајка, која за Св. Аранђела доноси сину колаче у последњу болницу његовог кратког живота, за њу Црњански каже: „Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер“.
Опори глас, изнебуха у здравици: те две линије националног бића, националисти и интернационалисти, и непомирљивост њихова која се осећа као што се осећа ледени дан отворених врата кад прођете голи поред њих, те две Србије које ми данас живимо, као између две ватре, непрестано? Прекогниција као једина судбина поезије.
Цео текст Бојана Босиљчића: https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3169/nesto-drugo/3933699/milos-crnjanski-.html
Прочитајте више ~ АНТОЛОГИЈЕ
Милош Црњански – БИОГРАФИЈА, ЦИТАТИ, ПОЕЗИЈА, ПРОЗА
ПОЕЗИЈА ~ Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂