Два царева сина пошла једном по свету да траже пустоловине па почели живети неумерено и распусно те се никако нису враћали кући. Трећи, најмлађи син, којег су звали Тупавко, крену на пут да потражи браћу. Али кад их најзад пронађе, они га стадоше исмевати што се усудио да се са својом малом памећу пробија кроз свет кад то не полази за руком ни њима двојици који су кудикамо паметнији.
Ипак, сва тројица продужише заједно пут па наиђоше на један мравињак. Двојица старијих хтедоше да га разрију па да гледају како мали мрави у страху миле тамо-амо и склањају јајашца, али Тупавко рече: „Оставите их на миру, не дам да их уплашите!”
Они онда наставише пут и дођоше до једног језера по коме је пливало много, много патака. Два старија брата хтедоше да ухвате коју па да их испеку, али Тупавко то не дозволи него рече: „Оставите их на миру, не дам да их убијате!”
Најзад дођоше до једног пчелињег гнезда, у коме је било толико меда да је цурио низ стабло. Двојица старијих хтедоше да наложе ватру испод дрвета и да погуше пчеле како би могли извадити мед. Али их Тупавко опет одврати од тога рекавши: „Оставите их на миру, не дам да их погушите!”
Најзад три брата дођоше у један дворац, где су се по стајама налазили све сами окамењени коњи, а нигде се нису видели људи. Прођоше тако кроз све стаје, док на крају не стигоше пред једна врата која су била закључана с три катанца; насред врата било је мало окно кроз које се могло погледати у собу. Унутра видеше неког седог човечуљка како седи за столом.
Позваше га, једанпут, двапут, али он их не чу. Најзад га позваше и трећи пут. Он онда устаде, откључа катанце и изиђе. Али није проговарао ни речи, већ их је одвео до једног богато постављеног стола.
Кад су се најели и напили, отпратио је свакога у посебну спаваћу собу. Сутрадан ујутру седи човечуљак уђе к најстаријем, махне му руком и доведе га пред једну камену плочу на којој су била исписана три задатка која је ваљало извршити па да се дворац ослободи чаролије.
Први је гласио: у шуми под маховином леже бисери цареве ћерке, има их хиљаду; требало их је сакупити, а ако и један једини буде недостајао кад сунце зађе, онај који их је тражио претвориће се у камен.
Најстарији брат отиде онамо и поче тражити, али кад је дан минуо, нашао је тек стотину; и десило се онако како је писало на плочи: претворио се у камен.
Сутрадан се други брат подухвати задатка, али није прошао много боље од најстаријега: не нађе више од двеста бисера и претвори се у камен.
Најзад дође ред и на Тупавка. И он поче тражити по маховини, али било је тешко налазити бисере, а и ишло је веома споро. Он онда седе на један камен и заплака. И док је тако седео, наиђе с пет хиљада мрава онај мрављи цар коме је он спасао живот и сићушни мрави за тили час пронађоше све бисере и скупише их на гомилу.
Други је задатак био да се из језера извади кључ од собе у којој је спавала царева кћи. Кад Тупавко дође до језера, допливаше оне патке које је он спасао, загњурише и извадише кључ из дубине.
Трећи је пак задатак био најтежи: између три уснуле цареве ћерке требало је изабрати најмлађу и најљупкију. Оне су, међутим, потпуно личиле једна на другу, и ни по чему се нису разликовале сем по томе што су јеле различите слаткише пре но што су заспале: најстарија комад шећера, средња мало сирупа, а најмлађа кашику меда.
Тада долете матица оних пчела које је Тупавко заштитио од ватре, па свим трима пређе преко усана и најзад се задржа на уснама оне која је јела мед, те тако царевић виде која је права.
И тад чаролија нестаде, све се пробуди из сна, а ко беше окамењен, опет доби људско обличје. И Тупавко се ожени најмлађом и најљупкијом принцезом и постаде цар после смрти њеног оца, а његова браћа добише друге две сестре.
Браћа Грим
О браћи Грим:
Браћа Грим, Јакоб и Вилхелм, рођени су 1785. и 1786. године и били су немачки писци који су писали неке од најлепших бајки на свету (Ивица и Марица, Храбри кројач, Вук и седам јарића, Црвенкапа, Снежана и седам патуљака, Трнова ружица и др.).
Браћа Грим су сакупљала народне умотворине у Немачкој. Они су преузимали бајке од народа и записивали их на сликовит начин. Зато њихове бајке сврставамо у усмене бајке. А када су сакупили те бајке саставили су једну велику збирку која је имала више од 200 прича.
Они су прецизно преносили бајке поштујући народну традицију.
За нас су браћа Грим посебно значајни зато што су сарађивали са Вуком Стефановићем Караџићем и зато што су подржавали и помагали његов рад на језику и правопису.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Спази бик зеца где као стрела бежи преко поља, па му позавиде на брзини. Кад се једном састадоше, рече му:
– Благо теби кад си тако брз! Ти можеш да умакнеш и најопаснијем непријатељу! Ништа у животу не бих више желео него да сам и сам тако брз. Тада бих могао да побегнем од сваког непријатеља.
Насмеја се зец чувши бика, па ће му рећи:
– Луда је твоја жеља, пријатељу! Дао бих ја радо своју брзину за твоје оштре и снажне рогове. Боље поносито се борити с непријатељем него целог века срамно пред њим бежати.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Књиге, Одломци, Цитати, Текст / Башта сљезове боје, посвећена пишчевом пријатељу Зији Диздаревићу, који је настрадао у рату, једно је од последњих дела Бранка Ћопића, за које је добио Његошеву награду.
Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није
жуто, него нешто онако — и јест и није.“
Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.
У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.
— Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.
Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:
— Откуд лисица црвена кад је жута!
— Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос.
Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи:
— Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти…
Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.
— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.
А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била.
Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.
Било је то у првом разреду основне школе.
Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:
— Дјецо, ко зна какве је боје вук?
Ја први дигох руку.
— Ево га, Бранко ће нам казати.
— Вук је зелен! — окидох ја поносито.
Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.
— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
— Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено.
— Није тачно, вук није зелен.
— Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.
— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.
Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав …хм! Е, то не може тек тако проћи.
Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу:
— А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту… о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.
Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.
Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати.
Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.
— Па кад ме је она питала.
— Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.
Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.
Бранко Ћопић
Башта сљезове боје је збирка кратких прича српског књижевника Бранка Ћопића. Први пут је објављена 1970. у издању Српске књижевне задруге (коло 63 ; књ. 423). Збирка је подељена на два циклуса. Први циклус под називом „Јутра плавог сљеза“, састоји се из тринаест прича, и у њему се приповеда о времену непосредно после Првог светског рата. Све осим последње су обликоване аутобиографски. Осим дечака Бранка у њима се појављује његов деда Раде, стриц Ниџо и низ живописних становника Босанске Крајине. Иако је свака прича у овом циклусу независна, оне се међусобно могу повезати у јединствену целину, јер су повезане истим ликовима, простором, временом, амбијентом, али и истим идејама, осећањима и значењем. У овом циклусу се налазе антологијске приче: Поход на мјесец, Чудесна справа и Башта сљезове боје, по којој је читава збирка добила име.
Други циклус Дани црвеног сљеза садржи 21 причу. У њему се приповеда о догађајима из Другог светског рата и послератног периода. Овај циклус је тематски разнороднији, али је и мање јединствен од првог. Иако поједине приче чувају ведрину и хумор препознатљив у Ћопићевим остварењима, „Дани црвеног сљеза“ су обојени мрачнијим тоновима и разочарењем.[1] Песимистични поглед на свет је посебно уочљив у последњој причи, „Заточник“, у којем се приповеда о лику бившег партизанског митраљесца Стевана Батића, кога након рата власти заборављају.
Башта сљезове боје посвећена је Зији Диздаревићу, књижевнику и Ћопићевом пријатељу који је убијен у концетрационом логору Јасеновац. Ова посвета у форми писма уједно је и предговор самој збирци. Убиству пријатеља и разорним силама зла које владају у овом свету Ћопић се супроставља писаном речју и причама о људској доброти. Како истиче: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сећи наше месечине, насмијане зоре и тужне сутоне.”
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Писмо Зији Диздаревићу / БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Видео, Текст
Писмо Зији Диздаревићу / Посвета из књиге БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Књижевнику ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ убијен у логору Јасеновац 1942.
ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,
Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.
Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.
Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.
У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.
Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?
Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.
Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе:
„Црни су им коњи, црне потковице.“
Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.
Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.
На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини ми се, па ће закуцати на врата.
Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.
Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш. . .
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић / Приче за децу, Књиге, Текст
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
УВОД
Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице чувеног буволовца Жуће, под самом крошњом једне трешње. На трешњином стаблу познавао се отисак оштрих канџи. Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног
Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник.
Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима. Осим тога био је умазан сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!), а на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком:
„Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске! У мравињак с писцем!
ЖУЋО,
велики псећи кнез,
носилац Зечје медаље
с укрштеним коскама.“
ПРВА ГЛАВА
Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да ли је џак господин, свиња или разбојник? — Вожња у погибију
— Чок — ток, чок — то — рок! — лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.
Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.
— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже рaменима.
— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.
Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли:
— Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке.
— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.
Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.
— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.
Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели:
— Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!
Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује:
— Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину?
Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну.
Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак… он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо.
Тако је заиста.
У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се
ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији.
ДРУГА ГЛАВА
Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)
„Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина.
— Зашто су ме спремили у џак? — питаш ме, пријатељу мој !
Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чичаТрише, млинара. Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом. Звао сам их да им нешто пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни сам немам, али узалуд. Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке!
— Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате.
Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја?
Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу:
— Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!
— Однио је миш — кажем ја.
— А зашто је ниси отео? — пита чича.
— Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати.
Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и читава.
Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“
ТРЕЋА ГЛАВА
Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме
— О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку! Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.
Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао:
— Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда. Кад би неки путник запитао за чича-Тришин млин, сељани би обично одговорили:
— А, чича-Тришин млин?! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза
млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.
Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамосваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче:
— Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!
Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га баци у ријеку.
— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.
— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак.
— Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао.
— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа.
— Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко.
Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака:
— Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице!
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма.
— А мени вјетар наноси дах планинског сијена. Значи да та крчма има и шталу — досјети се магарац.
— Напријед, јунаци — командова чича.
— И прве и задње ноге у трк! — њакну магарац…
— И мој џак укорак! — фркну мачак.
Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Необична крчма без трећег магарца — Ловљење мјесеца. Џабе, баци ме у ријеку! Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака
Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима:
КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА
Чича Тришо избечи очи на слику:
— Како то: три магарца, а само су два насликана? Гдје је трећи?
— Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде:
— Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.
Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући:
— Најприје ћу се добро напити да растјерам тугу, па ћу тек онда бацити овога мог неваљалца у воду.
Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу:
— Хеј ти, силази овамо да те частимо!
Мјесец се на то само лукаво смјешкао, па су се старци наљутили на ту његову дрскост и ријешили да се попну на небо и да га измлате. Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице.
— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити.
Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера:
— Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!
— А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију! Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага. Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу.
— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.
У току даље пијанке чича Тришо одједном се присјети:
— Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се тужно развика:
— Хајде, џаче, баци ме у воду! Баци ме, Тошо, стари друже!
Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи:
— Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити.
— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.
До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих крчмар, а ко је чича Тришо.
— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо.
— А можда смо обојица млинари — викао је крчмар.
— Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба кренуше према ријеци, гдје је чича био спустио свој џак, али гледај чуда — џак бијаше ишчезао!
— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Бранко Ћопић / Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија, Басне
Бранко Ћопић (1915-1984) је један од најпопуларнијих и најплоднијих писаца наше књижевности XX века. Његово дело је обимно и жанровски разнолико – писао је приповетке, романе, песме, комедије, сатире, филмске сценарије, приче и песме за децу. У току свог дугог стваралачког рада, који је трајао више од пола века, створио је књижевно дело које временски и тематски обухвата велико раздобље – од периода између два светска рата до осме деценије двадесетог века.
„Шта знам о себи да кажем? Много причам и причам на хумористички начин, правим шале на свој и туђ рачун. Понекад имам утисак да све то причам како не бих казао што мислим. И, кад причам о свом животу, једном причам овако, једном онако. Имам утисак да човјек има више својих биографија. Једна је за дјецу, друга за политичаре, трећа за жене… Али што сам у ствари, не знам ни сам.“
„Мени писање није претјерано тежак напор. Писање ми је одувјек било велика разонода. Истина, ваљало је запети, сједити за радним столом, али увек ми је то причињавало велику радост, тако да сам заборављао на успутне тешкоће.“
„Књиге су ми превођене на руски, украјински, пољски, чешки, бугарски, мађарски и њемачки језик.
Током рата и у годинама послије ослобођења имао сам безброј пута прилике да видим колико наши људи, како одрасли, тако и дјеца, воле књигу и књижевност, а нарочито она дјела која говоре о животу и борби наших људи, блиских свакоме од нас. То ме је увијек подстицало на то да са још већим жаром и полетом радим своје књижевне ствари.
Незаборавни ми остају у сјећању бројни сусрети са мојим најмлађим читаоцима, пионирима, разговори с њима и књижевне приредбе по школама. Том приликом увијек се сјетим свог дјетињства и своје жудње за књигама па сам пред собом обећам да ћу још више писати за наше најмлађе читаоце, свима нама најдраже. Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор.
Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности.“
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Иво Андрић – ПРИЧА ИЗ ДЕТИЊСТВА / Из књиге: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА / Видео (причу говори Миодраг Мића Милованов), Текст
https://youtu.be/AHLF6Yg_OXc
ПРИЧА ИЗ ДЕТИЊСТВА
Међу оних неколико тешких и болних доживљаја – кошмара који прате (и оптерећују) мој живот од детињства, постоји и један овакав. Било ми је ваљда једанаест или дванаест година. Нас петнаестак добрих другова из истог разреда сарајевске гимназије договорили смо се да једне недеље, у пролеће, одемо на излет у околину града. Путоваћемо возом. Спремили смо и потребни новац за подвоз и трошак. Полазак воза – у седам сати изјутра. Састанак на железничкој станици пола сата раније. Много сам се унапред радовао томе излету. Све је било спремно.
Те ноћи дуго нисам могао да заспим од узбуђења и од слика које су у мени искрсавале у вези са сутрашњим даном. Нешто због тога, а нешто и због глупог неспоразума са мојим укућанима, ја сам сутрадан преспавао време поласка. Кад сам се пробудио, било је седам сати прошло. У то време наш воз је већ кретао, и моји другови с њим, и није било никаква изгледа да их стигнем.
У првом тренутку нисам хтео да поверујем у стварност онога што ми се десило. Затим су стала да се редом дижу у мени осећања чуђења, разочарања, огорчења, гнева на себе, на укућане, на свет у коме је такав неред могућан. И изнад свега осећање великог жаљења због онога што је лудо и неповратно изгубљено, а што је требало да буде моје уживање и моја радост.
Седео сам неодевен на ивици постеље, као ошамућен, а у мени су се живо ређале слике радосне вожње, шетња и песама у зеленилу. Упоредо с њима расли су у мени туга и кајање; долазило ми је да заплачем, да вичем, да се бијем шакама у главу, а уистини сам седео сува ока, нем и непомичан, али ојађен и несрећан колико човек у тим годинама може бити. Пуст и сив празнични дан простирао се преда мном, а ја нисам знао шта да почнем са тим дугим, унапред упропашћеним, осрамоћеним временом.
Ваљда сам већ тада почео да се навикавам на оно што ме је чекало у доцнијем животу, на те празне и дуге пустиње кад човек који је изневерио себе и друге, преварен и надигран од времена и догађаја, седи тако, не предузима ништа, не креће се, не мисли ни на што до на свој промашај, способан једино да се каје и да пати, не показујући то ничим и не казујући ником ништа.
Иво Андрић
Додатак:
„Никад човек да се излечи и ослободи детињства. Кад ми је било девет година, читао сам причу о дечаку који је морао да завршава задатак док су га споља дозивали и мамили сунце, птице и сад се више не сећам какве све сласти и лепоте земаљске. Сећам се да је то за мене била болна и свирепа прича.
Болно ми је било одрећи се радости које дозивају споља, али болно и не завршити задатак, а начин на који се то двоје мири и доводи у складну целину ја нисам могао да сагледам и схватим. Сад ми је шездесета година. Напољу је сунце, оно најдраже, јесење, а преда мном је задатак. И све је исто.“ – Иво Андрић, ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Љубивоје Ршумовић – ПРИЧА О ГАВРАНУ И ЛИСИЦИ / Басне, Приче за децу / Текст
ПРИЧА О ГАВРАНУ И ЛИСИЦИ
Живели у једној планини гавран Гаврило и лисица Лукација. Пардон, лисица Лукација и гавран Гаврило, јер Лукација је у сваком слу~ају дама, па макар и лисичја, и мора доћи на прво место… Живели они тако, али – несложно.
Лисица Лукација је била завидљива особа, па мада и гавран Гаврило није био цвеће, ипак је Лукација била позната широм Шуме и Планине као сплеткашица и никакав карактер.
Гавран Гаврило, пошто је био птица, летео је врло високо, тако да је у свако доба дана и ноћи био изнад Лукације, која је због тога пуцала од муке.
Једног јутра, уместо доручка, Лукација донесе одлуку да се освети Гаврилу за сва понижења која је трпела.
Гаврило је баш седео на свом омиљеном јасену, са повеликим комадом сира у кљуну. Тај сир Гаврило је поштено украо од чобанина Обрада, и унапред се облизивао и радовао добром доручку.
Лукација наиђе кроз папрат и обрати се гаврану Гаврилу меденим гласом:
— Добро јутро, слатки Гаврило. Како си ноћас спавао?
— Шта се то тебе тиче?! – одбруси Гаврило преко залогаја.
— Нешто си нервозан, слатки Гаврило. Да те нису ноћас пецале буве? Да ниси спавао на левој нози, а устао на лево раме?
— Шта се то тебе тиче?!
— Ужелела сам се твоје дивне песме, слатки Гаврило! Да ниси нервозан, могао би мало да ми певаш!…
Али, Гаврило је из неких ранијих басни знао да лисица Лукација хоће да му узме комад сира, и зато ноншалантно притисну кљуном дугме магнетофона. Зачу се песма коју је Гаврило снимио јуче, уз једну обилну гозбу на Обрадовом пропланку.
Лукација подви реп и изгуби се у папрати, мрмљајући себи у недра да ће се она већ досетити како да напакости гаврану Гаврилу.
Гаврило, међутим, видевши да је надмудрио Лукацију, удари у грохотан смех. Тај смех је био толико грохотан да се Гаврило ваљао по грани јасена – тако да му је сир испао из кљуна и пао у папрат.
Тада је баш пролазио јеж Чедомир са женом и децом, па им је сир као с неба пао за ужину…
— Тенк ју! – рекао је јеж Чедомир са женом и децом, јер јежеви, као што је познато, увек говоре по два страна језика, нарочито онај који им прво падне на памет.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Вилијам Шекспир – РОМЕО И ЈУЛИЈА / Видео: одломке говоре Горан Султановић и Мирјана Вукојчић, Текст
https://youtu.be/S859nZuk1E4
РОМЕО И ЈУЛИЈА
ДРУГИ ЧИН
СЦЕНА ДРУГА
Верона. Капулетов врт.
(Ромео ступа напред.)
РОМЕО
Ко рањен није рањеном се руга.
(Горе, на прозору, појављује се Јулија.)
Ал’ тихо! Шта светли кроз прозор тај?
Гле, то је исток, а Јулија сунце.
Устани, лепо сунце, и дотуци
завидљиву луну, већ бледу од једа
што си ти, њена дева, много лепша.
Немој јој више бити пратиља,
јер је завидљива. Одежда је њених
весталки зелене, болешљиве боје.
Само је луде носе: одбаци је.
Ево ми драге, ево љубави.
О кад би то знала! Она говори,
ал’ не каже ништа. Но шта мари!
Око јој говори, њему одговарам.
Дрзак сам, она не говори мени.
Две најлепше звезде на небеском своду
одлазећ некуд, моле очи њене
да трепере у њиним сферама
до њиног повратка. Шта би било да су
те очи тамо, а оне у њеној
глави? Сјај би њеног лица постидео
те звезде онако као свећу дан.
Њене би очи зрачиле с небеса
кроз простор тако да би птице све
запевале мислећ да је прошла ноћ.
Гле како образ наслања на руку!
Да сам рукавица да дирнем образ тај!
ЈУЛИЈА
Вај!
РОМЕО (за себе)
Она говори. О, говори опет,
анђеле светли, јел блисташ нада мном
у овој ноћи ко крилати гласник
задивљеним очима смртника,
што га затурене главе посматрају
кад узјаше на споре облаке
и једри грудима ваздуха.
ЈУЛИЈА
Ромео,
о. Ромео! Зашто си Ромео?
Одреци се оца и одбаци име;
ил’, ако нећеш, буди ми заклети
драган, па ја нећу бити више
Капулетова.
РОМЕО (за себе)
Да л’ да слушам још
ил’ да одговорим?
ЈУЛИЈА
Непријатељ мој
то је твоје име. Ти би био ти
и кад не би био Монтаги. О буди
неко друго име! Шта је то Монтаги?
То није рука, нога, ни мишица,
ни лице, нити ма шта од човека.
Шта садржи име? Ружа би давала
слатки мирис, па ма како је ми звали.
И Ромео би, и да се не зове
тако, задржао своје савршенство
и без тог имена. Ромео, одбаци
то име што није део тебе сама,
па сам сва твоја.
РОМЕО
Хватам те за реч.
Назови ме драгим, и бићу поново
крштен; одсад нисам Ромео.
ЈУЛИЈА
Ко си ти што си, скривен плаштом ноћи,
докучио мојих тајних мисли ток?
РОМЕО
Не знам како ћу се именом казати,
светитељко мила. Име је то мрско
мени, јер је оно непријатељ твој.
Да је написано, ја бих га поцепо.
ЈУЛИЈА
Моје уши нису упиле ни сто
речи с твог језика, а већ му знам звук.
Зар ниси Ромео и Монтаги ти?
РОМЕО
Ни једно, лепа, ако су ти мрски.
ЈУЛИЈА
Реци како си дошао овамо,
и зашто? Зидови врта су високи,
тешки за прелаз, а с обзиром ко си,
за тебе је ово место сама смрт,
ако те ту нађе какав рођак мој.
РОМЕО
На лаким крилима љубави сам зид
прелетео; јер камене међе
не могу никад задржати љубав;
а што љубав може, она то и сме.
Рођаци твоји препрека ми нису.
ЈУЛИЈА
Ако те они виде, убиће те.
РОМЕО
Вај, већа опасност у оку је твом
него у двадесет њихових мачева.
Погледај ме мило, па ме мржња њина
не може ранити.
ЈУЛИЈА
Не бих за сав свет
волела да те спазе.
РОМЕО
Ноћни плашт
скрива ме добро од ока њиховог.
Ако ме не волиш, нек ме нађу ту;
боље да ме њина мржња убије
но да ме без твоје љубави смрт штеди.
ЈУЛИЈА
Ко ти је овамо показао пут?
РОМЕО
Љубав; она ме је подстакла да трагам.
Дала ми је савет, а ја очи њој.
Нисам морепловац, ал’ да си далеко
ко обала коју запљускује
најдаље море, ја бих запловио
на срећу ради таквог блага.
ЈУЛИЈА
Знаш,
да ми на лице маску ставља ноћ,
иначе би ми девојачка румен
облила образе што си чуо шта сам
говорила ноћас. Радо бих се ја
држала навике, радо реч порекла.
Ал’ збогом навико! Волиш ли ме? Знам,
рећи ћеш: „Да“, и примићу ту реч.
Ал’ и заклет можеш постати неверан.
На љубавничка кривоклетства, кажу,
доброћудно се смеје Јупитер.
Племенити Ромео, искрено
реци да л’ ме волиш. Ако мислиш да сам
брзо освојена, мрштићу се, па ћу
јогунасто, кад ме просиш, рећи: „Не“,
мада иначе не бих за сав свет.
Да, лепи Монтаги, ја сам заљубљена
исувише, па би могао мислити
да сам лакоумна; али веруј, племићу,
вернија ћу бити од тих што се боље
праве уздржљивим. Била бих и ја
уздржљивија, признајем, да ниси
пре него приметих чуо ову страсну
исповест моје верне љубави.
Опрости. и лаком заносу не придај
предају што ти тамна откри ноћ.
РОМЕО
Кунем се. госпо. блаженим месецом
што сребром краси све круне дрвећа…
ЈУЛИЈА
О, не куни се несталним месецом
што месечно мења свој округли лик,
да и твоја љубав не постане таква.
РОМЕО
Чиме да се кунем?
ЈУЛИЈА
Немој се ни клети;
ил’, ако хоћеш, закуни се својим
дивотним бићем које ми је бог
обожавања, па ћу веровати.
РОМЕО
Ако икад мила љубав срца мог…
ЈУЛИЈА
Не, не куни се. Мада се радујем
теби, ова ме ноћашња веридба
не радује; сувише је нагла,
непромишљена одвећ, много брза,
сувише слична муњи која мине
пре но што човек може рећи: „Сева“.
Лаку ноћ, мили. Овај пупољак
љубави ће можда, на даху лета тог
што води зрењу, бити диван цвет
за наш идући сусрет. Лаку ноћ,
лаку ноћ! Нека слатки мир и покој
буду у твом срцу ко што су у мом.
…..
ТРЕЋИ ЧИН
СЦЕНА ДРУГА
Верона. Капулетов дом.
(Улази Јулија.)
ЈУЛИЈА
Касајте брзо, ватроноги коњи,
коначишту Феба. Кочијаш Фаетон
шибао би вас до запада све,
и настала би одмах тамна ноћ.
О ноћи, јатаче љубави, рашири
свој густи вео, да се склопи око
неба, па да ми Ромео невиђен
и неоговаран у загрљај падне.
Љубавници виде при светлости своје
лепоте да врше љубавне обреде;
а ако је љубав слепа, тад најбоље
пристаје ноћи. Дођи, лепа ноћи,
озбиљна госпо у црнини сва,
и научи ме како да изгубим
и тиме добијем утакмицу што се
игра за чисте невиности две.
Обави својим црним плаштом моју
на човека ненавикнуту крв,
у образима која ми лепрша
док се плашљива љубав не осмели
да у чину истинске љубави
види само чисту смерност. Дођи ноћи!
Ромео, дођи! Ти, дане у ноћи!
Јер ћеш на њеним крилима лежати
бељи но на леђима гаврановим снег.
Дођи, мила ноћи, дођи, заљубљена
црновеђа ноћи, дај Ромеа мог.
А кад умре, ти га узми и истроши
у звездице, па ће самог неба лик
заблистати тако да ће цео свет
заљубити се у ноћ и престати
да обожава прејако сунце то.
О, купила сам дворац љубави,
али се нисам уселила још;
и продана сам, ал’ непреузета.
Дуг ми је дан овај ко детету ноћ
претпразничка, кад за ново рухо зна,
али га не сме облачити још.
О, ево моје дадиље, долази
(Улази дадиља са лествицама од ужета.)
и доноси вести; а сваки ми језик
што само каже име Ромео
говори небеском речитошћу неком.
Ох, дадо, какве су вести! Шта је то7
Лествице што ти је Ромео рекао
да донесеш 7
ДАДИЉА
Да, да, лествице.
(Баци их на под.)
ЈУЛИЈА
Јао мени, шта је? Зашто кршиш руке?
ДАДИЉА
Да кобна дана! Он је мртав, мртав!
Госпођице, ми смо пропали, пропали.
О, несрећна дана, њега нема. он је
убијен, мртав!
ЈУЛИЈА
Зар може небо бити тако злобно?
ДАДИЉА
Ромео може ако небо не.
Ромео! Ко би помислио то?
ЈУЛИЈА
Који си ђаво кад ме мучиш тако
Од такве муке у паклу се риче.
Је ли Ромео сам себе убио7
Реци „да“ само, па ће и то „да“
кратко за мене бити отровније
од смртоносног ока базилиска.
Ја нисам ја ако постоји то „да“,
ил’ ако су за увек склопљене
очи због којих мораш рећи „да“.
Је л’ мртав, реци „да“; није ли, „не“.
Кратком ћеш речју одлучити том
о пропасти мојој или спасу мом.
Вилијам Шекспир
Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. Romeo e Giulietta), једна је од трагедија Вилијама Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео?
Извори на српском језику Шекспира наводе под више идентичних имена — Вилијам, Вилијем и Виљем. Ипак, сви једнако преносе његово презиме, које само по себи представља укорењен облик. Нормативистички гледано, системска транскрипција (систем преузет из транскрипционих речника Твртка Прћића) према изговору /ˈwɪljəm/ била би Вил(и)јам. Међутим, Правопис српскога језика наводи: Вилијем (енгл. William), боље него трад. Виљем (осим за личности које су се у том облику одраније усталиле у срп. култури).
Дакле, савремени носиоци овог имена требало би да носе име Вилијем, док би историјски појединци носили јотовани облик Виљем. У конкретном случају, овоме се придодаје и одредница мало испод претходно поменуте: Виљем (Шекспир), в. Вилијем. Није јасно да ли П10 нормира Виљем (Шекспир) као традиционални и уобичајени облик, или сугерише да би би ипак било боље Вилијам (односно Вилијем).
Вилијам Шекспир(енгл. William Shakespeare; Стратфорд на Ејвону, кршт. 26. април 1564 — Стратфорд на Ејвону, 23. април 1616) био је енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа.
Опус Шекспирових дела која су сачувана до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне и неколико других поема. Његови позоришни комади приказују свуда у свету чешће него било који други.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
„Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види на ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг није био без утицаја на мој завичај и његове људе.“ („Белешке о себи“ – Јован Дучић)
„Сви су филозофи веровали да филозофија даје мир, и да бити мудрацем значи бити срећним, пошто је мудрац једини који познаје величину самоодрицања. Чак и Монтескје негде каже како госпођа Ди Шатле није хтела спавати како би научила филозофију, а он јој је рекао да, напротив, треба научити филозофију да би научила спавати. Одиста, само су узбуђење и страст два непријатеља човековог живота, јер они живот загорче и скрате. Зато сва срећа лежи у равнотежи између страсти и апатије.“ (Јован Дучић, Јутра са Леутара)
Иво Андрић је у својој књизи приповедака коју је поклонио Јовану Дучићу написао посвету следеће садржине:
„Драги господине Дучићу, нека Вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа. Вашим именом се заклињу покољења. Али, када би нешто било могућно да једном буде заборављено Ваше име и изгубљено Ваше дело, чврсто верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави проговорили језиком Ваше поезије, нашли исте, Ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника.
Одувек сам хтео да Вам кажем ово:
Ваш искрени поштовалац Иво Андрић“
„Јер екстатички део града није у лепоти старих ствари него у лепоти старих прича; његова је тајна у евокацијама и сугестијама које живе само у тренутном лудилу срца: у оном што није назидано на земљи и подигнуто у ваздуху, него изграђено у машти и у души. Градови, то су унутрашње истине. Ако нису најпре унутрашње истине, онда су то само гомиле људи и камења, али нису градови.“ (Јован Дучић, Градови и химере)
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
