Oznaka: Hans Kristijan Andersen

MALA SIRENA – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Dečja riznica, Tekst

MALA SIRENA

Daleko, vrlo daleko na pučini okeana, morska voda je plava kao krunica najsvežijih različaka i jasna kao najčistiji kristal. Ali je ona takođe vrlo duboka; nijedno sidro ne može da joj dopre do dna; da bi se došlo na površinu, trebalo bi da se naređaju jedan iznad drugog zvonici mnogih katedrala. Sasvim na dnu živi morski narod.

Nemojte misliti da je tamo jedino sivi pesak; tamo raste bilje, najčudnovatije rastinje s granama i lišćem tako finim da se pri najmanjem talasanju vode pokreće i miče kao da je živo. Ribe, velike i male, promiču ili se odmaraju između podzemnog šiblja, kao ptice na zemlji između drveća.

Na najdubljem mestu nalazi se dvor morskog kralja. Zidovi su od korala, a veliki duguljasti prozori od najprozračnijeg ćilibara. Krov je od najlepših školjki koje se otvaraju i zatvaraju prema struji; u svakoj se nalazi po jedno zrno bisera, a svako vredi koliko ceo nakit neke kraljice.

Od pre više godina kralj mora ostao je udovac. Njegova stara majka upravljala je dvorom. To je bila mudra žena, ali gorda zbog svoga visokog roda; nosila je na repu dvanaest sedefastih školjki; dame najvišeg roda imale su pravo da nose svega šest.

Ali, napominjemo još jednom, izuzev ove neznatne mane, ona je imala fine osobine. Negovala je vrlo brižljivo svojih šest unuka, morskih princeza; sve su one bile vrlo lepa deca, ali je najmlađa bila najzanosnija. Imale su kožu nežnu i providnu kao ružin list, oči plave i duboke kao planinska jezera; ali, kao ceo njihov rod, nisu imale noge; njihova tela završavala su se ribljim repom.

Preko celog dana igrale su se u dvoru, jurile po velikim dvoranama, gde su čudnovate životinje u obliku cveća bile užljebljene po zidovima. Otvarale su velike prozore od ćilibara i tada, kao kod nas leptiri, okupljale bi se ribe, koje su se umiljavale i jele iz ruku malih princeza.

Pred zamkom se nalazio veliki vrt zasađen drvećem koje je imalo crveno i zatvoreno plavo cveće s plodovima koji su se sijali kao zlato; granje, lišće, cveće i plodovi — sve se njihalo u neprestanom pokretu, svetlucajući najdivnijim bojama. Tlo je bilo od izvanredno finog peska, plavog kao sumporni plamen. Uostalom, sve je bilo osvetljeno jedinstvenom plavičastom svetlošću, kao da se nalazite na vrhovima planine, a ne na dnu mora.

Kad površinu okeana ne bi talasao vetar, moglo je da se vidi sunce; ono je ličilo na veliki purpuran cvet velelepnog sjaja.

U ovom vrtu, svaka od malih princeza imala je svoj vrtić koji je mogla da gaji i udešava po svojoj volji. Jedna je tu pravila leje u obliku riba, druga je svom parku davala oblike male sirene; najmlađa je načinila svoj vrtić sasvim okrugao, kako bi ličio na sunce, i u njemu je gajila samo cveće purpurno kao sunce na zapadu.

To je bilo jedno neobično dete, uvek zamišljeno i ćutljivo. Jednoga dana, kada je neka divna lađa potonula na dno okeana, pusti ona svoje sestre da podele sav nakit i druge divne predmete koji su se u njoj nalazili; ona uze za sebe samo jedan buket ruža, koje su je podsećale na sunce, i jednu veoma lepu, divno izvajanu statuu od beloga mermera, koja je predstavljala jedno mlado, ljupko dete.

Ona je postavi u svoju bašticu i pored nje posadi jedan ružičast bokor koji je ličio na vrbu, i koji je, šireći se iznad statue, davao njoj sa odbleskom plavičastog peska ljubičastu boju.

Za malu princezu bila je najveća radost kada je slušala o ljudima koji su živeli iznad voda. Ona se svojoj baki toliko umiljavala da joj je ova pričala sve što je znala o ljudima i životinjama, o svemu što se dešavalo na brodovima i u gradovima.

Naročito mnogo ju je iznenađivalo što je cveće na zemlji širilo mirise, dok ono u moru uopšte nije mirisalo; što su šume tamo bile zelene i što ribe koje stanuju na drveću pevaju tako divno. Stara baka je govorila „ribe“ umesto ptice, jer male priceze, koje nikada nisu videle ptice, nisu mogle ni da ih zamisle.

— Kad napunite petnaestu godinu — govorila je baka — dobićete dozvolu da se popnete na površinu talasa, da se pri mesečini odmarate na stenju i da gledate velike brodove ljudi. Tada ćete videti šume i gradove.

Najstarija princeza punila je petnaestu godinu; kako je između njih bilo po godinu dana razlike, najmlađa je imala da čeka još pet godina da bi izašla na površinu mora i gledala šta rade ljudi. Ali druge joj obećaše da će joj pričati o onome što najlepše budu videle prvoga dana svoga izlaska. Uostalom sve su one bile radoznale da upoznaju način života ljudskih bića; činilo im se da im baka o tome nije dovoljno pričala.

Ali najviše je želela da sve to sazna ona najmlađa, ona koja je najmanje govorila i koja je tako često bila zauzeta svojim mislima. Vrlo često provodila je ona noći kraj otvorenog prozora, trudeći se da pogledom prodre kroz vodene mase u kojima su se igrale ribe. Nazirala je mesec i zvezde, koje su joj izgledale prilično blede, ali veće nego što ih mi vidimo.

S vremena na vreme promicalo je nešto slično crnim oblacima; ona je znala da je to bio ili kakav kit ili neki veliki brod pun ljudi, koji svakako nisu ni slutili da postoji ova zlatna sirena koja je pred njima pružala svoje bele ručice i koja je tako žarko želela da je oni odvedu.

Dođe dan kada je najstarija sestra napunila petnaest godina. Ona se vinu na površinu mora. Kada se vratila, imala je mnogo da im priča.

Najviše joj se dopadalo da se odmara na jednom peščanom sprudu na mesečini i pri mirnom moru, da posmatra bleštave svetlosti jedne velike varoši i da sluša brujanje grada, večernje pesme, muziku balova i najzad zvona koja u ponoć odjekuju sa mnogobrojnih tornjeva. Kako je ona želela da se približi i da sve to sluša izbliza.

Najmlađa princeza je samo mislila na te zvuke o kojima je govorila njena sestra, a uveče je prisluškivala kraj otvorenog prozora, pa joj se činilo da katkad čuje odjek udaljenih zvona velikoga grada.

Iduće godine dođe red na mlađu da ide u svet; ona izroni na površinu baš u času kad je sunce zalazilo, i taj je, prizor rekla je kada se vratila, bio najlepši od svega što je videla. Celo nebo je bilo kao neko zlatno kube sa purpurnim i ljubičastim zavesama (to su bili oblaci); sa strane jedna duga bela koprena i jedno jato roda koje su letele iznad talasa.

Sunce je stalno silazilo i izgledalo je da se spustilo na površinu mora; mlada princeza poče da pliva, nadajući se da će dopreti do toga izvora svetlosti; ali ona vide kako i sunce tone ispod talasa i kako se malo pomalo gase ružičasti odsjaji koji su iza njega ostali u vazduhu nad vodom.

Još jedna godina proteče, pa i treća sestra napusti dvor. Ona je od svih bila najsmelija i usudila se da uđe u jednu široku reku koja se ulivala u more. Videla je divne zelene brežuljke okružene izvanrednim šumama i zamkovima s kulama i osmatračnicama; svuda se razlegala prijatna pesma ptica. Bilo je usred leta. U jednom malom zatonu grupa dece kupala se u vodi šaleći se i zadirkujući se.

Ona se približi i htede da uzme učešća u njihovoj igri; ali deca se prepadoše i pobegoše, a neka mala crna životinja se pojavi i poče besno da laje: to je bio pas, Ona nikada ranije vije videla sličnu životinju, pa uplašena njenim lajanjem, vrati se u more. Ali nikada nije zaboravila izgled zelenih brežuljaka, divnih šuma i ljupkih malih bića koje je videla kako plivaju, iako nisu imala riblje repove.

Četvrta sestra nije bila tako smela; ona ostade na površini mora:

— Odavde se, uostalom — reče ona — vide najlepši prizori. Ispred mene ogromno prostranstvo, milioni penušavih talasa, gore nebo kao kakvo beskrajno stakleno zvono; u daljini brodovi koji se ljuljuškaju na talasima kao kakvi veliki galebovi, lepi delfini što se veselo zabavljaju, a snažni kitovi bacaju čitave vodoskoke koji padaju kao divni vodopadi.

Dođe red na petu sestru. Dan njenoga rođenja padao je u zimu; ona izlazeći iz talasa ugleda prizor koji druge nisu videle kada su prvi put izišle iz vode. More je bilo sve zeleno; na sve strane su plovile planine od leda koje su bile veće od tornjeva; čas su imale sjaj sedefa, i bisera, a čas su opet blistale kao dijamanti; oblici su im bili vrlo čudni.

Princeza sede na vrh jednog ogromnog komada leda; njene duge kose su se lepršale na vetru dok je posmatrala okean svojim krupnim začuđenim očima. Prođe nekoliko brodova; mornari opaziše ovo čudno stvorenje, ali, preplašivši se, uzeše drugi pravac i udaljiše se pod punim jedrima.

Predveče se nebo prevuče gustim oblacima; sevale su munje i grmelo je. More je izgledalo crno kao da je od mastila; talasi su besno bacali jedan na drugi ledene bregove, koji su, obasjani svetlošću munja, bleštali kao alem-kamen. Mornari na brodovima pripisivali su ovu buru pojavi mlade devojke; bili su potišteni i preplašeni, Međutim, princeza se mirno odmarala na svom ledenom sedištu i divila se plavičastim vijugama groma koji je s treskom padao u uzburkane talase.

To ju je, reče ona sestrama, najviše iznenadilo. Za izvesno vreme mislila je samo na taj veličanstveni prizor; ali kako je ona sada, isto kao i prve četiri sestre, imala dopuštenje da izlazi iz vode kadgod hoće, postade, baš kao i druge, ravnodušna prema izgledu prirode, pa i prema onome što je u njoj bilo najlepše; posle višenedeljnog lutanja iz jednog predela u drugi, one bi osetile tugu i vraćale bi se u kraljevski dvor svoga oca govoreći da je on lepši od svega onoga što su videle gore.

Ponekad bi se pet sestara, uhvativši se za ruke, zajedno popele na površinu talasa, pa bi se ljupko ljuljuškale na njima. Kad bi se približila bura ili kad su predviđale da će se koja lađa utopiti, one su plivale prema jedrima koja su primećivale, pa su svojim tako divnim, tako slatkim i tako umilnim glasom da im nijedan ljudski nije ravan, pevale i pričale kako je lepo na dnu mora i kako mornari ne treba da se boje da tamo siđu.

Ali, usred rike vetrova pomorci nisu čuli te pesme, a takođe nisu videli ni čudesa sirenskog dvora; jer kada bi ih talasi progutali, oni bi bez života stigli na dno mora.

Kad god bi tako pet princeza zajedno odlazilo iz dvora, najmlađa, koja je ostajala sasvim sama, pratila bi ih pogledom sve dok je mogla da ih nazre. Kako je želela da i ona dobije dozvolu da ih prati! Ona je zbog toga bila vrlo tužna; ali kako sirene ne mogu da ublaže tugu suzama, ona je zbog toga još više patila:

— O, kada bih već imala petnaest godina! — govorila je. — Unapred osećam da ću mnogo voleti gornji svet i bića koja u njemu žive.

Najzad ona napuni petnaest godina.

— Došao je trenutak — reče joj baka. — Ti si punoletna. Hodi da te udesim, kao i tvoje sestre! I ona stavi na njene duge kose krunu od belih perunika, čiji je svaki listić bio veliki biser. Na riblji rep, kojim se završavalo telo, baka stavi nisku od osam ćilibarskih školjki, da bi naznačila visoko poreklo princeze.

— Ali to mi smeta i zadaje mi bol — reče mala sirena.

— Ako hoćemo da budemo cenjeni — odgovori baka — treba da umemo i da trpimo.

Oh, kako bi mala sirena volela da se oslobodi svih ovih ukrasa i daleko baci svoju tešku krunu, da bi je zamenila crvenim cvećem iz svoga vrta! Ali ona nije bila neposlušna devojčica.

— Doviđenja! — reče ona; pa vinuvši se kroz talase, pope se dražesno i lako i ispliva na površinu među talasiće kao kakav vazdušni mehur.

Sunce je zalazilo kad je izronila glavu iz vode; ali oblaci su još svetleli kao teške zavese od crvene kadife izvezene zlatom; cela atmosfera je bila purpurna, zvezda večernjača je svetlucala u daljini, vazduh je bio svež i prijatan, a more potpuno mirno.

Nedaleko od nje plovio je jedan veliki brod sa tri jarbola; samo je jedno jedro bilo razapeto i brod se ljuljuškao na talasima krećući se lagano; nije duvao ni najmanji povetarac. Svuda oko brodskih konopaca i jedara užurbano su prolazili mornari. Vešali su stotine svetiljki u boji, koje su se uveče palile; jarboli su bili okićeni zastavama svih naroda. Čula se muzika, prećena veselim pesmama.

Mala sirena otpliva prema brodu i svaki put kad bi je talas uzdigao, ona bi kroz prozorčić videla jedan skup ljudi, odevenih u zlato i svilu. Najlepši od svih bio je jedan mlad princ sa krupnim crnim očima; bilo mu je šesnaest godina: proslavljao se njegov rođendan; otud cela ova svečanost. Na palubi, mornari počeše da igraju, a kada se i princ popeo, ispaljeno je u vazduh stotinu metaka, sa toliko praska i treska da mala sirena uplašena zaroni ispod vode.

Ali ona uskoro ponovo ispruži glavu i učini joj se da vidi kako sve zvezde s neba polako kao neka kiša padaju na more. Uskoro odjeknu novi tresak: to je bio vatromet. Videla su se velika sunca kako daleko bacaju mlazeve svetlosti, zatim vatrene ribe koje se izvijaju u vazduhu. Sve te blistave svetlosti ogledale su se u moru koje je bilo mirno i ravno kao ogledalo; brod je bio tako osvetljen da se na njemu raspoznavao svaki konop, a naročito, svaka osoba.

Oh, kako je mladi princ bio lep! Kako se zahvaljivao za svečanost koja je priređena u njegovu čast! Kako je njegov osmeh bio sladak i zavodljiv dok je slušao lepu muziku koja se razlegala usred ove veličanstvene noći!

Prolazili su časovi; mala sirena nije mogla da odvoji oči ni od lađe ni od princa. Sa dna mora dopre neki mukli i nejasni šum; talasi počeše da se komešaju, što je bilo veliko zadovoljstvo za jednu morsku princezu koja je pustila da je oni nose, i ona je ponovo mogla da baci pogled u kabinu u kojoj se odmarao princ.

Lađa se krenu; jedra su se nadimala jedna za drugim, talasi su postajali sve veći. Veliki oblaci u daljini sakupljali su se, a s vremena na vreme sevnula je i pokoja munja. Približavala se strašna bura.

Mornari se požuriše da skupe jedra; ali lađa, gonjena vetrom, ipak je išla vratolomnom brzinom kroz razbesnele valove. Talasi su se uzdizali kao crne planine, viši od jarbola, preteći da svakoga časa progutaju lađu; ona se izdizala kao labud i propinjala se na vrhu talasa visokog kao kakva kula.

Mala sirena, koja nije znala u kakvoj se opasnosti lađa nalazila, bila je sva srećna što može ovako da se ljulja; ali su mornari bili tužni i mračni. Debele daske broda počeše da pucaju i da se krive pod udarcima ogromnih valova; veliki jarbol se slomio kao obična trska; brod se iskrivio u stranu; lavina vode navali i razbi sve na šta naiđe.

Sada mala princeza uvide nesreću koja je očekivala sirote mornare; i ona sama morala je da obrati pažnju na daske i olupine koje su plovile oko nje. U jednom trenutku se tako zamračilo da ona više ništa oko sebe nije razlikovala; ali jedna munja sevnu i osvetli pučinu. Ona upre pogled na lađu da bi videla šta se dešava s mladim princom. Baš ga je odvlačio jedan talas; a brod, prepukao po sredini, tonuo je.

Mala sirena jako se obradovala tome, misleći da će princ sada sići na dno mora i da će tako od sada uvek biti s njom; ali se odjednom seti da ljudi ne mogu da žive pod vodom, i da su oni koji su stizali do dvora njenoga oca uvek bili mrtvi.

— Ne, on neće umreti! — reče ona za sebe — Ja ću ga spasti. Pa bacivši se među ostatke potonulog broda, ne pomišljajući da bi mogla da povredi svoje tako nežno telo, ona zapliva i zaroni dok nije došla do princa, koji se borio s talasima, ali je već bio na ivici snage. Pravio je još samo nemoćne pokrete: njegove lepe oči već su se zatvarale; bez pomoći male sirene on bi potonuo.

On se onesvestio; ali mu je ona držala glavu iznad vode i pustila je da je nose talasi koje je vetar terao prema obali.

Ujutru bura prestade; sunce se diže sa puno sjaja iz vode koju oboji najlepšim ružičastim bojama. Svetlost kao da je oživela obraze mladoga princa; ali njegovi kapci su još ostali zatvoreni. Sirena rasu svoje duge okvašene vlasi koje mu pokriše lice. Činilo joj se da mnogo liči na mramornu statuu iz njene bašte. Žarko je želela da se on povrati u život. ko

Primetila je tada da je kopno blizu; u daljini su se uzdizale visoke planine, čiji su se vrhovi, pokriveni snegom izdvajali iznad azurnoga horizonta. Divne šume su se spuštale do same obale. Tu se videla i neka velika građevina, a pored nje jedna kapela. Unaokolo je bio veliki vrt zasađen pomorandžama, limunima i palmama. More je tu bilo načinilo dubok, potpuno miran zaliv.

Mala princeza se uputi tamo i blago spusti princa na fini beli pesak, stavljajući mu ispod glave busen morske trave.

Utom odjeknuše zvona sa kapele. Jedna grupa mladih devojaka iziđe iz zamka i pođe veselo skačući kroz baštu. Mala princeza brzo pobeže i sakri se iza stenja, pokrivajući se morskom penom i biljkama, da bi se sklonila od pogleda; ostala je da vidi šta će se desiti sa sirotim princom.

Jedna devojka dođe na obalu i primeti ga, onako opruženog na pesku, još uvek nepokretnog. Ona uzviknu preplašeno, ali trenutak docnije poče da doziva u pomoć, te dotrčaše sluge. Okupiše se oko princa, koji najzad otvori oči; on dođe k sebi, pa pogleda sve smešeći se ljubazno. Samo malu sirenu ne pozdravi osmehom; ali on je nije video, a osim toga da li je i znao da ga je ona spasla? To je ona sebi rekla; ali ipak nije zbog toga bila manje žalosna, i kada princa odvedoše prema velikom dvorcu, ona se zagnjuri u vodu i sva žalosna vrati se u dvor svoga oca.

Ona je i inače bila nevesela i zamišljena; sada postade još više. Sestre su je uzalud ispitivale o onome što je videla gore; ona nije odgovarala.

Vrlo često jutrom i večerom penjala se da poseti mesto gde je bila ostavila princa. Videla je kako zri voće u vrtu i kako ga beru. Videla je kako sneg prekriva brda, ali princa nije ponovo ugledala. Svaki put se vraćala žalosnija u dvor svoga oca. Jedina njena uteha bila je da sedi u svojoj baštici ispred lepe mramorne statue koja je ličila na princa; po čitave dane ostajala je posmatrajući je.

O cveću koje ju je nekada radovalo nije više vodila nikakvog računa; ono je raslo samo od sebe i gusto je natkrivalo koralno drveće, tako da je izgledalo kao da se čovek nalazi u mračnoj pećini.

Najzad, više nije mogla da izdrži, pa poveri sav svoj bol jednoj sestri; ubrzo su sve o tome bile obaveštene, pa čak i neke druge sirene, njihove prijateljice, doznadoše za tajnu. Jedna od njih znala je ko je bio princ. Ona je takođe bila videla svečanost na brodu i pokazala je gde se nalazilo kraljevstvo mladog brodolomnika.

— Hodi, sestrice — rekoše princeze, pa se zagrljene uspeše do mesta gde je trebalo da se nalazi dvor mladog princa.

I zaista, one ubrzo primetiše dvor; bio je sagrađen od alabastera; velike ulazne mramorne stepenice vodile su do obale. Veličanstvena zlatna kubeta dizala su se više krova. Svuda oko zgrade bila je galerija sa stubovima među kojima su bili velelepni kipovi koji su izgledali kao živa bića. Kroz okna visokih prozora mogle su da se vide divne odaje, ukrašene svilenim tapetama i skupocenim tepisima; po zidovima, obloženim mozaikom, visile su prekrasne slike.

Čovek ne bi mogao dovoljno da se nadivi ovolikom sjaju. U sredini najveće dvorane izbijao je vodoskok i dostizao do tavanice, koja je bila u obliku staklenog kubeta; sunce je prolazilo skroz i njegova svetlost je davala kapljicama iz vodoskoka dugine boje i one su se slagale s bojama lepoga cveća koje je raslo u velikom basenu.

Sada je mala sirena znala gde je živeo princ. Ona je više puta dolazila, naročito uveče, približavajući se neprimetno kanalom koji je dovodio morsku vodu do samoga dvorskog balkona. Princ se često pojavljivao na balkonu da posmatra okean pri mesečevoj svetlosti.

Ona je ostajala čitave časove posmatrajući princa; kada bi se on ponekad šetao morem na nekome od svojih pozlaćenih brodova, ona bi ga pratila i oduševljeno slušala muziku koja je svirala da bi ga razonodila.

Drugi put bi ona noću promakla iza barki koje su išle u ribolov s buktinjama i slušala bi mornare kako najbolje govore o mladome princu. Ona se utoliko više radovala što mu je spasla život. Ali je s bolom pomišljala da on o tome ništa ne zna i da čak nije ni u snu mogao da misli o njoj.

Ukoliko se više približavala ljudima, utoliko je više osećala naklonost prema njima; želela je da može da razgovara i s njima i da živi njihovim životom. Njihov svet joj je izgledao prostraniji nego njen; zar oni nemaju preko mora, koje su prelazili u svima pravcima, planine veće od oblaka, šume i polja koja se prostiru u nedogled?

Ona je želela da dobro upozna njihov život i prirodu ljudi; sestre koje je pitala nisu o tome mnogo znale. Stoga se ona obrati svojoj staroj baki koja je dobro poznavala „gornji svet“, kako je ona nazivala zemlju u kojoj stanuju ljudi.

— Ako se ne udave — upita jednoga dana mala sirena — da li žive večno ili umiru kao mi ovde dole u moru?

— Da — odgovori stara — svi oni umiru i čak je njihov život kraći nego naš. Mi možemo da doživimo i tristotu godinu; ali kada prestanemo da živimo, naše telo se pretvara u mpenu i razliva se okeanom; naši ne čuvaju ništa od nas. Mi nemamo besmrtnu dušu; mi smo kao trska: kad nas jednom poseku, više nikad ne ozelenimo.

Naprotiv, ljudi imaju dušu koja živi večito, čak i onda kada se njihovo telo pretvori u prašinu; ona se tada podiže kroz vazduh prema sjajnim zvezdama. Kao što mi, izlazeći iz vode, ugledamo zemlju sa svim njenim čudesima, njihove duše se penju prema prostorima nepoznatog sjaja, koje mi nikada nećemo videti.

— Zašto mi nemamo besmrtnu dušu? — upita sva tužna mala sirena. — Ja bih dala dve stotine i više godina, koliko imam da živim, da bih jedan dan živela kao ljudi i da bih mogla da se nadam da ću prodreti u nebeski svet.

— Ne sanjaj o tome, dete — reče baka. — Uostalom, znaj da smo mi srećniji i bolji nego ljudi.

— Dakle, ja ću prestati da postojim; sve moje biće će se pretvoriti u penu koja će se lelujati tamo-amo po vodama. Neću slušati slatki žubor talasa; više neću gledati u svoje lepo cveće i divno crveno sunce! Bako, zar baš ništa ne mogu da učinim da bih dobila besmrtnu dušu?

— To je nemogućno — odgovori stara — ili skoro nemogućno. Trebalo bi da te jedan čovek voli više nego svog oca i svoju majku; da ti bude odan svim svojim bićem i svim svojim mislima; trebalo bi da on svoju desnu ruku stavi u tvoju, zaklinjući se da će ti biti veran večito; tada bi jedan deo njegove duše prešao u tvoje telo i ti bi učestvovala u ljudskom životu. Ali tako nešto se nije nikada dogodilo i neće se ni dogoditi.

Otkuda može da se zamisli da bi jedan čovek mogao da te voli? Oni nalaze da je strašan naš riblji rep, kojim mi vijugamo kroz vodu; oni više vole svoje teške i bezoblične udove koje nazivaju nogama.

Mala sirena uzdahnu i pogleda sažaljivo svoj riblji rep.

— Odagnaj, dakle, te lude misli — reče baba — i raduj se s nama; znaš da je večeras bal u dvoru. Mi plovimo i ronimo trista godina i to je svakako dosta. Posle toga vremena i sama bi tražila da počivaš… Ne zaboravi da dođeš na svečanost.

Nadajući se da će se razonoditi, mala sirena zaista dođe u veliku balsku dvoranu koja je bila raskošno ukrašena, mnogo lepša nego sve što se na zemlji može videti. I zidovi i tavanica bili su od teškog prozračnog kristala. Nekoliko stotina ogromnih ružičastih i zelenih školjki visilo je na sve strane i iz njih su izbijali plavi plamenovi koji su osvetljavali i salu i morsku vodu koja je udarala o zidove i u kojoj su se videle hiljade velikih i malih riba; krljušt jednih presijavala se crvenkastom svetlošću, dok su druge blistale kao srebro i zlato.

U sredini dvorane bio je prostran basen; tu su igrali tritoni i sirene uz zvuke svojih melodičnih pesama. Ali najlepši glas je imala mala sirena; ceo dvor joj se divio pljeskajući rukama i udarajući repovima po vodi. Za trenutak zadovoljan osmeh ožive njeno tužno lice pri pomisli da je imala jedinstven glas, takav da dražesnijeg nije bilo na zemaljskoj kugli. Ali tuga je opet obuze; ona se seti princa i nije mogla da izdrži žalost pri pomisli da ona nema besmrtnu dušu kao on.

Sasvim neopaženo izvuče se izvan palate, pa sva utučena pođe u svoj vrtić. Učini joj se da čuje fanfare, pa reče samoj sebi:

— Možda se to on šeta po moru, on na koga mislim bez prestanka, on u čije bih ruke tako rado htela da stavim sreću svoga života. Učinila bih sve da dobijem besmrtnu dušu. Dok su moje sestre ovde na igranci, idem da nađem morsku vešticu, od koje sam se uvek tako bojala; možda će ona znati da me posavetuje i da mi pomogne.

Ona iziđe iz baštice i uputi se prema hučnim vrtlozima pored kojih je stanovala veštica. U tom kraju nije princeza nikada bila. Tamo nije raslo ni cveće ni trava; nije bilo ničeg osim sivog peska koji se prostirao unedogled sve do vrtloga bučnih kao ogromni vodenični točkovi, vrtloga koji odvlače za sobom sve štogod mogu da zgrabe. Mala sirena se spusti u tu strašnu vrtaču koja je ključala; ali, sišavši skoro do dna, ona se hitrim naporom oslobodi. Na nekom velikom prostoru naiđe na neki topao i odvratan glib, koji je morala da pređe da bi došla do čudne šume usred koje se nalazio veštičin stan.

Drveće i žbunje, to su u stvari bili polipi, delom životinje a delom biljke; rekao bi čovek zmije sa sto glava pričvršćene za zemlju. Grane su bile duge, lepljive i završavale su se koncima koji su ličili na crve; sve se to pokretalo bez prestanka, a ono što bi ti crvi uspeli da zgrabe, stezali su i nikada više nisu puštali.

Mala sirena se zaustavi sleđena od straha; zatim njeno srce poče snažno da kuca; ona je bila gotova da se smesta vrati. Pomisao na princa dade joj hrabrosti. Ona se pobrinu da dobro veže i prikupi oko vrata svoje duge kose, tako da nijedna vlas ne leprša, da ne bi mogli da je zgrabe polipi. Prekrsti ruke preko grudi, pa se tako, snažnim zamahom baci preko polipa koji raširiše svoje užasne ruke prema njoj. Ne mogavši ništa da zgrabe sem njene kože koja je bila glatka, njihova vlakna samo skliznuše po njoj; ona produži da pliva istom brzinom i izmače im.

Ali kako je drhtala posmatrajući strašan prizor! Bilo je, između pipaka ovih proždrljivih bića, obešenih kostura ljudi i životinja koji su se utopili u moru, olupina brodova, kovčega, čitave gomile bezobličnih predmeta i najzad ostataka jedne sirene, koja je ovamo bila zalutala, a nije bila dovoljno oprezna.

Pošto je prošla ovo strašno mesto, mala sirena dođe do jedne velike baruštine, gde su se dugačke i debele zmije isprepletale, pokazujući svoje žućkaste trbuhe. Malo dalje je bio stan veštice, koji je sav bio sagrađen od kostiju utoptljenih ljudi.

Čudotvorka je sedela ispred svojih vrata dajući jednoj kornjači da jede iz njenih usta, onako kao što mlade devojke puštaju svoje kanarinke da kljucaju šećer između njihovih usana. Na njenim grudima milele su male zmije, jegulje i druge otrovne i odvratne životinje, koje je ona nazivala najslađim imenima.

— Ja već znam šta ti želiš — reče veštica kad vide malu sirenu. — S tvoje strane to je glupost, ali biće učinjeno po tvojoj želji; ti ćeš biti nesrećna: a to je baš ono što ja celom svetu želim. Bićeš oslobođena svoga ribljeg repa i dobićeš kao ljudi dva ružna stuba za hodanje!

Ti se nadaš da će te tada mladi princ voleti i da će ti dati besmrtnu dušu…

Na ove reči ružna veštica poče tako glasno da se smeje da celo njeno telo poče užasno da se grči tako da se kornjače i zmije skotrljaše sve isprepletane.

— Došla si u pravi čas — nastavi veštica. — Sutra u izlazak sunca spremaću svoje čini i talismane i više meseci neću se ničim drugim baviti. Ali ostaje mi čitav dan da ti pripremim napitak koji ćeš piti pre izlaska sunca, kad, napuštajući ovo mesto, budeš doprla do zemlje levo odavde i kad budeš na obali. Tada će tvog repa nestati i umesto njega dobićeš ono što ljudi nazivaju lepe noge. Ali to će te mnogo boleti; osećaćeš kao da ti oštar mač cepa telo.

U naknadu za to, svi koji te budu videli proglasiće te najlepšom među najlepšima. Ti ćeš sačuvati svoj lelujavi i laki hod; nijedna igračica neće ti biti ravna po ljupkosti i držanju; ali pri svakom koraku koji učiniš biće ti kao da si stala na vrh noža. Hoćeš li da trpiš te muke? A sada ću ti dati ono što ti treba…

— Da, ja to hoću — reče mala sirena drhtavim glasom.

— Promisli dobro o tome — nastavi veštica. — Kad se već jednom tako izjednačiš sa ljudskim stvorenjima, nikada više nećeš postati ponovo sirena. Nikad više nećeš moći da opet zaroniš pod vodu, da dođeš u dvor svoga oca, ni da se vratiš svojim sestrama. A ako ne zadobiješ ljubav princa i ako on ne bude svim svojim srcem tebi naklonjen, ti nećeš steći besmrtnu dušu. Sutradan, posle njegovog venčanja s nekom drugom, srce će ti se slomiti i ti ćeš postati pena koja pliva po talasima.

— Ja to ipak hoću — reče mala sirena, bleda kao smrt.

— Ali treba da platiš za moj trud — reče veštica — a nije mala stvar sno što ja zahtevam. Ti imaš najlepši glas na svetu; bez sumnje, ti se nadaš da ćeš njime osvojiti svoga princa. Taj glas meni treba. Kao nagradu za moj napitak zahtevam ono što je najlepše na tebi; to nije mnogo, pošto je potrebno da u taj napitak stavim svoju sopstvenu krv.

— Pa lepo, ali ako mi uzmeš glas — reče mala sirena — šta će onda meni ostati?

— Tvoja čarobna pojava, tvoj zanosni hod, tvoje divne oči; to je sasvim dovoljno da se ljudsko srce očara. Gle, ti oklevaš? Hajde, daj mi da odsečem tvoj lepi mali jezik, pa ćeš dobiti moćni napitak.

— Neka bude — reče mala sirena.

Veštica stavi na vatru jedan od svojih najlepših lonaca, pošto ga je prethodno izribala zmijama koje je zamotala u klupče. Zatim zabode u svoje grudi nožić i pusti da u lonac otkaplje potreban broj kapljica njene krvi; najzad tome dodade mnoštvo nekih neobičnih sastojaka. Mešavina se kuvala i izbacivala pramenove pare koji su se, nestajući, pretvarali u fantastične i iscerene oblike tako da bi se od njih uplašili i najodvažniji ljudi. Kad je sve to bilo u najjačem vrenju, izgledalo je kao da se čuje plač krokodila. Najzad je napitak bio gotov; izgledao je kao dijamant od najbistrije vode.

— Eto ti, drži! — reče veštica i u isto vreme ona odseče jezik male sirene koja postade nema, nesposobna i za govor i za pesmu.

– Ako polipi budu hteli da te ščepaju kad se budeš vraćala — dodade veštica, — ti samo prospi jednu kapljicu ovoga eliksira na njih; njihove ruke i pipci će se rasprsnuti u hiljadu komada.

Ali mala sirena nije imala da se boji strašnih životinja, pošto su one i same povlačile svoje ruke, preplašene kad su videle kako svetli kao kao kakva zvezda, bočica bleštavog eliksira koji je mala sirena držala u ruci. Isto tako prođe ona bez prepreka i kroz šumu, močvaru i mulj.

Dođe blizu dvora svoga oca; svetiljke sa zabave bile su pogašene. Izgledalo je kao da je sve živo zaspalo. Ona se ne usudi da uđe sada kad više nije imala glasa, bojeći se da će koga sresti.

U trenutku kada je htela da zauvek napusti svoje sestre, oseti se ophrvana dubokim bolom; ona uze po jedan cvetak iz svih vrtića, pa bacajući rukom hiljadu poljubaca roditeljskom domu ispliva do obale, gde se dizao prinčev dvor. Izlazeći iz plavih talasa pristupi podnožju mramornog stepeništa koje je vodilo pod balkon. Bilo je pred zoru, ali je mesec još svetleo.

Mala sirena naglo proguta napitak, koji ju je, činilo joj se, pekao kao vatra; zatim oseti kao da je njeno nežno telo prosečeno mačem nadvoje. Ona pade onesvešćena na pesak. Kada se pojaviše prvi sunčani zraci, ona se povrati i odmah ponovo oseti isti oštar bol; ali ona ga za trenutak zaboravi, videvši pred sobom lepog mladog princa koji je upirao u nju svoje krupne crne oči. Ona obori pogled i primeti da je njen riblji rep nestao i da je sada imala najlepše noge i najljupkija stopala koja bi jedna mlada devojka mogla samo poželeti. Nije imala odela, ali je sva bila umotana u svoje dugu, svilenu kose.

Princ je upita ko je ona i otkuda je došla. Ona ga pogleda umiljato i bolno svojim velikim ugasito plavim očima; više nije mogla da govori. On je tada uze za ruku i odvede je u dvor. Pri svakom koraku koji je činila, bilo joj je kao da staje na vrhove noževa. Ali šta se nje ticao bol? Ona je koračala pored princa laka kao mehur od sapunice u vazduhu: svi su bili zadivljeni videvši njen tako graciozan i tako lak hod.

Svi se užurbaše oko nje i obukoše je u divne haljine od svile i čipki. Nijedna od dvorskih dama nije mogla da se po lepoti meri s njom; ali ona nije mogla da izgovori nijednu reč, čak ni najslabiji uzvik. Za vreme dvorskih svečanosti lepe robinje obučene u zlato i drago kamenje, zaustavljale su se pred princem, kao i pred kraljem i kraljicom, njegovim roditeljima; jedna je pevala lepše od druge; princ im je pljeskao i smešio se na njih. Mala sirena je tada osećala najveću tugu. Zar nije ona još nedavno pevala hiljadu puta lepše od njih?

— Kad bi samo on mogao da sazna da sam ja, da bih mogla biti pored njega, zauvek žrtvovala svoj očaravajući glas!

Zatim, na dati znak lepe robinje počeše da izvode najlepše igre uz zvuke vrlo prijatne muzike. Tada mala sirena raširi svoje vitke ruke, uspravi se na svojim malim nogama, pa poče da se leprša, da se izvija, da igra s neuporedivom lakoćom.

Dotle niko nije video tako nešto. Pri svakom njenom pokretu, tako prirodnom, lepota je sve više i više sijala, a njene krupne duboke oči bile su izražajnije i od same pesme pevačica. Ceo skup je bio u zanosu, a naročito princ, koji ju je nazivao svojim malim nahočetom. Videći da je on gleda sa zadovoljstvom, ona nastavi da igra, iako je, svaki put kada bi joj noga dodirivala pod, osećala bol kao da se posekla.

Princ izjavi da želi da je uvek ima pored sebe kao paža, i njoj bi dozvoljeno da se odmara pred njegovim vratima na kadifnom jastučetu. On je nauči običajima ljudi, i ona ga je pratila dok je išao da se na konju šeta kroz zelene šume. Ona ga je pratila kad se peo na visoke planine, koje su ranije kod nje izazivale toliku radoznalost; sada bi ona jedva pogledala velelepnu i zanimljivu sliku u kojoj se moglo uživati, dok oblaci lete kao jato ptica selica; ona je videla samo princa.

Noću, kada bi posle dugog hoda osećala, umor, ona se, dok su svi spavali, izvlačila iz dvora, i silazila velikim mramornim stepenicama, pa stavljala svoje jadne nožice u vodu, da bi ublažila bolove. Tada je sanjala o onima koje je ostavila na morskom dnu. Jedne noći primeti ona svoje sestre, koje su se, umesto da se veselo šale kao nekada, približavale tužno, tražeći i gledajući na sve strane. Ona im dade znak; one je poznadoše, pritrčaše joj i rekoše koliko su bile tužne posle njenoga odlaska. Ona nije mogla ništa da im odgovori; ali od tog doba one su se sastajale skoro svake noći.

Jedanput vide ona u daljini svoju staru baku, koja već godinama nije napuštala svoj podmorski dvor, i svoga oca, kralja mora, sa krunom na glavi. Oboje pružiše ruke prema njoj; ali njihovo dostojanstvo im nije dopuštalo da se približe obali.

Princ ju je iz dana u dan voleo sve više i više, kao što se voli zlatno dete, ili dobar drug; ali on nijednog trenutka nije pomišljao da se njome oženi; međutim trebalo je da se ona uda za njega: bez toga neće steći besmrtnost duše, a ako bi se on oženio kojom drugom, sutradan posle svadbe ona će se pretvoriti u pramen pene;

— Zar ti ne voliš mene više nego ostali svet? Izgleda da su to pitale oči sirote male, kada ju je princ ljubio u čelo.

— Da, ja tebe volim najviše — govorio je princ razumevajući njene nežne poglede. — Ti imaš najbolje srce od svih, ti si mi najodanija. A zatim, ti mnogo ličiš na jednu devojčicu koju sam jednom video, ali je neću više nikad naći. Bio sam na jednom brodu koji je potonuo. Talasi su me bacili na obalu blizu jednog hrama u kome je bilo više sveštenika; jedna od njih primetila me je i spasla mi život. Video sam je samo za nekoliko trenutaka.

Ona bi bila jedina koju bih na ovome svetu mogao da volim svom svojom dušom. Ali ona je posvećena bogu. Ti neverovatno ličiš na nju: zbog tebe njena slika gotovo bledi u mome srcu; moja sreća te je dovela ovamo. Mi nećemo jedno drugo nikada napustiti.

— Avaj — reče mala sirena — da je on znao da sam ga ja otela od smrti, ja, koja sam ga nosila kroz buru, možda bi voleo mene kao onu lepu devojčicu čiju je uspomenu sačuvao.

I ona duboko uzdahnu; nije imala moći da plače i da se uteši suzama.

— Ali — mislila je ona dalje — ona je posvećena bogu. Ona neće nikada izaći iz hrama. Oni se nikada više neće susresti, A ja, ja sam blizu njega, viđam ga svakog dana; bdeću nad njim, voleću ga, posvetiću mu život. Neću imati besmrtnu dušu, ali neću zažaliti što se nisam pokolebala kada mi je veštica sve rekla.

Utom se pronese glas da princ treba uskoro da se oženi, da uzima jednu lepu princezu, kćer kralja jedne susedne zemlje. Spremljen je jedan veličanstven, sav pozlaćen brod, na kome princ treba da ode u tu zemlju, pod izgovorom da obiđe njena znamenita mesta, a u stvari da vidi onu koja mu je određena. Pratiće ga ogromna svita.

Mala sirena saže glavu nepoverljivo i nasmeja se na ove priče: ona je poznavala bolje nego svi drugi misli i srce princa.

— Treba da odem — rekao joj je on — da poslušam naređenje kralja, moga oca, i da posetim susednog kralja, čiju kćer oni žele da uzmem za ženu; ali oni me na to ne mogu naterati. Ja ne mogu da je volim; ona ne može ličiti na devojčicu iz hrama na koju me tvoje crte podsećaju. Ako treba da se oženim, pre ću da izaberem tebe. Ti si nema, ali tvoje oči govore tako slatkim jezikom.

Ona ode s njim na lepi brod.

— Ti se ne bojiš mora — zapita je on — zar ne?

On joj je govorio o burama, o lepim vremenima, o čudnovatim ribama i drugim bićima koja žive u okeanu; ona se nasmeja na ove reči. Zar nije ona bolje nego iko poznavala ono što se nalazi na dnu mora?

Te noći za vreme divne mesečine, dok su svi osim zapovednika broda spavali, ona se nasloni na ogradu broda i pokuša da prodre očima u plavu i prozračnu vodu. Mislila je da vidi dvor: svoga oca i na terasi svoju staru baku sa srebrnom krunom, koja je baš uprla pogled prema brodu. U tom trenutku njene sestre iziđoše iz talasa i pogledaše je tužno, kršeći ruke od očajanja.

Ona im dade znak i nasmeja se, hoteći da im pokaže koliko je bila srećna. One su htele da se približe, ali naiđe jedan mornar, pa zato pobegoše zaronivši u more, tako da je čovek mislio da je video samo pramenove bele pene.

Ujutru, brod stiže u pristanište veličanstvene prestonice susednoga kralja. Zazvoniše sva zvona; sa vrhova kule odjeknuše fanfare, a pred gradskom kapijom bili su postrojeni vojnici pod zastavama, da bi odali poštu gostu svoga gospodara. Svake večeri ređale su se svečanosti, balovi, vatrometi i pretstave; ali princeza nije u njima učestvovala. Ona se nalazila, kako je doznao princ, daleko od ovog mesta u hramu gde su je strogo vaspitavali, da bi stekla sve kraljevske osobine.

Najzad, ona stiže. Mala sirena je bila vrlo radoznala da oceni njenu lepotu. Morala je da prizna da nikad nije videla tako ljupku pojavu, tako fino i tako prijatno lice, sa prozračnom kožom i pod dugim crnim trepavicama zatvoreno plave oči, koje su se smešile sa mnogo dobrote i ljubaznosti.

Princ, kad je ugleda, uzviknu:

— Ti si ona koja me je spasla kada sam kao mrtav ležao na obali!

Mlada princeza, sva rumena, odmah mu priznade.

Sve je, dakle, išlo najbolje, i prema želji dva kralja, bila je objavljena veridba s velikim svečanostima.

— Zaista, ja sam vrlo srećan — reče princ svojoj maloj prijateljici. — Nisam se ni usuđivao da tako nešto zamislim, jer mi se činilo nemogućim, ali se ipak dogodilo. Ti učestvuješ u mojoj sreći, ja znam, jer mi niko nije odan kao ti.

Mala sirena mu poljubi ruku u znak odobravanja, ali je njeno srce bilo slomljeno. Sve je bilo pripremljeno; sutradan po njihovoj svadbi ona će propasti i od nje će ostati samo malo pene.

Zvona su zvonila u punom jeku; glasnici su trčali kroz varoš objavljujući veridbu. U svim crkvama na oltarima bile su zapaljene srebrne svetiljke u kojima je gorelo mirisno ulje; u velikom hramu, okruženi najotmenijim zvanicama, princ i princeza sastaviše ruke i sveštenik blagoslovi njihovu veridbu.

Deca obučena u belo mahala su zlatnim kadionicama; zvuci božanstvene muzike odjekivahu pod svodovima, ali mala sirena koja je, obučena u svilu i zlato, stajala blizu princeze na prvom počasnom mestu nije ništa videla i ništa čula od cele ove svečanosti. Mislila je da će odmah umreti i da je izgubila sve na ovom svetu.

Iste večeri princ i princeza odoše na brod. Topovska pucnjava je odjekivala, na sve strane videle su se samo zastave i svečani barjaci. Na kapetanovom mostu nalazio se jedan šator sav od zlata i purpura. Trebalo je da princ i princeza i sva njihova pratnja provedu noć na svežem vazduhu. Vetar je nadimao jedra i brod je plovio polako po prozračnom moru. Mala sirena seti se trenutka kada je prvi put izišla sa dna okeana: tada je videla istu veličansvenost, istu veselost.

I ona tada zaigra, zaleluja kao lastavica kada je gone; nikada nije igrala tako božanstveno. Svi su se divili njenim vilinskim pokretima. Njene nožice su trpele užasne muke, ali ona to nije primećivala, jer je samo osećala bol koji joj je parao srce.

Znala je da je došao poslednji čas kada može da vidi onoga zbog koga je ostavila svoga oca, svoje sestre, svoju otadžbinu, žrtvovala svoj čudesni glas i svakoga dana preživljavala nečuvene muke, mada on to nije naslućivao nijednoga trenutka. Duboko more, zvezdano nebo, sve je pred njom nestajalo i ona je imala da utone u večnu noć bez misli, čak i bez sna; jer ona nije imala besmrtnu dušu; ona je nikad neće imati.

Bučna svečanost je i dalje tekla. Izgledalo je da i ona u njoj učestvuje. Igrala je, smejala se i pored očajanja koje joj je stezalo srce. Nije htela nikoga da ožalosti izrazom svoga bola.

Najzad, muzika prestade i malo pomalo sve se utiša. Ostao je samo krmar koji je bdeo i mala sirena koja je, naslonjena na ogradu broda, gledala prema istoku, očekujući zoru; znala je da pri pojavi prvog sunčanog zraka treba da umre. Odjednom, na površini talasa iskrsnuše njene sestre. Bile su blede kao ona; njihove lepe i duge kose nisu se više lepršale na vetru; nosile su kratku kosu.

— Prodale smo ih čarobnici — rekoše one — da bi ti došle u pomoć i da bi sprečile tvoju naglu smrt. Evo noža koji nam je dala. Pogledaj kako je oštar. Pre nego što grane sunce, treba njime da probodeš prinčevo srce, pa kada vrele kapi njegove krvi padnu na tvoje noge, one će se pretvoriti u riblji rep. Ti ćeš sići među nas, postaćeš ponovo sirena i živećeš trista godina. Ali, žuri se! Ti ili on, jedno od vas mora da strada pre izlaska sunca. Naša stara baka je očajna zbog tebe, tako da joj je opala seda kosa. Ubij princa koji je uzrok sveg našeg bola i vrati nam se, Žuri se! Zar ne vidiš na horizontu crveni sjaj? Za nekoliko trenutaka izići će sunce i biće dockan.

I s dubokim uzdahom u kome se izražavala sva njihova ljubav prema miloj sestri, iščezoše one pod talasima.

Mala sirena podiže purpurnu zavesu šatora. Polako se približi i poljubi u čelo princa; pogleda u nebo koje se sve više bojilo crvenilom zore; pogleda svoj nož, zatim ponovo upre pogled na princa koji spavajući poče u snu da izgovara ime svoje verenice. On ju je, dakle, mnogo voleo. Jedino je ona vladala njegovim mislima. U jednom trenutku ruka male sirene zadrhta grčevito; ona naglo baci nož u more. Nož zapara jednu crvenu brazdu; kapljice vode, koje prsnuše uvis, bile su kao krv. Poslednji put baci ona svoj pogled na princa, pa se zagnjuri u talase.

Ona oseti da joj se telo rastvara. Sunce se dizalo iznad talasa; njegovi zraci su ulivali blagu toplotu u hladnu penu i mala sirena nije osećala samrtničke muke. Videla je kako u vazduhu leti stotinu prozračnih, čudesnih bića kroz koja je nazirala bela jedra broda koji je odmicao i purpurne oblake na nebu. Ova bića su govorila jezikom koji je odjekivao kao najlepša muzika. Ali ni jedno ljudsko uvo nije moglo to da čuje, kao što nijedno ljudsko oko nije moglo da vidi njihova vazdušasta tela. Oni su se bez krila održavali u vazduhu jedino svojom lakoćom.

Mala princeza oseti da se odvaja od pene sa takvim telom.

— Kuda idem? — upita se ona glasom nežnim kao što je glas onih koje je slušala i čije je i samo lako ptičje treperenje skoro nemogućno
zamisliti.

— Ti dolaziš među nas, kćeri vazduha — glasio je odgovor — Sirena nema besmrtnu dušu i može da je dobije samo ako je zavoli neko ljudsko čedo. Njen večni život zavisi od jednog drugog bića. Kći vazduha takođe nema besmrtnu dušu, ali ona može da je zadobije u naknadu za svoja dobra dela. Tome mi težimo.

U ovom trenutku mi letimo prema obalama krajnjega juga, gde vrućina ubija čoveka; mi mu donosimo svežinu i širimo mirise cveća; mi čistimo vazduh i gonimo bolesti. Kada za trista godina učinimo koliko više možemo korisnih usluga ljudima, dobijamo besmrtnu dušu. Ti, jadno dete, mora da si svim srcem težila ka istome cilju kao što je naš; ti si strašno patila. U naknadu za to stavljena si u isti red s nama i možeš dobrim delima posle tri stotine godina da dobiješ besmrtnu dušu.

Mala sirena u oduševljenju dižući pogled u nebo oseti prvi put kako se njene oči pune suzama, koje umiruju.

Na brodu ponovo zavlada raspoloženje. Svuda su tražili malu sirenu. Princ i njegova verenica, nagnuti na ogradu, gledali su očajnički u talase, misleći da je ona u njih utonula. Ona im nevidljiva priđe, poljubi u čelo njegovu verenicu i dunu iznad njih osvežavajući i blagotvorni vetrić. Zatim sa drugim kćerima vazduha sede na jedan ružičasti oblak koji je vetar nosio prema jugu.

— Za trista godina mi ćemo putovati takođe u carstvo božje — reče jedna od njenih novih drugarica.

— Mi čak možemo i ranije da tamo stignemo — dodade jedna druga. — Kada nevidljivo ulazimo u stanove ljudi i tamo naiđemo na neko dete, koje je obuzeto rđavim mislima, ako našim dahom možemo da ih otklonimo, pa se dete umesto da bude rđavo, popravi i postane radost svojih roditelja, tada se naše vreme kušanja skraćuje za godinu dana, ali se povećava za jedan dan, ako naš napor nije dovoljan da otkloni rđave misli iz dečje duše.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersen – Danske priče, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D., Beograd, 1939.

Pročitajte više:

BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

CAREVO NOVO ODELO – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Dečja riznica, Tekst

CAREVO NOVO ODELO

Živeo pre mnogo godina neki car, koji je toliko mnogo voleo lepe i nove haljine, da je sav svoj novac trošio na gizdanje. Nije mario za svoje vojnike, nije voleo pozorište, nije lovio po šumi, osim kad je trebalo da pokaže nove haljine. Imao je po jedno odelo za svaki sat u danu i kao što se za druge careve kaže: „Car je u savetu“, tako se za njega govorilo: „Car je u sobi za oblačenje“.

U velikom gradu, gde mu je bio dvor, živelo se vrlo bezbrižno; svakog dana dolazilo je mnogo stranaca, trgovaca i zanatlija, pa jednog dana dođoše tamo i dve varalice. Oni su se izdavali za tkače i govorili da umeju izatkati najlepšu tkaninu, koja se samo može zamisliti. Ne samo ,da bi boje i šare bile nešto izvanredno lepo, već bi i odelo sašiveno od te tkanine imalo čudnu osobinu: bilo bi nevidljivo svakom čoveku koji nije valjao u svom pozivu ili je bio neizrecivo glup.

„To bi bilo divno odelo“ — pomisli car, — „kad bih ga nosio mogao bih da doznam ko u mom carstvu nije sposoban za dužnost koju vrši. Mogao bih da razaznam pametne od glupih. Ta se tkanina mora odmah izatkati za mene!“ — i car dade mnogo para dvojici varalica da započnu svoj rad.

Oni namestiše dva razboja i pravili su se kao da rade, ali nisu imali ničega na razbojima. Zahtevali su najfiniju svilu i najčistije zlato, pa su to trpali u svoju torbu, a radili na praznim razbojima do duboko u noć.

„Baš bih voleo da vidim dokle su stigli sa tkanjem!“ — mislio je car, ali mu je bilo pomalo hladno oko srca kad pomisli da onaj ko je glup ili ne odgovara svom poslu, ne može da vidi tu neobičnu tkaninu. On je, doduše, verovao da za sebe ne treba da se boji, ali je ipak hteo da pošalje najpre nekog drugog da ispita kako stvar stoji. Svi su u gradu znali kakvu čudnu osobinu ima ta tkanina, i svi su bili radoznali da vide da li je rđav ili glup njihov sused.

„Poslaću tkačima svog starog poštenog ministra“, — razmišljao je car. — „On će najbolje videti kako tkanina izgleda, jer on ima razuma i niko nije savesniji na dužnosti od njega“.

Tada pođe stari časni ministar u dvoranu gde su dve varalice sedele i radile za praznim razbojem.

„Bože me sačuvaj!“ — pomisli stari ministar i razrogači oči. — „Ne vidim baš ništa!“ — Ali to ne reče glasno.

Varalice ga zamoliše da izvoli prići bliže i zapitaše ga zar nisu lepe šare i divne boje na tkanini. Pritom su pokazivali na prazan razboj. Jadni stari ministar buljio je oči, ali ništa nije video, jer ničeg nije ni bilo.

„Gospode bože!“ — pomisli on, — „znači li to da sam glup! To nikad nisam verovao i to ne sme niko da sazna! Zar sam nesposoban za svoj posao? Ne, nikako ne smem reći da ne vidim tkaninu.“

— Pa zar ništa nećete reći? — zapita jedan od tkača.

— O, divna je! Prekrasna je! — reče stari ministar gledajući kroz naočare. — Te šare, pa te boje! Reći ću caru da mi se neobično dopada!

— To nas raduje! — rekoše oba tkača i stadoše da nabrajaju boje po imenu i ističu lepotu šare. Stari ministar ih je dobro slušao da bi mogao to isto reći caru kad se vrati. Tako i učini.

Iz dana u dan varalice su zahtevale sve više para, svile i zlata za tkanje. Oni sve to trpaše u svoje torbe, a na razboj ne dođe ni jedan jedini končić, već su i dalje tkali na prazno.

Car pošalje drugog časnog dvoranina da vidi kako napreduje tkanje i da li će tkanina biti uskoro gotova. S njim se zbilo isto što i s ministrom; gledao je i gledao, ali pošto nije bilo ničeg sem praznih razboja, nije mogao ništa ni videti.

— Zar to nije lep komad tkanine! — rekoše obe varalice pokazujući lepu šaru, koja nije ni postojala.

„Glup nisam“, — mislio je čovek, — „znači, dakle, da ne valjam na svom poslu. To je, doduše, čudno, ali ne smem dopustiti da se to primeti!“ — I tako je hvalio tkaninu koju nije video i uveravao tkače kako se divi lepim bojama i divnim šarama.

— Zaista je prekrasna, — rekao je caru.

Svi su u gradu govorili o divnoj tkanini. Tada zažele sam car da je vidi dok je još na razboju. S pratnjom odabranih dvorskih ljudi, pođe dvojici lukavih varalica, koji su tobože tkali iz sve snage, ali bez niti i konca.

— Zar nije veličanstvena? — rekoše ona dvojica čestitih dvorana. — Neka samo vaše veličanstvo pogleda kakve su to šare i boje! — i pokazaše na prazan razboj, jer su verovali da drugi vide tkaninu.

„Šta li je ovo!“ — pomisli car. — „Ja ništa ne vidim. To je strašno! Da li sam glup? Da li sam nesposaban za cara? To je najstrašnije što me je moglo snaći!“

— O, vrlo je lepo! — reče glasno, — odajem vam svoje najviše priznanje! — pa zadovoljno klimnu glavom i stade posmatrati prazan razboj, jer nije hteo reći da ništa ne vidi. Svi iz pratnje buljili su u razboj, ali iako niko nije video ništa, jer ničeg nije ni bilo, rekli su kao i car:

— O, divna je! — i savetovali su ga da prvi put obuče odelo od te nove divne tkanine za veliku svečanost, koja je uskoro trebalo da se održi.

— Veličanstveno, divno, izvanredno! — išlo je od usta do usta i svi su se od srca radovali.

Car dade svakom od varalica viteški krst, da ga stave u rupicu od kaputa, i titulu tkača plemića.

Celu noć uoči dana kad je trebalo da se održi svečanost, varalice su presedele, dok im je gorelo šesnaest i više sveća. Narod je mogao da vidi kako se žure da svrše carevo novo odelo. Pravili su se kao da skidaju tkaninu s razboja, sekli su po vazduhu velikim makazama, šili su iglom bez konca i najzad rekli: — Evo, haljine su gotove!

Sam car dođe tamo sa svojim dvoranima i obe varalice digoše po jednu ruku uvis kao da nešto pridržavaju, i rekoše:

— Evo čakšira! Evo prsluka! Evo ogrtača! — i tako redom. — Sve je lako kao paučina! Čovek bi pomislio da nema ništa na sebi, ali u tome baš i jeste preimućstvo.

— Tako je, — rekoše svi plemići, ali nisu mogli ništa da vide, jer ničeg nije ni bilo.

— Hoće li sad, vaše carsko veličanstvo najmilostivije, da izvoli skinuti svoje odelo! — rekoše varalice, — da bismo mu obukli novo, ovde pred velikim ogledalom! — Car skide svoje odelo, a varalice su mu tobože dodavale košulju, čakšire, ogrtač, pa ga obuhvatiše oko pojasa kao da mu nešto vezuju, dok se car okretao i vrteo pred ogledalom.

— Oh, kako su lepe haljine! Kako divno stoje! — rekoše svi uglas. — Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!

— Napolju stoje ljudi sa baldahinom, koji će se nositi nad vašim veličanstvom dok budete išli u povorci! — reče glavni majstor ceremonijala.

Ja sam gotov! — reče car. Da li mi dobro stoji? — pa se još jednom okrete pred ogledalom, što je trebalo da znači da dobro razgleda svoje novo odelo. Komornici koji su morali da nose skute, pipali su rukama po podu kao da dižu skut. Išli su držeći ruke u vazduhu, jer nisu smeli dozvoliti da neko primeti kako oni u stvari ništa ne vide.

I tako je car išao nag u povorci pod lepim baldahinom, a narod po ulicama i prozorima je govorio:

— Kako su lepe careve nove haljine! Kako divno stoje! — Niko nije dozvolio da se primeti da u stvari ništa ne vidi, jer bi to značilo da ne valja na svom poslu, ili da je vrlo glup. Nijedno od carevih odela nije imalo toliko uspeha.

— Pa on nema ništa na sebi! — povika utom jedno dete.

— Ovo je glas nevinog! — reče detinji otac i to se brzo pronese po sakupljenom narodu.

— Nema ništa na sebi! Jedno dete kaže da car nema ništa na sebi!

— Pa on zaista nema ništa na sebi! — povikaše najzad svi uglas.

A i cara je to mučilo, jer mu se činilo da su u pravu, ali je mislio otprilike ovako: „Sad nemam kud. Moram da izdržim u povorci.“

I ponašao se još ponosnije, a komornici su išli za njim noseći skute kojih nije bilo.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersenove bajke, Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd, 1959.

S danskog prevela Vera Jugović.

Pročitajte više:

BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Tekst, Dečja riznica

PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA

Bio jednom neki kraljević koji je hteo da se oženi princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je obišao ceo svet da bi je našao, ali mu se svud isprečilo nešto na putu. Princeza je bilo vrlo mnogo, ali da li su to bile prave pravcate princeze, nije mogao nikako da dokuči, jer je uvek bilo nečeg što mu je smetalo. Vratio se kući sav potišten, jer je želeo da se oženi pravom princezom.

Jedne večeri bilo je strahovito nevreme: sevalo je, grmelo je, kiša je pljuštala, jednom rečju bilo je užasno. Tada neko zakuca na kapiju dvorca, a stari kralj pođe da je otvori.

A napolju je stajala jedna princeza. Ali kako je izgledala od kiše i ružnog vremena! Voda joj je curila s kose i odela i slivala se u vrhove cipela, pa na pete opet izlazila, — a ona je tvrdila da je prava pravcata princeza!

„To ćemo mi već doznati“, — pomisli stara kraljica, ali ne reče ništa, već ode u spavaću sobu, ukloni svu posteljinu i stavi zrno graška na dno postelje; zatim uze dvadeset dušeka i stavi ih preko zrna graška, a odozgo još dvadeset perina od guščjeg paperja.

Tu je trebalo da prenoći princeza.

Ujutru je zapitaše kako je spavala.

— O, vrlo rđavo, — reče princeza. — Gotovo cele noći nisam ni trenula. Ko zna šta je bilo u toj postelji? Ležala sam na nečem tvrdom, tako da sam po celom telu modra i zelena. To je strašno!

Tako su se uverili da je to bila prava pravcata princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset perina od paperja osetila zrno graška. Toliko nežan nije mogao niko biti, do prava pravcata princeza.

Kraljević je uze za ženu, jer je sada znao da uzima pravu pravcatu princezu, a zrno graška odneše u umetnički muzej, gde se i sada može videti, ako ga niko nije uzeo.

Vidite, to je jedna istinita priča.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersenove bajke, Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd, 1959.

S danskog prevela Vera Jugović.

Pročitajte više:

BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

DEVOJČICA SA ŠIBICAMA – Hans Kristijan Andersen / Bajke, Tekst

DEVOJČICA SA ŠIBICAMA

Napolju je bilo veoma hladno. Čitavo popodne duvao je ledeni vetar i vitlao gradskim ulicama krupne pahuljice snega, dok je mraz svojim belim prstom šarao ledeno cveće na prozorskim oknima.

Već je počelo da se smrkava. Mali raznosač novina trčao je od kuće do kuće, a retki prolaznici hitali su da što pre stignu svojim toplim domovima. Počelo je novogodišnje veče.

Sred ove studi i tame koja se sve više spuštala na već opustele ulice, lutala je kroz grad jedna siromašna devojčica, gologlava i bosih nogu. Polazeći od kuće, imala je, doduše, na nogama neke stare, iznošene papuče koje je njena majka skinula sa svojih nogu, ali su one bile prevelike za njena malena stopala. Zato ih je i izgubila.

Jedna je ostala u snegu, kada je odskočila u stranu, kako je ne bi pregazile neke gospodske kočije, koje su u trku protutnjale. Drugu je dograbio jedan ulični deran i pobegao sa njom. Pre nego što je zamakao izg ugla, dobacio joj je kroz smeh da će mu dobro poslužiti kao kolevka kada jednom bude imao dece.

Tako je devojčica produžila potpuno bosa, pa joj noge ubrzo postadoše modre od hladnoće. U staroj kecelji, čije je krajeve čvrsto prikupila, nosila je nekoliko svežnjeva fosfornih šibica, jedan svežanj držala je u promrzloj ruci, nudeći poslednjim retkim prolaznicima: „Šibice! Kupite šibice!“

Ali toga dana niko nije zastao da kupi njene šibice, niti se ko mašio za džep da joj spusti u dlan neki novčić.

Gladna i prozebla, vukla se ulicama, sve malodušnija i umornija. Pahulje snega prekrile su njenu plavu kosu, koja joj je u krupnim uvojcima padala niz pleća. Iz svih domova širila se topla, blaga svetlost, a ulicom je plovio zamamni miris pečenih gusaka i svežih kolača. Bila je to poslednja noć u staroj godini i devojčica s uzdahom pokuša da se seti kada je poslednji put okusila guščiju paštetu.

Najzad se iznemoglo spustila u jedan zaklonjeni kutak između dveju kuća, od kojih je jedna bila nešto isturenija prema ulici, i tu se šćućurila uza zid. Svoje modre, otečene noge podvukla je ispod poderane haljine, zatim je počela da duva u svoje ukočene prste, ali joj od toga ne bejaše ništa toplije. Ali, ni kod kuće joj nije bilo toplije nego tu, na ulici.

Jedino što su imali krov nad glavom, inače je sa sviž strana fijukao vetar, iako du najveće pukotine bile zatisnute krpama i slamom. Njene male ruke bile su već potpuno ukočene od hladnoće. Oh! kako bi joj ovog časa prijala toplota upaljene šibice! Kad bi smela da izvadi samo jedno drvce iz svežnja koji je stiskala u ruci pa da njime kresne o zid, odmah bi joj bilo toplije.

Dugo je devojčica oklevala, dok se najzad nije odvažila i kresnula jednom fosfornom šibicom o zid.

Kako je samo planulo drvce u njenoj prozebloj ruci! Kakav topao i sjajan plamen! Neka prijatna toplina prostruji njenim telom i odjednom joj se učini kao da sedi kraj neke velike tučane peći sa mesinganim nožicama i sjajnim ukrasima, u kojoj veselo plamsa vatra šireći oko sebe tako prijatnu toplotu da devojče nesvesno opruži svoje promrzle noge prema toj zamišljenoj peći.

U tom utrnu plamen i u detinjoj ruci ostade još samo ostatak dogorele šibice. Devojčica sad kresnu i drugo drvce. Plamen suknu još jarkijim sjajem, a na mestu koje je obasjala svetlost šibice zid postade proziran poput nekog tananog vela i pred sanjivim očima devojčice ukaza se unutrašnjost sobe s one strane zida.

Na dugačkom stolu, zastrtom snežnobelim stolnjakom, stajalo je poređano blistavo posuđe, srebrna kotarica puna peciva, velika kristalna činija u kojoj je bilo grožđa, jabuka, krušaka i ananasa, jedan kitnjasti srebrni svećnjak sa zelenim svećama, veliki sud pun toplog punča i boca vina, a na jednoj velikoj plitkoj činiji pušila se tek ispečena guska, ukrašena svud naokolo pečenim jabukama.

Odjednom se činija zajedno sa guskom vinu u vazduh i polete prema promrzloj devojčici. Ona se iznenađeno uspravi i tek što pruži ruku, skupocena porculanska činija na kojoj se nalazila guska pade sa praskom i razbi se u paramparčad. Devojčica se trže uplašeno. U isti čas svetlost utrnu i umesto pečene guske u njenoj ruci ostade samo komadić dogorele šibice.

Kada je ponovo pogledala prema sobi, ugledala je pred sobom samo tvrd, snegom ovlažen, hladan zid. Ne mogavši odoleti srcu, devojčica htede još jednom da dočara svu onu lepotu koja je potrajala tako kratko vreme, pa kresnu i treću šibicu. Ali šibica ne htede da plane.

Triput je morala njom da prevuče po vlažnom zidu dok se nije najzad zapalila.

Ovoga puta blesnula je čudesnim sjajem koji se sve više širio, da bi se odjednom pred iznenađenom devojčicom stvorila najdivnija i najblistavija novogodišnja jelka. Kako je jadno izgledala sa ovom novogodišnja jelka koju je te večeri opazila kroz staklena vrata u kući bogatog trgovca! Na njenim dugim, srebrnastozelenim granama blistale su mnogobrojne sveće u svim bojama.

Krupne šarene kugle visile su svud naokolo izmešane sa ukusno izvezenim paketićima, u kojima su se nalazili razni pokloni. Šta li je bilo u njima? Ugledala je nekoliko prekrasnih lutaka. Oh, kada bi barem jednu od njih smela da zadrži za sebe! Izgledale su kao neke nežne šumske vile i sve su joj se ljubazno osmehivale. Eno i jednog pajaca na grani! Razmahivao je rukama i nogama tako živo da mu je praporac na crvenoj kapici zveckao poput stotine srebrnih zvončića.

Sasvim na vrhu jelke ugledala je jednu veliku zvezdu, koja je blistala kao da je napravljena od samih dijamanata. Zbog njenog jarkog sjaja, devojčica nije znala da li je pričvršćena za vrh jelke ili je pala sa neba, pa lebdi nad njom kako bi njena jelka bila što bogatija i lepša.

I što je duže o tome razmišljala, činilo joj se kao da se zvezda sve više i više diže negde uvis. Ispružila je prema njoj ruke da je zadrži, ali se u tom času ugasila šibica i blistava jelka nestade pod tamnim velom noći. Zajedno sa njom nestao je i pajac, i lutke, i paketići sa poklonima, i blistave staklene kuge, a svećice su se dizale sve više i više uvis, dok se nisu pretvorile u bezbroj dalekih zvezda koje su treptale na hladnom zimskom nebu.

Jedna od njih skliznu sa svoda i nestade u modrim dubinama neba ostavljajući za sobom dug i blistav trag.

„Sada će neko umreti“, prošapta devojčica reči koje je često slušala od svoje dobre bake dok je ona još bila živa. „Kad god padne neka zvezda“, govorila je baka, „jedna duša otići će sa ovog sveta!“ Svud naokolo vladala je tama i stud.

Ali devojčica nije više osećala hladnoću. Pomisao na baku vrati je daleko unazad i pred njome ponovo oživeše davno protekli dani… Bila je bolesna, a kraj njenog uzglavlja sedela je baka. Kako nije mogla zaspati, baka joj je pričala neku tužnu priču, od koje su joj navirale suze na oči, a baka ih je utirala svojim poljupcima…

Kao nekada, baka joj se činila tako blizu, a u isti mah i beskrajno daleko: neka tama zatirala je njeno lice, a ruke joj nije mogla dodirnuti. Tada devojčica kresnu još jednu šibicu. Opet blesnu jarka svetlost i ovoga puta sasvim jasno vide svoju baku i njen dobro poznati blagi osmeh. Kako je lepa bila ovoga puta njena baka! Na njoj bejaše duga plava haljina, na rukama je imala rukavice od skupocene čipke, a u nedrima veliku crvenu ružu.

„Bako!“, uzviknula je devojčica. „Povedi me sa sobom! Ne smeš iščeznuti kao što su iščezle jedna za drugom topla peć, pečena guska i velika, prekrasna novogodišnja jelka! Ostani kraj mene! Oh, kako se bojim da te ne izgubim kada mi dogori šibica!“ Baka ne odgovori ni reči, ali u njenim očima ogledala se beskrajna blagost i milošta.

Raširenih ruku dolazila je sve bliže svojoj devojčici, koja je neumorno kresala šibicu za šibicom, iz straha da ne izgubi svoju dragu baku koju je najzad ponovo našla. Upaljene šibice širile su svuda oko sebe takvu svetlost kao da se nalaze usred belog dana. Mesec i zvezde nestadoše, pa čak i sunce izblede pred tolikim sjajem.

Širom otvorenih očiju, devojčica je zadivljeno gledala u svoju baku, koja joj se učini veća, lepša i mlađa nego što je ikada bila. Onda joj pohita u susret, a baka je, tako joj se činilo, nežno podiže u naručje i, lica ozarena blagošću i dobrotom, vinu se nekuda uvis.

Novogodišnja noć uzmicala je prvom danu u godini.

Naslonjena o hladni kameni zid, sedela je smrznuta devojčica, obraza rumenih od jutarnje svetlosti i blaženog osmeha na usnama. Tako su je zatekli prvi rani prolaznici. Bila je već potpuno ukočena, a svuda oko nje ležale su dogorele fosforne šibice.

„Jadnica! Htela je da se ogreje!“ – primeti neko. A niko nije ni slutio šta je devojčica u svojoj mašti ugledala te svoje poslednje noći, pre nego što je umrla od hladnoće: dom, toplotu, dobru baku – sve što nije imala i za čim je čeznula.

Hans Kristijan Andersen

(Prevod: Stanislav Vinaver)

Pročitajte više:

BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena

PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu / Najlepše pesme za decu / Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu… Jer, deca su ukras sveta ♥

Najlepše bajke i priče za decu / Dečja riznica

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂

RUŽNO PAČE – Hans Kristijan Andersen – BAJKE / Tekst

RUŽNO PAČE

Kako je lepo bilo u polju: leto u punom jeku – žitna polja se zlate, ječam zeleni, a dole kod zelene livade je naslagano seno. Roda korača na svojim dugim crvenim nogama, nešto govori egipatski, jer je taj jezik naučila od majke. Oko njiva i livada je velika šuma, u kojoj leže skrivena duboka jezera. Da, zaista je divno tamo u polju.

Na sunčanoj poljani nalazio se stari zamak opasan dubokim kanalima. Od njegovih zidina pa sve do kanala porastao je tako bujan i visok repuh da se pod njegovim najvećim lišćem moglo sakriti dete i to u stojećem stavu. U tom gustom čestaru u svom gnezdu sedela je jedna patka na jajima i dosađivala se. Njoj je već dosadilo da sedi tako dugo, jer joj niko nije dolazio – sve ostale patke su više volele da plivaju po kanalima nego da sede pod repuhom i s njom trabunjaju.

Najzad se u jajima začulo kljuvanje i tanko „piju-piju“, oživjela su žumanca, ljuske su počele da pucaju i iz njih su pačići počeli promaljati svoje glavice. „Kva-kva!“ , oglasi se patka, a mladunci požuriše. Iskobeljavši se iz ljuski što su brže mogli, pačići se počeše ogledati na sve strane pod tom kupolom od zelenog lišća. Mati ih je pustila da razgledaju koliko hoće, jer je zelenilo zdravo za oči.

„Kako je veliki svet!“, čudili su se pačići, jer su sada zaista imali mnogo više mesta nego kad su ležali u jajima . „Zar mislite da je to ceo svet?“ , reče majka patka. „Svet se prostire daleko s druge strane vrta, sve do sveštenikove njive, ali ja tamo još nikada nisam bila. No, jeste li tu svi?“, rekla je patka i pogledala. „Ne, nisu svi. Najveće jaje još se nije raspuklo. Pa koliko ću još čekati? Već mi je dojadilo!“, rekla je patka i opet sela.

„Pa, kako je, kako je?“, upita je njena stara prijateljica dolazeći joj u posetu. „Ah, s jednim jajetom se još natežem!“, odgovori patka koja je sedela na jajima. „Nikako da se izleže pače. A pogledaj samo ove! Najlepši pačići na svetu! Svi liče na oca, na onog mangupa što ne dolazi ni da me vidi.“ „Pokaži mi to jaje što neće da se otvori!“, rekla je njena stara prijateljica. „Veruj mi to je ćureće jaje. I mene su tako jednom nasamarili, pa sam s mladuncima muku mučila, zamisli: boje se vode! Vikala sam na njih, pretila, gurala u vodu – sve uzalud, neće i neće! Daj da vidim to jaje! Jeste, ćureće! Bolje ti njega ostavi uči pačiće da plivaju!“

„Ipak ću još malo na njemu posedeti!“, reče patka „ kad sam već toliko sedela, mogu još malo. „Kako hoćeš“ , odgovori stara patka i odgegala prema vodi.

Najzad se raspuklo i veliko jaje. „Piju-piju!“ pijuknu pače i izađe iz jajeta. Bilo je veliko i ružno. Patka ga stade motriti pa reče u sebi: “Ovo je neko strašno veliko pače! Nijedno ne izgleda tako! Da zaista nije ćureće? To ćemo uskoro doznati! Mora u vodu, pa makar ga morala sama gurnuti!

Ujutru osvanu prekrasan dan. Sunce je obasjavalo zeleni čičak, a majka patka siše sa celom porodicom u jarak. Pljus! skoči u vodu. „Kva, kva!“, poče patka dozivati, a pačići jedno za drugim bućnuše u vodu. Voda im se sklopi nad glavom, ali oni odmah izroniše i divno zaplivaše. Noge su išle same od sebe i svi su zaplivali, čak i ružno sivo mladunče.

„Ne, to nije ćure!“, pomisli patka „gle kako divno vesla nogama i kako se pravo drži! To je moje rođeno mladunče. I sasvim je lepo kada ga čovek dobro pogleda.“

„Kva, kva! Hajde sad sa mnom da vas uvedem u svet i predstavim u pačjem dvorištu. Samo budite uvek blizu mene da vas niko ne zgazi, i čuvajte se mačke!“ I tako uđoše u pačje dvorište. Tu je bila strahovita galama, jer su se dve porodice tukle oko jeguljine glave i na kraju je ugrabila mačka.

„Vidite, tako je to na svetu“, reče patka i obliza kljun jer se i njoj jela jeguljina glava. „A sad požurite i poklonite se pred onom starom patkom. Ona je najotmenija od svih ovde, španske je krvi. I vidite, ima na nozi crvenu krpicu, to je nešto izvanredno lepo i najveće odlikovanje koje patka može dobiti: to znači da ne žele da je izgube, i da je raspoznaju životinje i ljudi. Žurite se! Ne krivite noge unutra! Vaspitano pače uvek širi i zabacuje noge kao otac i mati! Gledajte, ovako! Poklonite se i recite „kva“! I pačići tako učiniše.

Druge patke oko njih, pogledaše ih i rekoše sasvim glasno: „Gle! Taman nam još i ova bagra treba, kao da nas i ovako nema dosta! Fuj, kako izgleda ono pače, njega nećemo trpeti!“ I odmah doleti jedna patka i ugrize ružno pače za vrat. „Ostavi ga na miru! Ta ono nikome ništa ne čini!“, povika mama patka. „Ali je isuviše veliko i ružno!“, odgovori patka koja ga je ugrizla, “zato ga treba oterati!“

„Kako imate lepu dečicu“, reče patka sa crvenom krpicom oko noge, „sva su vam lepa sem ovog koje je ispalo nekako rđavo! Čisto bih želela da ga nekako preudesite!“ „To se ne može, vaša milosti“, reče majka patka „nije lep, ali je dobrog srca i pliva vrlo lepo, kao i ostali, čak i malo bolje. Mislim da će lepo porasti i s vremenom će se smanjiti. Suviše dugo je ostao u jajetu i zato mu stas nije ispao kako treba!“, i pri tom poče milovati svoje pače, „sem toga, patka je, pa mu to neće mnogo smetati. Mislim da će lepo ojačati i probiće se nekako kroz život!“ „Drugi su ti pačići divni“, reče stara, „ponašajte se kao kod kuće, i ako nađete kakvu jeguljinu glavu, možete mi je doneti!“ I osećali su se kao kod kuće.

Ali su siroto ružno pače tukli, udarali i pravili budalom i patke i kokoške. „Suviše je veliki!“, govorili su svi; a ćuran koji je rođen sa mamuzama, i stoga misli da je car, nadu se kao jedrilica pod punim vetrom, pođe pravo na jadno pače, zaćurlika, a glava mu sasvim pocrvene. Jadno pače nije znalo ni šta će ni kuda će, bilo je očajno što je tako ružno i služi na porugu celom pačjem dvorištu.

Tako je prošao već prvi dan, a kasnije je bilo sve gore i gore. Svi su proganjali to jadno pače. Pa i njegova rođena braća i sestre bili su grubi prema njemu i stalno su govorili: „Nakazo jedna, da ti hoće mačak vrat zavrnuti!“ Čak mu je i mati jednom rekla: „Dabogda te moje oči ne gledale“ Patke su ga ujedale, kokoši kljucale, a devojka što je hranila živinu nogom ga je udarala i terala. To je jadnom pačetu toliko dozlogrdilo da je jednog dana preskočilo ogradu i pobeglo.

Male ptice u grmlju su se preplašile i razletele na sve strane. „Pobegle su zato što sam tako ružan!“ pomislilo je pače i zatvorilo oči. Bežalo je sve dalje dok nije stiglo do močvare gde su živele divlje patke. Tu je umorno i tužno pače preležalo čitavu noć. Kad su se ujutro digle divlje patke, ugledale su svog novog suseda.

„Ko si ti, odakle si?“, pitale su ga one, a pače se okretalo na sve strane i pozdravljalo ih kako je najbolje znalo i umelo. „Baš si ružan!“, rekle su mu patke. „Ali nama to ne smeta, samo da se ne ženiš nekom od nas!“ Jadno pače! Ono nije ni pomišljalo na ženidbu. Priželjkivalo je samo da ga puste da leži u trski i da pije vodu iz močvare. Tu je pače proležalo čitava dva dana, a onda su došle dve guske, ili bolje rečeno, dva divlja guska. Još su bili vrlo mladi, pa su bili i vrlo drski. „Slušaj, druže!“, rekli su mu oni „strašno si ružan, ali nam se sviđaš. Hoćeš li s nama, pa da budeš ptica selica? Odmah tu, u susednoj močvari, ima nekoliko lepotica divljih gusaka, sve same gospođice! Divno gaču „ga-ga-ga!“ Kod njih možeš imati uspeha iako si tako ružan!

„Fijuuu!“, tog trenutka dva metka fijuknuše iz lovačke puške, oba gusana padoše mrtva u ševar i voda se oboji njihovom krvlju. „Fiju!“, ponovo se razleže pucanj i čitavo jato divljih gusaka se diže iz trske. Sada poče pucnjava za njima.

To je počinjao veliki lov. Lovci su se pritajili oko močvare, a neki su se popeli i na drveće čije su grane padale na ševar. Plavičasti dim poput oblaka provlačio se između tamnog drveća i dugo se rasplinjavao iznad močvare, a lovački psi su kroz šaš i trsku jurili preko te močvare. Kako se samo uplašilo jadno pače! Zakrenulo je glavu da je sakrije pod krilo, ali u tom trenutku pred njim se pojavila strašna psina, isplazila jezičinu, a oči sevaju. Pas iskezi zube, gotovo njuškom da ga takne, ali ga ne taknu, nego ode kako je i došao.

„Oh, hvala bogu!“, odahnu pače, „Toliko sam ružan da ni pas neće da me ugrize.“ I tako je pače ostalo na miru. Ono se šćućurilo, a oko njega su odjekivali pucnji sve jedan za drugim. Tek pri kraju dana nastala je tišina, ali se jadno pače nije usuđivalo ni da se pomakne. Pače je još nekoliko sati tako pritajeno čekalo, a onda je pogledalo oko sebe i najednom potrčalo što ga noge nose.

Duvao je vetar i pače je jedva batrgalo preko njiva i livada. U kasno predvečerje nekako je stiglo do jedne siromašne seljačke kućice, koja je bila tako trošna da ni sama nije znala na koju će se stranu srušiti. A vetar je duvao sve jače i jače, i jadno pače je moralo da sedne da ga vetar ne bi odneo. Najednom pače opazi da su vrata na kući bila tako nakrivljena da bi se moglo uvući u kuću. U toj kući je živela jedna starica sa mačkom i kokoškom. Mačak, koga ga je nazivala sinčićem, umeo je da izvija leđa i da prede, umeo je čak i iskre da baca ako ga neko u mraku uz dlaku gladi. Kokoška je imala vrlo male i kratke noge i zato su je zvali Kratkonoga. Dobro je nosila jaja i starica ju je volela kao rođeno dete.

Odmah ujutro su primetili strano pače i mačak je počeo da frče a kokoška da kakoće. „Šta je ovo?“, začudila se starica i pogledala oko sebe, ali nije dobro videla, pa pomisli da je pače neka ugojena patka što je ovamo zalutala, pa uzviknu: „Gle lepe lovine! Sad ću imati i pačjih jaja! Samo da nije patak? To ćemo mi već videti! I starica odluči da sačeka tri nedelje. Tri nedelje su prošle, ali od jaja ne bi ništa. Mačak je bio gospodar u kući, a kokoš gospodarica. Stalno su govorili: „Mi i svet!“, jer su smatrali da oni predstavljaju polovinu sveta, i to onu bolju.

Pače je smatralo da se i drugačije može gledati na te stvari, ali kokoška nije trpela njegovo mudrovanje. „Možeš li ti da nosiš jaja?“ pitala ga ona. „Ne mogu…“ „E, onda ne otvaraj svoj kljun!“ A mačak ga je pitao: „A umeš li ti da izvijaš leđa? Umeš li da predeš i da dlakom iskre bacaš?“ „Ne umem“. „E, onda se ne uplići kad pametniji govore!“

Snuždeno i ojađeno, pače se povuklo u ćošak i počelo da mašta o svežem vazduhu i toplom suncu. I najednom ga obuzela neodoljiva želja da zapliva. Nije moglo izdržati pa kaže i kokoški. „Šta ti bi odjednom?“, začudi se ona. „Nemaš prečeg posla, pa ti gluposti u glavu dolaze. Bolje bi ti bilo da nosiš jaja ili da predeš, onda ne bi ludovao.

„Ah, a tako je divno plivati po vodi!“, uzdahnulo je pače. „Nema ništa lepše nego kada zaroniš i glavom do dna dođeš!“ „Čudna mi zadovoljstva!“, reče kokoš. „Ti si pošašavio! Mačak je najpametnije stvorenje koje znam, pa njega pitaj da li on voli da pliva i da roni! A o sebi neću ni da govorim! A pitaj i našu staru gazdaricu, od nje na svetu pametnije nema! Pitaj je da li bi ona htela da pliva i da tone na dno!“

„Vi mene ne razumete!“, reklo je pače. „Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti? Ne misliš valjda da si pametniji i od mačka i naše gazdarice, a o sebi da i ne govorim. Ne diži nos, drago dete, i zahvali se stvoritelju za sve dobro kojim si nagrađen. Zar nisi došao u toplu sobu i društvo od kojeg možeš nešto i da naučiš? Ali ti si žutokljunac i nije nimalo zanimljivo s tobom drugovati! Ja ti želim samo dobro, zato ti i govorim neprijatne stvari. Po tome se i poznaje pravi prijatelj. Pobrini se samo da sneseš jaje i da naučiš da predeš ili bacaš varnice.“

„Mislim da bih radije pošao u svet.“ odgovorilo je pače. „E, onda srećan put!“ reče kokoška. I pače je zaista otišlo.

Ono je plivalo i ronilo, ali su ga zbog njegove ružnoće sve životinje popreko gledale. Tako je došla jesen. Lišće u šumi je požutelo, potamnelo i opalo. Vetar se poigravao s opalim lišćem i u vazduhu se već osećala zima. Nadvili su se oblaci puni kiše i snega, a na ogradi je stajao gavran i od hladnoće graktao: „Gra-gra!“ Jadnom pačetu su se približili crni dani!

Jedne večeri kad je već sunce zalazilo, iza grmlja se u rumenilu sunca pojavilo čitavo jato divnih velikih ptica. Takve divne ptice pače još nikada nije videlo, blistavo bele, dugih gipkih vratova. To su bili labudovi koji su, klikćući i šireći lepa, duga krila, leteli iz tih hladnih krajeva u toplije predele gde se vode ne smrzavaju. Labudovi su leteli visoko, visoko i malo pače je obuzeo neki čudan osećaj.

Ono se na vodi okretalo poput nekog točka, a onda je najednom isteglo vrat i podiglo glavu koliko je moglo i pustilo tako snažan i prodoran krik da se i samo od njega uplašilo. Pače nikako nije moglo da odvoji pogled od tih divnih i srećnih ptica.

Kada ih izgubi iz vida ponovo zaroni na dno, a kada opet izroni bilo je izvan sebe. Ono nije znalo ni kako se te ptice zovu, ni kuda lete, ali je osećalo da ih je zavolelo i da su mu bliže nego bilo ko do sada. Međutim, pače im nije zavidelo, nije mu bilo ni na kraj pameti da poželi ovakvu lepotu za sebe. Ono bi bilo srećno kada bi ga bar patke primile u svoju sredinu. Jadno ružno pače! A zima je bila hladna, tako hladna!

Pače je moralo stalno plivati da se voda ne bi zaledila, ali se otvor u kom je pače plivalo ipak iz noći u noć smanjivao. Pače je moralo svom snagom veslati svojim nožicama da bi sprečilo potpuno zamrzavanje vode, ali je najzad sasvim malaksalo, zastalo je i zamrzlo se u novoj kori leda.

Ujutro je naišao neki seljak, pa kada je video šta se dogodilo, razbije led svojom desnom klompom i odnese pače svojoj ženi. U njihovoj kući pače se povratilo u život. Deca su htela da se igraju s njim, ali ono je pomislilo da i ona hoće da mu nešto napakoste, pa poče da beži. Palo je u sud sa mlekom i ono se prosu po podu. Žena vrisnu, raširi ruke, a pače u strahu upade u sud sa maslom, pa u brašno i tek onda se, onako brašnjavo, nekako nađe na podu. Sada nasta prava gužva. Žena podiže graju i baci za njim mašice, a deca uz smeh i viku krenuše da ga hvataju. Sva sreća pa su vrata bila otvorena, te pače pobeže napolje, zavuče se pod grm i iznemoglo klonu u sveži sneg.

I suviše bi bilo tužno kada bi pričali sve nevolje koje je pače prepatilo tokom duge zime. Ležalo je u maloj bari među trskama sve dok nije dugo očekivano sunce opet zasjalo i ogrejalo. A onda su i ševe zapevale i nastalo je divno proleće.

Jednog dana pače uzmahnu krilima, a ona, sada ojačala, zašuštaše jače nego ikada ranije i pače se vinu uvis. Pače još nije ni došlo k sebi od uzbuđenja, a već se našlo u nekom vrtu gde su jabuke cvetale i opijao miris jorgovana što se svojim granama nadneo nad vodu dubokog kanala.

O, kako je to sve bilo divno! Kako je opijao dah proleća! Šušteći krilima i lagano klizeći po vodi, najednom su se iza žbunja pojavila tri bela labuda. Pače je već videlo takve ptice, ali sada, kada ih ugleda tu pred sobom, obuze ga neizdrživa tuga i ono uzdahnu: – Poleteću u susret tim kraljevskim pticama! Znam, ubiće me što se ovako ružan usuđujem da im se približim. Ali neka! Bolje je da me oni ubiju nego da me patke grizu, kokoši kljucaju i ona devojka u dvorištu nogama ćuška. Bolje mi je da umrem tako nego da skapavam na zimi!

I pače prhnu u vodu i zapliva prema divnim labudovima, a kada ga labudovi ugledaše, oni uzdignutih krila poleteše prema njemu. „Evo, ubijte me!“, promuca jadno pače i nakloni glavu prema vodi da tako dočeka svoju smrt. Ali šta je to? Na glatkoj vodenoj površini vidi sebe! To više nije bilo ono nezgrapno, sivo i ružno pače, nego pravi pravcati labud!

Nije bilo presudno to što se izlegao u pačijem gnezdu, nego to što je na svet došao iz labuđeg jajeta! Posle svih onih nevolja i stradanja kroz koje je prošao, mladi labud je, eto, dočekao dane radosti. I on je zaista znao ceniti ovaj trenutak sreće! Veliki labudovi su plovili oko njega i milovali ga svojim kljunovima. U vrt je dotrčalo nekoliko dečaka i devojčica i počeli su u vodu bacati komadiće hleba i zrnevlja. Najednom je najmlađi dečak uzviknuo: „Evo novog labuda!“

I svi ostali se obradovaše i zapljeskaše: „Novi labud! Novi labud!“ Poskakujući od radosti, deca su otrčala po svoje roditelje, a kad su se svi iskupili oko labudova, svi su u jedan glas ponavljali: „Ovaj labud je najlepši! Najmlađi, a najlepši!“ Stari labudovi se izmakoše i pred njim pokloniše. Mladi labud se zastidi i sakri glavu pod levo krilo. Od velike sreće bio je potpuno zbunjen.

Bio je ponesen osećanjem iznenadne sreće, ali ne i osećanjem oholosti, jer nijedno dobro srce nije sklono oholosti. Dobro se on sećao toga kako su ga progonili i ismevali, a sada mu, eto, govore da je najlepši među ovim divnim pticama. Rascvetali jorgovan pruža svoje grane prema njemu, a sunce ga greje tako toplo i tako nežno. I mladi labud raširi krila, izdiže glavu i iz dubine srca zaklikta: „Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!“

Hans Kristijan Andersen

Pročitajte više:

BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče svih vremena

DEČJA RIZNICA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂