Oznaka: tekst

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

PESME ZA DECU / Antologija poezije za decu

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

Branislav Nušić – PRVA LJUBAV

Branislav Nušić – PRVA LJUBAV / Priče, Proza, Priče za decu, Tekst

PRVA LJUBAV

Zaljubio sam se u Persu, našu komšiku, jer ona mi je bila najbliža. Persa je bila pegava, nosila je žute čarape i uvek su joj bile iskrivljene štikle na cipelama. Dok se nisam zaljubio, nisam ni obraćao pažnju na nju, ali od časa kad sam se zaljubio, izgledala mi je božanstveno lepa i dovoljno mi je bilo da je vidim, ma i izdaleka, da vidim samo njene krive štikle, pa da se odmah uzbudim i pohitam joj u susret, ne bih li što pre sreo osmeh na njenome pegavome licu.

Ona je bila ćerka profesora koji nam je predavao računicu i koji o meni, ne znam zašto, nije imao tako dobro mišljenje. Bilo joj je devet godina i učila je treći razred osnovne škole. Ljubav sam joj iskazao na jedan neobično romantičan način. Jednom prilikom, kada smo se igrali žmurke, mi se zajedno sakrijemo u jedno bure, u kome je moja majka zimi kiselila kupus. Tu, u tom buretu, ja sam joj iskazao ljubav, i zbog te mile mi uspomene, i danas me još trone kad god prođem kraj kakvog bureta.

Jedanput se nađemo posle škole i pođemo zajedno kući… Tom prilikom sam je ozbiljno zapitao:

– Šta misliš, Perso, hoće li mi te dati tvoj otac ako te zaprosim?

Ona pocrveni, obori oči i u zabuni prebi legištar na tri parčeta.

– Ne verujem! – odgovori mi poluglasno.

– A zašto? – zapitah je uzbuđeno i pođoše mi suze na oči.

– Zato što si kod njega rđav đak!

Zakleo sam se da ću i noću i danju učiti računicu, samo da popravim belešku. I učio sam, ali zar sam ja mogao savladati ono na čemu su toliko njih slomili svoju snagu – zar sam mogao izmiriti ljubav i računicu? Imajući da biram izmeđ’ ljubavi i računice, izabrao sam kao lakšu ljubav i idućeg časa umesto dvojke, koju sam dotad imao, dobio sam jedinicu.

Idućeg četvrtka… na podne sačekam Persu pred njenom školom i, prateći je, priznam joj da sad još gore stojim, jer sam dobio jedinicu iz predmeta njenog oca. Ona bolno reče:

– Onda nikad neću biti tvoja!

– Ti moraš biti moja, pa ako ne na ovome, a ono na onome svetu! – uzviknuh ja ove reči koje sam nekoliko dana ranije čuo na pozorišnoj predstavi.

– Kako to može da bude? – upita ona radoznalo.

– Otrovaćemo se, ako pristaješ.

– A kako ćemo se otrovati?

– Tako – nastavih ja odlučnije – popićemo otrov!

– Dobro – odgovori ona rešena – pristajem! A kad?

– Sutra posle podne.

– E, sutra posle podne imamo škole – priseti se ona.

– To jeste – pade i meni na pamet. – Ne mogu ni ja sutra, jer bi mi zabeležili odsustvo, a imam ih već dvadeset i četiri, pa bi me mogli isterati iz škole. Nego ako hoćeš u četvrtak
posle podne, onda nemamo škole ni ja ni ti.

Ona pristade i sporazumesmo se da ja pripremim sve za trovanje.

Idućeg četvrtka posle podne ja ukradem od kuće kutiju palidrvaca i pođem na urečeni sastanak sa Persom, gde ćemo zajedno otići na onaj svet.

Sastali smo se u našoj bašti i seli na travu, a iz duše nam se otimao duboki uzdah bola i čežnje…

Cela se stvar, međutim, svršila ovako:

Ona je otišla kući i zamolila majku da joj spremi postelju da umre. Tom prilikom joj je priznala da se otrovala, odnosno da je jela drva sa mnom. Majka njena, bez ikakva obzira na njen položaj i njene osećaje, reče:

– E, kad si mogla da jedeš drva u bašti, ješćeš ih i ovde u sobi!

Zadigla joj je zatim suknjicu i počela joj s te strane isterivati one osećaje koji su Persi duboko u srcu bili usađeni.

Zbog tih batina Persa me je omrzla i tako se svršila moja prva ljubav.

Branislav Nušić

Pročitajte više:

Najlepše bajke i priče za decu / Dečja riznica

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

BRAĆA GRIM – Antologija najlepših bajki

BAJKE – Braća Grim – TRNOVA RUŽICA

Braća Grim – TRNOVA RUŽICA / Bajke, Tekst

TRNOVA RUŽICA

U davno vreme živeli su jedan car i jedna carica koji su svakog dana govorili: „Ah, kada bismo imali dete!“ – a nisu mogli da ga dobiju.

No jedanput, dok se carica kupala, jedna žaba izmile iz vode na suvo i reče joj: „Tvoja želja biće ispunjena: pre no što se navrši godina, rodićeš ćerku“.

Što žaba reče, to se i dogodi, i carica rodi jednu devojčicu koja je bila tako lepa da car nije znao šta će od radosti, pa priredi veliki pir.

Na pir nije pozvao samo svoje rođake, prijatelje i poznanike nego i mudre žene–suđaje, da bi bile prijazne i naklonjene detetu. Njih je u njegovom carstvu bilo trinaest, ali kako je on imao samo dvanaest zlatnih tanjira, to je jedna od njih morala da ostane kod kuće. Učini se velika svetkovina i pre nego što će se pir završiti, suđaje stadoše detetu poklanjati svoje čarobne darove: jedna vrlinu, druga lepotu, treća bogatstvo, i tako redom sve što se može poželeti na zemlji. Taman kad njih jedanaest izrekoše svoje, uđe iznenada ona trinaesta.

Ona je bila naumila da se osveti zato što nije bila pozvana, pa i ne pozdravivši, čak i ne pogledavši nikoga, glasno uzviknu: „Neka se careva kći u svojoj petnaestoj godini ubode na vreteno i padne mrtva“.

I, ne rekavši ni reči više, okrete se i napusti dvoranu.

Svi se uplašiše, no tad istupi dvanaesta, koja je još imala da kaže svoju želju. I, kako nije mogla da opovrgne presudu, već samo da je ublaži, ona reče: „Ali to što će snaći carevu ćerku neka ne bude smrt nego stogodišnji dubok san“.

Car, koji je silno želeo da sačuva svoje milo dete od te nesreće, naredi i obznani da se spale sva vretena u njegovom carstvu.

Međutim, na devojci su se ogledali svi darovi mudrih žena, jer je bila tako lepa, čedna, ljubazna i razborita da ju je morao zavoleti svako ko bi je video. I dogodi se da car i carica nisu bili kod kuće baš onog dana kada je ona napunila petnaest godina i tako je ostala sasvim sama u dvorcu. Tumarala je kroz dvorac, razgledala do mile volje sobe i odaje, pa najzad dođe do jedne stare kule.

Pope se uz jedne zavojite stepenice i stiže do nekih malenih vrata. U bravi se nalazio zarđao ključ, a kada ga okrete, vrata se otvoriše, i ona ugleda u sobičku neku staricu kako sedi s vretenom i vredno prede lan. „Dobar dan, bakice“, reče careva kći, „šta radiš to?“ „Predem“, reče starica i klimnu glavom. „A šta je to što tako veselo trčkara u krug?“ reče devojka, pa uze vreteno i pokuša da i sama prede. Ali tek što dodirnu vreteno, kad se mađijska kletva ispuni i ona se ubode u prst.

Istog trenutka kad je osetila bol, ona leže u krevet koji se tu nalazio i pade u dubok san. A taj san se proširi na ceo dvorac: car i carica, koji su se baš bili vratili i stupili u dvoranu, počeše da tonu u san, a s njima i cela dvorska svita. Onda pospaše i konji u štali, psi u dvorištu, golubovi na krovu, muve na zidu, čak i vatra koja je plamsala na ognjištu, čak se i ona utiša i zaspa. I vetar se smiri, pa se na drveću pod dvorcem nije više pomerao nijedan listić.

Oko dvorca poče rasti trnova ograda, koja je svake godine postajala sve viša, dok najzad nije obavila ceo dvorac pa ga prerasla, te se uopšte nije mogao videti, čak ni zastava na njegovom krovu. Međutim, zemljom je kružila priča o lepoj usnuloj Trnovoj Ružici, jer tako prozvaše carevu ćerku, pa su s vremena na vreme dolazili carevići i pokušavali da kroz živu ogradu prodru u dvorac. Ali to im nije polazilo za rukom, jer ih je trnje zadržavalo, kao da je imalo ruke, i mladići su ostajali da vise na njemu, nisu se mogli osloboditi i umirali su na žalostan način.

Posle mnogo, mnogo godina opet dođe jedan carević u tu zemlju i ču od nekog starca priču o trnovoj ogradi iza koje se nalazi jedan dvorac u kome stotinu godina spava lepa careva kći, nazvana Trnova Ružica, a s njom spavaju i car i carica i svi dvorani. A i od dede je slušao da su već mnogi carevići dolazili i pokušavali da prođu kroz živu ogradu, ali da su ostali da vise na njoj i da su svi umirali na žalostan način.

Tada mladić reče: „Ja se ne bojim, odoh tamo da vidim lepu Trnovu Ružicu“. I ma koliko ga je dobri otac odvraćao od toga, on ne posluša njegov savet.

Međutim, baš se toga dana navršilo onih sto godina i došao je čas da se Trnova Ružica probudi. Kad se carević približio trnovoj ogradi, on ugleda lepo i krupno cveće koje se razmače samo od sebe da bi ga neozleđenog propustilo, a onda se opet sastavi u živicu. U dvorskoj avliji on vide konje i šarene kerove kako leže i spavaju, a na krovu su sedeli golubovi glava uvučenih u krila.

Kad je stupio u kuću, tamo su spavale muve na zidu, u kuhinji je kuvar još držao ruku kao da hoće da ščepa momka, a kuvarica je sedela pred crnim petlom kojeg je trebalo očerupati. On pođe dalje i vide u dvorani celu dvorsku pratnju gde leži i spava, a gore kraj prestola ležali su car i carica.

On onda pođe još dalje, a sve je bilo tako mirno da je čovek mogao da čuje svoje disanje. Najzad stiže do kule i otvori vrata sobička u kome je spavala Trnova Ružica. Ležala je tu i bila tako lepa da nije mogao da odvoji oči od nje, pa se saže i poljubi je.

Kako je on dotače usnama, tako Trnova Ružica otvori oči, probudi se i milo ga pogleda. Onda njih dvoje siđoše. A dole se probudiše car i carica i cela dvorska pratnja, pa se stadoše gledati razrogačivši oči. I konji u dvorištu ustadoše i stresoše se; kerovi skočiše i počeše da mašu repovima; golubovi na krovu izvukoše glavice ispod krila, obazreše se i poleteše u polje; muve na zidovima produžiše da mile; vatra u kuhinji se podiže, zaplamsa i nastavi da kuva jelo, pečenje opet poče da cvrči; kuvar ošamari momka da je zajaukao na sav glas; i kuvarica očerupa petla.

A potom se bogato i sjajno proslavi venčanje carevića i Trnove Ružice, i oni su živeli srećno i zadovoljno celog života.

Braća Grim

Pročitajte više:

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…

Nikola Tesla – PRIČA O DETINJSTVU

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu / Video, Priče za decu, Zvučna knjiga, Tekst

Listamo i čitamo priču o detinjstvu Nikole Tesle, jednog od najvećih svetskih naučnika. Nastala je na osnovu slobodnog prevoda pisma na engleskom jeziku koje je Tesla pisao devojčici Poli pred kraj života.

Knjigu je ilustrovao Dušan Petričić, kao svoj diplomski rad, a priredio ju je Dušan Radović. Izdavač: BIGZ 1980.

Nikola Tesla ili Genije, svejedno je kako ćemo ga zvati. Svojim izumima je promenio svet, a njegov život je bio prepun fascinantnih detalja…

PRIČA O DETINJSTVU

Ovo je slika mog zavičaja i kuće u kojoj sam se rodio i sticao prva radosna i bolna iskustva. Ta starinska zgrada smeštena je u podnožju šumovitog brežuljka, zvanog Bogdanić. Do nje je crkva, a iza nje, malo naviše, groblje. Naši najbliži susedi živeli su nekoliko kilometara dalje. Zimi, kada bi napadao dubok sneg, ostajali smo sasvim usamljeni. Moja majka bila je neumorna. Radila je svakodnevno od rane zore do ponoći. Već oko četiri časa, dok bi ostali još spavali, ja sam bio budan i sa uživanjem posmatrao majku kako lako, ponekad i u trku, obavlja mnoge domaće poslove. Sve je radila sama: brinula o stoci, muzla krave, spremala doručak, postavljala trpezu.I tek tada bi poustajali ostali ukućani. Moja majka je bila primer svima. Posle doručka, svako bi krenuo svojim poslom sa istom ljubavlju i zadovoljstvom. Ja sam, ipak, bio srećniji od svih…

Nikola Tesla

Pročitajte više:

Najlepše bajke i priče za decu – Dečja riznica

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

Desanka Maksimović – BAJKE I PESME ZA DECU

Bajke – PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović

PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović / Bajke, Video, Tekst

PRIČA O RAKU KROJAČU

Živeo pod velikim belutkom u reci Rak Krojač.

On je bio nadaleko čuven po svom zanatu. Sve bube, leptiri i ribice iz okoline šili su kod njega svoja odela. O vrednoći njegovoj svugde se pričalo; govorilo se da nikad iz ruke ne ispušta svoje rumenkaste, oštre makaze. U poslu su mu pomagali mali rakovi, njegovi sinovi. Oni su po dnu rečnom prikupljali materijal, od koga je posle Rak Krojač pravio divna odela.

Jednom u velikom viru, blizu belutka gde je stanovao Rak Krojač, ribice reše da prirede zabavu, te sve potrče njemu, da im sašije novo odelo.

– Noćas će biti zabava u viru na mesečini, pa te molim da mi sašiješ haljinu, lepšu nego ijednu što si do sada šio – reče štuka Raku Krojaču, presecajući hitro vodu.

– Sašiću ti sivozelenu haljinu od šljokica, zakićenu sedefastim lepezama – odgovori Rak Krojač i uze joj meru.

Za štukom dođe kaćiperka pastrmka i stade se umiljavati Raku Krojaču:

– Dragi Račiću, sašij mi haljinu da bude lepša nego u ostalih riba. A Rak Krojač se zamisli i reče:

– Sašiću ti šarenu haljinu, punu žutih, crvenih, belih i plavih tačkica. Bićeš najlepša na celoj zabavi.

Posle nje izroni iz trske grgeč moleći:

– Račiću, molim te da mi sašiješ novo odelo za zabavu, pa ću ti platiti koliko god zatražiš.

– Sašiću ti žućkastozeleno odelo, išarano crnim prugama. Ti jedini bićeš tako odeven.

Kad ribice odoše, navali Rak Krojač na posao.

Posla račiće da nabave materijal potreban za riblje haljine: rečnog bisera, sedefa, šarenog sitnog peska. A čim se oni vratiše, poče da pravi nova odela, nižući biser i sedef na duga vlakna like, koja je potom upredao sa rečnim srebrom.

Za to vreme su ribice spremale vir za zabavu. Prvo su očistile dno od mulja i posule ga rumenkastim belutkom i mahovinom; posle su pokosile visoku obalsku travu, da bi mesec što bolje osvetlio vir. Najzad su otišle do žablje sviračke družine zvane „Kreketuša“ i pogodile se da im svira na zabavi. Tek predveče se upute Raku Krojaču da vide šta je s haljinama.

Kad tamo stignu, a veliki belutak gde je Rak Krojač stanovao leži odvaljen u stranu, a račići po mutnoj vodi lutaju i plaču.

– Šta je to, pobogu?! Gde je Rak Krojač – poviču preneražene ribe, sluteći neku nesreću.

– Odnela ga u torbi neka deca koja su ovuda lovila rakove – odgovore račići kroz plač. – Sad nećemo nikad više videti svog dragog oca, Raka Krojača.

Onda i pastrmka i grgeč i štuka udare u plač. Bilo im je žao što je siroti rak nastradao, a još više što im nije haljinice za zabavu sašio.

Mališani, videvši kako ribe žale njihovog oca, još više se rastuže:

– Taman smo mu doneli bisera, sedefa, rečnog srebra i šarenog peska i on počeo da ih niže na vlakna, a nevaljala deca nam ga zauvek odnesoše.

Čuvši plač račića i riba, dotrče i žabe i rečne zmije i svi drugi stanovnici reke da vide šta je i tako nastane opšta žalost.

Baš je sunce zalazilo za breg kad se to dešavalo. Voda u viru se rumenela kao da je neko u nju sasuo vina. Večernji vetar je lutao kroz trsku. A stanovnici reke i dalje su tužili kraj belutka.

Najednom štuka presta plakati i viknu:

– Evo, dolazi niz reku Rak Krojač, poznajem ga po rumenkastim makazama što ih nosi u ruci.

Svi se obazru na tu stranu i ugledaju ga zbilja kako se oprezno provlači između kamenja, hitajući kući. Stigavši na svoj prag reče:

– Sreća moja što sam poneo makaze, te sam, čim su se deca malo zagovorila, rasekao torbu i pobegao, inače me ne biste nikad više videli.

Kakav drugi lenj rak bi posle ovog doživljaja legao da se odmori, a Rak Krojač prvo uze da dovrši započete riblje haljine. Šio ih je dok se mesec nije javio, a onda su već bile gotove i prelivale su se kao duga u bezbroj boja.

Kad su štuka, pastrmka i grgeč stigli u novim haljinama, zabava u viru je već bila otpočela, žabe su svirale, ribice su igrale okretne igre, a Rak Krojač je ispod belutka za to vreme pričao svojoj deci šta je sve pretrpeo dok nije pobegao iz torbe.

Desanka Maksimović

Video: PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović

Pročitajte više:

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

CRTANI FILMOVI – Stari, dobri crtaći / Sinhronizovani

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

JOVAN DUČIĆ (1874 — 1943) – ANTOLOGIJA najlepših pesama i citata

Jovan Dučić – O LJUBAVI (BLAGO CARA RADOVANA)

Jovan Dučić – O LJUBAVI / Blago cara Radovana: Knjiga o sudbini (pisano u Kairu i Beogradu 1926 – 1930.) / Video: odlomke iz knjige čita Vojislav Voja Brajović

O LJUBAVI

– Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duhovno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. Ni zakletva zaljubljenih nije za njih imala sudsku vrednost. „Dobro pazi, sine moj, da nikad svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene“, kaže Kreont u Antigoni.

A Plutarh, govoreći o Antoniju i Kleopatri, pet vekova posle takvog Sofoklovog pesimizma, kaže o ljubavi: „Duša zaljubljenog čoveka živi u tuđem telu“. Dugo se verovalo da ljubav pomućuje zdrav razum, i podiže egoizam do slepila. O ljubavi se ne može ni govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma. Žena se zato može samo voleti ili ne voleti, ali se ne daje razumeti; najbolji dokaz, što se najmanje poznaju dvoje koji se najvećma vole. Mi zapravo počinjemo ne razumevati ženu tek otkad počnemo da je volimo.

Naročiti razlog što se o ljubavi ne može pravilno misliti, to je što se o njoj odveć razmišlja. Preterano razmišljanje o nečem skrene misao na bespuće, naročito u stvarima osećanja. U ljubavi se naročito ispituje svaka pojedinost, svaki pokret, svaka reč, pogled, aluzija. Zaljubljen čovek je mistik koji živi od priviđenja, koji veruje u čudesa, koji ne veruje ni ono što je očevidno, koji se bori s fantomima, koji izmisli najveći deo svojih sreća i nesreća, i najzad, koji izgradi planove bez srazmera i bez logike, sasvim protivno svemu kako bi radio da nije zaljubljen. A koliko zaljubljeni žive u opsesijama i u poluludilu, vidi se tek kad se takvi zaljubljenici najzad ohlade, i otrezne, i povrate sebi. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno omrznu, a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga.

– Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.

– Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.

– Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih, i više bede nego radosti. Najveći deo sveta kad najvećma voli najvećma je ljubomoran, i zato je nespokojan i često potpuno nesrećan; jer nema sreće bez spokojstva. Ali i kad čovek ne voli, on je nesrećan, jer je nepotpun.

– Ima ženskih lepota koje gledamo, a ima ih koje udišemo. Žena u koju smo zaljubljeni, prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crna sotona.

– Tri stvari uvek idu zajedno: mladost, lepota, ljubav. Ljubi se samo u mladosti, ali se samo u mladosti i u ljubavi proživljuje i lepota. Nema ljubavi bez lepote; jer je čovek zaljubljen samo u lepotu, bilo stvarnu ili uobraženu, bilo telesnu ili duhovnu. Ljubav je velikodušna, i samo stoga ljudi kažu da je slepa. Ona nikad nije slepa da ne bi videla nečije nedostatke i nekoje prepone; ali je plemenita i duševna, jer ipak sve smatra manjim od ljubavi. Ljubav je, kao i vladalac, najviša kad najvećma prašta. – Ljubav je iskrena jedino ako se nalazi sva u predmetu koji ljubi, a ne u principima koji su izvan ljubavi.

Ovakvo dizanje ljubavi iznad svih principa, baš i jeste taj neizmerni i suvereni trijumf duše nad duhom. Možda svugde treba ići za pameću osim u ljubavi; najluđe ljubavi su bile mnogo puta izvorima najviših dela i najlepše slave. Bilo je ljubavi koje su izvesnim ljudima iz osnove preinačavale karakter i um, oplemenivši ljude bezdušne, učinivši pobožnim ljude bezbožne, i napravivši herojima ljude obeshrabrene. Samo velike ljubavi su inspirisale velike akcije. Prava ljubav je jedan ceo niz velikih slučajeva, čak i u životu običnog malog čoveka. Još i više: samo kroz ljubav može i obični čovek da bude dignut do velikog čoveka, i da pigmej pođe u korak sa gigantom. Samo se u ljubavi i u smrti ljudi mogu da izjednače, i da poslednji stigne prvog.

Jovan Dučić

Video: odlomke iz knjige čita Vojislav Voja Brajović

Pročitajte više:

MUZIKA ZA DECU – Najlepše otpevane pesme za decu

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video. . .

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

CRTANI FILMOVI – Stari, dobri crtaći / Sinhronizovani

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA – Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu. . .

Miloš Crnjanski – Poezija, Prozni radovi, Citati, Biografija

APOTEOZA – Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski – APOTEOZA (1919) / Video, Recitacija, Tekst, Analiza

APOTEOZA

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.

Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.

Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.

Čašu u slavu banaćanskog rata, čašu generalštabnom kaplaru, koga su streljali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije.

Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i bezbrižnim urlikom, punim smeha. Čašu banaćanskoj diviziji. Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj veneričnoj bolnici.

Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem žutim, poletelim, pa klonulim.

U slavu izmučenih šajkača zarobljenika što su ležali oko plotova nabijenih žicama, trnovitim i oštrim. U slavu plotova visokih, koji su krili sraman i stidan štab banaćanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih žicama, pod kojima su stojale straže počasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaćanske divizije. U slavu njenog generalštabnog kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.

Pijem u slavu kotlova čađavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog jesenjeg dana i jedne venerične bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.

Pijem u slavu daščara punih stenica, nad glavama njinim; na žalost, ne znam da vam ih opišem, gospodo. One nisu zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune postelja, lepo poređanih, kao grobovi vojnički, koje su naše dame okitile hrizantemama, gospodo.

Pijem u slavu njihovih malih prozorčića i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao žene. Gospodo, U slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim posteljama, od muka. Mladićima kršnim i lepim, koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado upotrebljavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim posteljama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?

Pijem još jednom šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge bečkog ćesara. U slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku nijedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.

Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice. Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. „Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.

Pijem u slavu ritavih pešaka, najboljih pešaka dične habzburške dinastije, što nisu koračali po bojištu, nego igrali kolo u jednoj veneričnoj bolnici.

Pijem u slavu generalštabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga.

Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana. Bataljona Banaćana, što su puni smeha, sa veselom pesmom, opkoljeni stražom, marširali u bolnice. U slavu smeha Banaćana, koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana.

Dajte mi čašu da napijem praznicima. Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu, nedeljom, pred kapijama. Belom kruhu i vrućoj pogači, zveketu dukata i svilenoj, devojačkoj marami. Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i besa.

Čašu kapijama, u nedelju, kad zvona zvone i dolaze žene, seljanke. Mirisu rublja ženskog i belog kruha, iz kojeg ćarlija bogatstvo banatskog žita i smeha Banaćana, koji je tvrđi od kamena.

Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.

Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego ralo, kad uđoše. A pogureni i bledi, i suhi kao đeram kad iziđoše pred žene, sestre, i majke. Čašu u slavu one nedelje kad su pitali: da li žito niče?

Čašu ovu onoj majci što je, smežurana i seda, pogurena i hroma, došla i rekla sinu: „Čedo moje, kako bi te nana o Sv. Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater.

Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite!

Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.

Pijem u slavu pesme Banaćana, široke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, što hrani kao žito. U slavu one pesme koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburške venerične bolnice. Čašu za onu mračnu gomilu oko postelje najkužnijeg druga mog. On mi je bio pesmovođa, banaćanski, bećarski. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, što je ponosniji od čelika. Pijem jednoj
veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma.

Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog što su ga čitali vojsci, pobedonosnoj, nasred bolnice. Rečima kojima se pretilo smrću bataljonima Banaćana. Pijem u slavu smeha Banaćana, koji nisu hteli da idu u smrt. Još jednu čašu diviziji Banaćana.

Nek zdravica moja zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan.

Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog gteneralštabnog komandanta banaćanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj.

Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči. U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj želji da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana. Pijem u slavu te banaćanske stotinarke koja je plaćena za najgadniju bolest, a sve u slavu bečkog ćesara.

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala.

Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.

A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Pijem u slavu Vojnog suda i barjaka crnožutih, kojima se nasmejao kad ga osudiše na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habzburške dinastije.

U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao.

U slavu poruke njegove!

Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.

Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud. Čašu za svežanj siromašni, sa belim kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih žicom trnovitom. Nek moja zdravica prospe ovo vino što ne može da utoli žeđ. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaćana, punog bećaraca, što se igralo besno, bez jauka, u jednoj veneričnoj bolnici dične habzburške dinastije.

Ovu čašu pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generalštabnom kaplaru divizije Banaćana, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

1919.

Miloš Crnjanski

Video: APOTEOZU Miloša Crnjanskog pročitao Branislav Lečić

Analiza

Apoteoza (starogrčki: ἀποθέωσις, latinski: ăpŏthĕōsis), termin kojim se označava uzdizanje čoveka među bogove.

Odlazak Miloša Crnjanskog – Stevan Raičković (1977)

Poslednjeg dana novembra 1977. godine krenuo je Miloš Crnjanski u svoju poslednju seobu sa koje se neće nikada više vratiti.

Ko zna – kao da na moje izgovorene reči čujem ovaj sumatraistički ili banatsko-šeretski eho iz samog srca njegove literature, koja nikada ništa nije tvrdila, koja je samo slutila i u kojoj je sve bilo moguće. Uostalom, bili smo svedoci da je već jednom bio oglašen za mrtvog pesnika, a onda je on nas, a ne mi njega, zatrpao… sa nekoliko hiljada novih stranica koje su tako vidno izmenile kartu čitave naše književnosti (Druga knjiga Seobe, Kod Hiperborejaca, Roman o Londonu, Komentari, Lament nad Beogradom).

Ovog puta, na žalost, činjenicu o njegovom definitivnom odlasku ne može da zaodene u prividno ruho nijedan od ovakvih ili slučnih paradoksa, kojima je u tako neizmernom broju obilovala njegova literatura podjednako kao i njegov život – i njihova zajednička sudbina među nama.

Tek odlaskom Miloša Crnjanskog, jasnije sagledavamo sav udes koji je u poslednje dve godine zadesio modernu srpsku literaturu, a on je težak i dvostruk: posle Ive Andrića, pao je i drugi, poslednji njen stub, držač.

Sam Ivo Andrić – sećajući se nove literarne atmosfere iz vremena oko 1918. godine – pričao je kako se sa grupom mladih ljudi od pera i umetnosti, koji su tek počinjali, često nalazio u bašti sarajevskog hotela „Evropa“, iz jednog jedinog razloga da bi posmatrali naočitu i dostojanstvenu figuru pesnika Veljka Petrovića, koji je tu, u to vreme, svakodnevno sedeo. Ali, nešto sasvim novo i dotad neviđeno u literaturi na našem jeziku, što ih je duhovno plenilo i zavodilo, bio je za sve njih i za njega, nevidljivi Miloš Crnjanski, prekorenuo je svoju bosansku priču Andrić.

Šta se sve nije izdogađalo, u literaturi i u društvu, za nove tri decenije koje su usledile iza ove, daleke 1918. godine!

Prošao je čak i jedan novi, veliki rat.

A onda se pored ostalog desilo i nešto vrlo nalik onome što je ispričao Andrić, samo u sasvim izmenjenoj literarnoj atmosferi i sa drugim mladim ljudima koji su se takođe nalazili na pragu iste, ove umetnosti.

Popriličan je broj onih – sad već dobro poznatih pesnika i pisaca, slikara i glumaca – koji su se poslednje noći jednog oktobra, čuvenih pedesetih godina, zatekli po običaju u beogradskoj kafani „Tri šešira“.

Kako je prošla ponoć, a time otpočeo i novembar, jedan uozbiljeni, povišeni glas, među nama, začuo se i u istome trenutku usamio, kao da je presekao duh kafane: „Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu. . . Pijem u slavu pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habsburške dinastije. . .“

Nije bilo gotvo nijednog među nama koji se posle ovih poznatih reči nije digao sa svog mesta, da makar jednom rečenicom ili bar nekom spregom ne upotpuni Apoteozu, stari, nezaboravni tekst Miloša Crnjanskog.

Zatim su kroz kafanu, dugo, do u zoru, iz svih uglova, odjekivali stihovi istoga pesnika.

Bila je to apoteoza Milošu Crnjanskom, novembra prvog, iz jedne od godina naše mladosti.

Nijedne njegove knjige, međutim, nije u tim godinama bilo nigde, ni od korova, a i sam pesnik bio je opet nevidljiv, ovog puta u tuđini. Sve što se izgovaralo iz Crnjanskog, čak i proza, kazivalo se naizust.

Ko zna iz kakvih je sve izvora bilo spontatno naučena ili poluupamćena ova rasuta i skrivena književnost – pisca koga od nas gotovo niko nije ni video i koga su svi različito zamišljali Uglavnom, prema jednoj fotografiji iz mladog doba, sa jakim, meltene bolesnim sjajem u očima, a najviše – slobodno, po samoj poeziji.“

„Odiseja je najveća poema čovečanstva, a povratak iz rata najtužniji doživljaj čovekov“ Miloš Crnjanski.

Bojan Bosiljčić (RTS):

Onaj koji se „rodio s tim“ (Andrićeva formulacija o vrsti književnog talenta Crnjanskog u odnosu na sve druge pisce koji su, kaže nobelovac, „naučili da pišu“) nije drugačije ni mogao da sudi: proživevši neopisivu životnu odiseju koja ga je iz rodnog Čongrada u uniformi K. und K. monarhije vodila do galicijskih rovova Velikog rata, pa preko San Vita al Taljamento, Stražilova i Hiperboreje do seobe u londonsku emigraciju i napokon do smiraja u čuburskom soliteru, Miloš Crnjanski uspeo se džombastim putem slave i iskušenja kome nema premca u ovdašnjoj književnoj istoriji.

Apoteoza. Izvorno, reč znači uzdizanje među bogove, deifikovanje, obogotvorenje nekoga ili nečega. Ali Crnjanski, obeležen jetkim cinizmom žrtvovanog ratnika izgubljene generacije kako je te mladiće nazvala Gertruda Stajn i ne znajući za Crnjanskog ali znajući Hemingveja, u unikatnoj, neponovljivoj kratkoj prozi sa ovim naslovom slavi jednog kaplara 29. banatske regimente K. und K. monarhije, svog ratnog druga, namerno zaraženog sifilisom i streljanog zbog dezerterstva.

Kakav samo zaokret od uzvišenog naslova ka kaljuzi ratne stvarnosti. Kakvo odustajanje od rodoljubne patetike Rakićevog tipa (dajem život i znam zašto ga dajem). Kakvo samouzdizanje nad skrupulama javnog morala i dobrim ukusom buržoazije. „Sudbina mi je stara/a stihovi malo novi“, kaže Crnjanski u jednoj od pesama Itake. Pesniče, i danas su novi, noviji ne mogu biti, sve su noviji i noviji!

Dakle, tu je reč, kad razgrnete te velove poezije i ogromnu količinu nataloženog jeda, naprosto o jednoj priči iz ratnog bolničkog života.

I imate mladog pesnika koji kreće Odisejevim tragom, i koji će se tek u životu nalomatati prugama i putevima života i bola, kako diže čašu u zdravlje svih tih svojih sapatnika koji nisu preskočili tu životnu stepenicu pa su se pogubili u krivinama istorije, bezimeni, sada antički hor u apoteozi kojom ih Miloš Crnjanski iz gnojnih, krvavih čaršava uzdiže u zvezde.

„Gospodo“, peva na početku Miloš Crnjanski, „jednu pijanu čašu Banatu! Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir.“

Saznajemo odmah potom da je šuster Proka Naturalov streljan „916, novembra prvog“. I da je bio iz „velike selendre, Kekende“, i kao da mu miris možemo osetiti, tom bosiljku, što su ga našli „u svilenoj vrpci oko njegovog vrata“. A onda nam taj kivni pesnik koji ne može da zaboravi svoje ratne drugove pruža sliku te divizije „pogrbljene od najgadnijih bolesti“ kako takva izlazi pred – Obilića.

Evo apoteoze u svom izvornom obliku: bezimeni mladići, iz mitskog banatskog blata i jedne sramne bolnice, čekajući streljački vod jer su se namerno zarazili od prostitutki koje rade za jeftin novac, odlaze na smotru kosovskom junaku, nebeskom predvodniku nekad smelih i uzvišenih vojski. Nikad u poeziji ne beše takvog kontrasta. (Posle smo i mi doživeli svašta, videsmo i mi kako na naše oči nestaje svet koji je bio naš, i mnogi su se snovi srušili, ali ta slika Miloša Obilića na smotri stroja odrpanih i bolesnih… tako još niko nikada nije osenčio dubinu sveopšteg pada).

A ta majka, koja za Sv. Aranđela donosi sinu kolače u poslednju bolnicu njegovog kratkog života, za nju Crnjanski kaže: „Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater“.

Opori glas, iznebuha u zdravici: te dve linije nacionalnog bića, nacionalisti i internacionalisti, i nepomirljivost njihova koja se oseća kao što se oseća ledeni dan otvorenih vrata kad prođete goli pored njih, te dve Srbije koje mi danas živimo, kao između dve vatre, neprestano? Prekognicija kao jedina sudbina poezije.

Ceo tekst Bojana Bosiljčića: https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3169/nesto-drugo/3933699/milos-crnjanski-.html

Pročitajte više:

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video. . .

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

MUZIKA ZA DECU – Najlepše otpevane pesme za decu

CRTANI FILMOVI – Stari, dobri crtaći / Sinhronizovani

DEČJA RIZNICA – Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu. . .