ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић / Приче за децу, Књиге, Текст
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
УВОД
Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице чувеног буволовца Жуће, под самом крошњом једне трешње. На трешњином стаблу познавао се отисак оштрих канџи. Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног
Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник.
Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима. Осим тога био је умазан сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!), а на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком:
„Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске! У мравињак с писцем!
ЖУЋО,
велики псећи кнез,
носилац Зечје медаље
с укрштеним коскама.“
ПРВА ГЛАВА
Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да ли је џак господин, свиња или разбојник? — Вожња у погибију
— Чок — ток, чок — то — рок! — лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.
Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.
— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже рaменима.
— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.
Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли:
— Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке.
— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.
Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.
— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.
Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели:
— Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!
Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује:
— Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину?
Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну.
Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак… он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо.
Тако је заиста.
У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се
ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији.
ДРУГА ГЛАВА
Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)
„Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина.
— Зашто су ме спремили у џак? — питаш ме, пријатељу мој !
Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чичаТрише, млинара. Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом. Звао сам их да им нешто пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни сам немам, али узалуд. Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке!
— Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате.
Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја?
Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу:
— Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!
— Однио је миш — кажем ја.
— А зашто је ниси отео? — пита чича.
— Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати.
Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и читава.
Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“
ТРЕЋА ГЛАВА
Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме
— О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку! Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.
Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао:
— Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда. Кад би неки путник запитао за чича-Тришин млин, сељани би обично одговорили:
— А, чича-Тришин млин?! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза
млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.
Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамосваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче:
— Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!
Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га баци у ријеку.
— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.
— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак.
— Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао.
— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа.
— Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко.
Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака:
— Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице!
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма.
— А мени вјетар наноси дах планинског сијена. Значи да та крчма има и шталу — досјети се магарац.
— Напријед, јунаци — командова чича.
— И прве и задње ноге у трк! — њакну магарац…
— И мој џак укорак! — фркну мачак.
Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Необична крчма без трећег магарца — Ловљење мјесеца. Џабе, баци ме у ријеку! Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака
Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима:
КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА
Чича Тришо избечи очи на слику:
— Како то: три магарца, а само су два насликана? Гдје је трећи?
— Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде:
— Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.
Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући:
— Најприје ћу се добро напити да растјерам тугу, па ћу тек онда бацити овога мог неваљалца у воду.
Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу:
— Хеј ти, силази овамо да те частимо!
Мјесец се на то само лукаво смјешкао, па су се старци наљутили на ту његову дрскост и ријешили да се попну на небо и да га измлате. Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице.
— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити.
Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера:
— Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!
— А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију! Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага. Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу.
— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.
У току даље пијанке чича Тришо одједном се присјети:
— Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се тужно развика:
— Хајде, џаче, баци ме у воду! Баци ме, Тошо, стари друже!
Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи:
— Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити.
— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.
До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих крчмар, а ко је чича Тришо.
— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо.
— А можда смо обојица млинари — викао је крчмар.
— Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба кренуше према ријеци, гдје је чича био спустио свој џак, али гледај чуда — џак бијаше ишчезао!
— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?
Бранко Ћопић
Из књиге: ДОЖИВЊАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић
Прочитајте више:
Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија
Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница
ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
