STAKLAREVA LJUBAV – Grozdana Olujić / Bajke, Tekst
STAKLAREVA LJUBAV
Sav zanesen, dečak je posmatrao kako se nadimaju očeve grudi a bezoblična užarena masa, na vrhu duge staklarske cevi, pretvara u prozirnu staklenu zdelu za voće i kolače.
– Kad porastem i ja ću postati staklar! – reče mališan a otac ga, odloživši posao, zbunjeno pogleda.
– Za staklare su potrebna jaka pluća, a ti jedva uspevaš da ugasiš rođendansku sveću. Nije to posao za tebe, sinko! Beži od staklarske peći kao od kuge dok ti nije spržila lice i dušu… – staklar zaćuta i s tugom se zagleda u dečakove zlataste oči. Takve u porodici nikada niko nije imao, niti je iko bio tako prozračan i tanak.
– Idi, igraj se, dete… – otac uzdahnu. – I ne dolazi više ovamo.
Ali, dečak nije bio u stanju da posluša očev savet. Sjaj i prozračnost stakla privlačili su ga više od bilo čega na svetu. U blesku rose video ga je, u kapima kiše, u bojama duge, u snu. Čak mu je i potok ličio na neko tečno staklo koje skakuće preko kamenja i negde u daljini pretvara se u stakleno jezero naseljeno prozračnim jezerskim vilama.
Je li čudo što on, kradomice, nastavi da dolazi u staklaru? Što zanemari san i igru? Ali, bez obzira koliko se trudio, grudva na vrhu duvaljke nije se pretvarala u pehar ili zdelu. Mrtva i mutna visila je neko vreme a onda se otkidala i padala na tlo kao neka nakazna voćka.
Brže od iverja niz planinsku reku oticali su dani, meseci, godine. Ali, dečak nije odustajao, delimično zbog tvrdoglavosti, delimično zbog priča starih staklara da u staklenoj rudači živi čarobnjak koji se pojavljuje jednom u sto godina, onome ko ga ugleda darujući sposobnost da od stakla načini sve što zaželi: od staklenog cveta do ptice.
– Kad bi mi se, makar na trenutak, ukazao! – sanjario je mališan i iz sve snage duvao u cev sve dok staklena masa nije počela da se širi kao mehur. Ali, da od mehura napravi zdelu, nije mu polazilo za rukom, i on se zaricao da neće više odlaziti u staklaru. Pa ipak, već sutradan je tamo išao kao da ga noge same nose.
Ponekad mu se činilo da u staklu vidi nečije lice kako se smeši, ali to bi trajalo tek tren i smešak bi se gasio kao da ga nije bilo.
No, i pored neuspeha dečak je u staklaru odlazio sve češće i ostajao sve duže. Jedne noći on vide kako provejava krupan i vlažan sneg i zatrpava krošnje drveća i pločnike.
– Ne načinim li noćas stakleni cvet prozračniji od mehura sapunice, više nikada ovamo neću doći! – promrmlja dečak i zamoči cev u vrelu, žitku masu.
Već su ga grudi bolele od duvanja a grudva nikako da se počne širiti. Tek pred zoru on vide kako se staklena masa uvija i preobražava u kristalni cvet kakav nikad niko nije video. Van sebe od radosti, on savi dugu svetlucavu dršku, napravi za nju postolje i odloži cvet na policu. Zatim uze novu grudvu i začudi se: kao da je od pene bilo načinjeno, staklo se stade tanjiti i pretvarati u pticu dugog repa u kome su se prelivale najnežnije i najblistavije dugine boje.
– Da napravim još jednu pre nego što majstori uđu u staklaru… – pomisli ali, kada se stakleni mehur raširi, on vide kako se, umesto u pticu, tmasta i bezoblična grudva preobražava u devojčicu tako prozračnu i blistavu da su ga od sjaja njenog lica oči bolele.
Kao opčinjen stajao je neko vreme i zurio u nju.
– Aj, kad bi progovorila ili koraknula… – uzdahnu i istovremeno se podrugnu samome sebi: ko je još video staklo koje korača ili govori? Samo budala može poželeti nešto što ne biva…
– Ko to kaže? – staklena devojčica se zakikota, poskoči i malim hladnim prstom dotače dečakov obraz, pa poče da raste. Bila je već skoro dečakove visine kad mali staklar ču korake radnika koji su dolazili na posao.
– E, svašta! – progunđa dečak. – Već je počelo da mi se sviđa staklo koje raste i govori! – on nadlanicom protrlja oči uveren da sanja, ali devojčica je i dalje, svejedno, stajala kraj njega i prekorno ga posmatrala.
– A što ne bi govorilo? – reče ljutito.
– Pa, ti veruj da je nemoguće, ako ti se to sviđa! – svojom malenom šakom ona dotače dečakovo rame i osmehnu se. – A sad me vodi svojoj kuću jer uskoro će radionica biti puna ljudi.
– Šta da kažem roditeljima? – zabrinu se mališan. – Zapanjiće se kad te vide…
– Neće me videti! – reče devojčica. – Ja ću biti vidljiva samo za tebe… – nečujno ona pođe za dečakom i isto tako nečujno uđe u njegovu kuću.
Od toga dana dečakova majka nije mogla rođenim očima da poveruje. Je li taj nasmejani mladić njen večno uplašeni sin? Šta se to s njim događa? S kim on to u mraku razgovara? Pokušala je da sazna, ali je na sva njena pitanja dečak ćutao i rastao očiju punih nekog tihog, radosnog sjaja.
Zajedno s njim rasla je i devojčica, nežna i prozirna kao da ju je vodena vila rodila, i bila stalno uz dečaka: u kući, u školi, u snu i na javi. Majstori iz staklare su ga u čudu posmatrali i pokušavali da dokuče ko mu to u radu pomaže. Takve staklene cvetove, ptice i pehare još nikada niko nije uspeo da napravi. Da nije čarobnjak iz staklene rudače tu umešao svoje prste? Od koga je momčić sve to naučio? Uzalud su se trudili da prokljuve njegovu tajnu. Mali staklar je ćutao a dani su se kao pupoljci otvarali.
Kraj reke, dok je posmatrao oblake kako se ogledaju u vodi, on pomisli kako od njega nema srećnijeg čoveka na svetu i istog trena oseti kako mu, kao nož, kroz grudi prolete jeza. Šta ako Svetlooka ode kao što je i došla? Ako, jednostavno, iščezne?
– Bićeš uvek sa mnom? – prošaputa bojažljivo. – I volećeš me večno?
– Dok me ne udariš ili ne gurneš, zapamti! Ljubav je krhkija od stakla. Za nju je potrebno mnogo strpljenja, mnogo nežnsti… – Lepotica od stakla se osmehnu a mladić uskoro zaboravi i svoju strepnju i njenu opomenu.
Nedelje i meseci su leteli kao zlatne strelice i on poverova da će uvek tako biti. Pod njegovim prstima staklo se savijalo u grančice, u svetlucave vlati trave, cvetne puzavice, i njegova je slava rasla.
Ljudi su iz daleka dolazili da vide njegove tvorevine od stakla, da im se dive. Od ove grudve napraviću paučinu s kapima od rose. Na dnevnom svetlu blistaće kao biseri… – reče mali staklar jedne noći, ali mu posao ne pođe za rukom i Svetlooka se, nehotice, nasmeja.
– Ta ti paučina liči na rezance… – reče a on je, u ljutini, ne razmišljajući, gurnu.
Istoga časa ču se nekakav reski zvuk, kao da se staklo lomi, i on, sav očajan, vide kako se devojka pretvara u gomilicu staklenog praha i u struji vazduha izleće kroz prozor.
– Oprosti mi, vrati se!? – povika van sebe od tuge i zaprepašćenja i potrča za staklenim prahom koji se sve brže osipao, dok na kraju sasvim ne nestade.
Uzalud ju je zvao, uzalud za njom tragao. Ni u san mu nije svraćala a dani su se kao snežne pahulje kovitlali. Jedino mu se, s vremena na vreme, činilo da je u sjaju stakla vidi, a onda i to prestade i on poverova da je sve bilo samo san.
Polako poče da je zaboravlja, oženi se, izrodi decu. Već mu i belina kosu na čelu pokri, kad jedne noći opazi kako se njegov najmlađi sin iskrada i odlazi u staklaru. Zatim ugleda njegov prvi stakleni cvet i tihi, radosni sjaj u očima. Ne pitajući ga ništa, shvati da priča ne prestaje da se ponavlja.
Grozdana Olujić
Pročitajte više:
BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena
PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena
PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, recitacije, otpevane pesme, video…
BASNE – Antologija najlepših basni
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
