БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Књиге, Одломци, Цитати, Текст / Башта сљезове боје, посвећена пишчевом пријатељу Зији Диздаревићу, који је настрадао у рату, једно је од последњих дела Бранка Ћопића, за које је добио Његошеву награду.

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Писмо Зији Диздаревићу / БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ / Увод

Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није
жуто, него нешто онако — и јест и није.“

Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.

У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.

— Пазидер га, сва се башта модри као чивит.

Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.

Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:

— Откуд лисица црвена кад је жута!

— Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос.

Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи:

— Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти…

Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.

— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.

А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била.

Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.

Било је то у првом разреду основне школе.

Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:

— Дјецо, ко зна какве је боје вук?

Ја први дигох руку.

— Ево га, Бранко ће нам казати.

— Вук је зелен! — окидох ја поносито.

Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.

— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?

— Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено.

— Није тачно, вук није зелен.

— Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.

Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.

— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.

Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав …хм! Е, то не може тек тако проћи.

Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу:

— А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту… о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.

Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.

Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.

— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати.

Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.

— Па кад ме је она питала.

— Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.

Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

Бранко Ћопић

Башта сљезове боје је збирка кратких прича српског књижевника Бранка Ћопића. Први пут је објављена 1970. у издању Српске књижевне задруге (коло 63 ; књ. 423). Збирка је подељена на два циклуса. Први циклус под називом „Јутра плавог сљеза“, састоји се из тринаест прича, и у њему се приповеда о времену непосредно после Првог светског рата. Све осим последње су обликоване аутобиографски. Осим дечака Бранка у њима се појављује његов деда Раде, стриц Ниџо и низ живописних становника Босанске Крајине. Иако је свака прича у овом циклусу независна, оне се међусобно могу повезати у јединствену целину, јер су повезане истим ликовима, простором, временом, амбијентом, али и истим идејама, осећањима и значењем. У овом циклусу се налазе антологијске приче: Поход на мјесец, Чудесна справа и Башта сљезове боје, по којој је читава збирка добила име.

Други циклус Дани црвеног сљеза садржи 21 причу. У њему се приповеда о догађајима из Другог светског рата и послератног периода. Овај циклус је тематски разнороднији, али је и мање јединствен од првог. Иако поједине приче чувају ведрину и хумор препознатљив у Ћопићевим остварењима, „Дани црвеног сљеза“ су обојени мрачнијим тоновима и разочарењем.[1] Песимистични поглед на свет је посебно уочљив у последњој причи, „Заточник“, у којем се приповеда о лику бившег партизанског митраљесца Стевана Батића, кога након рата власти заборављају.

Башта сљезове боје посвећена је Зији Диздаревићу, књижевнику и Ћопићевом пријатељу који је убијен у концетрационом логору Јасеновац. Ова посвета у форми писма уједно је и предговор самој збирци. Убиству пријатеља и разорним силама зла које владају у овом свету Ћопић се супроставља писаном речју и причама о људској доброти. Како истиче: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сећи наше месечине, насмијане зоре и тужне сутоне.”

Прочитајте више:

Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Писмо Зији Диздаревићу (БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ) – Бранко Ћопић

Писмо Зији Диздаревићу / БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Видео, Текст

Писмо Зији Диздаревићу / Посвета из књиге БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Књижевнику
ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ
убијен у логору Јасеновац 1942.

ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,

Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.

Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.

Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе:

„Црни су им коњи, црне потковице.“

Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.

Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.

На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини ми се, па ће закуцати на врата.

Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш. . .

Бранко Ћопић

Прочитајте више:

Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија

МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео. . .

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић

ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић / Приче за децу, Књиге, Текст

ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ

УВОД

Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице чувеног буволовца Жуће, под самом крошњом једне трешње. На трешњином стаблу познавао се отисак оштрих канџи. Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног
Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник.

Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима. Осим тога био је умазан сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!), а на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком:

„Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске! У мравињак с писцем!

ЖУЋО,
велики псећи кнез,
носилац Зечје медаље
с укрштеним коскама.“

ПРВА ГЛАВА

Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да ли је џак господин, свиња или разбојник? — Вожња у погибију

— Чок — ток, чок — то — рок! — лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.

Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.

— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже рaменима.

— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.

Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли:

— Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке.

— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.

Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.

Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели:

— Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!

Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује:

— Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину?

Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну.

Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак… он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо.

Тако је заиста.

У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се
ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији.

ДРУГА ГЛАВА

Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује

(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)

„Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина.

— Зашто су ме спремили у џак? — питаш ме, пријатељу мој !

Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чичаТрише, млинара. Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом. Звао сам их да им нешто пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни сам немам, али узалуд. Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке!

— Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате.

Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја?
Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу:

— Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!

— Однио је миш — кажем ја.

— А зашто је ниси отео? — пита чича.

— Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати.

Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и читава.

Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“

ТРЕЋА ГЛАВА

Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме

— О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку! Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.

Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао:

— Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда. Кад би неки путник запитао за чича-Тришин млин, сељани би обично одговорили:

— А, чича-Тришин млин?! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза
млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.

Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамосваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче:

— Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!

Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га баци у ријеку.

— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.

— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак.

— Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао.

— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа.

— Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко.

Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака:

— Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице!

— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма.

— А мени вјетар наноси дах планинског сијена. Значи да та крчма има и шталу — досјети се магарац.

— Напријед, јунаци — командова чича.

— И прве и задње ноге у трк! — њакну магарац…

— И мој џак укорак! — фркну мачак.

Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке.

ЧЕТВРТА ГЛАВА

Необична крчма без трећег магарца — Ловљење мјесеца. Џабе, баци ме у ријеку! Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака

Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима:

КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА

Чича Тришо избечи очи на слику:

— Како то: три магарца, а само су два насликана? Гдје је трећи?

— Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде:

— Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.

Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући:

— Најприје ћу се добро напити да растјерам тугу, па ћу тек онда бацити овога мог неваљалца у воду.

Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу:

— Хеј ти, силази овамо да те частимо!

Мјесец се на то само лукаво смјешкао, па су се старци наљутили на ту његову дрскост и ријешили да се попну на небо и да га измлате. Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице.

— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити.

Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера:

— Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!

— А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију! Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага. Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу.

— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.

У току даље пијанке чича Тришо одједном се присјети:

— Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се тужно развика:

— Хајде, џаче, баци ме у воду! Баци ме, Тошо, стари друже!

Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи:

— Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити.

— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.

До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих крчмар, а ко је чича Тришо.

— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо.

— А можда смо обојица млинари — викао је крчмар.

— Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба кренуше према ријеци, гдје је чича био спустио свој џак, али гледај чуда — џак бијаше ишчезао!

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

Бранко Ћопић

Из књиге: ДОЖИВЊАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић

Прочитајте више:

Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД – Бранко Ћопић

МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД / Аутобиографија – Бранко Ћопић

МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД

Рођен сам почетком првог свјетског рата 1915, у селу под планином Грмечом. У то исто вријеме мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили у ствари један поред другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче.

Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе. Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, јер је био рудар у Америци и ратник добровољац, па нам је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да бисмо га одобровољили за причање, ми, дјеца, чистили смо му ципеле, прали ноге и чешали га по леђима.

Тако се, захваљујући стрицу Ниџи, преда мном први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио сам змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке, ратнике. Дјед ме је водио са собом да заједно чувамо овце. Трчкарајући са њим око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао сам богат и бујан свијет природе. О свему сам неуморно запиткивао дједа, а он ми је одговарао како је најбоље знао и умио. Тако ми је, на примјер, на моје питање о небу одговорио:

— Небо је везано за земљу кукама и ланцима.

Кад сам га питао да ли би се мјесец могао дохватити кад се спусти на ивицу бријега, он ми је сасвим озбиљно одговорио да би то било могуће. Тада сам ја начинио свој први план за освајање мјесеца: једне вечери, крадом, отићи ћу на врх бријега, попети се на највише дрво и докучити мјесец дугачким грабљама нашег комшије Лазе Угарчине.

Мој план се није остварио у првом реду због тога што сам био велика страшљивица па увече нисам смио да изиђем ни у двориште, а камоли да се попнем на бријег. Кад сам већ био у шестој години, дали су ми да чувам јагањце. Био је то лак и занимљив посао, особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче. Онда смо се играли, тражили птичја јаја, зидали куле. брали јагоде и печурке. Често бисмо у игри заборавили на своје стадо и оно би се зачас нашло у туђем житу. Ако би то спазио сеоски пољар, чувар усјева, надигао би грдну вику и појурио да нас бије или би нас тужио родитељима, па је било батина као кише.

Нарочито сам добро запамтио једног старог пољара који је волио ракију и према њему сам касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара, чича Лијана, главног јунака мојих ратних романа за дјецу.

Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете:

— Чек, чек, поћи ћеш ти у школу, па ће ти учитељица одерати кожу с леђа, а поп ће ти одсјећи језик.

Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме дјед Раде и уз пут ми обећао:

— Не бој се ти ништа, иди слободно у разред, а ја ћу те чекати иза живице. Ако дође до боја ти само вичи и ето мене одмах.

У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика, Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не бих ти се ја, мајци, сам усудио да завирим у разред. На ормару, покрај табле, угледах глобус и шапатом питам свог друга из клупе шта је оно.

— Бостан — каже он.

Кад је нас, прваке, учитељица стала испитивати како је коме име и презиме, ја казах своје име, али како ми је презиме — нисам знао.

— Молим, он се зове Ћопић! — поможе ми један ђак из другог разреда.

— Зовеш ли се Ћопић? — пита учитељица.

— Не зовем — кажем ја. — Наша се кућа зове кућа Ћопића, и овце и говеда зову се Ћопића, и њива…

Ипак, брзо сам се навикао на школу и заволио је. Ту је било толико нових другова, игара, трке у школу, из школе. Научио сам од ђака и разне подвале и смицалице и, наравно, најприје сам их опробао на свом дједу. Дотрчим, на примјер, из школе и још с прага питам дједа:

— Ђеде, колико ти је година?

— Шездесет — вели он.

— Толико има и мој магарац! — кажем ја побједоносно.

Старац на то запрепашћено гракне и од чуда сједне на столац.

— Зар си то у школи научио, јадан ти сам ја.

Учитељица нам је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналице. Због тога се једна велика група ђака одметну од школе, па су ујутру одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан, све док се не би завршила настава, а онда су севраћали кући као да тобож иду из школе. У томе гају начинили су читав логор: колибу, огњиште итд. Једног дана сазнаде се за тај логор па га сељаци, под командом стрица Ниџе, опколише, заузеше на јуриш, а одметнике похваташе и доведоше у школу. То је био славан догађај о коме се дуго причало.

Поједине јунаке из тога ђачког хајдучког логора и њихове подвиге описао сам касније у роману »Орлови рано лете« сликајући Прокин гај и дјечаке из Јованчетове дружине.

У основној школи дошао сам и до првих књига. Истина, било их је врло мало, али сваку сам запамтио. Дуга је то прича како сам научио да читам ћирилицу још прије поласка у основну школу, па како сам пронашао у неком сандуку једну књигу народних пјесама, па како сам се необично узбудио читајући је, па како је дјед мислио да сам се разболио зато што сам био сав уплакан, па како… Дакле, да много не дуљим, та пјесмарица је била прва књига која ми је доспјела у руке.

У школи сам, тек негдје у трећем разреду, купио од учитељице књигу »Мигуел Сервантес«. За њу сам искамчио с великом муком два динара од стрица Ниџе. (Дјед ми је већ био умро.) У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса и штампано неколико одломака из његовог романа »Дон Кихот«. Сљедећа прочитана књига била је »Доживљаји једног вука«, затим »Доживљаји једне корњаче«. Све су биле лијепо илустроване.

Читајући те књиге био сам тако узбуђен и занесен, тако разигране маште, да сам све оно што сам прочитао замишљао живље него стварни свијет око себе. Преда мном су се откривали нови непознати крајеви, људи, животиње. Све ми се чинило љепше, боље и чудесније него у обичном животу.

Једном је неки мој даљњи рођак добио на лутрији пакет књига. Знајући како он воли крушке, ја му однесем пуну своју школску торбу крушака, а он ми, за узврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку прича енглеског писца Оскара Вајлда. Како је тај рођак живио у једном доста удаљеном селу, том приликом предузео сам и своје дотад највеће самостално путовање. На два-три мјеста умало ме не уједоше пси, али се ипак све добро свршило: и ја и књиге читаве стигосмо кући.

Велики прелом у мом животу настао је оних дана кад сам први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и отишао у Бихаћ, у гимназију. Настанио сам се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке сам ноћи плакао тугујући за мајком, за кућом, за својим селом. Чинило ми се да више никад нећу видјети родне Хашане, да никад више нећу ловити рибу у рјечици Јапри, слушати брујање малог млина, ни поиграти се с братом, сестром и својим негдашњим друговима. Много година касније те успомене на дјетињство поменуо сам у књизи »Деда Тришин млин«.

Чим очи склопим, ја одмах видим
и поток Јапру, и врба ред,
ево и млина препуног лупе
и пред њим Триша, старина сед…

У Бихаћу су ме чекала нова познанства, нова сазнања и доживљаји. Ево најприје нових другова из свих околних градова и села па и из других крајева. чим смо се мало упознали и зближили, најприје смо једни другима дознали надимке или смо их на лицу мјеста измислили. Сјећам се и данас неких: Струњо, Снашица, Чукан, Кравица, Баја- Бајазит, Кракија, Шуцкор. Најдужи надимак имао је неки наш колега Вид кога су звали »Симон Фите, трговина пите«.

Надимке су, такођер, имали и наши професори, послужитељи, полицајци итд. Један од мојих нераздвојних другова с којим сам иначе највише ратовао и ја и остали, био је мој даљњи комшија испод Грмеча, Душан Дивјак. И њега и те незаборавне дане и доживљаје добрим дијелом описао сам у свом роману за дјецу »Магареће године«.

Због свог дугачког језика често сам долазио у сукоб и са старијим ђацима па сам знао и батина добити. Сјећам се, нарочито ме је због мог »лајања« упорно јурио око интерната ђак Стојан Матић, који је 1942. погинуо на Лапцу командујући личким партизанима и проглашен за народног хероја.

Да имам смисла за писање то сам најприје чуо од свог наставника српскохрватског језика. Донесе он једног дана у разред наше ђачке свеске с исправљеним задацима, спусти их на сто и озбиљно упита:

— Који је то међу вама Бранко Ћопић?

Мени се одсјекоше ноге. Готов сам, помислих, сигурно ме је неко тужио због мог »лајања«.

Лагано устадох и промуцах:

— Молим, то сам ја.

— Написао си врло добар задатак — грмну он, а ја од великог изненађења и олакшања — цоц — поново сједох у клупу, опет ми се ноге подсјекоше.

Тих година прочитао сам читав низ одабраних књига које су ми препоручили моји наставници. Скоро исто толико прочитао сам и разних других књига које су ми случајно до руку дошле. Међу њима је било доста петпарачке, шунд-литературе, али ја сам и то халапљиво гутао. Чак ми се понекад чинило да су те књиге боље од оне праве, умјетничке литературе, а тек сам касније почео уочавати разлику између њих.

У првом разреду гимназије написао сам и своју прву пјесму. Једног дана, послије обилне кише, ја се склоним у ћошак учионице и почех да пишем пјесму о минулој киши:

Над градом се облак вије,
из облака киша лије…

Послије те пјесмице почео сам да пишем пјесме у прози, јер ми је то, чини ми се, лакше ишло од руке. Прву штампану ствар, један кратак прозни састав, објавио сам 1928. у омладинском часопису »Венац«. Био сам тада у четвртом разреду гимназије, имао сам скоро четрнаест година.

По завршетку ниже гимназије уписао сам се у Учитељску школу у Бањој Луци. Опет сам се настанио у интернату. У томе новом интернату, међу старијим и одраслијим друговима,
било је много живље и интересантније. Ту је већ било више ђака који су писали и штампали пјесме и приче. Осим тога, у интернату је излазио, у једном примјерку, писан руком, недјељни хумористички лист »Зембиљ«, а у нашем разреду, у школи, сличан лист под насловом »Огледало«. Наше »Огледало« било је још и илустровано, и то чак и сликама у боји. Радио их је наш разредни колега, данашњи академски сликар Милош Бајић.

Наравно, ја сам био ревностан сарадник оба листа. Објављивао сам у њима шаљиве пјесмице, анегдоте и чланчиће. Многи су ми због тога пријетили батинама, а нарочито мој стари друг још из ниже гимназије, Душан Дивјак, својеглави Де-Де-Ха из »Магарећих година«. Под утицајем СКОЈ-а (Савеза комунистичке омладине Југославије) међу одраслијим ђацима почео је да буја врло жив политички рад. Револуционарно расположење незадрживо се ширило у редовима омладине. Популарисана је и читана напредна литература, организовани штрајкови против лоше хране у дому, против рђавих наставника, упознаван тежак живот наших радних људи под краљевском Југославијом.

У исто вријеме почео је и прогон и искључивање из школе свих напреднијих ученика.

Тако, у четвртом учитељске, искључише и мене због читања и ширења напредне литературе. Разред сам завршио у Сарајеву. Сљедеће године опет се вратих у Бању Луку и опет ме искључише због истих ствари. Коначно, учитељску школу заврших у Карловцу, у Хрватској.

У учитељској школи почео сам да пишем своје прве приче и да их објављујем по ђачким листовима и по новинама. Сјећам се како ми је тешко полазило за руком да »саставим« своју прву причу. Описи природе у самој причи ишли су ми глатко, јер сам њене љепоте осјећао још из дана дјетињства, али нисам познавао људе, нисам још почињао да их озбиљније посматрам. Тек онда кад се код мене пробудило живље интересовање за људе око мене и за њихов живот, и моје је причање постало течније и увјерљивије.

Напредна, револуционарна литература која је говорила о борби, страдању и патњама људи, такођер ме је упућивала да посматрам нашег човјека и његов живот. Развијала је код мене љубав и дивљење за човјека борца. Тих година нарочито су ми били прирасли за срце од наших писаца огорчени бунтовник Цанкар и снажни револуционар Крлежа, а од страних писаца Максим Горки, велики и неуморни човјекољубац.

По завршетку учитељске школе уписао сам се на Филозофски факултет у Београду. Тада почињем озбиљно да се бавим књижевним радом. Током четири године студија редовно сам објављивао у дневном листу »Политици« кратке приче из живота крајишких сељака. Један дио тих прича објавио сам прије рата у збиркама »Под Грмечом«, »Борци и бјегунци« и »Планинци«. У тим својим причама описивао сам људе свога краја које памтим још од најранијег дјетињства: свог дједа, мајку, комшије, сеоске слуге, просјаке, скитнице, врачаре, Цигане-мечкаре, пеливане, дрвосјече, угљаре, лажове, крадљивце, сањаре, занесене и тужне дјечаке, шарен је и занимљив био тај свијет мојих јунака.

Начули моји сељаци да их, каже, »мећем у новине«, па ми неки пријете, други се смију, а неки се, опет, ућуте кад ме виде и све шапућу:

— Не говори ништа пред њим, јер ће те одмах метнути у новине па пуче грдна брука!

— Мотиком би њега требало негдје из мрака — препоручивао је понеко.

Током студија почео сам да пишем и приче за дјецу. Описивао сам доживљаје разних животиња, све од лептирова па до медвједа. Те приче објављене су у књизи »У свету лептирова и медведа«.

1941. отишао сам у партизане и тамо остао све до ослобођења радећи, углавном, на културно-просвјетном сектору. Током читаве народноослободилачке борбе трудио сам се да што више видим, чујем и запамтим од свега онога што се око ме догађало тих славних дана. А ја сам гледао своје школске другове, комшије и познанике, дојучерашње чобане, сељаке, раднике и ђаке, како преко ноћи израстају у ратнике, хероје и у команданте народне војске. Гледао сам нашу распјевану младост како се бори и гине за слободу родне груде, за спас човјечанства од фашистичког мрака и ропства.

Тада сам, 1941, из пуног срца почео да пишем пјесме о нашој славној партизанској војсци и њеној борби. Тако су никле пјесме »Гроб у житу«, »Пјесма мртвих пролетера«, »На петровачкој цести« итд. Оне су касније сабране у збирци »Огњено рађање домовине« и штампане још у току рата.

Током рата написао сам и већи број кратких позоришних комада који су извођени од стране омладинских позоришних дружина широм слободне партизанске територије. Нисам заборављао ни наше прве, ратне, пионире, чије су чете ницале по свим нашим ослобођеним селима и градовима. Писао сам за њих пјесме, а крајем рата завршио сам и штампао и књигу прича за дјецу под насловом »Приче партизанке«.

Једанпут ме тако, у току рата, сусрете у селу Дубовику једна чета пионира, па кад ме препознадоше, њихов командир заустави ме и рече:

— Друже Бранко, ево ти оловка и хартија па нам напиши једну пјесму, а ми ћемо мало причекати.

Пионири пободоше свој барјак у неку хладовину и посједаше око њега. Сједох и ја уз неко дрво и написах им на оној хартији пјесму »Мој митраљез« коју сам уз пут већ био у глави срочио.

— Добра је — рече њихов командир кад је прочитах наглас. — Ево ти једна прегршт љешника, дај капу.

Ослободилачки рат и народна револуција дали су ми огроман материјал за књижевну обраду. Видио сам толико битака, упознао безброј смјелих бораца, хероја, делија, племенитих људи, пожртвованих мајки, славних митраљезаца, бомбаша, курира, партизанских кувара, минера, коњоводаца.

Једног дана, у четвртој непријатељској офанзиви, упознао сам и једног необичног митраљесца према коме сам, касније, обрађивао лик свог популарног јунака Николетине Бурсаћа. Било је то овако. Почетком четрдесет треће, као ратни дописник »Борбе« за Пету крајишку дивизију, написао сам пјесму »Марш Пете дивизије« који је почињао стиховима:

Петокрака звијезда сија,
гура Пета дивизија…

Пјесму су борци дивизија брзо научили и често је пјевали на моју велику радост. Убрзо груну четврта офанзива. Наша дивизија, упорно се борећи, повлачила се пред надмоћнијим непријатељем. Једне вечери, дубоко у планини Клековачи, док смо се кратко одмарали стојећи у снијегу, једна крупна и носата делија, с митраљезом о рамену, одједном се обрати мени и рече:

— Ама гдје ли је сад онај Бранко Ћопић што је спјевао ону пјесму »Гура Пета дивизија«? Баш бих га волио видјети како сад он гура кроз овај снијег.

— И ја бих га волио видјети — додадох ја не казујући ко сам.

— Баш би му ваљало дати по туру! — добродушно грмну делија митраљезац и заколута очима.

— Право кажеш! — сложих се и ја опрезно шкиљећи у носатог ратника.

Утом низ колону дође хитна команда:

— Митраљесци напријед!

— Аха, док мене зову напријед, богме су дошле гаће на решето, ваља негдје пробијати обруч! — гракну делија с митраљезом и журно закорачи према челу колоне.

Према томе непознатом ратнику почео сам једног дана да радим лик Николетине Бурсаћа, партизанске јуначине.

Послије ослобођења Београда постао сам први уредник дјечјег листа »Пионир« и тај сам посао радио више година. Као уредник прочитао сам безброј дјечјих радова, нарочито пјесама. Неки од тих
некадашњих пионира пјесника већ су данас постали сасвим озбиљни млади писци.

Сада живим у Београду као професионални писац. Бавим се, дакле, само књижевним радом.

У годинама послије ослобођења написао сам већи број књига, претежно с мотивима из револуције.

Написао сам досад романе »Пролом«, »Глуви барут«, »Не тугуј бронзана стражо« и »Осма офанзива«. Затим имам збирке приповиједака »Роса на бајонетима«, »Сурова школа«, »Љубав и смрт«, »Доживљаји Николетине Бурсаћа«, »Горки мед«, »Свети магарац«, »Људи с репом« и збирке пјесама »Огњено рађање домовине« и »Ратниково прољеће«.

За дјецу сам написао романе »Орлови рано лете«, »Славно војевање«, »Битка у златној долини« и »Магареће године«, затим збирке прича »Приче партизанке«, »Вратоломне приче«, »Приче испод змајевих крила« и »Доживљаји мачка Тоше«, а од збирки пјесама »Чаробна шума«, »Армија одбрана твоја«, »Партизанске тужне бајке«, »Вечерње приче«, »Дједа Тришин млин« и »Несташни дјечаци«. За позориште сам написао комедију »Доживљаји Вука Бубала« и комад за дјецу »Ударници« (»Дружина јунака«) а за филм сценарија за ратне филмове »Живјеће овај народ« и »Мајор Баук«.

Књиге су ми превођене на руски, украјински, пољски, чешки, бугарски, мађарски и њемачки језик.

Током рата и у годинама послије ослобођења имао сам безброј пута прилике да видим колико наши људи, како одрасли, тако и дјеца, воле књигу и књижевност, а нарочито она дјела која говоре о животу и борби наших људи, блиских свакоме од нас. То ме је увијек подстицало на то да са још већим жаром и полетом радим своје књижевне ствари. Незаборавни ми остају у сјећању бројни сусрети са мојим најмлађим читаоцима, пионирима, разговори с њима и књижевне приредбе по школама. Том приликом увијек се сјетим свог дјетињства и своје жудње за књигама па сам пред собом обећам да ћу још више писати за наше најмлађе читаоце, свима нама најдраже.

Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности.

БРАНКО ЋОПИЋ

Из књиге: БОСОНОГО ДЈЕТИЊСТВО, Издавач: СВЈЕТЛОСТ, САРАЈЕВО 1987.

Прочитајте више:

Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ПРИЧА О ГАВРАНУ И ЛИСИЦИ – Љубивоје Ршумовић

Љубивоје Ршумовић – ПРИЧА О ГАВРАНУ И ЛИСИЦИ / Басне, Приче за децу / Текст

ПРИЧА О ГАВРАНУ И ЛИСИЦИ

Живели у једној планини гавран Гаврило и лисица Лукација. Пардон, лисица Лукација и гавран Гаврило, јер Лукација је у сваком слу~ају дама, па макар и лисичја, и мора доћи на прво место… Живели они тако, али – несложно.

Лисица Лукација је била завидљива особа, па мада и гавран Гаврило није био цвеће, ипак је Лукација била позната широм Шуме и Планине као сплеткашица и никакав карактер.

Гавран Гаврило, пошто је био птица, летео је врло високо, тако да је у свако доба дана и ноћи био изнад Лукације, која је због тога пуцала од муке.

Једног јутра, уместо доручка, Лукација донесе одлуку да се освети Гаврилу за сва понижења која је трпела.

Гаврило је баш седео на свом омиљеном јасену, са повеликим комадом сира у кљуну. Тај сир Гаврило је поштено украо од чобанина Обрада, и унапред се облизивао и радовао добром доручку.

Лукација наиђе кроз папрат и обрати се гаврану Гаврилу меденим гласом:

— Добро јутро, слатки Гаврило. Како си ноћас спавао?

— Шта се то тебе тиче?! – одбруси Гаврило преко залогаја.

— Нешто си нервозан, слатки Гаврило. Да те нису ноћас пецале буве? Да ниси спавао на левој нози, а устао на лево раме?

— Шта се то тебе тиче?!

— Ужелела сам се твоје дивне песме, слатки Гаврило! Да ниси нервозан, могао би мало да ми певаш!…

Али, Гаврило је из неких ранијих басни знао да лисица Лукација хоће да му узме комад сира, и зато ноншалантно притисну кљуном дугме магнетофона. Зачу се песма коју је Гаврило снимио јуче, уз једну обилну гозбу на Обрадовом пропланку.

Лукација подви реп и изгуби се у папрати, мрмљајући себи у недра да ће се она већ досетити како да напакости гаврану Гаврилу.

Гаврило, међутим, видевши да је надмудрио Лукацију, удари у грохотан смех. Тај смех је био толико грохотан да се Гаврило ваљао по грани јасена – тако да му је сир испао из кљуна и пао у папрат.

Тада је баш пролазио јеж Чедомир са женом и децом, па им је сир као с неба пао за ужину…

— Тенк ју! – рекао је јеж Чедомир са женом и децом, јер јежеви, као што је познато, увек говоре по два страна језика, нарочито онај који им прво падне на памет.

Љубивоје Ршумовић

Прочитајте више:

Љубивоје Ршумовић – ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео. . .

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Вилијам Шекспир – РОМЕО И ЈУЛИЈА

Вилијам Шекспир – РОМЕО И ЈУЛИЈА / Видео: одломке говоре Горан Султановић и Мирјана Вукојчић, Текст

https://youtu.be/S859nZuk1E4

РОМЕО И ЈУЛИЈА

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ДРУГА

Верона. Капулетов врт.
(Ромео ступа напред.)

РОМЕО
Ко рањен није рањеном се руга.
(Горе, на прозору, појављује се Јулија.)
Ал’ тихо! Шта светли кроз прозор тај?
Гле, то је исток, а Јулија сунце.
Устани, лепо сунце, и дотуци
завидљиву луну, већ бледу од једа
што си ти, њена дева, много лепша.
Немој јој више бити пратиља,
јер је завидљива. Одежда је њених
весталки зелене, болешљиве боје.
Само је луде носе: одбаци је.
Ево ми драге, ево љубави.
О кад би то знала! Она говори,
ал’ не каже ништа. Но шта мари!
Око јој говори, њему одговарам.
Дрзак сам, она не говори мени.
Две најлепше звезде на небеском своду
одлазећ некуд, моле очи њене
да трепере у њиним сферама
до њиног повратка. Шта би било да су
те очи тамо, а оне у њеној
глави? Сјај би њеног лица постидео
те звезде онако као свећу дан.
Њене би очи зрачиле с небеса
кроз простор тако да би птице све
запевале мислећ да је прошла ноћ.
Гле како образ наслања на руку!
Да сам рукавица да дирнем образ тај!

ЈУЛИЈА
Вај!

РОМЕО (за себе)
Она говори. О, говори опет,
анђеле светли, јел блисташ нада мном
у овој ноћи ко крилати гласник
задивљеним очима смртника,
што га затурене главе посматрају
кад узјаше на споре облаке
и једри грудима ваздуха.

ЈУЛИЈА
Ромео,
о. Ромео! Зашто си Ромео?
Одреци се оца и одбаци име;
ил’, ако нећеш, буди ми заклети
драган, па ја нећу бити више
Капулетова.

РОМЕО (за себе)
Да л’ да слушам још
ил’ да одговорим?

ЈУЛИЈА
Непријатељ мој
то је твоје име. Ти би био ти
и кад не би био Монтаги. О буди
неко друго име! Шта је то Монтаги?
То није рука, нога, ни мишица,
ни лице, нити ма шта од човека.
Шта садржи име? Ружа би давала
слатки мирис, па ма како је ми звали.
И Ромео би, и да се не зове
тако, задржао своје савршенство
и без тог имена. Ромео, одбаци
то име што није део тебе сама,
па сам сва твоја.

РОМЕО
Хватам те за реч.
Назови ме драгим, и бићу поново
крштен; одсад нисам Ромео.

ЈУЛИЈА
Ко си ти што си, скривен плаштом ноћи,
докучио мојих тајних мисли ток?

РОМЕО
Не знам како ћу се именом казати,
светитељко мила. Име је то мрско
мени, јер је оно непријатељ твој.
Да је написано, ја бих га поцепо.

ЈУЛИЈА
Моје уши нису упиле ни сто
речи с твог језика, а већ му знам звук.
Зар ниси Ромео и Монтаги ти?

РОМЕО
Ни једно, лепа, ако су ти мрски.

ЈУЛИЈА
Реци како си дошао овамо,
и зашто? Зидови врта су високи,
тешки за прелаз, а с обзиром ко си,
за тебе је ово место сама смрт,
ако те ту нађе какав рођак мој.

РОМЕО
На лаким крилима љубави сам зид
прелетео; јер камене међе
не могу никад задржати љубав;
а што љубав може, она то и сме.
Рођаци твоји препрека ми нису.

ЈУЛИЈА
Ако те они виде, убиће те.

РОМЕО
Вај, већа опасност у оку је твом
него у двадесет њихових мачева.
Погледај ме мило, па ме мржња њина
не може ранити.

ЈУЛИЈА
Не бих за сав свет
волела да те спазе.

РОМЕО
Ноћни плашт
скрива ме добро од ока њиховог.
Ако ме не волиш, нек ме нађу ту;
боље да ме њина мржња убије
но да ме без твоје љубави смрт штеди.

ЈУЛИЈА
Ко ти је овамо показао пут?

РОМЕО
Љубав; она ме је подстакла да трагам.
Дала ми је савет, а ја очи њој.
Нисам морепловац, ал’ да си далеко
ко обала коју запљускује
најдаље море, ја бих запловио
на срећу ради таквог блага.

ЈУЛИЈА
Знаш,
да ми на лице маску ставља ноћ,
иначе би ми девојачка румен
облила образе што си чуо шта сам
говорила ноћас. Радо бих се ја
држала навике, радо реч порекла.
Ал’ збогом навико! Волиш ли ме? Знам,
рећи ћеш: „Да“, и примићу ту реч.
Ал’ и заклет можеш постати неверан.
На љубавничка кривоклетства, кажу,
доброћудно се смеје Јупитер.
Племенити Ромео, искрено
реци да л’ ме волиш. Ако мислиш да сам
брзо освојена, мрштићу се, па ћу
јогунасто, кад ме просиш, рећи: „Не“,
мада иначе не бих за сав свет.
Да, лепи Монтаги, ја сам заљубљена
исувише, па би могао мислити
да сам лакоумна; али веруј, племићу,
вернија ћу бити од тих што се боље
праве уздржљивим. Била бих и ја
уздржљивија, признајем, да ниси
пре него приметих чуо ову страсну
исповест моје верне љубави.
Опрости. и лаком заносу не придај
предају што ти тамна откри ноћ.

РОМЕО
Кунем се. госпо. блаженим месецом
што сребром краси све круне дрвећа…

ЈУЛИЈА
О, не куни се несталним месецом
што месечно мења свој округли лик,
да и твоја љубав не постане таква.

РОМЕО
Чиме да се кунем?

ЈУЛИЈА
Немој се ни клети;
ил’, ако хоћеш, закуни се својим
дивотним бићем које ми је бог
обожавања, па ћу веровати.

РОМЕО
Ако икад мила љубав срца мог…

ЈУЛИЈА
Не, не куни се. Мада се радујем
теби, ова ме ноћашња веридба
не радује; сувише је нагла,
непромишљена одвећ, много брза,
сувише слична муњи која мине
пре но што човек може рећи: „Сева“.
Лаку ноћ, мили. Овај пупољак
љубави ће можда, на даху лета тог
што води зрењу, бити диван цвет
за наш идући сусрет. Лаку ноћ,
лаку ноћ! Нека слатки мир и покој
буду у твом срцу ко што су у мом.

…..

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ДРУГА

Верона. Капулетов дом.
(Улази Јулија.)

ЈУЛИЈА
Касајте брзо, ватроноги коњи,
коначишту Феба. Кочијаш Фаетон
шибао би вас до запада све,
и настала би одмах тамна ноћ.
О ноћи, јатаче љубави, рашири
свој густи вео, да се склопи око
неба, па да ми Ромео невиђен
и неоговаран у загрљај падне.
Љубавници виде при светлости своје
лепоте да врше љубавне обреде;
а ако је љубав слепа, тад најбоље
пристаје ноћи. Дођи, лепа ноћи,
озбиљна госпо у црнини сва,
и научи ме како да изгубим
и тиме добијем утакмицу што се
игра за чисте невиности две.
Обави својим црним плаштом моју
на човека ненавикнуту крв,
у образима која ми лепрша
док се плашљива љубав не осмели
да у чину истинске љубави
види само чисту смерност. Дођи ноћи!
Ромео, дођи! Ти, дане у ноћи!
Јер ћеш на њеним крилима лежати
бељи но на леђима гаврановим снег.
Дођи, мила ноћи, дођи, заљубљена
црновеђа ноћи, дај Ромеа мог.
А кад умре, ти га узми и истроши
у звездице, па ће самог неба лик
заблистати тако да ће цео свет
заљубити се у ноћ и престати
да обожава прејако сунце то.
О, купила сам дворац љубави,
али се нисам уселила још;
и продана сам, ал’ непреузета.
Дуг ми је дан овај ко детету ноћ
претпразничка, кад за ново рухо зна,
али га не сме облачити још.
О, ево моје дадиље, долази
(Улази дадиља са лествицама од ужета.)
и доноси вести; а сваки ми језик
што само каже име Ромео
говори небеском речитошћу неком.
Ох, дадо, какве су вести! Шта је то7
Лествице што ти је Ромео рекао
да донесеш 7

ДАДИЉА

Да, да, лествице.
(Баци их на под.)

ЈУЛИЈА

Јао мени, шта је? Зашто кршиш руке?

ДАДИЉА

Да кобна дана! Он је мртав, мртав!
Госпођице, ми смо пропали, пропали.
О, несрећна дана, њега нема. он је
убијен, мртав!

ЈУЛИЈА
Зар може небо бити тако злобно?

ДАДИЉА
Ромео може ако небо не.
Ромео! Ко би помислио то?

ЈУЛИЈА
Који си ђаво кад ме мучиш тако
Од такве муке у паклу се риче.
Је ли Ромео сам себе убио7
Реци „да“ само, па ће и то „да“
кратко за мене бити отровније
од смртоносног ока базилиска.
Ја нисам ја ако постоји то „да“,
ил’ ако су за увек склопљене
очи због којих мораш рећи „да“.
Је л’ мртав, реци „да“; није ли, „не“.
Кратком ћеш речју одлучити том
о пропасти мојој или спасу мом.

Вилијам Шекспир

Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. Romeo e Giulietta), једна је од трагедија Вилијама Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео?

Извори на српском језику Шекспира наводе под више идентичних имена — Вилијам, Вилијем и Виљем. Ипак, сви једнако преносе његово презиме, које само по себи представља укорењен облик. Нормативистички гледано, системска транскрипција (систем преузет из транскрипционих речника Твртка Прћића) према изговору /ˈwɪljəm/ била би Вил(и)јам. Међутим, Правопис српскога језика наводи: Вилијем (енгл. William), боље него трад. Виљем (осим за личности које су се у том облику одраније усталиле у срп. култури).

Дакле, савремени носиоци овог имена требало би да носе име Вилијем, док би историјски појединци носили јотовани облик Виљем. У конкретном случају, овоме се придодаје и одредница мало испод претходно поменуте: Виљем (Шекспир), в. Вилијем. Није јасно да ли П10 нормира Виљем (Шекспир) као традиционални и уобичајени облик, или сугерише да би би ипак било боље Вилијам (односно Вилијем).

Вилијам Шекспир(енгл. William Shakespeare; Стратфорд на Ејвону, кршт. 26. април 1564 — Стратфорд на Ејвону, 23. април 1616) био је енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа.

Опус Шекспирових дела која су сачувана до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне и неколико других поема. Његови позоришни комади приказују свуда у свету чешће него било који други.

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЧИНОВНИКОВА СМРТ – Антон Павлович Чехов

Антон Павлович Чехов – ЧИНОВНИКОВА СМРТ / Приповетка из 1883. мајстора кратке приче Чехова који је сматрао да „писати треба тако да речима буде тесно, а мислима широко.“ / Видео: приповетку прочитао Миленко Павлов / Текст приче, Цитати

https://youtu.be/fBdTpFVjH1U

ЧИНОВНИКОВА СМРТ

Једне прекрасне вечери, не мање прекрасни чиновник Иван Дмитрич Червјаков седео је у другом реду фотеља и гледао кроз доглед „Корневиљска звона“. Гледао је и осећао се на врхунцу блаженства. Али одједном… У приповеткама често наилазимо на то „одједном”. Писци су у праву: живот је тако пун изненађења! Одједном-његово се лице намршти, очи се упола заклопише, дисање се заустави… он скиде доглед с очију, наже се и… а-пћи!!!

Кинуо, као што видите. Кијати није забрањено никоме и нигде. Кијају и прости људи, и шефови полиције, а понекад чак и тајни саветници. Сви кијају. Червјаков се нимало не збуни, него се убриса марамицом и као васпитан човек погледа око себе: да случајно није кога узнемирио својим кијањем! Али тада се већ збуни, јер виде како старчић који је седео испред њега, у првом реду фотеља, брижљиво отире рукавицом своју ћелу и врат и нешто гунђа. А у старчићу препознаде цивилног генерала Брижалова, који је служио у министарству саобраћаја.

„Попрскао сам га!” помисли Червјаков. „Није мој старешина, туђ је, али ипак није згодно. Треба се извинити.”

Червјаков се накашља, наже се горњим делом тела напред и шану генералу на уво:

– Извините, ваше превасходство, ја сам вас испрскао… ја сам нехотично…

– Ништа, ништа…

– Тако вам бога, опростите. Ја… ја нисам хтео.

– Ах, седите, молим вас. Пустите ме да слушам!

Червјаков се збуни, глупо се осмехну и поче гледати на позорницу. Гледа, али блаженства више не осећа. Поче га мучити неспокојство. За време одмора он се приближи Брижалову, пође упоредо с њим и савладавши плашљивост, промрмља:

– Ја сам вас испрскао, ваше превасходство… Опростите… Ја… нисам намерно…

– Ах, којешта… Ја сам већ заборавио, а ви све о томе! – рече генерал, а доња му усна задрхта од нестрпљења.

„Заборавио, а у очима му пизма”, помисли Червјаков и подозриво погледа на генерала. „Неће ни да говори. Требало би му објаснити да ја то никако нисам хтео… да је то природни закон, иначе ће помислити да сам хтео пљунути. Сад не мисли, али ће после помислити.”

Дошавши кући, Червјаков исприча жени о својој незгоди. Жена је, како му се учинило, сувише лакомислено гледала на тај догађај; она се прво уплаши, али се, чувши да Брижалов „није наш”, умири.

– Па ипак отиди и извини се… – рече она. – Мислиће како не умеш да се понашаш у друштву!

– У том баш и јесте ствар! Ја сам се извињавао, а он некако чудно… ниједне честите речи да каже. Али није било ни времена за разговор.

Сутрадан Червјаков обуче нов мундир, подшиша се и пође Брижалову да се објасни. Ушавши у генералову собу за примање, он угледа много молилаца, а међу молиоцима и самог генерала, који је већ примио молбе. Саслушавши неколицину, генерал управи по- глед на Червјакова.

– Синоћ у „Аркадији”, ако се ваше превасходство сећа – поче рапортирати чиновник – ја сам кинуо и… нехотице вас попрскао… Опрос…

– Којешта… Важна ствар! Шта сте ви желели? – обрати се генерал следећем молиоцу.

„Неће да говори!“ – помисли Червјаков, пребледевши. „Дакле, љути се… Не, то не може тако остати… Објаснићу му…“

Кад генерал заврши разговор с последњим молиоцем и пође у унутрашња одељења, Червјаков коракну за њим и замрмља:

– Ваше превасходство! То што се усуђујем да узнемирим ваше превасходство, ја чиним, могу рећи, једино из осећања кајања! Није намерно, сами изволите видети!

Генерал направи кисело лице и одмахну руком.

– Па ви се просто подсмевате, милостиви господине – рече он и ишчезне иза врата.

„Какво подсмевање?” помисли Червјаков. „Нема ту баш никаквог подсмевања! Генерал, а не може да разуме! Кад је тако, нећу се више ни извињавати таквом фанфарону. Нека га ђаво носи. Написаћу му писмо, али нећу ићи. Богами, нећу ићи!”

Тако је мислио Червјаков идући кући. Али писмо генералу није написао. Мислио је, мислио, али никако није могао да смисли то писмо. И сутрадан се опет морао потрудити лично, да ствар објасни.

– Ја сам долазио јуче да узнемирим ваше превасходство – замуцао је он, кад је генерал управио на њега упитан поглед – али не зато да се исмевам, како сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што сам вас кијајући попрскао… а нисам ни мислио да се подсмевам. Смем ли се ја подсмевати? Кад бисмо се ми подсмевали, онда, значи, никаквог поштовања према личностима… не би било…

– Напоље! – дрекну генерал, одједном помодревши и задрхтавши целим телом.

– Шта-а?… – запита шапатом Червјаков и сав клону од ужаса.

– Напоље! – понови генерал, лупајући ногама.

У утроби Червјакова нешто се прекиде. Ништа не видећи, ништа не чујући, он устукну према вратима, изиђе на улицу и отиде по- срћући… Дошавши несвесно кући, не скидајући мундир, леже на диван и… умре.

1883.

Антон Павлович Чехов

Превод: Драгослав Илић

Видео: ЧИНОВНИКОВА СМРТ (читање и текст)

ЦИТАТИ

„Од срца вам препоручујем да Чеховљеве книге узимате што чешће и да кроз њих сањате, онако како су настале, кроз снове. У време Голијата, који пуцају од здравља, корисно је читати о слабим Давидима.“ – Владимир Набоков

Антон Павлович Чехов је завршио медицински факултет, али је љубав према позоришту била присутна у његовом животу готово увек. Имао је обичај да каже да му је медицина законита жена, а књижевност љубавница.

Као лекар често је лечио без накнаде сиромашне књижевнике, студенте и сељаке. Писао је још од гимназијских дана и те прве приче и драме потписивао је псеудонимима: Антоша Чехонте, Антонсон… Свакоме ко га је познавао у очи је упадала његова ослобођеност од општепризнатих догми. Горки му је једном рекао: „Чини ми се да сте ви први слободан човек кога сам видео да се ни пред ким не клања.“

За члана Академије наука Чехов је изабран 1900, али две године касније Горки није примљен. У знак протеста Чехов је напустио Академију. Имао је само 44 године када је преминуо.
Када су питали Чехова како би требало писати за децу, одговорио је: „Исто као за одрасле, само боље“.

Толстој је рекао да је величина Чеховљевог стваралаштва „у томе што је оно не само јасно и сродно сваком Русу, већ и сваком човеку уопште…“

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

НЕБЕСКА РЕКА – Гроздана Олујић

Гроздана Олујић – НЕБЕСКА РЕКА / Видео: бајку говори Нада Блам, Текст

https://youtu.be/dlQQ2_hNDp4

НЕБЕСКА РЕКА

Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би? Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље.

Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече:

— Нећу на запад!

— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући:

— Не, и не!

Велика речна мајка уздахну.

— Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече:

— Не ја!

— Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река.

Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде.

— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса.

— Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

Мала река се невољко поче спуштати али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?

Замрла од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза.

Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.

Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи?

— У потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала.

Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице:

— Погледајте!

Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече:

— Не тражите је више!

Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору.
Била је небеска река. Назвали су је дуга.

Гроздана Олујић

Видео: бајку говори Нада Блам.

Прочитајте више:

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Десанка Максимовић – БАЈКЕ, ПЕСМЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ

Десанка Максимовић – БАЈКЕ, ПЕСМЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ /Антологија најлепших бајки, песама и прича за децу Десанке Максимовић | Текстови, Рецитације, Видео, Занимљивости / Дечја ризница

БАЈКЕ:

БАЈКЕ – Најлепше бајке Десанке Максимовић (текстови, видео)

ПЕСМЕ:

БАКА

БАКА ШАЉИВЧИНА

БЛИЖИ СЕ, БЛИЖИ ЛЕТО

ВОЖЊА

ЗАГОНЕТКЕ ЛАКЕ ЗА ПРВАКЕ ЂАКЕ

ЈАРЕ И ВУЦИ

МАЧЕ У ЏЕПУ

НЕПОЗНАТА ПТИЦА

О КОСМАЈУ

ПАУКОВО ДЕЛО

ПОКОШЕНА ЛИВАДА

ПРВАК (Петлићу певачу, сутра ме пробуди…)

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

ПТИЦЕ НА ЧЕСМИ

СРЕБРНЕ ПЛЕСАЧИЦЕ

ХВАЛИСАВА ПАТКА

ХВАЛИСАВИ ЗЕЧЕВИ

 

Прочитајте више:

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин🙂

Десанка Максимовић – СЛИКАРКА ЗИМА (ОЖИВЕЛА СЛИКА)

Десанка Максимовић – СЛИКАРКА ЗИМА (ОЖИВЕЛА СЛИКА) / Бајка, Текст

СЛИКАРКА ЗИМА (ОЖИВЕЛА СЛИКА)

Једне године сликарка Зима крете по свету да разнесе дарове деци. Није имала, истина, ништа нарочито да им дарује, али је преко лета у доколици била смислила да им наслика ноћу по прозорима пуно сребрних шума, зверчица и кућа.

Сликарки Зими било је то лако: махне једанпут својом студеном кичицом, а створи се на прозору сребрн лист папрати, или слеђена јелова гранчица; махне други пут, и укаже се слеђена река која као да тече испод врба под снегом; махне трећи пут, и никне дворац сав од биљура, у коме уместо светиљака сијају сребрне звезде. Како се овим сликама била прочула, чим се по селима и градовима сазнало да опет долази, деца су јој излазила далеко у сусрет. Она им је доброћудно дозвољавала да се ваљају и скачу по скутовима њене бунде. А и што не би! Чим би их деца исцепала и испрљала, истог часа су ницали нови, као да је чаробница.

Предвече стигне она у неко село када су деца већ спавала.

– Куц! Куц! – покуца на први прозор тихо као кад мраз пуцкета.

Из собе се чуло само дечје дубоко дисање.

– Спавају већ – помисли Зима – сада ћу им на прозору оставити слику па нека се радују сутра када се пробуде – и поче шарати по окну шапућући:

Насликаћу борове
сребром оковане
и сребрне дворове
и сребрне гране.

Слетеће на борове
птица светлих крила,
ући ће у дворове
сребрнаста вила.

Не сме само мама
наложити пећи
јер ће слика одмах
с прозора побећи.

Довршивши рад, пошла је даље. Успут чу како је зове неки врт:

Зимо, добра Зимо,
хладноћа је љута,
дај ми мало свога
меканога скута.

Она отцепи леви скут своје хаљине, покри врт па пође даље.

Створи се тад пред другом кућицом па опет куц! куц! на прозор, а деца и тамо спавају.

Украсивши и ту прозоре, пође даље.

Украј пута су стајали неки четинари и молили:

Зимо, добра Зимо,
погледај на јеле,
дај им мало своје
одећице беле.

Она им одмах даде на главе беле шубаре и на зелене широке шаке навуче им беле рукавице па, задовољна што је учинила добро дело, настави пут, журећи да нашара што више прозора и што више деце да обрадује.

А када је јутро свануло и деца се избудила, нашли су по прозорима сребрне слике што их је ноћу ишарала Зима. Само деца нису стигла да их се довољно науживају, свих њих брзо је нестало: неке је отопило сунце, неке ватра у пећи, на неке су дечица наслонила носеве и својим дахом их избрисала, како се сликарка и бојала.

Десанка Максимовић

Прочитајте више:

Десанка Максимовић – БАЈКЕ И ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version