Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
АКО – Радјард Киплинг / Поезија, Видео, Рецитација, Текст песме (два превода песме и текст на енглеском)
АКО
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;
Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом ,
Ако можеш да мислиш, а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ
Ако можеш да погледаш у очи Победи или Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;
Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: Истрај!
Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више, тада ћеш бити велики Човек, сине мој.
(Превод : Иво Андрић)
Други превод песме:
Ако можеш да сачуваш присебну главу, када сви око тебе губе своју, и окривљују те за то,
Ако можеш да верујеш себи, када сви у тебе сумњају и сам придодајеш њиховим сумњама,
Ако можеш да чекаш, а да ти не досади чекање,
или ако си преварен да сам не вараш,
или ако си омрзнут да сам не мрзиш,
а да при том не изгледаш предобар или премудар,
Ако можеш да сањариш а да снови не овладају тобом,
Ако можеш да машташ, а да ти маштање не буде циљ,
Ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом
и сматраш те две варке као да су потпуно исте,
Ако можеш да поднесеш да истину коју си рекао
изврну ниткови како би од ње направили замку за будале,
или да посматраш пропаст онога чему си посветио сав живот,
и да погрбљен, са дотрајалим алатом опет ново ствараш,
ако можеш да присилиш своје срце, нерве и тетиве,
да те служе дуго и ако си их немилице трошио,
и да издржиш када нема ничега више у теби сем воље која ти довикује – ИСТРАЈ!
Ако можеш да разговараш са нижима од себе
и не истакнеш своју супериорност,
или да у друштву са вишима од себе сачуваш своје достојанство,
Ако ни пријатељ, ни непријатељ не могу да те увреде,
Ако те сви цене, али не превише,
Ако можеш да испуниш један минут садржајем који траје шездесет секунди,
твоја је земља и све што је на њој,
и изнад свега
бићеш ЧОВЕК, ПРИЈАТЕЉУ МОЈ.
Џозеф Радјард Киплинг
If
If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too;
If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated, don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise:
If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same;
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build ’em up with worn-out tools:
If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breathe a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: ‘Hold on!’
If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And – which is more – you’ll be a Man, my son!
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
СЕРБИА – Милош Црњански / Поезија, Видео, Рецитација (поему говори Петар Краљ), Текст песме
СЕРБИА
Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак.
Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана.
Са неба је у свет отицала ноћ звездана,
а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.
Безмерно је свитало и ја, неизвесна сен,
за острвом овим, осунчаним вукодлаком,
још у мутном сну, у вале и пене разнесен,
поскочих морем рујним, на игру лак, и лаком.
Погледах увис, да ли је то месечине прах,
или је ледени вир зоре, што ми гуши дах?
Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком
и страсном виткошћу девојке, њином притоком,
Она то већ, из далека, колена пребија!
Први пут изговорих: Сербиа.
Порођајем у туђини, под замрзлим снегом,
хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом.
Спустише ме у немоћ детињства, да те волим
и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим.
Повише ме у беду, да Те дивну, рајску, знам,
али не додирнем дисањем и не сагледам.
Тридесет година да чекам да ми се јавиш
и зеницом твојом, грозном, над земљом заплавиш.
Таласај,
милуј, спавај — као јарак сад чека завичај,
да трулим, и да се никуд више не винем, жив.
Кад изнемогнем, и мога распадања талог
сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив,
у земљу која ври, на дну блата устајалог.
О, та крпа,
страшило у житу, испод Месечевог српа,
бедница што вреба пут и стада, из заседа.
То је сад Она, одмор вранама и врапцима,
што ни сахранити мирно у небеса не да,
сјај, што ми још оста, под болним очним капцима!
Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео?
И њој ме мати дојила, од првога плача?
Љубичасти Шар зна колико сам се стидео,
јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.
Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали,
већ та земља коју се умарам да разгалим!
Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали,
као загрљај болан тих мртвих, телом палим.
За тамни јаз лепоте државе сам лудео,
у души мирис горак рађања удисао,
па и кад бих, смућен, у туђини заблудео,
брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!
И сад, у тој
брдини тврдој, без смисла по крви расутој,
не само да сенима својим не нађох мира,
него ни за туге, што се родих да ублажим,
не знам више шапата, погледа, ни додира!
У Сербии, зорњачу тражим.
А биће:
атеист нису ни овде зенице, кад свиће,
и дах је жића мање, него у туђини, чист.
У Богу је ведро. У нас, све се сневесели
и, као што јесен не зна сваки свој свео лист,
умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели.
Да ли је
то иста моћ, која све расипа и разлије?
Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут?
Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним,
кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут,
што се губи у звезданим пустињама црним?
Или сјај
јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај,
па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап?
Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи?
Кад, у сутон, преливају облаци, као слап,
пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи?
Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти,
знао да све то губим, у телу, и под травом.
Да и са тих промена пада мрак пепељасти,
и веје, густо, блиском и даљем, сном и јавом.
Сербиу, једину још, хучала је та бура,
које се сад, модар од дављења, горко, стидим!
Урлах, сред лудог скакања мора и мехура,
да тишину ванредну над завичајем видим.
Надах се да ћу на брду уморан да духнем,
зачеће и весеље пољупцем да потпирим.
Расцветане падине да врачам и укунем,
непомичношћу, сав свет да стишам и умирим!
Па то зар
да буде мени гроб? Где је болан Светозар
миловао лица, под образинама руским?
Зато се, као Михајло, туђине лиших?
И ја ћу ту вртети, по гунгулама уским,
бедне знаке љубави, све празнијих и тиших?
И би рат,
да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат,
и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока?
Зато је зар била тама меса и сјај мисли,
дуж младости, невеселост горка и дубока,
да са Сербиом умру и мог имена смисли?
Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим,
то пролеће, са својим биљкама и бубама?
У земљи мог детињства, коју и не видим,
невраћеној више дечјим, ни војним, трубама.
Зар ме није киша мутна, марта и априла,
увела у болну збрку играчака ситних?
Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила,
што су ме над Фрушку бацала, са равни житних?
Не остаде ми ни мила рода,
што, бела, руменом ногом, хода.
Ни дете моје, дакле, не силази са неког,
пречистог и предивног, нежног, света, далеког
у коме се невидљиво у видљиво мења,
недокучивом, свезнајућом слашћу рођења!
Стидни бол прве неправде, лажни жиг срамоте,
и прво понижење, кикотом је опекло,
али тек кад љубав снагу и вољу ми оте,
све је, изнемогло, у неповрат, отекло.
Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим?
Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим.
Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим,
сав тај свет, куда више не могу да се вратим?
Да ли тела, мили градови, или сени, то
дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?
Све оно што видех драго, тужно, племенито,
због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих?
Вратих Ти се!
Па зар да копним, болујем, мрем,
у смрти, куда си брдовита се расула?
Будућност, што ми обећа расцветани Срем,
узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.
Љубав мутна више на уснама ми не руди,
нит ми по несвести протичу преображења.
Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди,
али пун жалости и очајног раздражења.
Нећу сачувати ни мисао,
да сам цветну грану удисао.
Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири,
свему што је било сазидано уврх гора?
Зато су фрулом планини свирали пастири
и души мојој Сербиа било што и зора?
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ИН МЕМОРИАМ – Мирослав Мика Антић / Поезија, Видео, Рецитација (говори Мика Антић), Текст песме
ИН МЕМОРИАМ
Постоји један невероватан гад који се зове Мирослав Антић.
Ждере мој хлеб прави моју децу носи моја одела
Са мојом женом леже у кревет на моје рођене очи
Јер зна да сам тог тренутка сигурно негде далеко у Лењинграду
И тај Антић што ме је упропастио И као писца и као човека
Дакле тај који ће на крају лећи у моју сопствену гробницу
Пита ме једно јутро шта вам је Бога му човече
Изгледате ми некако болесни
А шта се извините за израз баш њега тиче како је мени и докле ми је
О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру
А он пере руке мојом ракијом има кључ од мог атељеа
Људи тај ме тера да читам књиге петља са мојим плавушама
Дере се у мојој кући оговара ме свашта лаже
Деца ми личе на њега а он носи кравату
Брије се познаје неке људе ради
Свако јутро се тушира прави се да зна све о зен будизму
Преводи књиге чини му се да има пријатеље
Мом сину замислите свињарију моме једином сину купује сладолед
Био сам морнар бежао сам
Или одем на пример у Париз
Покријем се ћебетом преко главе пустим бркове
А он ме и ту пронађе у некој улици Жоливе у неком бедном хотелу
И врати кући и расплаче ме
Мати моја Меланија која не зна да је родила мене а не њега
Више га воли више му верује и он то још како користи
А он је уверавам вас он је та упеглана стока којој ја дижем споменик
Он је та уважена животиња којој ја пишем биографију
Овако попљуван и сам и до крајности згађен
Сто морам да му јавно позајмим очи и душу
И оно мало пара које сам једва позајмио
Кад сам ја на пример скочио са Петроварадинске Тврђаве он је ускакао у ђачке читанке
Кад ме је доктор Савић лечио од алкохола он се правио као да има неке везе са филмом
Где год се појавим гурао ме је да га не обрукам
Пристајао је на компромисе церекао се на пријемима
Примао је моје награде мешао се у моје снове
Један лицемер
Један стварни лицемер
Један провинцијалац
Један који је трпео све оно што ја никада нећу трпети
И који сада тако фино жури да цркне уместо мене
Да би уместо мене
Свиња једна
Да би уместо мене што пре једини живео.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
АКО МЕ ЗАБОРАВИШ – Пабло Неруда / Видео, Рецитација, Текст песме (српски, шпански, енглески)
АКО МЕ ЗАБОРАВИШ
Хоћу да знаш једну ствар.
Знаш како је то: ако гледам кристални месец, црвену грану споре јесени у мом прозору,
ако дотакнем уз ватру неопипљив пепео или изборано тело кладе,
све ме одводи теби
као да је све што постоји: мириси, светлост, метали,
попут барчица што плове ка острвима твојим која ме чекају.
Е, па добро,
ако мало-помало престанеш да ме волиш
и ја ћу престати тебе да волим мало-помало.
Ако ме одједном заборавиш
не тражи ме
јер бих те ја већ заборавио.
Ако сматраш дугим и лудим ветар застава што пролази кроз мој живот
и одлучиш да ме оставиш на обали срца у коме имам корена
запамти да ћу тога дана, тога часа дићи руке ишчупати своје корене
у потрази за другим тлом.
Али,
ако сваки дан, сваки сат, пристанеш да ми будеш судбина с неумољивом слашћу,
ако се свакога дана попне један цвет до твојих усана тражећи ме
о љубави моја, о моја
у мени се сва та ватра понавља, у мени ништа није угашено ни заборављено,
моја љубав се храни твојом љубављу, љубљена,
и све док живиш биће у твојим рукама
не напуштајући моје.
Si Tu Me Olvidas
Quiero que sepas una cosa.
Tú sabes cómo es esto: si miro la luna de cristal, la rama roja del lento otoño en mi ventana, si toco junto al fuego la impalpable ceniza o el arrugado cuerpo de la leña,
todo me lleva a ti, como si todo lo que existe: aromas, luz, metales, fueran pequeños barcos que navegan hacia las islas tuyas que me aguardan.
Ahora bien,
si poco a poco dejas de quererme dejaré de quererte poco a poco.
Si de pronto me olvidas no me busques, que ya te habré olvidado.
Si consideras largo y loco el viento de banderas que pasa por mi vida y te decides
a dejarme a la orilla del corazón en que tengo raíces, piensa que en esa día, a esa hora
levantaré los brazos y saldrán mis raíces a buscar otra tierra.
Pero si cada día, cada hora, sientes que a mí estás destinada con dulzura implacable,
si cada día sube una flor a tus labios a buscarme, ay amor mío, ay mía,
en mí todo ese fuego se repite, en mí nada se apaga ni se olvida,
mi amor se nutre de tu amor, amada, y mientras vivas estará en tus brazos
sin salir de los míos.
If You Forget Me (Read By Madonna)
I want you to know one thing.
You know how this is: if I look at the crystal moon, at the red branch of the slow autumn at my window,
if I touch near the fire the impalpable ash or the wrinkled body of the log,
everything carries me to you, as if everything that exists: aromas, light, metals,
were little boats that sail toward those isles of yours that wait for me.
Well, now,
if little by little you stop loving me I shall stop loving you little by little.
If suddenly you forget me do not look for me, for I shall already have forgotten you.
If you think it long and mad, the wind of banners that passes through my life,
and you decide to leave me at the shore of the heart where I have roots,
remember
that on that day, at that hour, I shall lift my arms and my roots will set off
to seek another land.
But
if each day, each hour, you feel that you are destined for me
with implacable sweetness,
if each day a flower climbs up to your lips to seek me,
ah my love, ah my own,
in me all that fire is repeated,
in me nothing is extinguished or forgotten,
my love feeds on your love, beloved, and as long as you live it will be in your arms
without leaving mine.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА – Десанка Максимовић / Поезија, Рецитација (песму говори Ксенија Јовановић), Видео, Текст песме
НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА
Немам више времена за дуге реченице,
немам кад да преговарам,
откуцавам поруке као телеграме.
Немам времена да распирујем пламен,
сад запрећем шаке згорела жара.
Немам више времена за ходочашћа,
нагло се смањује путања до ушћа,
немам кад да се осврћем и враћам.
Немам више времена за ситнице,
сад треба мислити на вечно и необухватно.
Немам кад да размишљам на раскрсници,
могу стићи једино кудгод у близину.
Немам времена да ишта изучавам,
немам времена сад за анализе,
за мене је вода сада само вода
као кад сам је пила са кладенца;
немам кад да разлажем на састојке небо,
видим га онакво какво га виде деца.
Немам више времена за богове туђе,
ни свога нисам добро упознала.
Немам кад да усвајам заповести нове,
много ми је и старих десет заповести.
Немам више кад да се придружујем
ни онима који истину доказују.
Немам кад да се борим против хајкача.
Немам кад да сањам, да лагано корачам.
Десанка Максимовић
У кратком временском размаку, између 1969. и 1970. године Десанка Максимовић је изгубила мајку, супруга и брата. Из ових трагедија 1973. године настала је збирка „Немам више времена“. По уметничком домету ова збирка је најближа збирци „Тражим помиловање“.
„Прво сам књигу хтела назвати „Земља јесмо“, али потом ми се учинило да те древне библијске речи могу навести читаоца, а особито критичара, на мисао да песник сматра узалудном сваку појаву живота, што нити је моја природа нити моја мисао. Самим тим што и даље пишем песме доказујем супротно. Назив „Немам више времена“ узела сам тек кад је књига била готова. Сам наслов, истина, не казује суштину књиге, али је њена увертира.“ – Десанка Максимовић
За ову збирку, 1973. године, по други пут је добила Змајеву награду и тако постаје први двоструки добитник овог значајног признања.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи и текст: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи и текст: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ – Бранко Миљковић / Поезија, Видео, Рецитација, Текст песме
ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ
Сан је давна и заборављена истина
Коју више нико не уме да провери
Сада туђина пева ко море и забринутост
Исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
Сада певају мудрост и птице моје запуштене болести
Цвет између пепела и мириса
Они који одбијају да преживе љубав
И љубавници који враћају време уназад
Врт чије мирисе земља не препознаје
И земља која остаје верна смрти
Јер свет овај сунцу није једина брига
Али једнога дана
Тамо где је било срце стајаће сунце
И неће бити у људском говору таквих речи
Којих ће се песма одрећи
Поезију ће сви писати
Истина ће присуствовати у свим речима
На местима где је песма најлепша
Онај који је први запевао повући ће се
Препуштајући песму другима
Ја прихватам велику мисао будућих поетика:
Један несрећан човек не може бити песник
Ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
Ко не уме да слуша песму слушаће олују
Али:
Хоће ли слобода умети да пева
Као што су сужњи певали о њој?
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.