KAKO SU PUŽU UKRALI KUĆU – Desanka Maksimović / Bajka, Tekst, Dečja riznica
KAKO SU PUŽU UKRALI KUĆU
Živela u susedstvu dva puža. Kuće su im bile baš prekoputa; jedna s jedne strane staze ispod žbuna, druga s druge strane,kraj kamena. Ovi puževi susedi bili su vrlo mirne životinjice, nisu voleli mnogo da šetaju, skoro uvek su bili pred svojim kućicama posmatrajući šumske prolaznike: žute ili crne mrave s tovarom na leđima, prolećne bube pod crvenim oklopima ili neke druge putnike. A ako bi se katkad i rešili da pođu u šetnju, svoje su kuće uvek na leđima nosili, bojeći se da ih neko ne ukrade.
Njihovi susedi su im se smejali, zbog ove obazrivosti. Zeba, koja je stanovala na grani hrasta iznad njih, uvek im je podrugljivo dovikivala: – Zašto ne uprtite na leđa i dvorište? Može vam i njega neko ukrasti.
Ali se puževi nisu osvrtali na ove podrugljive zamerke. Nekako su sigurniji bili kad kuću ponesu na leđima. Ako im se desi da ih mrak uhvati negde nasred polja, ne moraju da se brinu: uvuku se samo u svoju kuću i na miru prospavaju noć. Uzalud bube u crnim oklopima obilaze oko njih, kuckajući na vrata, čudeći se otkud iznenada da niknu kuće nasred ravni, puževi ćute unutra i ne otvaraju im. Može se ma šta oko njih događati, oni u svojim ljušturama ostaju mirni kao u tvrđavi.
Ali jednog dana puž koji je stanovao ispod žbuna pomisli: – Zašto, zbilja, uvek nosim kuću na leđima? Hoću i ja jednom slobodno, bez tereta, da se prošetam.
Htede potom da pozove i svoga suseda da zajedno pođu, te izviri kroz prozor, ali je sused sa svojom kućom bio već nekud otišao. Puž ispod žbuna onda iziđe iz svoje kuće, dobro zatvori na njoj vrata i prozore, da se lopovi ne bi uvukli unutra, i pođe sam u šetnju. Bio je mnogo srećan što se rešio na ovo junaštvo. Peo se uz šiblje, zavlačio duboko u busenje trave, peo se uz kamenje koje bi našao na putu i gde ga sve nije bilo. Tako je sve do same noći ostao u polju.
Međutim, čim je on izišao u šetnju, slučajno tuda naiđe žuti mrav, starešina susednog mravinjaka, i zakuca na vrata puževe kuće, u želji da se s njim malo porazgovara. Ali mu se niko ne odazva.
Žuti mrav pomisli da puž možda još spava, pa doviknu: – Ustaj, lenštino, sunce je već davno odskočilo.
Kad vide da se puž opet ne odazva, prisloni uvo na vrata osluškujući da li zaista spava. Iznutra se nije čulo nikakvo disanje i mrav onda proviri kroz prozor. Možete zamisliti koliko se žuti mrav začudi kad vide puževu kuću praznu. I mada nije bio brbljivac, pojuri u mravinjak da ovo čudo ispriča svojoj zadruzi. I ostali se mravi mnogo iznenade i raznesu za tili čas tu vest kroz celu šumu.
Odmah se oko puževe kuće iskupi gomila sveta: bube, ptičice, stršljeni, ose, leptiri. Svi su redom virili kroz prozor, lupali na vrata, tražili puža u okolnoj travi; a potom je otišao svak na svoju stranu.
Kraj kućice su ostale samo dve nepoznate bube. To su bile neke lutalice što su putovale oko sveta. Čim su od mrava čule da je puževa kuća ostala prazna, rešile su da je ukradu, da je odnesu do šumskog potoka, pa da tamo načine od nje čamac u koji bi sele i nastavile svoje lutanje po svetu, jer im je vrlo teško bilo uvek ići peške.
Kad sve ostalo društvo ode, reče jedna buba:– Kućica je divna, laka je kao pero, moći ćemo od nje čamac napraviti.
– I dosta je velika – dodade druga – možemo obe u nju stati. Hajde brzo da je prenesemo na obalu.
Onda požure i prenesu je na obalu potoka, gde od nje načine čamac, otisnu se niz vodu i otplove u bogzna koje daleko jezero ili more.
A siroti puž kad se vratio iz šetnje i video da su mu ukrali kuću, mnogo je plakao. Tražio ju je po svoj okolini, pitao poznanike, ali mu niko nije umeo reći ko je kuću ukrao. Sused mu je vrlo rado hteo ukazati gostoprimstvo, ali je i sam jedva mogao da stane u svoju ljušturu.
Tako je puž, koji se samo jednom usudio da svoju kuću ostavi samu, celog života ostao beskućnik, i morao se potucati tražeći prenoćišta u lišću, travi, krunama cveća i glavicama zelja. Ostali puževi ga prozovu Golaćem, pa su se posle tako zvala i njegova deca i unuci i sve potomstvo, jer im u nasleđe nije mogao ostaviti kuću, kao što su drugi činili.
Desanka Maksimović
Pročitajte više:
Desanka Maksimović – BAJKE, PESME I PRIČE ZA DECU
Najlepše bajke i priče za decu – Dečja riznica
BASNE – Antologija najlepših basni
POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂