Категорија: Проза

ЦРВЕНКАПА – Браћа Грим / Бајке, Текст

ЦРВЕНКАПА

Била једном једна мала слатка девојчица, коју је свако заволео чим би је угледао. А највише ју је волела њена бака, која већ није знала шта би све учинила детету. Једном јој је даровала калу
од црвене кадифе, и пошто јој је тако лепо пристајала да другу више није хтела да носи, назваше је Црвенкапа.

Једног дана рече јој мајка:

— Хајде, Црвенкапице, да онесеш поклоне баки. Ево ти комад колача и боца вина. Бака је слаба и болесна и то ће јој пријати. Пођи пре но што запече сунце. А кад будеш напољу, иди пристојно и не скрећи с пута иначе ћеш пасти и разбити боцу, па бака неће ништа добити. А кад уђеш у њену собу, не заборави да јој пожелиш добро јутро и не завируј прво у сваки угао.

— Све ћу урадити како треба, — обећа Црвенкапа мајци.

Бака је становала у шуми, пола сата хода од села. Кад је Црвенкапа ушла у шуму, срела је вука. Она није знала каква је то зла звер, па се није плашила.

— Добар дан, Црвенкапице, — рече он.

— Хвала ти на жељи, вуче.

— Куд си тако поранила, Црвенкапице?

— Идем баки.

— А шта то носиш под кецељом?

— Вино и колач. Јуче смо пекли, па носим слабој и болесној баки да се заслади и окрепи.

— Црвенкапице, а где станује твоја бака?

— Још добрих четврт сата хода дубље у шуми. Кућа јој је испод она три велика храста, а доле су леске, свакако знаш где је, — рече Црвенкапа.

Вук помисли: „То младо, нежно створење биће добар залогај, биће слађе него баба. Само мораш да поступиш лукаво да их обе уловиш“.

Неко време ишао је поред Црвенкапе, а онда јој рече: — Црвенкапице, гле како је дивно цвеће на све стране, зашто не погледаш мало око себе? Ти као да и не чујеш како лепо певају птичице? Гледаш преда се као да идеш у школу, а овде у шуми тако је весело.

Црвенкапа подиже поглед и видећи како се сунчеви зраци пробијају кроз грање и како је све препуно дивног цвећа, помисли: „Бака ће се обрадовати ако јој донесем букет свежег цвећа. Још је рано, стићи ћу на време“.

Она скрену с пута и потрча у шуму да бере цвеће. Кад би један цвет убрала учинило би јој се да је тамо даље још лепши, па би потрчала онамо, и тако је залазила све дубље у шуму.

А вук се упутио право бакиној кући и закуцао на врата.

— Ко је?

— Црвенкапа. Доносим ти колача и вина, отвори!

— Притисни само кваку, — викну бака, — ја сам слаба и не могу да устанем.

Вук притисну кваку, и врата се отворише. Он се без речи упути право бакином кревету и прогута је. Онда обуче њене хаљине, стави на главу њену капицу, леже у кревет и навуче завесу.

Црвенкапа је дотле трчкарала тамо амо берући цвеће, а кад га је већ толико набрала да више није могла понети, сетила се баке и пошла к њој.

Зачудила се што су врата широм отворена. А кад је ушла у собу, учинило јој се унутра тако необично да је помислила: „Чудновато како ми се данас стеже срце, а иначе тако волим да будем код баке“.

Она викну: — Добро јутро! — али не доби одговор.

Онда приђе кревету и разгрну завесу. У кревету је лежала бака, с капицом навученом сасвим на лице и некако је чудновато изгледала.

— Бакице, што су ти тако велике уши?

— Да те боље чујем.

— Бакице, што су ти тако велике очи?

— Да те боље видим.

— Бакице, што су ти тако велике руке?

— Да те боље ухватим.

— Бако, што су ти тако огромна уста?

— Да те лакше поједем.

Рекавши то вук искочи из кревета и прогута сироту Црвенкапу.

Пошто је задовољио своју прождрљивост он поново леже у кревет, заспа и поче гласно да хрче.

Уто поред куће прође ловац па помисли: „Ала старица хрче, да видим да јој није зло“. Он уђе у собу, приђе кревету и виде да у њему лежи вук.

— Ту ли те нађох, матори грешниче, — рече он, — сад си долијао! — Хтеде да нанишани. али се сети да је вук можда прогутао баку и да би се она још могла спасти.

Стога не опали из пушке него узе маказе и поче заспалом вуку да пара трбух. Тек што је неколико пута засекао, виде како се црвени капа, а кад је засекао још неколико пута, искочи девојчица и узвикну: — Ах, што сам се уплашила, како је мрачно било у вуковој утроби!

Потом је изишла и бака, али је једва дисала.

Црвенкапа брзо довуче велико камење, те њиме напунише вуку трбух. А кад се пробудио, вук је хтео да побегне, али камење је било тако тешко да је одмах пао и толико се ударио да је остао на месту мртав.

Сви су били радосни.

Ловац је вуку одрао кожу и однео је кући; бака је појела колач и попила вино што јој је донела Црвенкапа, па се опет опоравила, а Црвенкапа се зарекла: — Никад више, докле год живим, нећу скренути с пута и отрчати у шуму кад ми то мајка брани.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ХРАБРИ КРОЈАЧ – Браћа Грим / Бајке, Текст

ХРАБРИ КРОЈАЧ

Једног летњег јутра седео је неки мали кројач на својој тезги крај прозора. Био је добре воље и ревносно шио. Утом улицом наиђе некаква сељанка вичући: — Ево слатког пекмеза! Ево слатког пек- меза!

Ове речи угодно одјекнуше у ушима малога кројача, он помоли главицу кроз прозор и викну: — Попните се овамо, драга жено, овде ћете продати вашу робу.

Сељанка се попе три спрата до кројача и мораде му отворити све ћупове редом. Он их је разгледао, одмеравао, мирисао, па је напослетку рекао: — Пекмез ми изгледа добар, измерите ми, драга жено, осамдесет грама, не мари ништа ако буде и сто.

Жена која се понадала добром пазару, измери му колико је тражио, па се удаљи љутито гунђајући.

— Е, па нека ми је на здравље овај пекмез, — рече кројач, — и дабогда ми дао снагу и јачину, — па узе хлеб из ормана, одсече позамашну кришку и намаза је пекмезом. — Ово неће бити горак залогај, — рече, — али пре но што загризем, хоћу да завршим овај прслук.

Он стави хлеб крај себе и настави да шије, правећи од весеља све крупније бодове.

Од пекмеза се ширио пријатан мирис, који примами са зида многобројне муве, те се у ројевима спустише на пекмез. — Хеј, ко је вас звао! — повика кројач и отера незване госте. Али муве, које нису разумевале шта он говори, нису хтеле да оду, већ су се навраћале у све већем роју. Тада кројачу, што но се каже, прекипе. Он дохвати парче сукна са гомиле и повика:

— Чекајте, сад ћу ја вас удесити, — па распали немилосрдно по мувама.

Кад је дигао крпу и стао да броји муве, лежало је пред њим ништа мање но седам мртвих мува опружених ногу.

— Баш си делија! — рече он и сам се задиви својој храбрости.

— То треба да сазна цео град.

— И брже боље скроји себи појас, саши га и извезе на њему крупним словима: „Једним ударцем седам“.

— Та шта град! — настави он, — нека сазна цео свет, — и срце му од радости поскочи као јагњећи репић.

Кројач опаше појас и реши да пође у свет, сматрајући да је радионица и одвише тесна за његову храброст. Пре него што је кренуо, претражио је целу кућу не би ли нашао што да понесе, али не нађе ништа до комад старог сукна, који тури у џеп. Пред градском капијом примети птицу која се заплела у жбуње, па и њу, поред сира, стрпа у џеп. Затим срчано узе пут под ноге, па како је био лак и окретан, није осећао умор.

Пут га је нанео на једно брдо, и кад се попео на највиши врх, спазио је огромног дива где седи и спокојно гледа око себе. Кројач му јуначки приђе и ослови га:

— Здраво, друже, шта радиш, седиш и разгледаш цео свет? И ја сам у њега кренуо да се огледам. Јеси ли вољан да пођеш са мном?

Див погледа презриво кројача и рече: — Гољо једна, бедна ништаријо!

— Зар тако! — одврати кројач, раскопча капут и показа диву појас. — Ево ту можеш да прочиташ какав сам ја човек.

Див прочита: „Једним ударцем седам“, — па помисли да је реч о људима које је кројач побио и осети извесно поштовање према том кепецу. Али најпре је хтео да му окуша снагу, па узе у руку камен и стисну га тако да је из њега исцедио воду.

— Дед, учини и ти то исто, ако имаш толико снаге, — рече див.

— Зар само то? — одговори кројач. — То је играчка за такве као што сам ја, — па се маши у џеп, извади меки сир и стиште га тако да је потекла сурутка.

— А шта велиш на ово? — упита он.

Див није знао шта да каже и није могао веровати да је овај човечуљак за то способан. Тада дохвати камен и баци га тако високо да се једва могао очима сагледати.

— Дедер, патицврче, уради и ти као ја!

— Сјајно бачено, — рече кројач, — али камен је ипак поново морао да падне на земљу, а ја ћу ти га бацити тако да се уопште више не врати, — па посегне руком у џеп, извади птицу и баци је у ваздух. Птица, радосна што је поново стекла слободу, вину се у висине, одлете и више се не врати.

— Како ти се свиђа ова мајсторија, друже? — упита кројач.

— У бацању си заиста мајстор, — рече див, — али да видимо јеси ли у стању да понесеш неки поштени терет. — Он поведе кројача до големог храста који је лежао оборен на земљи, па рече: — Ако имаш снаге, помози ми да ово стабло изнесем из шуме.

— Радо, — одговори мали човек. — Узми ти само дебло на раме, а ја ћу подићи и носити гране са гранчицама, јер то је најтеже.

Див натовари дебло на раме, а кројач седе на једну грану, тако да је див, који се није могао окренути, морао да носи читаво дрво и поврх тога кројача. Овај је тамо позади био весео и расположен и звиждукао песмицу: — Изјахала три кројача на капију града, — као да је понети стабло дечја игра..

Пошто је ишао неко време носећи тешко бреме, див више није могао даље и повика: — Слушај, морам да спустим стабло. — Кројач хитро скочи са дрвета, ухвати га обема рукама као да га је носио и рече диву: — Таква грдосија, а не може да понесе ни ово дрво!

Они наставише пут заједно, и пролазећи покрај једне трешње див дохвати крошњу дрвета, тамо где је воће било најзрелије, пружи кројачу и понуди га да једе. Но кројач је био и одвише слаб да би
могао придржати дрво, и кад га је див пустио, дрво се нагло исправи и кројач полете у вис. А кад се опет неповређен нашао на земљи рече му див: — Што то би? Зар немаш ни толико снаге да придржиш ту слабу шибљику?

— Имам ја снаге на претек, — одговори кројач. — Мислиш ли ти да то уопште претставља нешто за човека који је једним ударцем оборио њих седам. Ја сам прескочио преко дрвета јер ловци тамо доле пуцају по грмљу. Дела, скочи и ти ако можеш.

Див покуша али не могаде да прескочи дрво, него се заплете у грање, тако да је кројач и ту однео победу.

Див рече: — Ако си такав јунак, пођи са мном у нашу пећину и преноћи код нас.

Кројач је био спреман да пође с њим. Кад стигоше у пећину, затекоше друге дивове где седе крај ватре. Сваки је држао у рукама целу печену овцу и мљацкао. Кројач се обазре око себе и помисли: „Овде је ипак много пространије него у мојој радионици“. Див му показа кревет и рече му да легне и да се испава. Но пошто је за малог кројача био превелик, он не леже у кревет него се завуче у једно ћоше.

У поноћ, мислећи да кројач спава дубоким сном, див устаде, узе велику гвоздену шипку па распали њоме посред кревета и пробије га, чврсто уверен да је сад дошао крај том бедном скакавцу.

У рану зору дивови пођоше у шуму заборавивши потпуно на кројача; кад ето ти и њега где иде к њима чило и весело! Дивови се грдно препадоше и страхујући да ће их све побити, разбегоше се куд који.

Кројач крену даље, идући вазда за својим шиљатим носем. Пошто је дуго тумарао, стиже у двориште неке краљевске палате, а како је био посустао, леже на траву и заспа. Док је ту лежао дођоше људи, осмотрише га са свих страна и прочиташе на појасу: „Једним ударцем седам.“

— Шта ће овај велики ратник овде усред мира? — рекоше они. — То мора бити неки моћни господин.

Одоше и јавише то краљу, говорећи да овај човек, у случају рата, може бити важан и користан, па нипошто не би требало допустити да оде.

Краљу се свиде савет и он пошаље једног дворанина кројачу да му, кад се пробуди, понуди службу у њиховој војсци.

Изасланик стаде крај кројача, чекајући да се промешкољи и отвори очи, па му затим учини понуду. — Управо сам тога ради и дошао овамо, — одговори он. — Спреман сам да ступим у краљеву службу. — Дочекаше га с почастима и доделише му посебан стан.

Али војници су били кивни на њега и желели су да га се отарасе. — Шта ће бити, — говорили су међу собом, — ако с њим заметнемо кавгу и он распали по нама? Покосиће сваким ударцем седморицу. Тој сили ми не можемо одолети.

И тако се договоре те сви заједно пођу краљу и замоле га да их отпусти. — Не можемо остати поред човека који једним ударцем обара седморицу, — рекоше они.

Краљ се ражалости што ће због једног човека изгубити све своје верне слуге, па зажали што га је икад угледао, и пожеле да га се што пре курталише. Али се није усудио да га отпусти, бојећи се да ће га кројач убити и упропастити читав његов народ па се дочепати краљевског престола. Обртао је и овако и онако и коначно нешто измислио.

Он пошаље кројачу гласника са поруком да му, пошто је тако велики ратник, жели нешто да предложи. У једној шуми његове краљевине пребивају два дива који грдну штету чине, пале и пустоше земљу, и народ убијају. Нико не сме да им се приближи, јер је свакоме своја глава мила. Ако победи и убије ове дивове, даће му своју јединицу кћер за жену и пола краљевства у мираз. Стотину коњаника поћи ће с њим да му се нађу при руци.

„То је баш за делију твога кова, — помисли кројач. — Лепа краљевска кћи и пола краљевине не нуде се човеку сваког дана“.

— О, да, — отпоручи он, — дивове ћу већ укротити а стотину коњаника ми за то не треба: ко семорицу обара једним ударцем, нема зашта да се боји двојице.

Кројач је кренуо у пратњи сто коњаника. А кад је дошао до руба шуме рекао је својим пратиоцима: — Немојте даље ићи, ја ћу се већ сам обрачунати с дивовима.

Он похита у шуму осврћући се десно-лево. Мало после угледа дивове: опружили се испод једног дрвета и спавају, а хрчу толико да се гране на дрвету повијају. Кројач, не буде лен, напуни оба џепа каменицама па се попне на дрво. Кад стиже до средине, успуза се на једну грану изнад самих дивова и стаде да баца камење једном од њих на груди.

Див дуго није ништа осећао, али се најзад пробуди, па муну свог друга и упита: — Што ме удараш?

— Ти сањаш, — одговори други див, — ја те не ударам.

— И опет легоше да спавају.

Тада кројач баци камен на другога дива.

— Шта је, што ме гађаш? — повика други див.

— Не гађам те, — одговори први див гунђајући.

Тако су се свађали неко време, али како су били уморни, одустадоше од даље свађе и очи им се опет склопише.

Кројач настави започету работу. Он изабра највећи камен и баци га свом снагом првом диву на груди.

— Е, то је већ превршило меру! — разбесне се овај, скочи као бесомучан и тресну друга о дрво, да се затресло. Друг му врати мило за драго, и толико се разјарише да стадоше да чупају дрвеће и њиме да се млате, док обојица у исти мах не падоше мртви.

Тада кројач скочи са свог дрвета. — Сва срећа те нису ишчупали дрво на коме сам седео, — ускликну он, — иначе бих морао као веверица да скочим на друго дрво. Али ми смо ти окретни људи! — За- тим извуче мач и зададе обојици неколико снажних удараца у груди, па оде коњаницима и рече: — Свршио сам посао, удесио сам их обојицу. Али било је повуци потегни. У невољи су чупали дрвеће и њиме се бранили. Но све то не помаже кад се ту нађе неко као ја, који једним ударцем обара њих седам.

— Зар нисте рањени? — упиташе коњаници.

— Све је добро прошло, — одговори им кројач, — не фали ми ни длака с главе.

Коњаници му не повероваше већ одјахаше у шуму. Ту нађоше дивове огрезле у крви, а наоколо је лежало ишчупано дрвеће.

Кројач затражи од краља обећану награду, али се краљ већ покајао што му је обећао, и поново је смишљао како да га скине с врата.

— Пре но што добијеш моју кћер и пола краљевства, — рече му, — мораш да учиниш још један подвиг. По шуми вршља једнорог који чини велику штету. Најпре њега да ухватиш.

— Једног једнорога свакако се мање плашим него двојице дивова. Седморицу једним ударцем — то је моје гесло.

Он узе конопац и секиру па пође у шуму, а својој пратњи рече да га испред шуме причека. Није морао дуго да лута, једнорог се ускоро појави и устреми се право на њега, као да хоће одмах да га набоде на рог.

— Лакше, лакше, — рече кројач, — не може то тако брзо, — па причека да се звер сасвим приближи, а онда хитро скочи иза дрвета. Једнорог свом снагом налете на дрво, а рог му се забоде тако ду- боко у стабло да више није био кадар да га извуче, тако је био ухваћен.

— Е, птићу, сад си мој! — рече кројач, изиђе иза дрвета па стави једнорогу најпре уже око врата а затим изби секиром рог из дрвета, и кад је све то свршио, поведе звер краљу.

Краљ му ипак још не хтеде дати обећану награду, већ стави и трећи захтев: нека кројач пре свадбе још ухвати вепра који у шуми чини лом и покор; ловци ће му помоћи.

— Што да не, — рече кројач, — то је играчка. — Али ни овај пут не поведе ловце у шуму, и они то једва дочекаше, јер их је вепар већ више пута тако пресрео да нису баш били орни да га гоне.

Кад угледа кројача, вепар се сав запенуши и искежених зуба устреми на њега да га сатре. Али наш брзоноги јунак ускочи у једну црквицу која је била у близини, и једним скоком опет искочи кроз прозор. Вепар је јурнуо за њим, но он споља дотрча до врата и залупи их. Тако је бесна звер била заробљена, јер је била исувише тешка и незграпна да искочи кроз прозор.

Кројач дозва ловце да својим очима виде заробљену звер, а наш се јунак упути краљу, који је сада, хтео не хтео, морао да одржи обећање и да му своју кћер и половину краљевине. И тако се прослави венчање, са много сјаја а мало весеља, и од кројача постаде краљ.

После неког времена чује млада краљица ноћу како њен муж у сну говори:

— Момче, сашиј ми прслук и закрпи панталоне, иначе ћу те аршином по глави!

Тад се она досети одакле је и каквог је рода млади господин, па се сутрадан изјутра пожали оцу и замоли га да је ослободи мужа који није ништа друго до кројач. Краљ стаде да је теши и рече јој:

— Остави ноћас своју спаваћу собу отворену, моје ће слуге стајати напољу, а кад он заспи, ушуњаће се, везаће га и однети на лађу која ће га одвести у далеки свет.

Она на то пристаде. Али краљев оружник је све чуо, и пошто је био одан младом господару, јави му све како је било.

— То ћу ја већ уредити — рече кројач.

Увече је као и обично легао са женом у постељу. Кад јој се учинило да је заспао, она устаде, отвори врата и опет легне. А кројач се само правио као да спава па поче гласно да дозива:

— Момче, сашиј ми прслук и закрпи панталоне, иначе ћу те аршином по глави! Њих сам седам убио једним ударцем, дотукао два дива, довео једнорога и ухватио вепра, па да се бојим оних што стоје напољу пред одајом!

Кад су они напољу чули шта говори кројач, спопаде их грдан страх па нагоше да беже као да их прогони читава војска, и нико се више не усуди да дигне руку на њега.

Тако је кројач био и остао краљ до свога века.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ПЕПЕЉУГА – Браћа Грим / Бајке, Текст

ПЕПЕЉУГА

Једном богатом човеку разболе се жена, и када осети да јој се ближи крај, дозове своју јединицу кћер па јој рече: — Драго дете, остани смерна и добра па ће и теби бити добро. — Онда заклопи очи и издахну.

Девојка је сваког дана излазила на мајчин гроб, плакала и остала смерна и добра. Кад је дошла зима, снег је белим покривачем застро гроб, а кад га је пролећно сунце опет растопило, човек је узео другу жену.

Жена је у кућу довела две кћери. Обе су имале лепо бело лице, али гадно црно срце.

Сада настадоше тешки дани за сироту пасторку. — Зар да та глупача седи с нама у соби! — рекоше оне. — Ко хоће да једе, мора да заради свој хлеб. Вуци се напоље, судоперо!

Оне јој одузеше њене лепе хаљине и дадоше јој неки стари сиви хаљетак и дрвене кломпе. — Гле горде књегиње, како се удесила, — ругале су јој се и отерале је у кухињу.

Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје пре зоре, носи воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога су јој сестре пакостиле на све могуће начине, исмевале је и сипале јој грашак и сочиво у пепео, те је морала да седи и да га треби. А увече, кад је била малаксала од посла, није смела да легне у постељу, већ поред огњишта у пепео. И пошто је због тога увек изгледала прашљива и прљава, прозвале су је Пепељуга.

Једном када се отац спремао на сајам, упитао је пасторке шта да им донесе.

— Лепих хаљина, — рече једна.

— Бисера и драгог камења, — рече друга.

— А ти, Пепељуго, — упита он, — шта хоћеш ти?

— Оче, откини ми прву гранчицу која вам на повратку окрзне шешир!

Он накупова за обе полусестре лепих хаљина, бисера и драгог камења, а при повратку, кад је јахао кроз зелени шумарак, окрзну га лескова гранчица и смаче му шешир. Он откину гранчицу и понесе је са собом. Кад је стигао кући, поклонио је пасторкама шта су тражиле, а Пепељуги дао лескову гранчицу.

Пепељуга му се захвали на дару и оде на мајчин гроб. Тамо је посадила гранчицу и тако горко плакала да су сузе капале и заливале гранчицу, која је израсла у лепо дрвце. Пепељуга је сваког дана три пута одлазила онамо и горко плакала, и увек је на дрвце слетала бела птичица, и чим би она изрекла неку жељу птичица би јој добацила оно што је пожелела.

Десило се да је краљ приређивао свечаност која је требало да траје три дана и на коју су биле позване све лепе девојке из земље да би краљевић могао да изабере себи невесту. Кад су чуле да ће и оне ићи у двор, обе полусестре се врло обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој: — Очешљај нас, очеткај нам ципеле и причврсти копче, идемо на свечаност у краљев двор.

Пепељуга је послушала, али је плакала, јер је она желела да иде на игранку и молила је маћеху да је пусти.

— Зар ти, Пепељуго, тако прашљива и прљава хоћеш да идеш на свечаност? Немаш ни хаљина ни ципела, а хтела би да играш!

Али пошто је она и даље молила, маћеха најзад рече: — Сасула сам ти чинију сочива у пепео, ако га за два сата опет покупиш, можеш и ти поћи.

Девојка изиђе на стражња врата у врт и викну: — Питоми голубићи, грлице, све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим: Зрно у зделицу, кукољ у гушицу.

Тада кроз кухињски прозор дођоше два бела голубића, а затим грлице, и најзад долетеше и долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубићи климнуше главицама и стадоше да кљуцају. Тада и остале птичице отпочеше кљуц, кљуц, кљуц и одвојише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни сат, а оне су већ биле готове и одлетеле су.

Девојка однесе зделу маћехи, радујући се што ће сада моћи да пође с њима на свечаност.

Али маћеха рече: — Не, Пепељуго, ти немаш хаљина и не умеш да играш, па ће ти се само смејати.

А пошто је Пепељуга плакала, она рече: — Ако можеш за један сат да ми пробереш две зделе сочива, можеш да пођеш с нама. — А у себи је мислила: — То она неће никада бити у стању.

Кад је маћеха сасула две зделе сочива у пепео, девојка изиђе на стражња врата у врт и викну: — Питоми голубићи, гр-лице, све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим: Зрно у зделицу, кукољ у гушицу.

Тада кроз кухињски прозор дођоше два бела голубића, а затим грлице, и најзад долетеше и долепршаше све птице под небом и спустише се на пепео. Голубићи климнуше главицама и стадоше да кљуцају. Тада и остали почеше кљуц, кљуц, кљуц, кљуц, и одвојише сва добра зрна у зделу. И пре но што је прошло пола сата, већ су биле готове и одлетеле су.

Девојка однесе зделу маћехи, радујући се што ће сада смети да пође с њима на свечаност. Али маћеха рече: — Ништа ти не помаже, ти немаш хаљина и не умеш да играш. Морали бисмо да те се стидимо. — Па јој окрену леђа и оде са својим двема гордим ћеркама.

Пошто више никога није било код куће, Пепељуга оде на мајчин гроб под леску и викну: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“

А птичица јој добаци хаљину сву исткану од злата и сребра и папучице извезене свилом и срмом. Она се журно обуче и оде на свечаност. Маћеха и сестре нису је познале него су мислиле да је то свакако нека страна кнегињица, толико је дивно изгледала у златној хаљини. На Пепељугу нису ни мислили, верујући да седи код куће поред пепела и пребира сочиво.

Краљевић јој приђе, узе је за руку и поче с њом да игра. И више није хтео ни са којом другом да игра и није јој испуштао руку. А кад би дошао неки други да је позове на игру, он би рекао: — То је моја играчица.

Она је играла све док се није спустила ноћ. Тада хтеде да пође кући, али краљевић рече: — Поћи ћу с тобом да те испратим, — јер је хтео да види чија је то лепа девојка. Но она му умаче и побеже у голубињак.

Краљевић је чекао док није дошао отац. Он му рече да је непозната девојка побегла у голубињак. А стари помисли: „Да то није Пепељуга?“

Морадоше да му донесу секиру и пијук да развали голубињак, али унутра није било никога.

Кад су ушли у кућу, лежала је Пепељуга у својој прљавој одећи у пепелу, а над огњиштем је жмиркала мутна уљана светиљка. Јер она је хитро с друге стране искочила из голубињака и отрчала до леске. Тамо је скинула лепу хаљину и положила је на гроб, и птица ју је опет однела, па је онда у свом сивом хаљетку села у кухињу поред пепела.

Сутрадан кад је поново отпочела свечаност и кад су родитељи и полусестре отишле, Пепељуга оде лесковом дрвцету и рече: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“

Тада јој птица добаци још много раскошнију хаљину него претходног дана. И кад се у њој појавила на свечаности, све се живо задивило њеној лепоти. А краљевић је чекао да она дође, узео је одмах за руку и само с њом играо. А кад би дошли други да је позову на игру, он би рекао: — То је моја играчица.

Кад се спустила ноћ, она је хтела да оде, али краљевић је пошао за њом желећи да види у коју ће кућу ући. Но она му побеже у врт иза куће. Тамо је била велика крушка, која се повијала под теретом најдивнијих плодова. Она се хитро као веверица попе међу гране и краљевић не могаде да види куда је ишчезла.

Он је чекао док није дошао отац па му је рекао: — Незнанка ми је умакла. Мислим да је скочила на крушку.

Отац помисли: „Да то није Пепељуга?“ па нареди да му се донесе секира и посече дрво, али не нађе никога.

А кад дођоше у кухињу, Пепељуга је лежала у пепелу као и увек, јер је с друге стране скочила са дрвета, вратила птици на лески лепе хаљине и опет обукла свој сиви хаљетак.

Трећег дана, кад су отишли родитељи и сестре, Пепељуга поново оде на мајчин гроб и рече дрвцету: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“

Тада јој птица добаци хаљину, прекрасну и блиставу као што још није имала ниједну, а папучице су јој биле од сувог злата. Кад је у тој хаљини дошла на свечаност, сви су занемели од одушевљења. Краљевић је играо само с њом, а кад би је неко позвао на игру, он би рекао: — То је моја играчица.

Кад се спустила ноћ, хтела је Пепељуга да пође, а краљевић је желео да је прати. Али она му брзо побеже да није могао да је стигне.

Но краљевић се досетио и наредио да се степенице намажу смолом. И док је Пепељуга трчала низа степенице, залепи јој се за њих лева папуча. Краљевић је узе. Била је мајушна и лепа и сва од злата.

Идућег јутра он оде с њом човеку и рече: — Ниједна друга неће ми бити супруга до она на чију ногу пристане ова златна ципела.

Тада се обе сестре обрадоваше, јер су имале лепе ноге. Старија кћи оде с ципелом у собу да је обује, а и мајка пође с њом. Али како јој је ципела била премала, није могла ни палац да угура.

Тада јој мајка пружи нож и рече: — Отсеци палац, кад будеш краљица нећеш више ићи пешице.

Девојка отсече палац, угура ногу у ципелу, пригуши бол и изиђе пред краљевића. Он се с њом, као својом вереницом, вину на коња и одјаха. Али морали су да прођу поред гроба. Ту су на лесковом дрвцету седела два бела голубића и гукала:

„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, има крви ту, од ципеле нога страда, а код куће седи млада.“

Он тада погледа њену ципелу и виде како из ње липти крв, окрену коња и одведе лажну вереницу кући, рекавши да то није она права, па нареди нека друга сестра обује ципелу.

Ова пође у собу и срећно угура прсте у ципелу, али пета никако да јој стане. Тада јој мајка пружи нож и рече: — Одрежи парче од пете; кад будеш краљица нећеш више ићи пешице.

Девојка отсече парче од пете, угура ногу у ципелу, отрпи бол и изиђе пред краљевића. Он је као своју вереницу вину на коња и одјаха с њом. А кад су прошли поред леске, на њој су седела оба голубића и гукала:

„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, има крви ту, од ципеле нога страда, а код куће седи млада.“

Он погледа њену ногу и виде како из ципелице липти крв, те јој се црвене чарапе, натопљене крвљу. Тада окрену коња и врати вереницу кући.

— Ни то није она права, — рече он. — Зар немате више кћери?

— Немамо, — рече човек. — Ту је још само мала, кржљава Пепељуга, што ми је остала иза покојне жене. Али искључено је да је то вереница.

Краљевић рече нека је пошаљу горе, али маћеха одговори: — Ах, немојте, она је и одвише прљава и не сме да се покаже.

Но он је пошто пото хтео да она дође, па су морали да позову Пепељугу. Она најпре опра руке и лице, па онда уђе и поклони се краљевићу који јој пружи златну ципелу. Она седе на клупицу, извуче ногу из тешког дрвењака и стави је у папучу, која јој пристајала као саливена. А кад се исправила и краљевић јој угледао лице, познао је лепу девојку која је с њим играла и рекао: — То је права вереница!

Маћеха и обе сестре уплашише се и побледеше од јада. А он вину Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад пројахаше поред лесковог дрвета, загукаше два бела голубића:

„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, крви сада нема ту,
ова ножица не страда, пронашла се права млада.“

А пошто су то рекли слетоше и седоше Пепељуги на рамена, један десно, други лево, и ту остадоше.

Кад је требало да се обави венчање са краљевићем, дођоше притворне сестре и хтедоше да јој се додворе, не би ли и оне имале удела у срећи.

Кад су младенци улазили у цркву, ишла је старија с десне стране а млађа с леве: тада им голубови искљуваше свакој по једно око.

Потом, кад су излазиле, ишла је старија с леве а млађа с десне стране: тада им голубови искљуваше и друго око.

Тако су за своју злоћу и дволичност биле кажњене доживотним слепилом.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЗЛАТНА ГУСКА – Браћа Грим / Бајке, Текст

ЗЛАТНА ГУСКА

Био један човек па имао три сина. Најмлађи се звао Тупавко и сви су га презирали, исмејавали и у свакој прилици запостављали.

Једном најстарији син крене у шуму да сече дрва, а мајка му даде да понесе леп, мирисав колач и боцу вина, да не гладни и не жедни.

Кад је дошао у шуму наиђе неки стари, седи човечуљак, који му пожели добар дан и замоли га: — Дај ми парче колача из твоје торбе и допусти да пијем гутљај вина, море ме глад и жеђ.

Али паметни син одговори: — Ако ти дам од свог колача и од свог вина, неће мени ништа остати. Хајд’, губи се одавде! — окрену му леђа и оде даље.

А кад је почео да обара дрво, не потраја дуго те промаши и посече се секиром по руци, тако да је морао отићи кући да му превију рану. — То му је био дар од седог човечуљка.

Онда други син пође у шуму. Мајка и њему, као и старијем, даде колач и боцу вина. И њега срете стари, седи човечуљак и затражи му парче колача и гутљај вина.

Но и други син мудро рече: — Оно што бих дао теби недостајало би онда мени. Хајд’, губи се одавде! — окрену му леђа и оде даље.

А казна није изостала. Тек што је неколико пута замахнуо секиром, удари се по нози, па су морали да га однесу кући.

Тада рече Тупавко: — Оче, пусти мене да одем и насечем дрва.

А отац одговори: — Твоја браћа рђаво су прошла, мани се тога, ти се у то не разумеш.

Али Тупавко је толико мољакао да он најзад пристаде: — Де, иди. Без муке нема науке.

Мати му даде погачу замешену водом и печену у пепелу и уз то боцу прокислог пива. Кад је дошао у шуму сретне и он старог, седог човечуљка, који га поздрави и рече: — Дај ми парче колача и гутљај из твоје боце. Тако сам гладан и жедан.

Тупавко одговори: — Имам само погачу из пепела и киселог пива. Ако ти је то по вољи можемо сести и јести.

Они седоше. А кад Тупавко извади погачу, она се претворила у фини колач, а кисело пиво у добро вино. Они се наједоше и напише, а онда рече човечуљак: — Пошто имаш добро срце и радо делиш с другима, подарићу ти срећу. Тамо стоји једно старо дрво, посеци га, па ћеш нешто наћи у његовом корену. — И човечуљак се опрости.

Тупавко оде онамо и обори дрво. А кад је пало, у корену је седела гуска с перјем од сувога злата. Он је узе и понесе са собом па оде у гостионицу да тамо преноћи. А гостионичар је имао три кћери, па кад су виделе гуску, хтедоше да знају каква је то чудесна птица и зажелеше да имају бар једно златно перо.

Најстарија је мислила: — Наћи ћу ја згоду да ишчупам једно перо, — па кад је Тупавко изишао, она ухвати гуску, али јој се у тај мах и прсти и рука чврсто за њу прилепише.

Ускоро дође и друга кћи, коју је такође копкало да дође до једног златног пера. Али тек што је дотакла своју сестру, прилепила се за њу.

Најзад дође и трећа, са истом намером. Али обе повикаше углас: — Немој прилазити, забога, немој прилазити!

Но она није могла да схвати зашто да не приђе, већ помисли: — Оно што могу оне, могу ваљда и ја, — па им притрча: али чим је додирнула сестру, залепила се за њу. Тако су морале да проведу сву ноћ поред гуске.

Идућег јутра Тупавко узе гуску под пазухо па пође, не обазирући се на три сестре које су биле прионуле за њу. Оне су морале стално да трчкарају за њим, сад лево сад десно, ма куд он ногом кро- чио. Насред поља сретне их поп. Угледавши чудну поворку он рече:

— Зар вас није стид, неваљалице једне, да јурите за момком преко поља? Зар јее то пристојно?

Рекавши то он ухвати најмлађу за руку и хтеде да је повуче. Али чим ју је додирнуо и он се залепио, па је и сам морао да трчи за њима.

Мало затим наиђе црквењак и виде господина попу како у стопу прати три девојке. Он се зачуди и викну: — Хеј, господин-попо, камо то хитате? Не заборавите да данас имамо још једно крштење, — притрчи му, ухвати га за рукав и у тај мах чврсто приону уз њега.

Док је ово петоро тако каскало једно за другим, наиђоше са њиве два сељака са мотикама. Попа их замоли нека откаче њега и црквењака. Али тек што додирнуше црквењака, и они се прикључише, па их је сад седморо каскало за Тупавком са гуском.

И тако стигоше у један град у коме је владао неки краљ, који је имао кћер толико озбиљну да нико није био кадар да је насмеје. Стога је објавио закон да ће је онај који је насмеје, добити за жену. Чувши то, Тупавко са својом гуском и њеним привесцима оде пред краљеву кћер. А њу, видећи како ово седморо каскају једно за другим, спопаде грохотан смех, и никако није могла да престане.

Тупавко је тад запроси, али се краљу не свиде зет, па стаде да изналази свакојаке изговоре и рече да најпре мора да му доведе човека који може да попије читав подрум вина.

Тупавко се домисли да би му зацело могао помоћи седи човечуљак, оде у шуму, и на ономе месту где је посекао дрво виде некаквог човека где седи сав снужден. Тупавко га упита која му је невоља, а овај одговори: — Жеђ ме мори, а не могу да је угасим. Не подносим хладну воду. Попио сам, додуше, буре вина, али шта је кап воде на усијани камен.

— Ја ти могу помоћи, — рече Тупавко. — Пођи са мном, па ћеш се напити до миле воље.

Он га одведе у краљев подрум. Жедник се баци на велике бачве па повуче, повуче, да га заболеше слабине, и пре но што је минуо дан попио је пун подрум вина.

Тупавко поново затражи младу. Али краљ се љутио што ће му тај никоговић, кога сви зову Тупавко, узети кћер, па поново стави услов: да мора најпре да доведе чозека који може да поједе читаво брдо хлеба.

Тупавко, не оклевајући, одмах оде у шуму. Тамо је на истом месту седео човек који је себи стезао трбух каишем, мрштио се и говорио: — Појео сам пуну пећ хлеба, али шта је то на човека моје глади! Остаде ми стомак празан, па морам да притегнем каиш да не умрем од глади.

Тупавко се обрадова томе и рече: — Хајде пођи са мном, најешћеш се колико ти срце иште.

Поведе га у краљев двор, а краљ је дотерао све брашно из целе земље и напекао читаво брдо хлеба. Гладница из шуме навали да једе, и за дан слисти цело брдо.

Тупавко по трећи пут затражи невесту, али краљ још једном смисли изговор и затражи од њега лађу која може да вози и по води и на копну.

— Чим допловиш тим бродом, — рече он, — одмах ћеш добити моју кћер за жену.

Тупавко се упути право у шуму. Тамо је седео седи човечуљак с којим је поделио свој колач. Он рече: — Ја сам за тебе пио и јео, па ћу ти и лађу дати. Све то чиним зато што си био милосрдан према мени.

И он му даде лађу која вози и по води и на копну. А краљ, видећи то, није више могао да му не да кћер. Онда прославише свадбу, а после краљеве смрти Тупавко наследи краљевину, и дуго је година задовољно проживео са својом женом.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂