СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА – Браћа Грим / БАЈКЕ

СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА – Браћа Грим / Бајке, Текст

СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

Једном усред зиме, док су снежне пахуљице као перје падале с неба, једна краљица седела је и шила крај прозора са оквиром који је био од црног абоносовог дрвета. И док је тако шила, дигла је поглед да види како пада снег па се иглом убола у прст, и на снег кануше три капи крви. А пошто је румена крв тако лепо изгледала на беломе снегу, она пожели: „Да ми је да имам дете бело као снег, румено као крв и црнокосо као абоносово дрво.”

Ускоро затим доби ћерчицу, која је била бела као снег, румена као крв и црнокоса као абоносовина, и стога је назваше Снежана. А када се дете родило, умрла је краљица.

После годину дана краљ се поново ожени. Млада краљица била је лепа, али охола и уображена, и није могла да под- несе да је неко премаши лепотом. Имала је чаробно огледало. Кад би стала пред њега да се огледа и упитала:

„Огледалце, огледалце моје, Реци у земљи најлепша ко је?!“

Огледало би одговорило:

„Краљице, у земљи најлепша сте код нас.“

И она је била задовољна, јер је знала да огледало говори истину.

А Снежана је расла и била све лепша. Кад је навршила седам година, била је лепа као румена зора, лепша него и сама краљица. И кад је она једном упитала своје огледало:

„Огледалце, огледалце моје,
Реци у земљи најлепша ко је?!“
оно јој одговори:
„Краљице, у земљи најлепша сте код нас.
Ал’ Снежана је безброј пута лепша од вас.“

Тада краљица претрну, па пожуте и позелене од зависти. И од тога часа, кад би угледала Снежану, њој би се утроба преврнула, толико је омрзнуЛа девојчицу. Завист и охолост набујаше у њеном срцу као коров, тако да више није имала мира ни дању ни ноћу.

Тада она дозва ловца и нареди му:

— Одведи дете у шуму, нећу више да га видим очима. Убиј је, а као доказ да си извршио наређење, донеси ми њено срце.

Ловац послуша и одведе Снежану у шуму. Али кад је извукао ловачки нож да га зарије у њено невино срце, она бризну у плач и стаде да га моли:

— Ах, драги ловче, поклони ми живот. Отићи ћу у густу шуму и никад се више нећу вратити.

Пошто је била тако лепа, ловац се сажали и рече:

— Бежи, јадно дете! — А у себи помисли: „Ускоро ће те растргнути дивље, звери.”

Па ипак као да му се камен свалио са срца што није морао он да је убије. Утом протрчи једно дивље прасе, и он га убије, извади му срце и однесе краљици као доказ.

Сирота девојчица остала је сама самцата у великој шуми и толико се плашила, да је загледала сваки лист на дрвећу и није знала шта би почела. Потрчала је преко шиљатог камења и трња, и дивље звери пролазиле су поред ње, али јој ништа нису чиниле нажао. Трчала је док су је ноге носиле, и већ је почео да се хвата мрак, а тада угледа једну кућицу, па уђе да се одмори.

У кућици је све било мајушно, али неописиво китњасто и уредно. Ту је стајао сточић застрт белим столњаком, са седам малих тањира, а уз сваки тањирић кашичица, затим седам ножића и виљушчица и седам пехарчића. Уза зид, једна уз другу, било је поређано седам постељица прекривених снежно белим чаршавима.

Снежана је била много гладна и жедна, па узе са сваког тањирића мало варива и хлеба и сркну из сваког пехарчића капљицу вина, јер није хтела да узме све само од једнога. Потом, пошто је била много уморна, пође да легне, али ниједан јој креветац није био потаман: један је био сувише дугачак, други сувише кратак, и тек јој је седми био таман, и она остаде у њему и заспа.

Кад се већ потпуно смркло, дођоше домаћини. То су били оних седам патуљака који у бреговима ломе и копају руде. Они упалише својих седам фењерчића, и кад се кућица осветли приметише да је неко био ту, јер није све стајало у оном реду како су оставили.

Први рече: — Ко је седео на мојој столичици?

Други рече: — Ко је јео из мога тањирића?

Трећи: — Ко је грицкао мој хлепчић? Четврти: — Ко је начео моје вариво?

Пети: — Ко се служио мојом виљушчицом?

Шести: — Ко је секао мојим ножићем? Седми: — Ко је пио из мог пехарчића?

Онда се први осврте и спази у свом кревецу мало удубљење па узвикну: — Ко је лежао у мом креветићу?

Други дотрчаше и викнуше: — И у мом је неко лежао.

А кад седми погледа свој креветац, виде Снежану, која је у њему лежала и спавала. Он позва остале и они дотрчаше и узвикнуше у чуду, па одоше по своје фењерчиће и осветлише Снежану.

— О дивоте! О дивоте! — узвикнуше сви. — Ала је ово дете лепо! — Толико су се обрадовали да нису хтели да је буде, већ је оставише у постељици да мирно спава. А седми патуљак леже крај својих другова, сваког сата крај другог, и тако прође ноћ.

Кад је свануло Снежана се пробуди и спазивши седам патуљака престраши се. Али они је љубазно упиташе:

— Како се зовеш?

— Зовем се Снежана, — одговори она.

— Како си доспела у нашу кућу? — питаху даље патуљци.

Она им исприча како је маћеха наредила да је убију, али како јој је ловац поклонио живот, па како је потом целог дана трчала, све док најзад није наишла на њихову кућицу.

Патуљци јој рекоше:

— Ако хоћеш да нам водиш кућу, да куваш, спремаш постеље, переш, плетеш и да све држиш чисто и уредно, можеш да останеш код нас и нећеш ни у чему оскудевати.

— Хоћу, — рече Снежана, — од срца радо, — и остаде код њих.

Лепо им је водила кућу. Ујутру су патуљци одлазили у брда да траже руде и злато, а увече кад су се враћали, морала је да им буде спремљена вечера. Целог дана девојчица је остајала код куће.

Зато је добри патуљци упозорише: — Чувај се своје маћехе, она ће ускоро сазнати да си овде. Не пуштај никога унутра!

А краљица, мислећи да је појела Снежанино срце, веровала је да је опет прва и најлепша, па је стала пред огледало и упитала:

„Огледалце, огледалце моје, Реци у земљи најлепша ко је?!“

А огледало јој одговори:

„Краљице, у земља најлепша сте код нас. Ал’ Снежана, иза седам брежуљака, код седам малених патуљака, безброј је пута лепша од вас.“

Она се запрепасти, знајући да огледало неће говорити неистину, па увиде да ју је ловац преварио и да је Снежана још жива. Она сад поново стаде да размишља и премишља како да је убије; јер све док не буде најлепша у целој земљи, завист јој није давала мира.

Најзад се досети, па намаза лице и преруши се у стару торбарку, да је нико не позна. У том обличју пође преко седам брежуљака до седам патуљака, закуца на врата и повика:

— Красна роба на продају, красна роба!

Снежана погледа кроз прозор па рече: — Добар дан, тетка, а шта то продајете?

— Фине ствари, красне ствари, — одврати она, — опасаче у свим бојама, — па извади један, исплетен од шарене свиле.

„Ову честиту жену могу да пустим унутра“, помисли Сиежана, па повуче резе и купи леп опасач.

— Дете, дете, — рече стара, — како то изгледаш? Ходи да те људски опашем.

Снежана, не подозревајући ништа, стаде пред њу да је опаше новим опасачем.

А старица је стезала тако брзо и тако чврсто да Снежани нестаде даха и она паде као мртва.

— Беше му твоје „најлепша на свету!“ — рече стара па се брзо удаљи.

Ускоро је пало вече и седам патуљака се вратише кући. Али како се уплашише угледавши своју драгу Снежану како непомично лежи на земљи. Изгледала је као мртва. Они је подигоше, и видећи да је одвише утегнута, расекоше јој опасач и она поче полако да дише и постепено опет оживе.

Кад патуљци чуше шта се збило, рекоше:

— Стара торбарка није нико други до бездушна краљица. Чувај се и не пуштај унутра ни живе душе кад ми нисмо крај тебе.

А зла жена, стигавши кући, стаде пред огледало и упита:

„Огледалце, огледалце моје,
Реци у земљи најлепша ко је?!“

Тада оно одговори као и пре:

„Краљице, у земља најлепша сте код нас. Ал’ Снежана, иза седам брежуљака, код седам малених патуљака, безброј је пута лепша од вас.“

Кад је то чула, њој крв удари у главу, толико се ужаснула видећи да је Снежана поново оживела.

— Али сада ћу, — рече она, — измислити нешто што ће ти сигурно доћи главе, — па мађијама, којима је била вична, начини отрован чешаљ. Онда се опет преобуче и узе лик једне друге старице, па оде преко седам брежуљака до седам патуљака, закуца на врата и повика:

— Фина роба на продају! Фина роба!

Снежана погледа кроз прозор и рече:

— Продужите својим путем, не смем никога да пустим унутра.

— Па ваљда смеш да погледаш, — рече она па извуче отровни чешаљ и диже га увис.

Он се толико допаде детету, да се превари те отвори врата. Кад се погодише, рече баба:

— А сада да те лепо очешљам.

Сирота Снежана ни на шта није мислила и допусти старици да је очешља. Али тек што јој је ставила чешаљ у косу, отров је дејствовао и девојче паде без свести.

— Ето ти, чудо од лепоте, сад је с тобом свршено! — рече пакосна жена па се изгуби.

Срећом је ускоро пало вече те седам патуљака дођоше кући. Видећи Снежану где лежи на земљи као мртва, они одмах посумњаше на маћеху, па почеше да траже и нађоше отрован чешаљ. Чим га извукоше Снежана опет дође к себи и исприча им шта се десило. Они је тада поново опоменуше да буде на опрезу и да никоме не отвара врата.

А краљица, стигавши кући, стаде пред огледало и упита:

„Огледалце, огледалце моје,
Реци у земљи најлепша ко је?!“

Тада оно одговори као и пре:

„Краљице, у земља најлепша сте код нас. Ал’ Снежана, иза седам брежуљака, код седам малених патуљака, безброј је пута лепша од вас.“

Кад је чула шта говори огледало, зацепти и избезуми се од беса. — Снежана мора да умре, — крикну она, — па макар по цену мог сопственог живота!

Затим се увуче у једну сасвим скривену усамљену комору у коју нико није имао приступа, и тамо начини отровну јабуку. Споља је изгледала тако лепа и била тако румена да је свако ко би је видео морао да се полакоми на њу, али ко би прогутао макар један залогај, морао је да умре. Кад је јабука била готова, обојила је себи лице и преобукла се у сељанку, па је отишла преко седам брежуљака до седам патуљака. Закуцала је. Снежана промоли главу и рече:

— Не смем никога да пустим унутра, забранили су ми седам патуљака.

— Мени је свеједно, — одврати сељанка. — Ја ћу већ продати своје јабуке. Ево, једну ти поклањам.

— Не, хвала, — рече Снежана, — не смем ништа да примим.

— Да се не бојиш отрова? — упита старица. — Ево, пресећи ћу јабуку надвоје. Црвену половину поједи ти, а белу ћу ја. — А јабука је била тако вешто начињена да је само црвена половина била отровна.

Снежана се полакоми на лепу јабуку, и видећи да је сељанка једе не могаде више да одоли, већ пружи руку и узе отровну половину. Али тек што је загризла, пала је мртва на земљу.

Краљица је погледа грозним погледом па се грохотом насмеја говорећи:

— Бела као снег, румена као крв, црнокоса као абонос… Овог пута не могу те патуљци више вратити у живот.

А кад је код куће упитала огледалце:

„Огледалце, огледалце моје,
Реци у земљи најлепша ко је?!“
оно јој одговори:
„Краљице, у земљи најлепша сте код нас.“

Тада се њено завидљиво срце смири, уколико завидљиво срце уопште може да се смири.

Кад патуљци увече дођоше кући, нађоше Снежану где лежи на земљи. Из уста јој више није излазио дах. Била је мртва. Они је подигоше и прегледаше не би ли нашли нешто отровно, скинуше јој појас, очешљаше је и истрљаше водом и вином, али ништа не поможе. Њихово драго дете било је и остало мртво. Онда је положише на одар, па поседаше сва седморица око ње и плакаху и нарицаху три дана.

Тада хтедоше да је сахране, али пошто је још изгледала свежа као да је жива и образи јој још били лепи, румени, они рекоше:

— Овакву је не можемо спустити у црну земљу, — па поручише провидан стаклен ковчег, да са свих страна могу да је виде, положише је унутра и написаше златним словима њено име и да је краљевска кћи. Онда изнесоше ковчег на брдо и увек је један од њих чувао стражу.

Дошле су и животиње да оплакују Снежану, најпре сова, па гавран и најзад голубић.

Снежана је дуго, дуго лежала у ковчегу, али није трунула него је изгледала као да спава, и била је још увек бела као снег, румена као крв и црнокоса као абоносово дрво.

Једног дана доспе у шуму један краљевић и пође у кућу патуљака да тамо преноћи. Он виде ковчег на брду и у њему лепу Снежану и прочита шта пише златним словима. Тада рече патуљцима:

— Дајте ми ковчег, даћу вам за њега што год тражите.

Али патуљци одговорише:

— Не дамо га ни за све злато на свету.

Тада он замоли:

— Онда ми га поклоните, јер не могу да живим а да не гледам Снежану.. Поштоваћу је и чувати као зеницу ока свог.

Чувши то добри патуљци сажалише се на њега и дадоше му ковчег. Краљевић нареди слугама да га понесу на раменима. Али се они у путу спотакоше о некакво корење и од тог потреса испаде отровни залогај Снежани из грла.

Мало затим она отвори очи, подиже поклопац са ковчега, седе и поново оживе.

— Ах, — ускликну она, — где се то налазим?

А краљевић, сав радостан, одговори:

— Код мене си, — и исприча јој шта се догодило и рече: — Волим те изнад свега на свету. Пођи са мном у двор мога оца и буди ми жена.

Снежана га је заволела и пошла је с њим, и припремљена је сјајна и раскошна свадба.

На свечаности је била позвана и Снежанина бездушна маћеха. Накинђурена лепим хаљинама она стаде пред огледалце и рече:

„Огледалце, огледалце моје, реци у земљи најлепша ко је?!“

А огледало јој одговори:

„Краљице, у земљи најлепша сте код нас, ал’ млада је краљица стопут лепша вас.“

Тада опака жена осу клетве и обузе је толики страх да је била као ван себе. Најпре уопште није хтела да иде на свадбу, али није имала мира и морала је да оде да види младу краљицу.

А кад је ушла и познала Снежану, скаменила се од ужаса и није могла да се макне с места.

Али већ су биле припремљене усијане гвоздене папуче, које кљештима донесоше и ставише пред њу. Она мораде да обује зажарену обућу и дотле да игра док није мртва пала на земљу.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА – Браћа Грим / БАЈКЕ

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА – Браћа Грим / Бајке, Текст

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА

Два царева сина пошла једном по свету да траже пустоловине па почели живети неумерено и распусно те се никако нису враћали кући. Трећи, најмлађи син, којег су звали Тупавко, крену на пут да потражи браћу. Али кад их најзад пронађе, они га стадоше исмевати што се усудио да се са својом малом памећу пробија кроз свет кад то не полази за руком ни њима двојици који су кудикамо паметнији.

Ипак, сва тројица продужише заједно пут па наиђоше на један мравињак. Двојица старијих хтедоше да га разрију па да гледају како мали мрави у страху миле тамо-амо и склањају јајашца, али Тупавко рече: „Оставите их на миру, не дам да их уплашите!”

Они онда наставише пут и дођоше до једног језера по коме је пливало много, много патака. Два старија брата хтедоше да ухвате коју па да их испеку, али Тупавко то не дозволи него рече: „Оставите их на миру, не дам да их убијате!”

Најзад дођоше до једног пчелињег гнезда, у коме је било толико меда да је цурио низ стабло. Двојица старијих хтедоше да наложе ватру испод дрвета и да погуше пчеле како би могли извадити мед. Али их Тупавко опет одврати од тога рекавши: „Оставите их на миру, не дам да их погушите!”

Најзад три брата дођоше у један дворац, где су се по стајама налазили све сами окамењени коњи, а нигде се нису видели људи. Прођоше тако кроз све стаје, док на крају не стигоше пред једна врата која су била закључана с три катанца; насред врата било је мало окно кроз које се могло погледати у собу. Унутра видеше неког седог човечуљка како седи за столом.

Позваше га, једанпут, двапут, али он их не чу. Најзад га позваше и трећи пут. Он онда устаде, откључа катанце и изиђе. Али није проговарао ни речи, већ их је одвео до једног богато постављеног стола.

Кад су се најели и напили, отпратио је свакога у посебну спаваћу собу. Сутрадан ујутру седи човечуљак уђе к најстаријем, махне му руком и доведе га пред једну камену плочу на којој су била исписана три задатка која је ваљало извршити па да се дворац ослободи чаролије.

Први је гласио: у шуми под маховином леже бисери цареве ћерке, има их хиљаду; требало их је сакупити, а ако и један једини буде недостајао кад сунце зађе, онај који их је тражио претвориће се у камен.

Најстарији брат отиде онамо и поче тражити, али кад је дан минуо, нашао је тек стотину; и десило се онако како је писало на плочи: претворио се у камен.

Сутрадан се други брат подухвати задатка, али није прошао много боље од најстаријега: не нађе више од двеста бисера и претвори се у камен.

Најзад дође ред и на Тупавка. И он поче тражити по маховини, али било је тешко налазити бисере, а и ишло је веома споро. Он онда седе на један камен и заплака. И док је тако седео, наиђе с пет хиљада мрава онај мрављи цар коме је он спасао живот и сићушни мрави за тили час пронађоше све бисере и скупише их на гомилу.

Други је задатак био да се из језера извади кључ од собе у којој је спавала царева кћи. Кад Тупавко дође до језера, допливаше оне патке које је он спасао, загњурише и извадише кључ из дубине.

Трећи је пак задатак био најтежи: између три уснуле цареве ћерке требало је изабрати најмлађу и најљупкију. Оне су, међутим, потпуно личиле једна на другу, и ни по чему се нису разликовале сем по томе што су јеле различите слаткише пре но што су заспале: најстарија комад шећера, средња мало сирупа, а најмлађа кашику меда.

Тада долете матица оних пчела које је Тупавко заштитио од ватре, па свим трима пређе преко усана и најзад се задржа на уснама оне која је јела мед, те тако царевић виде која је права.

И тад чаролија нестаде, све се пробуди из сна, а ко беше окамењен, опет доби људско обличје. И Тупавко се ожени најмлађом и најљупкијом принцезом и постаде цар после смрти њеног оца, а његова браћа добише друге две сестре.

Браћа Грим

О браћи Грим:

Браћа Грим, Јакоб и Вилхелм, рођени су 1785. и 1786. године и били су немачки писци који су писали неке од најлепших бајки на свету (Ивица и Марица, Храбри кројач, Вук и седам јарића, Црвенкапа, Снежана и седам патуљака, Трнова ружица и др.).

Браћа Грим су сакупљала народне умотворине у Немачкој. Они су преузимали бајке од народа и записивали их на сликовит начин. Зато њихове бајке сврставамо у усмене бајке. А када су сакупили те бајке саставили су једну велику збирку која је имала више од 200 прича.

Они су прецизно преносили бајке поштујући народну традицију.

За нас су браћа Грим посебно значајни зато што су сарађивали са Вуком Стефановићем Караџићем и зато што су подржавали и помагали његов рад на језику и правопису.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Браћа Грим

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

БАЈКЕ – Браћа Грим – ТРНОВА РУЖИЦА

Браћа Грим – ТРНОВА РУЖИЦА / Бајке, Текст

ТРНОВА РУЖИЦА

У давно време живели су један цар и једна царица који су сваког дана говорили: „Ах, када бисмо имали дете!“ – а нису могли да га добију.

Но једанпут, док се царица купала, једна жаба измиле из воде на суво и рече јој: „Твоја жеља биће испуњена: пре но што се наврши година, родићеш ћерку“.

Што жаба рече, то се и догоди, и царица роди једну девојчицу која је била тако лепа да цар није знао шта ће од радости, па приреди велики пир.

На пир није позвао само своје рођаке, пријатеље и познанике него и мудре жене–суђаје, да би биле пријазне и наклоњене детету. Њих је у његовом царству било тринаест, али како је он имао само дванаест златних тањира, то је једна од њих морала да остане код куће. Учини се велика светковина и пре него што ће се пир завршити, суђаје стадоше детету поклањати своје чаробне дарове: једна врлину, друга лепоту, трећа богатство, и тако редом све што се може пожелети на земљи. Таман кад њих једанаест изрекоше своје, уђе изненада она тринаеста.

Она је била наумила да се освети зато што није била позвана, па и не поздравивши, чак и не погледавши никога, гласно узвикну: „Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде на вретено и падне мртва“.

И, не рекавши ни речи више, окрете се и напусти дворану.

Сви се уплашише, но тад иступи дванаеста, која је још имала да каже своју жељу. И, како није могла да оповргне пресуду, већ само да је ублажи, она рече: „Али то што ће снаћи цареву ћерку нека не буде смрт него стогодишњи дубок сан“.

Цар, који је силно желео да сачува своје мило дете од те несреће, нареди и обзнани да се спале сва вретена у његовом царству.

Међутим, на девојци су се огледали сви дарови мудрих жена, јер је била тако лепа, чедна, љубазна и разборита да ју је морао заволети свако ко би је видео. И догоди се да цар и царица нису били код куће баш оног дана када је она напунила петнаест година и тако је остала сасвим сама у дворцу. Тумарала је кроз дворац, разгледала до миле воље собе и одаје, па најзад дође до једне старе куле.

Попе се уз једне завојите степенице и стиже до неких малених врата. У брави се налазио зарђао кључ, а када га окрете, врата се отворише, и она угледа у собичку неку старицу како седи с вретеном и вредно преде лан. „Добар дан, бакице“, рече царева кћи, „шта радиш то?“ „Предем“, рече старица и климну главом. „А шта је то што тако весело трчкара у круг?“ рече девојка, па узе вретено и покуша да и сама преде. Али тек што додирну вретено, кад се мађијска клетва испуни и она се убоде у прст.

Истог тренутка кад је осетила бол, она леже у кревет који се ту налазио и паде у дубок сан. А тај сан се прошири на цео дворац: цар и царица, који су се баш били вратили и ступили у дворану, почеше да тону у сан, а с њима и цела дворска свита. Онда поспаше и коњи у штали, пси у дворишту, голубови на крову, муве на зиду, чак и ватра која је пламсала на огњишту, чак се и она утиша и заспа. И ветар се смири, па се на дрвећу под дворцем није више померао ниједан листић.

Око дворца поче расти трнова ограда, која је сваке године постајала све виша, док најзад није обавила цео дворац па га прерасла, те се уопште није могао видети, чак ни застава на његовом крову. Међутим, земљом је кружила прича о лепој уснулој Трновој Ружици, јер тако прозваше цареву ћерку, па су с времена на време долазили царевићи и покушавали да кроз живу ограду продру у дворац. Али то им није полазило за руком, јер их је трње задржавало, као да је имало руке, и младићи су остајали да висе на њему, нису се могли ослободити и умирали су на жалостан начин.

После много, много година опет дође један царевић у ту земљу и чу од неког старца причу о трновој огради иза које се налази један дворац у коме стотину година спава лепа царева кћи, названа Трнова Ружица, а с њом спавају и цар и царица и сви дворани. А и од деде је слушао да су већ многи царевићи долазили и покушавали да прођу кроз живу ограду, али да су остали да висе на њој и да су сви умирали на жалостан начин.

Тада младић рече: „Ја се не бојим, одох тамо да видим лепу Трнову Ружицу“. И ма колико га је добри отац одвраћао од тога, он не послуша његов савет.

Међутим, баш се тога дана навршило оних сто година и дошао је час да се Трнова Ружица пробуди. Кад се царевић приближио трновој огради, он угледа лепо и крупно цвеће које се размаче само од себе да би га неозлеђеног пропустило, а онда се опет састави у живицу. У дворској авлији он виде коње и шарене керове како леже и спавају, а на крову су седели голубови глава увучених у крила.

Кад је ступио у кућу, тамо су спавале муве на зиду, у кухињи је кувар још држао руку као да хоће да шчепа момка, а куварица је седела пред црним петлом којег је требало очерупати. Он пође даље и виде у дворани целу дворску пратњу где лежи и спава, а горе крај престола лежали су цар и царица.

Он онда пође још даље, а све је било тако мирно да је човек могао да чује своје дисање. Најзад стиже до куле и отвори врата собичка у коме је спавала Трнова Ружица. Лежала је ту и била тако лепа да није могао да одвоји очи од ње, па се саже и пољуби је.

Како је он дотаче уснама, тако Трнова Ружица отвори очи, пробуди се и мило га погледа. Онда њих двоје сиђоше. А доле се пробудише цар и царица и цела дворска пратња, па се стадоше гледати разрогачивши очи. И коњи у дворишту устадоше и стресоше се; керови скочише и почеше да машу реповима; голубови на крову извукоше главице испод крила, обазреше се и полетеше у поље; муве на зидовима продужише да миле; ватра у кухињи се подиже, запламса и настави да кува јело, печење опет поче да цврчи; кувар ошамари момка да је зајаукао на сав глас; и куварица очерупа петла.

А потом се богато и сјајно прослави венчање царевића и Трнове Ружице, и они су живели срећно и задовољно целог живота.

Браћа Грим

Прочитајте више:

БРАЋА ГРИМ – Антологија најлепших бајки

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

БАЈКЕ

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена / Дечја ризница, Бајке, Проза

БАЈКЕ

БАЈКА О БЕЛОМ КОЊУ – Стеван Раичковић

ПИНОКИО – Карло Колоди

Браћа Грим – БАЈКЕ

ЦРВЕНКАПА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

ИВИЦА И МАРИЦА

ХРАБРИ КРОЈАЧ

ЗЛАТНА ГУСКА

ДОМАЋИ ПАТУЉЦИ

ДОКТОР СВЕЗНАЛИЦА

ПЧЕЛИЊА МАТИЦА

Ханс Кристијан Андерсен – БАЈКЕ

ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА

РУЖНО ПАЧЕ 

МАЛА СИРЕНА

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО

ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА

Десанка Максимовић – БАЈКЕ

БАЈКА О КРАТКОВЕЧНОЈ

СЛИКАРКА ЗИМА (ОЖИВЕЛА СЛИКА)

ПРИЧА О РАКУ КРОЈАЧУ

БАЈКА О ЛАБУДУ

МЕДВЕДОВА ЖЕНИДБА

ОРАШЧИЋИ-ПАЛЧИЋИ

ВЕТАР ДАДИЉА

ПАТУЉАК КУКУРУЗОВИЋ

МАЦАН-БРАЦАН

ПРИЧА О РЕЦИ

КЋИ ВИЛИНОГ КОЊИЦА

ТРИ ПАТУЉКА

ЛЕПО ЈЕ БИТИ ДЕТЕ

ПАТУЉКОВА ТАЈНА

КАКО СУ ПУЖУ УКРАЛИ КУЋУ

СВЕТ ПОД ЈЕЗЕРОМ

Гроздана Олујић – БАЈКЕ

СТАКЛАРЕВА ЉУБАВ

ШАРЕНОРЕПА

НЕБЕСКА РЕКА

Оскар Вајлд – БАЈКЕ

СЕБИЧНИ ЏИН

СРЕЋНИ ПРИНЦ

Александар Сергејевич Пушкин – БАЈКЕ

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ

Бранко В. Радичевић – БАЈКЕ

ПРИЧА О ДЕЧАКУ И МЕСЕЦУ

НАРОДНЕ БАЈКЕ 

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН

БАШ ЧЕЛИК

ВИЛИНА ГОРА

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА

ЗЛАТОРУНИ ОВАН

МЕЂЕДОВИЋ

НЕМУШТИ ЈЕЗИК

СТОЈША И МЛАДЕН

ТРИ ПРСТЕНА

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ

ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу… Јер, деца су украс света ♥

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version