Десанка Максимовић – БАЈКА О ЛАБУДУ

Десанка Максимовић – БАЈКА О ЛАБУДУ / Видео, Бајке, Текст

БАЈКА О ЛАБУДУ

Живела на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим плаштом попрсканим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се преливала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне. Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама, возила се по језеру на некој црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило. Падале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле сувише мале да би могле малој краљици зиме служити уместо чамчића.

Често је Снежана мислила зашто ли је црна птица тужна, зашто увек обори главу и једном је упита:

– Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?

– Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом ̶ одговори птица околишећи.

– Тужан си, тужан, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи – рече Снежана.

Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже. Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда, не би ли видела шта ради кад је сама.

Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Само кад неколико тренутака Снежана окрене поглед на другу страну и опет га врати на језеро, опази да се птица мало одмакла са места где је била. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па га поново упита:

– Чамчићу мој црни, реци ми зашто си тужан? Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.

Птица тихо доплови глатком површином воде, не дижући на њој ниједног таласића, пружи своје крило, и кад Снежана седе на њега, отисну се полако према средини језера. Около је све било бело; белеле су се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле се веверице што су каткад скакале с гране на грану, блистала се од белине Снежана, краљица зиме.

– Мала краљице, одвећ сам сад узбуђена и не могу ти рећи шта ме тишти – прозбори најзад птица – али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.

Целог дана је Снежана била немирна, и једва чекала да падне ноћ. Кад се смркло, отишла је на обалу језера, где је црна птица већ чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме:

– Све је око мене било; и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме ммори туга.

Чувши то, Снежана радосно рече:

– Кад ти је то једина невоља, чамчићу, не брини! Учинићу да постанеш и ти бео. Заплови ноћас на средину језера и чекај.

После овога краљица је отишла до ледене куле међу стење где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:

– Добра Сребрна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.

Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера.

Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде тако непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.

Ујутру Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету.

Други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.

Десанка Максимовић

Видео: БАЈКА О ЛАБУДУ – Десанка Максимовић

Прочитајте више:

Десанка Максимовић – БАЈКЕ И ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Бранислав Нушић – ПРВА ЉУБАВ

Бранислав Нушић – ПРВА ЉУБАВ / Приче, Проза, Приче за децу, Текст

ПРВА ЉУБАВ

Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу.

Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин. Једном приликом, када смо се играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав, и због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.

Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући… Том приликом сам је озбиљно запитао:

– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац ако те запросим?

Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.

– Не верујем! – одговори ми полугласно.

– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.

– Зато што си код њега рђав ђак!

Заклео сам се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ’ љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућег часа уместо двојке, коју сам дотад имао, добио сам јединицу.

Идућег четвртка… на подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њеног оца. Она болно рече:

– Онда никад нећу бити твоја!

– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.

– Како то може да буде? – упита она радознало.

– Отроваћемо се, ако пристајеш.

– А како ћемо се отровати?

– Тако – наставих ја одлучније – попићемо отров!

– Добро – одговори она решена – пристајем! А кад?

– Сутра после подне.

– Е, сутра после подне имамо школе – присети се она.

– То јесте – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак
после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.

Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање.

Идућег четвртка после подне ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет.

Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душе нам се отимао дубоки уздах бола и чежње…

Цела се ствар, међутим, свршила овако:

Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и њене осећаје, рече:

– Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!

Задигла јој је затим сукњицу и почела јој с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени.

Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.

Бранислав Нушић

Прочитајте више:

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ / Антологија поезије за децу

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

БАЈКЕ – Браћа Грим – ТРНОВА РУЖИЦА

Браћа Грим – ТРНОВА РУЖИЦА / Бајке, Текст

ТРНОВА РУЖИЦА

У давно време живели су један цар и једна царица који су сваког дана говорили: „Ах, када бисмо имали дете!“ – а нису могли да га добију.

Но једанпут, док се царица купала, једна жаба измиле из воде на суво и рече јој: „Твоја жеља биће испуњена: пре но што се наврши година, родићеш ћерку“.

Што жаба рече, то се и догоди, и царица роди једну девојчицу која је била тако лепа да цар није знао шта ће од радости, па приреди велики пир.

На пир није позвао само своје рођаке, пријатеље и познанике него и мудре жене–суђаје, да би биле пријазне и наклоњене детету. Њих је у његовом царству било тринаест, али како је он имао само дванаест златних тањира, то је једна од њих морала да остане код куће. Учини се велика светковина и пре него што ће се пир завршити, суђаје стадоше детету поклањати своје чаробне дарове: једна врлину, друга лепоту, трећа богатство, и тако редом све што се може пожелети на земљи. Таман кад њих једанаест изрекоше своје, уђе изненада она тринаеста.

Она је била наумила да се освети зато што није била позвана, па и не поздравивши, чак и не погледавши никога, гласно узвикну: „Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде на вретено и падне мртва“.

И, не рекавши ни речи више, окрете се и напусти дворану.

Сви се уплашише, но тад иступи дванаеста, која је још имала да каже своју жељу. И, како није могла да оповргне пресуду, већ само да је ублажи, она рече: „Али то што ће снаћи цареву ћерку нека не буде смрт него стогодишњи дубок сан“.

Цар, који је силно желео да сачува своје мило дете од те несреће, нареди и обзнани да се спале сва вретена у његовом царству.

Међутим, на девојци су се огледали сви дарови мудрих жена, јер је била тако лепа, чедна, љубазна и разборита да ју је морао заволети свако ко би је видео. И догоди се да цар и царица нису били код куће баш оног дана када је она напунила петнаест година и тако је остала сасвим сама у дворцу. Тумарала је кроз дворац, разгледала до миле воље собе и одаје, па најзад дође до једне старе куле.

Попе се уз једне завојите степенице и стиже до неких малених врата. У брави се налазио зарђао кључ, а када га окрете, врата се отворише, и она угледа у собичку неку старицу како седи с вретеном и вредно преде лан. „Добар дан, бакице“, рече царева кћи, „шта радиш то?“ „Предем“, рече старица и климну главом. „А шта је то што тако весело трчкара у круг?“ рече девојка, па узе вретено и покуша да и сама преде. Али тек што додирну вретено, кад се мађијска клетва испуни и она се убоде у прст.

Истог тренутка кад је осетила бол, она леже у кревет који се ту налазио и паде у дубок сан. А тај сан се прошири на цео дворац: цар и царица, који су се баш били вратили и ступили у дворану, почеше да тону у сан, а с њима и цела дворска свита. Онда поспаше и коњи у штали, пси у дворишту, голубови на крову, муве на зиду, чак и ватра која је пламсала на огњишту, чак се и она утиша и заспа. И ветар се смири, па се на дрвећу под дворцем није више померао ниједан листић.

Око дворца поче расти трнова ограда, која је сваке године постајала све виша, док најзад није обавила цео дворац па га прерасла, те се уопште није могао видети, чак ни застава на његовом крову. Међутим, земљом је кружила прича о лепој уснулој Трновој Ружици, јер тако прозваше цареву ћерку, па су с времена на време долазили царевићи и покушавали да кроз живу ограду продру у дворац. Али то им није полазило за руком, јер их је трње задржавало, као да је имало руке, и младићи су остајали да висе на њему, нису се могли ослободити и умирали су на жалостан начин.

После много, много година опет дође један царевић у ту земљу и чу од неког старца причу о трновој огради иза које се налази један дворац у коме стотину година спава лепа царева кћи, названа Трнова Ружица, а с њом спавају и цар и царица и сви дворани. А и од деде је слушао да су већ многи царевићи долазили и покушавали да прођу кроз живу ограду, али да су остали да висе на њој и да су сви умирали на жалостан начин.

Тада младић рече: „Ја се не бојим, одох тамо да видим лепу Трнову Ружицу“. И ма колико га је добри отац одвраћао од тога, он не послуша његов савет.

Међутим, баш се тога дана навршило оних сто година и дошао је час да се Трнова Ружица пробуди. Кад се царевић приближио трновој огради, он угледа лепо и крупно цвеће које се размаче само од себе да би га неозлеђеног пропустило, а онда се опет састави у живицу. У дворској авлији он виде коње и шарене керове како леже и спавају, а на крову су седели голубови глава увучених у крила.

Кад је ступио у кућу, тамо су спавале муве на зиду, у кухињи је кувар још држао руку као да хоће да шчепа момка, а куварица је седела пред црним петлом којег је требало очерупати. Он пође даље и виде у дворани целу дворску пратњу где лежи и спава, а горе крај престола лежали су цар и царица.

Он онда пође још даље, а све је било тако мирно да је човек могао да чује своје дисање. Најзад стиже до куле и отвори врата собичка у коме је спавала Трнова Ружица. Лежала је ту и била тако лепа да није могао да одвоји очи од ње, па се саже и пољуби је.

Како је он дотаче уснама, тако Трнова Ружица отвори очи, пробуди се и мило га погледа. Онда њих двоје сиђоше. А доле се пробудише цар и царица и цела дворска пратња, па се стадоше гледати разрогачивши очи. И коњи у дворишту устадоше и стресоше се; керови скочише и почеше да машу реповима; голубови на крову извукоше главице испод крила, обазреше се и полетеше у поље; муве на зидовима продужише да миле; ватра у кухињи се подиже, запламса и настави да кува јело, печење опет поче да цврчи; кувар ошамари момка да је зајаукао на сав глас; и куварица очерупа петла.

А потом се богато и сјајно прослави венчање царевића и Трнове Ружице, и они су живели срећно и задовољно целог живота.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БРАЋА ГРИМ – Антологија најлепших бајки

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Никола Тесла – ПРИЧА О ДЕТИЊСТВУ

Никола Тесла – Прича о детињству / Видео, Приче за децу, Звучна књига, Текст

Листамо и читамо причу о детињству Николе Тесле, једног од највећих светских научника. Настала је на основу слободног превода писма на енглеском језику које је Тесла писао девојчици Поли пред крај живота.

Књигу је илустровао Душан Петричић, као свој дипломски рад, а приредио ју је Душан Радовић. Издавач: БИГЗ 1980.

Никола Тесла или Геније, свеједно је како ћемо га звати. Својим изумима је променио свет, а његов живот је био препун фасцинантних детаља…

ПРИЧА О ДЕТИЊСТВУ

Ово је слика мог завичаја и куће у којој сам се родио и стицао прва радосна и болна искуства. Та старинска зграда смештена је у подножју шумовитог брежуљка, званог Богданић. До ње је црква, а иза ње, мало навише, гробље. Наши најближи суседи живели су неколико километара даље. Зими, када би нападао дубок снег, остајали смо сасвим усамљени. Моја мајка била је неуморна. Радила је свакодневно од ране зоре до поноћи. Већ око четири часа, док би остали још спавали, ја сам био будан и са уживањем посматрао мајку како лако, понекад и у трку, обавља многе домаће послове. Све је радила сама: бринула о стоци, музла краве, спремала доручак, постављала трпезу.И тек тада би поустајали остали укућани. Моја мајка је била пример свима. После доручка, свако би кренуо својим послом са истом љубављу и задовољством. Ја сам, ипак, био срећнији од свих…

Никола Тесла

Прочитајте више:

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Бајке – ПРИЧА О РАКУ КРОЈАЧУ – Десанка Максимовић

ПРИЧА О РАКУ КРОЈАЧУ – Десанка Максимовић / Бајке, Видео, Текст

ПРИЧА О РАКУ КРОЈАЧУ

Живео под великим белутком у реци Рак Кројач.

Он је био надалеко чувен по свом занату. Све бубе, лептири и рибице из околине шили су код њега своја одела. О вредноћи његовој свугде се причало; говорило се да никад из руке не испушта своје руменкасте, оштре маказе. У послу су му помагали мали ракови, његови синови. Они су по дну речном прикупљали материјал, од кога је после Рак Кројач правио дивна одела.

Једном у великом виру, близу белутка где је становао Рак Кројач, рибице реше да приреде забаву, те све потрче њему, да им сашије ново одело.

– Ноћас ће бити забава у виру на месечини, па те молим да ми сашијеш хаљину, лепшу него иједну што си до сада шио – рече штука Раку Кројачу, пресецајући хитро воду.

– Сашићу ти сивозелену хаљину од шљокица, закићену седефастим лепезама – одговори Рак Кројач и узе јој меру.

За штуком дође каћиперка пастрмка и стаде се умиљавати Раку Кројачу:

– Драги Рачићу, сашиј ми хаљину да буде лепша него у осталих риба. А Рак Кројач се замисли и рече:

– Сашићу ти шарену хаљину, пуну жутих, црвених, белих и плавих тачкица. Бићеш најлепша на целој забави.

После ње изрони из трске гргеч молећи:

– Рачићу, молим те да ми сашијеш ново одело за забаву, па ћу ти платити колико год затражиш.

– Сашићу ти жућкастозелено одело, ишарано црним пругама. Ти једини бићеш тако одевен.

Кад рибице одоше, навали Рак Кројач на посао.

Посла рачиће да набаве материјал потребан за рибље хаљине: речног бисера, седефа, шареног ситног песка. А чим се они вратише, поче да прави нова одела, нижући бисер и седеф на дуга влакна лике, која је потом упредао са речним сребром.

За то време су рибице спремале вир за забаву. Прво су очистиле дно од муља и посуле га руменкастим белутком и маховином; после су покосиле високу обалску траву, да би месец што боље осветлио вир. Најзад су отишле до жабље свирачке дружине зване „Крекетуша“ и погодиле се да им свира на забави. Тек предвече се упуте Раку Кројачу да виде шта је с хаљинама.

Кад тамо стигну, а велики белутак где је Рак Кројач становао лежи одваљен у страну, а рачићи по мутној води лутају и плачу.

– Шта је то, побогу?! Где је Рак Кројач – повичу пренеражене рибе, слутећи неку несрећу.

– Однела га у торби нека деца која су овуда ловила ракове – одговоре рачићи кроз плач. – Сад нећемо никад више видети свог драгог оца, Рака Кројача.

Онда и пастрмка и гргеч и штука ударе у плач. Било им је жао што је сироти рак настрадао, а још више што им није хаљинице за забаву сашио.

Малишани, видевши како рибе жале њиховог оца, још више се растуже:

– Таман смо му донели бисера, седефа, речног сребра и шареног песка и он почео да их ниже на влакна, а неваљала деца нам га заувек однесоше.

Чувши плач рачића и риба, дотрче и жабе и речне змије и сви други становници реке да виде шта је и тако настане општа жалост.

Баш је сунце залазило за брег кад се то дешавало. Вода у виру се руменела као да је неко у њу сасуо вина. Вечерњи ветар је лутао кроз трску. А становници реке и даље су тужили крај белутка.

Наједном штука преста плакати и викну:

– Ево, долази низ реку Рак Кројач, познајем га по руменкастим маказама што их носи у руци.

Сви се обазру на ту страну и угледају га збиља како се опрезно провлачи између камења, хитајући кући. Стигавши на свој праг рече:

– Срећа моја што сам понео маказе, те сам, чим су се деца мало заговорила, расекао торбу и побегао, иначе ме не бисте никад више видели.

Какав други лењ рак би после овог доживљаја легао да се одмори, а Рак Кројач прво узе да доврши започете рибље хаљине. Шио их је док се месец није јавио, а онда су већ биле готове и преливале су се као дуга у безброј боја.

Кад су штука, пастрмка и гргеч стигли у новим хаљинама, забава у виру је већ била отпочела, жабе су свирале, рибице су играле окретне игре, а Рак Кројач је испод белутка за то време причао својој деци шта је све претрпео док није побегао из торбе.

Десанка Максимовић

Видео: ПРИЧА О РАКУ КРОЈАЧУ – Десанка Максимовић

Прочитајте више:

Десанка Максимовић – БАЈКЕ И ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Јован Дучић – О ЉУБАВИ (БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА)

Јован Дучић – О ЉУБАВИ / Благо цара Радована: Књига о судбини (писано у Каиру и Београду 1926 – 1930.) / Видео: одломке из књиге чита Војислав Воја Брајовић

О ЉУБАВИ

– Љубавници су највећи утописти, а љубав је највећа утопија. У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави нема ничег разумног. Љубав је једно духовно стање без равнотеже и без разабирања. Зато су антички Грци сматрали љубав болешћу, а заљубљене болесницима. Ни заклетва заљубљених није за њих имала судску вредност. „Добро пази, сине мој, да никад свој разум не жртвујеш за љубав једне жене“, каже Креонт у Антигони.

А Плутарх, говорећи о Антонију и Клеопатри, пет векова после таквог Софокловог песимизма, каже о љубави: „Душа заљубљеног човека живи у туђем телу“. Дуго се веровало да љубав помућује здрав разум, и подиже егоизам до слепила. О љубави се не може ни говорити паметно, јер љубав није ствар памети него осећања; а зато што је љубав истинска само кад је слепа, она не подлеже никаквим мерама разума. Жена се зато може само волети или не волети, али се не даје разумети; најбољи доказ, што се најмање познају двоје који се највећма воле. Ми заправо почињемо не разумевати жену тек откад почнемо да је волимо.

Нарочити разлог што се о љубави не може правилно мислити, то је што се о њој одвећ размишља. Претерано размишљање о нечем скрене мисао на беспуће, нарочито у стварима осећања. У љубави се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед, алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у чудеса, који не верује ни оно што је очевидно, који се бори с фантомима, који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и најзад, који изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би радио да није заљубљен. А колико заљубљени живе у опсесијама и у полулудилу, види се тек кад се такви заљубљеници најзад охладе, и отрезне, и поврате себи. Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу да се очајно омрзну, а они се омрзну без стварног повода, као што су се заволели без стварног разлога.

– Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није нешто што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо на земљи.

– Говорити о љубави, то је већ помало волети.

– Има врло мало света срећног у љубави. Љубав направи више несрећних него срећних, и више беде него радости. Највећи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће без спокојства. Али и кад човек не воли, он је несрећан, јер је непотпун.

– Има женских лепота које гледамо, а има их које удишемо. Жена у коју смо заљубљени, престаје бити за нас обично људско биће, него или постане бели анђео или црна сотона.

– Три ствари увек иду заједно: младост, лепота, љубав. Љуби се само у младости, али се само у младости и у љубави проживљује и лепота. Нема љубави без лепоте; јер је човек заљубљен само у лепоту, било стварну или уображену, било телесну или духовну. Љубав је великодушна, и само стога људи кажу да је слепа. Она никад није слепа да не би видела нечије недостатке и некоје препоне; али је племенита и душевна, јер ипак све сматра мањим од љубави. Љубав је, као и владалац, највиша кад највећма прашта. – Љубав је искрена једино ако се налази сва у предмету који љуби, а не у принципима који су изван љубави.

Овакво дизање љубави изнад свих принципа, баш и јесте тај неизмерни и суверени тријумф душе над духом. Можда свугде треба ићи за памећу осим у љубави; најлуђе љубави су биле много пута изворима највиших дела и најлепше славе. Било је љубави које су извесним људима из основе преиначавале карактер и ум, оплеменивши људе бездушне, учинивши побожним људе безбожне, и направивши херојима људе обесхрабрене. Само велике љубави су инспирисале велике акције. Права љубав је један цео низ великих случајева, чак и у животу обичног малог човека. Још и више: само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека, и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе, и да последњи стигне првог.

Јован Дучић

Видео: одломке из књиге чита Војислав Воја Брајовић

Прочитајте више:

ЈОВАН ДУЧИЋ (1874 — 1943) – АНТОЛОГИЈА најлепших песама и цитата

МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео. . .

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Милош Црњански – АПОТЕОЗА

Милош Црњански – АПОТЕОЗА (1919) / Видео, Рецитација, Текст, Анализа

АПОТЕОЗА

Господо, једну пијану чашу Банату!

Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.

Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком. Још једну пијану чашу мом Банату. Пијем у славу друга свог. Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.

Зид је био тек окречен, бео као овај чаршав, по коме су прснуле румене мрље његовог мозга и крви, румене као ове мрље пијаног вина мог.

Господо, прву чашу у славу друга мог. Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.

Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у славу светог Јована, славе његове, иконе старе, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да је најлепша варош на свету.

Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у једној венеричној болници славне хабзбуршке династије.

Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изићи сва погрбљена од најгаднијих болести, пред Обилића, са веселим смехом и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу банаћанској дивизији. Господо, у славу друга мог, кога су стрељали у једној венеричној болници.

Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше руке. Беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.

У славу измучених шајкача заробљеника што су лежали око плотова набијених жицама, трновитим и оштрим. У славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб банаћанске дивизије, од света и града. У славу плотова набијених жицама, под којима су стојале страже почасне, са батином, све у славу светле банаћанске дивизије. У славу њеног генералштабног каплара, Проке Натуралова, племенитог фон Кекенда, који је био прошао болницу за очи, за трахом, за болесна уста, за болесни стомак, за болесна плућа, за болесне ноге, за глуве уши, и Лудницу.

Пијем у славу котлова чађавих у којима су вриле помије које су јели кад звона зазвоне подне. Пијем у славу једног јесењег дана и једне венеричне болнице. Стидео бих се да је моја здравица прва, поносим се да сам последњи.

Пијем у славу дашчара пуних стеница, над главама њиним; на жалост, не знам да вам их опишем, господо. Оне нису зидане у хладном мермеру, као цркве, нису барок, ни рококо, ни ренесанс, ни готика, ни ампир. Оне су дуге и пуне постеља, лепо поређаних, као гробови војнички, које су наше даме окитиле хризантемама, господо.

Пијем у славу њихових малих прозорчића и у славу лекара, белих, и угојених, који су им долазили, одевени у бело, као жене. Господо, У славу њихових постеља, срамних, пуних црвених, крвавих, мрља, које не могу да опишем, јер нису личиле на руже авињонске.

Господо, ову чашу онима што су лежали на тим постељама, што нису биле чисте као постеље наше, брачне. Ову чашу онима што су се превијали на тим постељама, од мука. Младићима кршним и лепим, који су мирисали на јодоформ, на мирис што личи на маскот, који радо употребљавају наше даме. Ову чашу младићима што су лежали на тим постељама и писали писма у Банат и питали: да ли је жито никло?

Пијем још једном шупама дерним и смрадним и мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим, у којима су, ноћу, блуделе страшне, погурене сенке. Пијем у славу пука Банаћана, који беху верне слуге бечког ћесара. У славу кола Банаћана, што се ту играло око столова на које су их бацали и секли. Секли немилице, ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ниједан јаук, из тела њиховог, пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.

Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе коло уз бесне поскочице. Господо, једну чашу поскочици друга мог. „Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!“ Једну чашу поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша.

Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне хабзбуршке династије, што нису корачали по бојишту, него играли коло у једној венеричној болници.

Пијем у славу генералштабног каплара, који је командовао, славно, војску болести, свакојаких, по Банату. Једну чашу у славу румених ружа, што су почеле да цветају на уснама славних пешака славне војске Хабзбурга.

Пијем у славу смеха Банаћана који је лаган као и коло њино, али оштрији од јатагана. Батаљона Банаћана, што су пуни смеха, са веселом песмом, опкољени стражом, марширали у болнице. У славу смеха Банаћана, који је лаган као и коло њино, али оштрији од јатагана.

Дајте ми чашу да напијем празницима. Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху, недељом, пред капијама. Белом круху и врућој погачи, звекету дуката и свиленој, девојачкој марами. Девојци која се није плашила и није се гадила рана, него је загрлила брата. Ову чашу женама које нису презирале гнојне каранфиле на уснама Банаћана, занемелим од стида и беса.

Чашу капијама, у недељу, кад звона звоне и долазе жене, сељанке. Мирису рубља женског и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха Банаћана, који је тврђи од камена.

Ову чашу оној жени што је допратила мужа и насмешила се једним осмехом који не могу да вам опишем, господо, јер не личи на осмех Ђоконде. Ову чашу женама што миришу на жито.

Нек ово вино, што ево просипам, зарумени лепше него оне ране на браћи њиховој, што су били виши него косе, тврђи него мотика и веселији него рало, кад уђоше. А погурени и бледи, и сухи као ђерам кад изиђоше пред жене, сестре, и мајке. Чашу у славу оне недеље кад су питали: да ли жито ниче?

Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?“ Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер.

Ја пијем у славу њиховог кола вечерњег, недељом. Светиљке су биле прашњаве и мале. У малим прозорима не беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите!

По креветима, у мраку, лежале су сенке. Мужеви, оцеви, браћа, деца у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха Банаћана, који је оштар као колац.

Пијем у славу песме Банаћана, широке као равница, лагане као угојена стока, што храни као жито. У славу оне песме која се орила целе јесени, 1915, из једне хабзбуршке венеричне болнице. Чашу за ону мрачну гомилу око постеље најкужнијег друга мог. Он ми је био песмовођа, банаћански, бећарски. Ја пијем у славу смеха Банаћана, што је поноснији од челика. Пијем једној
венеричној болници, из које се целе јесени орила бећарска песма.

Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом, свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог.

Пијем у славу онога дана кад је доведен. Пијем у славу папира руменог што су га читали војсци, победоносној, насред болнице. Речима којима се претило смрћу батаљонима Банаћана. Пијем у славу смеха Банаћана, који нису хтели да иду у смрт. Још једну чашу дивизији Банаћана.

Нек здравица моја заборави вашар царева и народа, нек здравица моја кликне Банаћанима. Још једну чашу за друга мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан.

Још једну чашу сватовцу, оном који се те вечери певао у његову част, славног гтенералштабног команданта банаћанских болница. Сватовцу пуном материних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Једну чашу младости његовој.

Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је то одбио. Његовој последњој жељи да му даду славску иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су га одвели.

Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће: и по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи и на води, и у зраку, остати веран застави Хабзбурга, што се, победоносно, вила некада по Европи, у рукама Банаћана. Пијем у славу те банаћанске стотинарке која је плаћена за најгаднију болест, а све у славу бечког ћесара.

У здравље те проститутке која га је издала.

Нек моје вино полије овај чаршав бео, да не видим на њему њено бледо лице, кад се покајала пред Судом и пала пред њим на колена.

А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански.

Пијем у славу Војног суда и барјака црножутих, којима се насмејао кад га осудише на смрт. Пијем у славу јесени која је гледала, кроз прозоре, погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проку Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабзбуршке династије.

У славу кола Банаћана које је тако радо играо.

У славу поруке његове!

Поручио нам је да се, на повратку са стрељања, отпева банаћански бећарац и одигра коло. У славу погурених и кужних који су играли, и стражара који су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата. Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим.

Банаћанском бећарцу којим га испратише до капије, кад је одведен пред Суд. Чашу за свежањ сиромашни, са белим крухом, који му остаде под креветом. У славу високих плотова, набијених жицом трновитом. Нек моја здравица проспе ово вино што не може да утоли жеђ. Нек моје вино зарумени у славу кола Банаћана, пуног бећараца, што се играло бесно, без јаука, у једној венеричној болници дичне хабзбуршке династије.

Ову чашу пијем погуреном и срамном другу мом, генералштабном каплару дивизије Банаћана, кога су стрељали, 916, новембра првог.

Господо, једну пијану чашу Банату!

1919.

Милош Црњански

Видео: АПОТЕОЗУ Милоша Црњанског прочитао Бранислав Лечић

Анализа

Апотеоза (старогрчки: ἀποθέωσις, латински: ăпŏтхĕōсис), термин којим се означава уздизање човека међу богове.

Одлазак Милоша Црњанског – Стеван Раичковић (1977)

Последњег дана новембра 1977. године кренуо је Милош Црњански у своју последњу сеобу са које се неће никада више вратити.

Ко зна – као да на моје изговорене речи чујем овај суматраистички или банатско-шеретски ехо из самог срца његове литературе, која никада ништа није тврдила, која је само слутила и у којој је све било могуће. Уосталом, били смо сведоци да је већ једном био оглашен за мртвог песника, а онда је он нас, а не ми њега, затрпао… са неколико хиљада нових страница које су тако видно измениле карту читаве наше књижевности (Друга књига Сеобе, Код Хиперборејаца, Роман о Лондону, Коментари, Ламент над Београдом).

Овог пута, на жалост, чињеницу о његовом дефинитивном одласку не може да заодене у привидно рухо ниједан од оваквих или случних парадокса, којима је у тако неизмерном броју обиловала његова литература подједнако као и његов живот – и њихова заједничка судбина међу нама.

Тек одласком Милоша Црњанског, јасније сагледавамо сав удес који је у последње две године задесио модерну српску литературу, а он је тежак и двострук: после Иве Андрића, пао је и други, последњи њен стуб, држач.

Сам Иво Андрић – сећајући се нове литерарне атмосфере из времена око 1918. године – причао је како се са групом младих људи од пера и уметности, који су тек почињали, често налазио у башти сарајевског хотела „Европа“, из једног јединог разлога да би посматрали наочиту и достојанствену фигуру песника Вељка Петровића, који је ту, у то време, свакодневно седео. Али, нешто сасвим ново и дотад невиђено у литератури на нашем језику, што их је духовно пленило и заводило, био је за све њих и за њега, невидљиви Милош Црњански, прекоренуо је своју босанску причу Андрић.

Шта се све није издогађало, у литератури и у друштву, за нове три деценије које су уследиле иза ове, далеке 1918. године!

Прошао је чак и један нови, велики рат.

А онда се поред осталог десило и нешто врло налик ономе што је испричао Андрић, само у сасвим измењеној литерарној атмосфери и са другим младим људима који су се такође налазили на прагу исте, ове уметности.

Поприличан је број оних – сад већ добро познатих песника и писаца, сликара и глумаца – који су се последње ноћи једног октобра, чувених педесетих година, затекли по обичају у београдској кафани „Три шешира“.

Како је прошла поноћ, а тиме отпочео и новембар, један уозбиљени, повишени глас, међу нама, зачуо се и у истоме тренутку усамио, као да је пресекао дух кафане: „Господо, једну пијану чашу Банату… Пијем у славу погуреног друга мог, генералштабног каплара, шустера Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабсбуршке династије…“

Није било готво ниједног међу нама који се после ових познатих речи није дигао са свог места, да макар једном реченицом или бар неком спрегом не употпуни Апотеозу, стари, незаборавни текст Милоша Црњанског.

Затим су кроз кафану, дуго, до у зору, из свих углова, одјекивали стихови истога песника.

Била је то апотеоза Милошу Црњанском, новембра првог, из једне од година наше младости.

Ниједне његове књиге, међутим, није у тим годинама било нигде, ни од корова, а и сам песник био је опет невидљив, овог пута у туђини. Све што се изговарало из Црњанског, чак и проза, казивало се наизуст.

Ко зна из каквих је све извора било спонтатно научена или полуупамћена ова расута и скривена књижевност – писца кога од нас готово нико није ни видео и кога су сви различито замишљали Углавном, према једној фотографији из младог доба, са јаким, мелтене болесним сјајем у очима, а највише – слободно, по самој поезији.“

„Одисеја је највећа поема човечанства, а повратак из рата најтужнији доживљај човеков“ Милош Црњански.

Бојан Босиљчић (РТС):

Онај који се „родио с тим“ (Андрићева формулација о врсти књижевног талента Црњанског у односу на све друге писце који су, каже нобеловац, „научили да пишу“) није другачије ни могао да суди: проживевши неописиву животну одисеју која га је из родног Чонграда у униформи К. унд К. монархије водила до галицијских ровова Великог рата, па преко Сан Вита ал Таљаменто, Стражилова и Хипербореје до сеобе у лондонску емиграцију и напокон до смираја у чубурском солитеру, Милош Црњански успео се џомбастим путем славе и искушења коме нема премца у овдашњој књижевној историји.

Апотеоза. Изворно, реч значи уздизање међу богове, деификовање, обоготворење некога или нечега. Али Црњански, обележен јетким цинизмом жртвованог ратника изгубљене генерације како је те младиће назвала Гертруда Стајн и не знајући за Црњанског али знајући Хемингвеја, у уникатној, непоновљивој краткој прози са овим насловом слави једног каплара 29. банатске регименте К. унд К. монархије, свог ратног друга, намерно зараженог сифилисом и стрељаног због дезертерства.

Какав само заокрет од узвишеног наслова ка каљузи ратне стварности. Какво одустајање од родољубне патетике Ракићевог типа (дајем живот и знам зашто га дајем). Какво самоуздизање над скрупулама јавног морала и добрим укусом буржоазије. „Судбина ми је стара/а стихови мало нови“, каже Црњански у једној од песама Итаке. Песниче, и данас су нови, новији не могу бити, све су новији и новији!

Дакле, ту је реч, кад разгрнете те велове поезије и огромну количину наталоженог једа, напросто о једној причи из ратног болничког живота.

И имате младог песника који креће Одисејевим трагом, и који ће се тек у животу наломатати пругама и путевима живота и бола, како диже чашу у здравље свих тих својих сапатника који нису прескочили ту животну степеницу па су се погубили у кривинама историје, безимени, сада антички хор у апотеози којом их Милош Црњански из гнојних, крвавих чаршава уздиже у звезде.

„Господо“, пева на почетку Милош Црњански, „једну пијану чашу Банату! Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир.“

Сазнајемо одмах потом да је шустер Прока Натуралов стрељан „916, новембра првог“. И да је био из „велике селендре, Кекенде“, и као да му мирис можемо осетити, том босиљку, што су га нашли „у свиленој врпци око његовог врата“. А онда нам тај кивни песник који не може да заборави своје ратне другове пружа слику те дивизије „погрбљене од најгаднијих болести“ како таква излази пред – Обилића.

Ево апотеозе у свом изворном облику: безимени младићи, из митског банатског блата и једне срамне болнице, чекајући стрељачки вод јер су се намерно заразили од проститутки које раде за јефтин новац, одлазе на смотру косовском јунаку, небеском предводнику некад смелих и узвишених војски. Никад у поезији не беше таквог контраста. (После смо и ми доживели свашта, видесмо и ми како на наше очи нестаје свет који је био наш, и многи су се снови срушили, али та слика Милоша Обилића на смотри строја одрпаних и болесних… тако још нико никада није осенчио дубину свеопштег пада).

А та мајка, која за Св. Аранђела доноси сину колаче у последњу болницу његовог кратког живота, за њу Црњански каже: „Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер“.

Опори глас, изнебуха у здравици: те две линије националног бића, националисти и интернационалисти, и непомирљивост њихова која се осећа као што се осећа ледени дан отворених врата кад прођете голи поред њих, те две Србије које ми данас живимо, као између две ватре, непрестано? Прекогниција као једина судбина поезије.

Цео текст Бојана Босиљчића: https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3169/nesto-drugo/3933699/milos-crnjanski-.html

Прочитајте више ~ АНТОЛОГИЈЕ

Милош Црњански – БИОГРАФИЈА, ЦИТАТИ, ПОЕЗИЈА, ПРОЗА

ПОЕЗИЈА ~ Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version